Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (dr. Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „Cim Grupa“ d.o.o, Niš , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 201 7. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „Cim Grupa“ d.o.o. izjavljena zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1216/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Obrazloženje

1. Privredno društvo „Cim Grupa“ d.o.o, Niš je , 5. marta 2015. godine, preko punomoćnika Marka Miloševića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1567/14 od 27. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 1216/12 . Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda načela iz člana 142. st. 2. i 4. Ustava .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je obrazloženje osporene drugostepene presude nedostatno, zbog čega je podnosiocu povređeno pravo na obrazlože nu sudsku odluku, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje, ali i pravo na pravno sredstvo , imajući u vidu da je drugostepeni sud o njegovoj žalbi samo „formalno“ odlučio, bez ikakve analize i ocene bitnih žalbenih navod a; da je proizvoljna ocena parničnih sudova o nedokazanoj krivic i tuženog za predmetnu štetu, koju je podnosilac kao poslodavac pretrpeo samovoljnim prestankom rada tuženog; da je predmetni spor trajao šest i po godina, što može ukazivati na to da je njegovo trajanje bilo neopravdano dugo; da je prvostepeni sud dosta ročišta odložio ; da podnosilac svojim ponašanjem nije doprin eo produžavanju trajanja postupka, s obzirom na to da je dokaznim predlozima nastojao da se činjenično stanje pravilno i potpuno utvrdi .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 1216/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 19. juna 200 8. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog Ivana Krasića iz Niša , zbog neosnovanog obogaćenja i naknade štete pr ouzrokovane na radu i u vezi sa radom . Predmet je zaveden pod broj em P. 1843/08.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 9. jula 2008. godine, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 13. oktobra 2008. godine. Punomoćnicima parničnih stranaka je tada naloženo da dostave određene pismene dokaze (rešenje o prestanku radnog odnosa za tuženog i Pravilnik o radu tužioca). Naredno ročište je održano 5. decembra 2008. godine, kada je punomoćniku tužioca naloženo da dostavi dokaz na okolnost i donošenja i objavljivanja Pravilnika o radu. Ročišta zakazana za 29. januar i 5. mart 2009. godine su odložena. Prvo , kako bi se punomoćnik tuženog izjasnio o podnesku punomoćnika tužioca od 5. decembra 2008. godine, a drugo , kako bi se punomoćnik tužioca izjasnio o podnesku punomoćnika tuženog koji je predat na samom ročištu. Na ročištu održanom 9. aprila 2009. godine je određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka. Naredna tri ročišta (3. juna, 15. septembra i 26. oktobra 2009. godine) su odložena, i to dva zbog sprečenosti punomoćnika tužioca, koji je oba puta tražio odlaganje, a jedno na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka. Na ročištu održanom 17. decembra 2009. godine je izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka (direktora tužioca i tuženog).

Predmet je nakon 1. januara 2010. godine prešao u nadležnost Osnovnog suda u Nišu i zaveden je pod brojem P1. 2022/10. Na ročištu održanom 9. marta 2010. godine su saslušani svedoci Z.M, M.D. i G.T. Ročište zakazano za 4. maj 2010. godine je odloženo kako bi se punomoćnik tuženog izjasnio o podnesku koji je punomoćnik tužioca preda o na tom ročištu. Naredna dva ročišta (6. jula i 5. oktobra 2010. godine) su takođe odložena, imajući u vidu da kopije zapisnika Inspekcije rada , koje je punomoćnik tužioca dostavio za oba ročišta , nisu bile čitljive, zbog čega mu je naloženo da sudu i suprotnoj strani predoči original tog zapisnika. Na ročištu održanom 18. novembra 2010. godine je određeno saslušanje svedoka Ž.J. i D.M. (dokazni predlozi tužioca). Kako adresa koju je dostavio za svedoka D.M. nije bila potpuna, što je onemogućilo pozivanje ovog svedoka (jedno ročište je odloženo iz tog razloga), punomoćnik tužioca je odustao od njegovog saslušanja.

Prvostepeni sud je u periodu do prvog presuđenja zakazao još šest ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta su odložena zbog izjašnjenja punomoćnika tužioca na podneske punomoćnika tuženog, a jedno bez navođenja konkretnog razloga. Izveden je dokaz saslušanjem svedoka Ž.J. i M.M. Na ročištu održanom 26. januara 2012. godine glavna rasprava je zaključena. Osnovni sud u Nišu je presudom P1. 2022/10 od 26. januara 2012. godine odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca. Rešenjem Gž1. 894/12 od 29. maja 2012. godine, donetom po žalbi tužioca, navedena prvostepena presuda je ukinuta. Postupak pred drugostepenim sudom je trajao nepunih mesec dana.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 1216/12. Osnovni sud u Nišu je do narednog presuđenja zakazao još deset ročišta za glavnu raspravu. Izveden je dokaz saslušanjem svedoka E.L. i M.K, a obavljeno je i ekonomsko-finansijsko veštačenje. Jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno je odloženo zbog (neopravdanog) nedolaska svedoka M.K, a dva radi izjašnjenja parničnih stranaka na nalaz mišljenje, odnosno dopunu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Nakon što je na ročištu održanom 29. januara 2014. godine saslušao svedoka M.K, a zatim odbio predlog punomoćnika tužioca da se u dokaznom postupku obavi informatičko veštačenje, prvostepeni sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 1216/12 od 29. januara 2014. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi izvrši povraćaj neosnovano primljenih zarada za period jun – septembar 2007. godine, kao i tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete prouzrokovane na radu, tačnije u vezi sa radom, nastale kao posledica nedolaska tuženog na posao u periodu od 12. juna do 11. septembra 2007. godine (kada mu je prestao radni odnos), kada je tužilac bio prinuđen da angažuje treća lica radi okončanja započetih projekata.

