| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 18.10.2018 | Broj: Už-8801/2016 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavn oj žalb i V. N . iz K. kod Žabara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalb a V. N . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1218/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 31/08) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbacuje se zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete.
4. Odbacuje se ustavna žalba V. N . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 1075/16 od 28. septembra 2016. godine.
1. V. N . iz K. kod Žabara je , 21. novembra 2016. godine, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1218/10 kao i protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 1075/16 od 28. septembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava.
Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih u parničnom postupku u kome je imala svojstvo tužene u parnici vođenoj radi utvrđenja postojanja stvarne službenosti, navodeći da je predmetan postupak, koji nije bio složen , trajao skoro devet godina, te joj je zbog dužine trajanja parnice čijem trajanju podnositeljka ničim nije doprinela, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da joj je osporenim rešenjem Višeg suda u Požarevcu Gž. 1075/16 od 28. septembra 2016. godine povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu jer je tim rešenjem preinačeno prvostepeno rešenje o troškovima postupka i podnositeljki je dosuđen manji iznos troškov a nego što joj je bio dosuđen prvostepenom presudom ; da je Viši sud u Požarevcu u osporenom rešenju odbio zahtev podnositeljke za naknadu troškova zastupanja na 11 neodržanih ročišta obrazlažući da tužilja ni je kriva što su ročišta odlagana, ali je ovakvo tumačenje drugostepenog suda proizvoljno, suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku po kojima je stranka koja izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove; da je tužilja u celosti izgubila parnicu i ista je bila u obavezi da tuženoj-podnositeljki ustavne žalbe naknadi sve troškove parničnog postupka, a ne samo troškove održanih ročišta kako je to pogrešno i proizvoljno u svom rešenju odredio Viši sud u Požarevcu, jer je neosnovanim tužbenim zahtevom tužilja prouzrokovala tuženoj i troškove na ime svih neodržanih ročišta čije odlaganje nije skrivila podnositeljka ustavne žalbe, kao i troškove sastava podnesaka od strane punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe.
Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenih ustavnih prava kao i da poništi osporeno rešenje.
Zahtevala je naknadu nematerijalne i materijalne štete i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P. 1218/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Tužilja R.V. je 5. februara 2008. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Žabarima protiv tužene podnositeljke ustavne žalbe i N.R. radi utvrđivanja postojanja stvarne službenosti. Podnositeljka je 18. februara 2008. godine dala odgovor na tužbu. Predmet je dobio broj P. 31/08.
Pred prvostepenim sudom bilo je održano 21 ročište, na kojima su u više navrata saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dva puta je izvršen uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane dva veštaka geometra, saslušani su veštaci radi usaglašavanja mišljenja, izvršeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke i veštaka poljoprivredne struke, i saslušani su veštaci, dok 13 ročišta nije bilo održano , i to: šest iz procesnih razloga, dva jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, jedno zbog nedolaska veštaka, jedno na zahtev veštaka, jedno na zahtev tužioca, a dva zbog štrajka advokata.
Podneskom od 21. januara 2013. godine tužilja je povukla tužbu protiv N.R.
Rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 1218/10 od 11. marta 2013. godine odbijeno je objektivno preinačenje tužbe.
Rešenjem Višeg suda u Požarevcu Gž. 507/13 od 3. jula 2013. godine ukinuto je rešenje Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žabarima P. 1218/10 od 11. marta 2013. godine.
Tužbeni zahtev je preciziran 24. januara i 18. marta 2014. godine kao i 18. februara 2015. godine.
Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P. 1218/10 od 8. aprila 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se ustanovi-konstituiše pravo sezonske službenosti pešačkog i kolskog prolaza, prolaza ručnim kolicima i frezom, radi formiranja zasada oraha, održavanja istog primenom agrotehničkih mera, obrađivanja, korišćenja, berbe-sakupljanja i iznošenja voćnih plodova, odnošenja suvog granja, drvne mase, i to periodično tokom cele godine, počev od pravnosnažnosti presude pa ubuduće, a u vremenski definisanim intervalima kako je to bliže određeno izrekom presude, u korist povlasne k .p. br. 1298 KO K. na teret poslužne k .p. br. 1297 KO K. u merama i granicama kako je to navedeno izrekom presude, što je tužena dužna da prizna i trpi, da tužilja ovo ustanovljeno pravo službenosti nesmetano vrši, a ova presuda će tužilji služiti kao osnov za upis ustanovljenog prava sezonske stvarne službenosti, kod Službe za katastar nepokretnosti Žabari; u stavu drug om izreke odbijen je prigovor nedostatka aktivne legitimacije za vođenje ovog spora; u stav u treć em izreke obavezana je tužilja da tuženoj isplati troškove postupka u iznosu od 832.150,00 dinara.
Protiv navedene prvostepene presude parnične stranke su izjavile žalbe, i to tužilja protiv stavova prv og i treć eg izreke, a tužena zbog odluke o troškovima postupka, sadržane u stavu trećem izreke.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1672/15 od 5. aprila 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P. 1218/10 od 8. aprila 2015. godine u stavu prvom njene izreke; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem njene izreke u pogledu odluke o troškovima postupka i u tom delu je vraćena prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.
U ponovnom prvostepenom postupku rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu P. 1218/10 od 27. maja 2016. godine obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 895.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.
Tužilja je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja o troškovima postupka i osporenim rešenjem Višeg suda u Požarevcu Gž. 1075/16 od 28. septembra 2016. godine preinačeno je rešenje Osnovnog suda u Požarevcu P. 1218/2010 od 27. maja 2016. godine, tako što je obavezana tužilja da tuženoj na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 651.300,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 8. aprila 2015. godine, pa do isplate.
U obrazloženju rešenja je navedeno: da je prvostepeni sud neosnovano dosudio tuženoj troškove na ime takse za sastav odgovora na žalbu u iznosu od 950,00 dinara, jer i po stavu Višeg suda, odgovor na žalbu nije nužan trošak, budući da sastav odgovora na žalbu u konkretnom slučaju, nije bio potreban radi zaštite i ostvarivanja prava stranke koja ga je podnela, s obzirom na to da je u odgovoru na žalbu punomoćnik – advokat naveo činjenice koje je već isticao tokom prvostepenog postupka, u svojim podnescima i na održanim ročištima; da je takođe, prvostepeni sud neosnovano dosudio tuženoj iznos od 45.000,00 dinara, na ime sastava žalbe na presudu Osnovnog suda u Požarevcu P. 1218/10 od 8. aprila 2015. godine, jer se i po nalaženju Višeg suda, tužena žalila samo na troškove spora, što se smatra žalbom na rešenje, a ne žalbom na presudu, pa se ima tarifirati sa iznosom od 12.000,00 dinara, a ne 45.000,00 dinara, kako je to pogrešno odlučio prvostepeni sud; da je osnovana žalba tužilje i u delu gde se navodi da je sud neopravdano dosudio tuženoj troškove za 11 neodržanih ročišta, po 12.750,00 dinara, jer te troškove nije izazvala, odnosno, skrivila tužilja, te se može zaključiti da nijedno od 11 neodržanih ročišta nije odloženo usled krivice tužilačke strane, pa stoga, tužilja i ne može da snosi troškove za njihovo odlaganje; da se, t akođe, žalbom tužilje osnovano ukazuje da nisu opravdani troškovi dangube i dolaska tužene na ročište, u iznosu od 2.000,00 dinara i Viši sud nalazi da su ti troškovi neosnovano dosuđeni tuženoj, jer tužena živi u selu K . koje pripada opštini Žabari, a tužena je 26. marta 2012. godine dala iskaz u zgradi, tada sudske jedinice u Žabarima, pa troškove prevoza nije bilo , a isto tako, tužena je žena starije životne dobi, pa dolaskom na ročište, zasigurno nije izgubila od zarade, te joj stoga ne spadaju ni troškovi na ime dangube; da su osnovani i žalbeni navodi tužilje da je prvostepeni sud neosnovano dosudio tuženoj troškove za tri obrazložena podneska, jer podnesak od 27. maja 2013. godine predstavlja odgovor na žalbu, što nije bila nužna radnja, obzirom na to da je u tom odgovoru punomoćnik – advokat naveo činjenice koje već isticao u prvostepenom postupku, u svojim podnescima i na održanim ročištima; da, zatim, podnesak od 26. januara 2015. godine predstavlja izjašnjenje na podnesak punomoćnika tužilje na dopunski nalaz i mišljenje veštaka poljoprivredne struke, a podnesak od 9. marta 2015. godine je izjašnjenje na dopunski nalaz veštaka poljoprivredne struke i zahtev za dopunsko izjašnjenje veštaka geometra, što je punomoćnik tužene sve mogao da istakne usmeno na raspravi, tako da ti troškovi nisu bili nužni, niti opravdani; da je u preostalom delu pobijano rešenje o troškovima pravilno i zakonito, i u skladu je sa uspehom stranaka u sporu, taksenom tarifom i tarifom o nagradama i naknada troškova za rad advokata, kao i sa ispostavljenim troškovnikom, a takođe, ti troškovi su bili nužni, pa se suprotnim žalbenim navodima punomoćnika tužilje, ne dovodei u pitanje.
4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).
5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmetnog spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.
Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi protiv podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.
Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od osam godina i sedam meseci, računajući od dana podnošenja tužbe protiv podnositeljke – 5 . februara 2008. godine pa do pravnosnažnog okončanja postupka 28. septembra 2016. godine predstavlja njegovo nerazumno trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.
Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon sedam godina od podnete tužbe. Takođe, šest ročišta pred tim sudom nije bilo održano, zbog procesnih nedostataka, a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.
Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima. Tako je prvi žalbeni postupak trajao godinu dana, a odlučivanje o troškovima postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom , nakon ukidanja prvostepen e odluke u delu odluke o troškovima postupka, trajao je ukupno pet meseci.
Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od značaja za podnositeljku, a ispitujući njeno ponašanje, Sud ukazuje da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužem trajanju parnice.
Ustavni sud nalazi da iako su tokom trajanja postupka izvršena veštačenja i dopunska veštačenja od strane veštaka različitih struka, predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1218/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Žabarima P. 31/08). te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.0 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.
Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnosti postupanja sudova.
Isti stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.
7. U vezi zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da podnositeljka nije pružila adekvatne dokaze o pretrpljenoj materijalnoj šteti, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između utvrđenog neblagovremenog postupanja suda i materijalne štete koju potražuje.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete odbacio u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
8. Imajući u vidu navode ustavne žalbe u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 1075/16 od 28. septembra 2016. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao revizijski parnični sud i da još jednom, nakon redovn og suda, oceni zakonitost osporenog akta.
Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.
Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta, za koji Sud ne nalazi da je zasnovan na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrarnoj primeni merodavnog prava.
Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje iz osporenog rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 1075/16 od 28. septembra 2016. godine kojim je preinačeno prvostepeno rešenje protiv koga je druga strana, odnosno tužilja , podnela žalbu, i kojom je obavezana tužilja da podnositeljki kao tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u manjem iznosu nego što je to bilo dosuđeno u prvostepenom rešenju i da je drgostepeni sud za svoju odluku dao ustavnopravno utemeljene razloge i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje, polazeći od troškova koji su bili nužni u predmetnom postupku, od vrednosti spora i važeće Advokatske tarife.
Ustavni sud ukazuje da su navodi podnositeljke o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasnovani na istim razlozima kao za povredu prava na pravično suđenje , te nalazi da kako nisu prihvatljivi navodi podnositeljke da joj je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo na imovinu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu Gž. 1075/16 od 28. septembra 2016. godine odbacio u tačk i 3. izreke, saglasio odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom za vođenje postupka.
9. U vezi zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (videti npr. Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).
10. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.