Apelacioni sud u Nišu je osporen om presud om Gž1. 1567/14 od 27. januara 2015. godine žalb u tužioca odbio i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Nišu u celini potvrdio . Postupak pred drugostepenim sudom je trajao od polovine maja 2014. do 30. januara 2015. godine.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 5. februara 2015. godine.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br oj 125/04 i 111/09 ) je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) . Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao nakon ukidanja presude Osnovnog suda u Nišu P1. 2022/10 od 26. januara 2012. godine.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. juna 200 8. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u N išu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1567/14 od 27. januara 2015. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 5. februara 201 5. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao šest i po godina . Navedeno trajanje može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, što proizlazi iz strukture dokaznog postupka, u okviru kojeg je, osim saslušanja parničnih stranaka i petoro svedoka, obavljeno i finansijsko veštačenje za koje se ispostavilo da nije bilo neophodno.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosi lac ustavne žalbe ima o legitiman interes da sud o nj egovim zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on jeste doprineo produžavanju trajanja predmetnog parničnog postupka , ukoliko se uzme u obzir : da su dva ročišta odložena zbog sprečenosti punomoćnika podnosioca, koji je oba puta tražio odlaganje; da je jedno ročište odloženo na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka (dakle i podnosioca); da je jedno ročište odloženo jer je punomoćnik podnosioca obrazloženi podnesak predao na samom ročištu; da su dva ročišta odložena jer punomoćnik podnosioca nije dostavio čitljive kopije zapisnika Inspektora rada; da je jedno ročište odloženo jer punomoćnik podnosioca nije dostavio potpunu adresu svedoka, od čijeg saslušanja je potom odustao. Navedeno je, po oceni Ustavnog suda, za posledicu imalo da postupak traje duže za oko godinu i po dana.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da samo jedno ročište nije održano zbog sprečenosti predsednika veća prvostepen og sud a, dok je jedno odloženo bez navođenja konkretnog razloga. Ustavni sud je imao u vidu da je postupak vođen u dve sudske instance i da je prvostepena presuda jednom bila ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje , a posebno da je prvi po redu žalbeni postup ak okončan za manje od mesec dana, a drugi za nepunih šest meseci, što nesumnjivo ukazuje na to da je Apelacioni sud u Nišu, kao nadležan drugostepeni sud, veoma efikasno postupao u ovom predmetu.

Polazeći od navedenog, kao i od stava Evropskog suda za ljudska prava da „samo ona kašnjenja za koja je država odgovorna mogu da opravdaju zaključak da je prekoračen razuman rok“ (presud a Napijalo protiv Hrvatske, od 13. novembra 2003. godine, broj predstavke 66485/01) , Ustavni sud je , ocenio da je, u konkretnom slučaju , ponašanje podnosioca ustavne žalbe onaj činilac koji je doveo do toga da parnični postupak traje duže od godinu i po dana i da ne bude okončan u primerenom roku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , Ustavni sud je konstatovao da podnosilac, u suštini, ukazuje na to da su iste posledica nedostatnog obrazloženja osporene drugostepene presude .

Ustavni sud polazi od toga da jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku, koje podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Uzimajući u obzir da podnosilac ustavne žalbe ističe da Apelacioni sud u Nišu nije odgovorio na njegove (bitne) žalbene navode, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u takvoj pravnoj situaciji, tačnije prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). U presudi Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud za ljudska prava je , pak, istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. To se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke . Garancija prava na obrazloženu odluku instancionog (žalbenog) suda, opisana kroz pomenute stavove ESLjP, koje i Ustavni sud prihvata, po shvatanju Suda, predstavlja i jednu od garancij a prava na pravno sredstvo koj a nije izričito utvrđena odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i/ili procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, pa u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu obrazloženja osporene drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Nišu odgovorio na odlučna pitanja i dao jasne i dovoljne razloge za zauzet stav u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe. Ukazujući još jednom na stav da obaveza drugostepenog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete žalbene navode, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud prihvatio in toto argumente prvostepene presude, u kojoj je zauzeti pravni stav obrazložen na jasan, detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način, iz kog razloga je Apelacioni sud u Nišu bio u obavezi da odgovori samo na one žalbene navode koje je ocenio pravno relevantnim, a što je, po mišljenju Ustavnog suda, i učinio. Prema tome, Ustavni sud smatra da je pravni stav prvostepenog suda, koji je, kako je već istaknuto, u celini prihvaćen u osporenoj drugostepenoj presudi, rezultat ustavnopravno prihvatljiv og zaključivanja, kao i primene merodavnog materijalnog prava. Po mišljenju Ustavnog suda, nema proizvoljnosti u oceni parničnih sudova da podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, nije dokazao da mu je tuženi pričinio štetu koja se ogledala u troškovima angažovanja trećih lica (troje fizičkih lica i jedne firme) za rad na određenim projektima u koje je tuženi, kao njegov zaposleni, bio uključen, posebno ako se uzme u obzir činjenica (koju je utvrdio prvostepeni sud) da je podnosilac tuženom, nakon što je on 12. juna 2007. godine podneo zahtev za prestanak radnog odnosa, odnosno dao otkaz, onemogućio rad u periodu otkaznog roka, iz kog razloga je ustavnopravno prihvatljiva i ocena sudova da tuženi nije u obavezi da izvrši povraćaj zarada koje su mu za taj period isplaćene.

Sledom izloženog, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

Što se tiče podnosiočeve tvrdnje o povredi člana 142. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se njime ne jemči nijedno konkretno ljudsko odnosno manjinsko pravo ili sloboda, već da je reč o jednom od načela na kojima počiva ostvarenje ustavnog poretka.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni s ud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić