Republika Srbija
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po1 21/17
09.11.2017. godine
Beograd

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Zorana Savića, predsednika veća, Vučka Mirčića, Milene Rašić, Mirjane Popović i Jasmine Vasović, članova veća, uz učešće sudijskog saradnika Mirjane Nović, zapisničara, u krivičnom postupku protiv okrivljenog AA, zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 2 Krivičnog zakonika u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika, odlučujući o žalbama Tužilaštva za organizovani kriminal i branilaca okrivljenog AA, advokata AB i advokata AB1, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.br. 58/16 od 31.01.2017. godine, u sednici veća održanoj u prisustvu zamenika Tužilaštva za organizovani kriminal Željka Jočića, branilaca okrivljenog AA, advokata AB i advokata AB1, a u odsustvu uredno obaveštenih okrivljenog AA i branioca advokata AB2, dana 08. i 09.11.2017. godine, doneo je

PRESUDU

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal i branilaca okrivljenog AA, advokata AB i advokata AB1, pa se presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.br. 58/16 od 31.01.2017. godine, POTVRĐUJE.

Obrazloženje

Pobijanom presudom okrivljeni AA oglašen je krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela trgovina uticajem iz člana 366 stav 1 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 4 (četiri) godine i 6 (šest) meseci, u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru i to od 19.03.2014. godine do 15.05.2014. godine. Na osnovu odredbe člana 85 Krivičnog zakonika izrečena je mera bezbednosti zabrane vršenja poziva kao imenovano ili postavljeno lice u državnim organima u trajanju od 3 (tri) godine računajući od pravnosnažnosti presude, s tim da se vreme provedeno u zatvoru neće uračunati u vreme trajanja izrečene mere. Primenom odredbe člana 91 i 92 Krivičnog zakonika AA da plati novčani iznos od 50.000 eura u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a na ime imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog dela. Na osnovu odredbe člana 262 stav 1 i člana 264 stav 1 u vezi sa članom 261 stav 3 ZKP okrivljeni je obavezan da plati paušalni iznos troškova krivičnog postupka u visini od 30.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja pravnosnažne presude, a na osnovu odredbe člana 264 stav 4 ZKP u preostalom delu je odlučeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava i da se okrivljeni oslobađa od plaćanja istih.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili:

- Tužilac za organizovani kriminal, zbog povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnim sankcijama i drugim odlukama, sa predlogom da drugostepeni sud preinači presudu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i odluke o kazni, te okrivljenog oglasi krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela iz člana 367 stav 2 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika i osudi ga na kaznu zatvora ne manju od 5 godina, kao i da mu izrekne meru bezbednosti zabrane vršenja poziva delatnosti i dužnosti u trajanju ne kraćem od 5 godina, kao i da optuženog obaveže da plati troškove krivičnog postupka;

- branilac okrivljenog AA, advokat AB, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da drugostepeni sud otvori pretres i odredi izvođenje dokaza veštačenjem po veštaku stručnjaku za fiziku – optiku ili da održi pretres, te potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje i donese zakonitu i pravičnu presudu, a pobijanu presudu ukine, i

- branilac okrivljenog AA, advokat AB1, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji i drugim odlukama, sa predlogom da drugostepeni sud donese rešenje o održavanju pretresa pred drugostepenim sudom, izvede predložene dokaze i donese presudu kojom će osloboditi od optužbe okrivljenog AA u smislu odredbe člana 423 stav 1 tačka 2 ZKP.

Branioci okrivljenog AA, advokati AB, AB1 i AB2 su podneli sudu odgovor na žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal, sa predlogom da drugostepeni sud podnetu žalbu odbije kao neosnovanu.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je u podnesku Ktž.br. 25/17 od 22.08.2017. godine predložilo da odbije žalbe branilaca, a usvoji žalbu Tužilaštva.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je održao sednicu veća u odsustvu uredno obaveštenog obaveštenih okrivljenog AA i branioca advokata AB2, a u prisustvu Tužioca za organizovani kriminal Željka Jočića i branilaca okrivljenog AA, advokata AB i advokata AB1, na kojoj sednici je razmotrio spise, ispitao presudu u okviru osnova, dela i pravca pobijanja istaknutim u žalbi u smislu odredbe člana 451 stav 1 ZKP, pa je imajući u vidu žalbene navode i predloge, našao:

Žalbe su neosnovane.

Razlozi za odbijanje žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal

Tužilac za organizovani kriminal u podnetoj žalbi ukazuje na to da je sud pogrešno utvrdio činjenično stanje nalazeći da nalaganje postupajućim inspektorima da se ne izvrši službena radnja donošenja rešenja kojim bi SS2 i preduzeće “AA” trpeli negativne posledice ne spadaju u opis poslova i ovlašćenja direktora Inspektorata za rad, kao i da korišćenje uticaja da se ne izvrši službena radnja i time izbegne podnošenje prekršajne prijave protiv AA1, kao i preispitivanje radnog-pravnog statusa zaposlenih u preduzeću “AA1” ne spadaju u opis poslova i ovlašćenja direktora inspektora za rad, s obzirom na to da iz izvedenih dokaza nesporno proizlazi da je okrivljeni kao službeno lice - direktor Inspektorata za rad u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike bio ovlašćen da rukovodi, planira, organizuje i koordinira rad inspektorata u skladu sa odredbom člana 143 Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike. Samim tim Tužilac za organizovani kriminal smatra da je na tako pogrešno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio odredbe Krivičnog zakonika, te nepravilno kvalifikovao radnje okrivljenog kao radnje izvršenja krivičnog dela trgovina uticajem iz člana 366 stav 1 Krivičnog zakonika.

Međutim, sa ovakvim zaključkom Tužilaštva za organizovani kriminal Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje se ne može složiti. Naime, u vreme preduzimanja radnji koje se okrivljenom stavljaju na teret neposredno sprovođenje kontrole, sačinjavanje zapisnika, donošenje određenih rešenja, zaključaka i slično, te podnošenje prekršajne prijave nije spadalo u poslove ovlašćenja direktora Inspektorata rada, već inspektora rada. Naime, ovlašćenje i dužnosti inspektora rada su u to vreme bile regulisane u više propisa uključujući ovlašćenje i dužnosti inspektora rada utvrđena Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o radu i Zakonom o radnim odnosima u državnim organima. Pri tome, ovlašćenja prava i dužnosti inspektora rada u vršenju inspekcijskog nadzora utvrđene su članom 93 Zakona o državnoj upravi u vezi sa članom 22 i 23 Zakona o državnoj upravi. S`tim u vezi pravilno je prvostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja izveo zaključak da je okrivljeni AA kao službeno lice – direktor Inspektorata za rad u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike nesporno bio ovlašćen rukovodi, planira, organizuje i koordinira rad inspektorata u skladu, samim tim da kotroliše i usmerava rad inspektora, koji su sa svoje strane bili nadležni da u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i postupcima inspekcijskog nadzora preduzimaju zakonske mere prema kontrolisanim preduzećima. Dakle, pored zakonskih ovlašćenja i autoriteta službenog položaja direktora Inspektorata rada, pravilno je prvostepeni sud, na osnovu prethodno utvrđenog činjeničnog stanja, našao da je okrivljeni AA imao stvarni uticaj na postupajuće inspektore Inspektorata za rad.

Prvostepeni sud, na osnovu izvedenih dokaza, pravilno zaključuje da je okrivljeni zahtevao sumu novca da bi korišćenjem svog stvarnog uticaja posredovao da se ne izvrše službene radnje koje su same po sebi dozvoljene, s`tim da samo zahtevanje i primanje nagrade korišćenjem svog stvarnog uticaja predstavlja oblik protivzakonitosti u krivičnom delu trgovine uticajem za koje delo ga je pravilno prvostepeni sud i oglasio krivim.

Prvostepeni sud na strani 69 u stavu trećem upravo pravilno zaključuje da opisane radnje u preciziranom optužnom aktu Tužilaštva za organizovani kriminal od 21.10.2016. godine upravo spadaju u opis poslova i ovlašćenja inspektora rada Inspektorata, a ne spadaju u opis poslova i ovlašćenja direktora Inspektorata za rad, koju funkciju okrivljeni vršio u vreme preduzimanja protivpravnih radnji, iz kog razloga pravilno zaključuje da takve radnje ne mogu predstavljati elemente bića produženog krivičnog dela primanja mita iz člana 367 stav 2 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika, kako to Tužilac za organizovani kriminal u žalbi ukazuje, već je prema utvrđenom činjeničnom stanju i po oceni drugostepenog suda na nesumnjiv način utvrđeno da se u radnjama za koje je okrivljeni oglašen krivim stiču svi elementi bića krivičnog dela iz člana 366 stav 1 u vezi sa članom 61 Krivičnog zakonika.

Tužilac za organizovani kriminal u podnetoj žalbi osporava i pravilnost odluke o kazni, ukazujući na to da je prvostepeni sud izrekao preblagu krivičnu sankciju, kao i da mu je izrekao prekratko trajanje mere bezbednosti zabrane vršenja poziva, kao imenovano ili postavljeno lice u državnim organima.

Međutim, sa ovakvim žalbenim navodima se ne može složiti drugostepeni sud, pre svega što je prvostepeni sud kao pravilne okolnosti cenio otežavajuće i olakšavajuće u smislu odredbe člana 54 Krivičnog zakonika, te tako od olakšavajućih okolnosti cenio korektno držanje pred sudom i raniju neosuđivanost, a od otežavajućih okolnosti imao u vidu sumu novca koja je tražena i uzeta radi posredovanja, kao i upornost i način izvršenja krivičnog dela. Kada se navedene olakšavajuće i otežavajuće okolnosti dovedu u svoju međusobnu vezu, te kada se ima u vidu propisana kazna za ovo krivično delo, tačnije da je i sam zakonodavac za navedeno krivično delo propisao maksimalnu kaznu zatvora u trajanju od 5 godina, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je mišljenja da nije bilo mesta strožijem kažnjavanju okrivljenog u sklopu ovih utvrđenih okolnosti od kojih zavisi vrsta i visina krivične sankcije.

Takođe prvostepeni sud je pravilno cenio činjenicu da je okrivljeni inicirao događaje, da je pokazao određenu upornost u postupanju, kao i da je inspekcijski nadzor funkcija koju je okrivljeni obavljao od izuzetnog značaja i da je osetljiva, s obzirom da se tiče zaštite interesa društva, iz kog razloga je prvostepeni sud po oceni ovog suda pravilno okrivljenom izrekao meru zabrane daljeg vršenja poziva kao imenovanog ili postavljenog lica u državnim organima u trajanju od 3 godine.

Ispitujući osnovanost žalbenih navoda Tužilaštva za organizovani kriminal vezano za troškove krivičnog postupka Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je i u tom delu žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal ocenio kao neosnovanu. Naime, Tužilac u žalbi ukazuje na to da nijedna okolnost koja se tiče imovinskog stanja okrivljenog, a koja je izneta tokom postupka, nije relevantna da bi se na osnovu iste mogle utvrditi da bi plaćanje troškova postupka dovelo u pitanje izdržavanje samog okrivljenog. Međutim, prvostepeni sud je pravilno odlučujući o troškovima krivičnog postupka primenio odredbu člana 264 stav 4 ZKP te okrivljenog oslobodio od plaćanja troškova okrivljenog u jednom delu, s`tim što ga je obavezao na paušalni iznos na naknadu troškova krivičnog postupka u visini od 30.000,00 dinara.

Razlozi za odbijanje žalbi branilaca okrivljenog AA, advokata AB i advokata AB1

Branilac okrivljenog, advokat AB u žalbi ukazuje da je sud pogrešno zaključio da je okrivljeni AA inicirao probleme u firmama “AA” i “AA1”, da bi stupao u kontakt radi uzimanja novca za posredovanje, jer nasuprot tome iz dokaza u spisima proizlazi da je svedok SS2 zamolio AA da se vide, što upravo po oceni odbrane ukazuje na to da je viđanje tražio SS2. Međutim, sa ovakvim navodima se Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje ne može saglasiti, s`obzirom da iz navedenih dokaza ne proizlazi takvo činjenično stanje.

Naime, svedok SS2 je u svom iskazu naveo da mu je koleginica SS3 poslala poruku da ga je već tri puta tražio direktor inspektorata, te da je potrebno da mu se hitno javi, kada je pozvao inspektorat, ali s`obzirom da je AA trenutno bio odsutan, kako mu je to navela sekretarica, usledio je poziv iz inspektorata nakon 5 minuta kada je prvi put razgovarao sa AA, te kako je bio zbunjen takvim razgovorom zamolio je da se vide. Ovakav iskaz potvrdila je i svedok SS3, koja je navela da je upravo predmetnog dana 11.03.2014. godine dobila više poziva od strane sekretarice direktora Inspekcije za rad gospodina AA, koja je tražila i insistirala da se uspostavi kontakt sa SS2, a potom je usledio novi poziv preko sekretarice kada se javio lično AA koji je rekao na kom je položaju, objašnjavajući da je njihova firma u problemima, te je naglašavao bitnost da se direktor SS2 njemu javi. Iz navedenih iskaza na nesumnjiv način se može izvesti zaključak, suprotan od stava odbrane, da je okrivljeni insistirao na kontaktu sa svedokom SS2, a u prilog navedenom ide i iskaz svedoka SS4, koja je bila zaposlena kao sekretarica direktora Inspektorata za rad, u kom je navela da je prvi put došlo do kontakta između okrivljenog AA i SS2 tako što je direktor AA naložio da se pronađe broj telefona te firme, kao i da se vidi ko je odgovorno lice.

Vezano za navode branioca da okrivljeni AA nije tražio ni da se vidi sa AA1, niti sa SS6, s`obzirom da iz spisa predmeta proizlazi da je tek u restoranu “Alternativa” na ručku koji je inicirao SS5 okrivljeni saznao da se SS5 interesuje za firmi “AA1”, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje smatra da takvi navodi nisu bili ni sporni u toku ovog krivičnog postupka, jer je svedok SS5 u svom iskazu naveo da je pozvao AA, da se sa njim susreo na ručku u restoranu “Alternativa”, kada je zamolio AA da vidi o čemu se radi po pitanju “AA1”. Međutim, početak pritiska na firmu “AA1” (nalaganje inspektorima provere u preduzeću, te zahtevanje novca preko SS5 od AA1), te naknadno insistiranje okrivljenog da se vidi sa SS5 u periodu od 11.03.-19.03.2014. godine na nesumnjiv način ukazuje na to da je upravo okrivljeni insistirao na kontaktu sa SS5.

Na strani 3 podnete žalbe advokat AB ukazuje na to da je pogrešan zaključak suda da postoji stvarni uticaj i da inspektori postupaju u svom radu po nalozima i instrukcijama AA, sa čim se ne može složiti drugostepeni sud. Naime, prvostepeni sud je na detaljan način u obrazloženju presude i to na stranama 62 do 65 objasnio stvarni uticaj i posredovanje okrivljenog AA.

Naime, vezano za tačku 1 izreke presude, a kada je u pitanju stvarni uticaj, prvostepeni sud pravilno zaključuje da se iz iskaza svedoka SS6 i SS7, na nesumnjiv način može izvesti zaključak da je okrivljeni imao stvarni uticaj i da je izdejstvovao da odluke budu donete i uručene SS2 u skladu sa dogovorom, a vezano za preduzeće “AA”. Naime, i sam svedok SS8 je u svom iskazu navela da ju je kontaktirao direktor AA, koji joj je rekao da pozove kolegu SS7 i koleginicu SS9, kako bi se pripremile odluke što je ona i učinila, a da joj je direktor AA rekao da se SS2 uruče rešenja ukoliko dođe u inspektorat. Prvostepeni sud pravilno nalazi da konkretan uticaj proizilazi iz iskaza svedoka SS7 koji navodi da ga je dana 19.03.2014. godine pozvala koleginica SS8 koja se interesovala da li je završio predmet i da li je doneo rešenja, a pošto mu je odgovorila da nije završio, koleginica SS8 rekla da direktor AA insistira da se rešenje odmah donese. Upravo se i po oceni Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja iz ovakvog iskaza na najbolji način može videti stepen uticaja koji AA ima na postupajuće inspektore. Vezano za postojanje stvarnog uticaja okrivljenog i njegovoj mogućnosti posredovanja govori takođe i činjenica da je iz dokaza u spisima na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni, i pored toga što je prethodno svedoku SS2 rekao da će rešenja biti gotova za nekoliko dana po predaji novca, na njihovom sastanku dana 19.03.2014. godine predložio SS2 da krene sa njim do kancelarije inspektorata gde će pred njim uraditi rešenja. Iz ovakvog postupanja okrivljenog se, i po mišljenju drugostepenog suda, vidi način na koji je upravo okrivljeni svedoku SS2 pokazao svoj uticaj, jer iako je prethodno rekao da će rešenja biti urađena u roku od nekoliko dana od predaje novca AA na insistiranje SS2 da mu se uruče rešenja onog dana kada se vrši predaja novca momentalno i bez konsultacija sa postupajućim inspektorima predložio SS2 odlazak u inspektorat da preuzme rešenja.

U odnosu na postojanje stvarnog uticaja okrivljenog a vezano za radnje krivičnog dela opisane pod tačkom 2 izreke presude, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, nalazi da prvostepeni sud pravilno stvarni uticaj okrivljenog AA izvlači iz iskaza svedoka inspektorke SS10, koja je navela da je upravo po nalogu okrivljenog tražila od pravnika firme “AA1” SS11 kopiranje i pripremu dokumentacije, te da je po nalogu okrivljenog AA obustavila sve dalje aktivnosti do daljeg, a što na najbolji način pokazuje da je okrivljeni posredovao, pri tome koristeći stvarni uticaj na postupajućeg inspektora Inspektorata rada. Takođe, činjenicu o uticaju okrivljenog, prvostepeni sud, po mišljenju ovog suda, utvrđuje i iz iskaza svedoka SS12 koja je navela da je dana 13.03.2014. godine dobila nalog direktora AA da se izvrši kontrola firme “AA1”, te da je potrebno da ga do 12.00 časova obavesti o tome šta je bilo na terenu, da ju je, nakon sat vremena od prvog poziva, okrivljeni ponovo pozvao da se raspita da li su se inspektori vratili sa terena, što upravo pokazuje taj stvarni uticaj i pritisak koji okrivljeni AA vrši na postupanje inspektora u okviru Inspektorata rada. Vezano za stvarni uticaj okrivljenog, u ovom krivičnom postupku, se izjašnjavao i svedok SS13 koji je potvrdio sve utvrđene činjenice vezano za stvarni uticaj okrivljenog. S obzirom na navedeno, ne može se prihvatiti zaključak branioca da u konkretnom slučaju nije utvrđen niti stvarni uticaj niti posredovanje okrivljenog prilikom preduzimanja radnji krivičnog dela.

Branilac u žalbi ukazuje na to i da je u presudi pogrešan zaključak suda da je AA primio novac. Odbrana smatra da je nesporno utvrđeno da svedok SS2 postupa izvršavajući naloge policije, da novac koji mu je dala policija nosi u kancelariju “AA2”, te da je svedok prethodno pokušao taj novac da preda AA u inspektoratu. Međutim, po mišljenju ovog suda, prvostepeni sud je na nesumnjiv način u toku postupka utvrdio da je svedok SS2 postupao po uputstvima okrivljenog gde da odnese novac, te u toj situaciji, a nakon prijavljivanja, policija je mogla samo da prati događaj, s obzirom da je svedok SS2 slučaj prijavio policiji pre nego što je dobio instrukcije od okrivljenog. Branilac ukazuje i na to da okrivljeni nije primio neposredno niti posredno novac i da novac nije u priteženju AA, međutim kada se imaju u vidu iskazi svedoka SS1 kao i svedoka SS14 na nesumnjiv način utvrđeno da je upravo SS2 po uputstvima za okrivljenog odneo novac u advokatsku kancelariju “AA2”, a to što okrivljeni nije došao u priteženje novca je bez uticaja na pravilnost zaključka prvostepenog suda i na utvrđeno činjenično stanje.

Ističući nepravilnosti prvostepene presude branilac u žalbi na strani 5 navodi da je pogrešan zaključak suda da AA nije razgovarao sa SS1 19.03.2014. godine oko 10.15 časova, s obzirom da je takva činjenica potvrđena i iskazom SS2, SS1, svedoka Duška Bobića kao i samog okrivljenog. Međutim, takvi žalbeni navodi se ne mogu prihvatiti, s obzirom da svedok SS2 takve navode okrivljenog nije potvrdio. Naime, svedok SS2 je u svom iskazu naveo da misli da je u toku tog razgovora AA pozvao nekog inspektora ali nije siguran, jer nije slušao šta govori i sa kim komunicira, koji iskaz prvostepeni sud analizira na strani 14 obrazloženja presude. Dakle, svedok SS2 nije govorio o tome da se okrivljeni AA čuo sa SS1 oko 10.15 časova. Pravilno prvostepeni sud osvrćući se na navedeni razgovor na strani 43 obrazloženja presude navodi da čak i da je bilo tog razgovora na kom insistira odbrana nikako ne dovodi u pitanje prethodno utvrđeno i obrazloženo činjenično stanje, a koje se svodi na činjenicu da je za prvostepeni sud, a i za Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, nesporno da je po nalogu okrivljenog AA, svedok SS2 došao do advokatske kancelarije “AA2”, gde je u skladu sa prethodno dobijenim uputstvom tražio SS1 kome je potom u prostorijama kancelarije predao novac za okrivljenog AA.

Odbrana ukazuje i na to da je sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje jer nije izveo važan dokaz koji je predložila odbrana, a to je veštačenje putem veštaka stručnjaka za fizičku optiku. Po nalaženju drugostepenog suda pravilno je prvostepeni sud odbio predlog odbrane za određivanje veštačenja preko veštaka specijaliste za fiziku i optiku i to na okolnost utvrđivanja boje predmeta čije se pomeranje vidi kroz šoferšajbnu auta SS5, a koje je zabeleženo video zapisom sigurnosne kamere broj 5 hotela “Hyatt”. Prvostepeni sud na strani 61 u stavu drugom detaljno analizira zašto je smatrao da u kontekstu svih izvedenih činjenica nije bilo neophodno obavljati navedeno veštačenje. Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja nesporno je iz video zapisa da se radi o belom predmetu, te kada se ima na umu činjenica da je i sama odbrana u završnoj reči navela “mi smo gledajući ponovo taj snimak utvrdili zaista da postoji to pomeranje belog papira u vozilu”, dalje osporavanje boje predmeta posle takve rečenice, smatra se neosnovanim, te je pravilno prvostepeni sud našao da je to upravo pokušaj odbrane da se nesporno utvrđena činjenica prikaže kao sporna i da se time dalje pokuša osporavati nesporno utvrđeno činjenično stanje. S tim u vezi, žalbeni navodi branioca su ocenjeni kao neosnovani, i bez uticaja su na donošenje drugačije odluke u ovoj krivično-pravnoj stvari.

Osporavajući pravilnost prvostepene presude odbrana ukazuje Apelacionom sudu u Beogradu, Posebnom odeljenju da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da je okrivljeni AA zahtevao novac, s obzirom da su izvori saznanja za tvrdnju takvu iskazi svedoka SS2 i SS5. Naime, odbrana smatra da je SS2 priznao da je potpisao da će tajno izvršavati policijske naloge i da je po nalogu policije obećavao i nudio novac AA. Međutim, takav zaključak odbrane je zapravo izvučen iz konteksta. Naime, prema stanju u spisima i utvrđenom činjeničnom stanju okrivljeni AA je zahtevao novac od SS2 još pre nego što je policija uključena, tačnije pre nego što je SS2 prijavio slučaj policiji. Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni AA prilikom susreta u hotelu “Hyatt” dana 13.03.2014. godine svedoku SS2 zatražio 30.000 evra za rešenje problema, odnosno radi posredovanja, uz objašnjenje svedoka da je AA to učinio tako što je hemijskom olovkom napisao na koverti koju je doneo sa sobom broj 30 uz opasku da je potrebno dodati još tri nule, a da bi polovina te sume bila dovoljna da se “završi posao”. Činjenica da je okrivljeni zahtevao novac je potvrđena i iskazom svedoka SS15 i email porukama od 13.03.2014. godine, koje su razmenili SS15 i SS2 a u kojima svedok SS2 ukazuje na problem sa direktorom inspektorata uz ukazivanje da mu je tražen novac. O navedenom se izjašnjavao i svedok SS16 te potvrdio iskaz svedoka da mu je upravo okrivljeni tog dana tražio novac. S obzirom na navedene dokaze, po mišljenju drugostepenog suda, na nesumnjiv način je utvrđeno da je okrivljeni zahtevao novac od SS2 a sve kako bi posredovao i naložio inspektorima da ne izvrše službenu radnju donošenja rešenja. Vezano za zahtevanje novca od svedoka SS5 prvostepeni sud je pravilno takvu činjenicu utvrdio na osnovu iskaza svedoka SS5 i svedoka AA1, koji su na nesumnjiv način i u iskazima bili jasni i decidni da je okrivljeni tražio 50.000 evra kako bi se “zaboravile nepravilnosti u radu preduzeća “AA1”.

Osporavajući pravilnost prvostepene presude i ukazujući na bitne povrede odredaba krivičnog postupka, branioci u žalbi ukazuju na to da je povređen princip identiteta optužbe i presude, te da je sud eliminisao iz optužbe činjeničnju tvrdnju “neposredno i posredno zahtevao i primio poklon za sebe”, a u tački 2 dispozitiva izostavio rečenicu kojom izreka počinje “nakon razgovora sa SS5 povodom kontrole izvršene u preduzeću “AA1”. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu smatra da intervencijom prvostepenog suda nije došlo do bitne povrede odredaba iz člana 438 stav 1 tačka 9 u vezi sa članom 420 stav 1 ZKP. Naime, prema stanju u spisima prvostepeni sud je kako i sam navodi na strani 69 izreke ožalbene presude naveo da je iz dispozitiva izreke u tački 1 izbacio deo koji se odnosi na tvrdnju tužilaštva da je okrivljeni AA postupao protivno tački 143 Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu rada zapošljavanja i socijalne zaštite, s obzirom da se taj deo optuženja odnosio na krivično delo primanja mita i u tom kontekstu je mogao imati značaj samo prilikom optuženja okrivljenog za to krivično delo. Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, kako to i prvostepeni sud zaključuje, izostavljeni deo ne utiče na krivičnu odgovornost okrivljenog za krivično delo iz člana 366 Krivičnog zakonika za koje je okrivljenog oglasio krivim. Vezano za tačku 2 izreke presude gde branilac ukazuje da je prvostepeni sud izbacio uvodni deo rečenice, Apelacioni sud u Beogradu je mišljenja da takva izmena nije dovela do povrede identiteta optužbe u tom smislu da bi doveo do ukidanja presude ili do eventualno povrede prava na odbranu okrivljenog.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 2 tačka 9 ZKP branilac okrivljenog advokat AB1 je istakao da okrivljeni izmenom optužnog akta nije ni formalno ni faktički imao mogućnost da se brani pred sudom za krivično delo iz člana 366 stav 1 Krivičnog zakonika. Ovakvi žalbeni navodi se ne mogu prihvatiti, jer se okrivljeni AA na glavnom pretresu održanom dana 09.11.2016. godine izjasnio povodom izmenjenog optužnog akta Tužilaštva za organizovani kriminal od 21.10.2016. godine. S obzirom na to da tužilac može u toku glavnog pretresa da izmeni optužni akt u smislu odredbe člana 409 stav 1 ZKP, te da je u svemu postupljeno u skladu sa navedenim članom, to drugostepeni sud smatra da nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka, niti je okrivljenom povređeno pravo na odbranu kako to odbrana pokušava da prikaže u podnetim žalbama.

Takođe, branioci u podnetim žalbama ističu još jednu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, ukazujući na to da je izreka presude nerazumljiva, te da se iz dispozitiva izreke ne vidi gde i u kom delu hotela je SS5 predao novac okrivljenom. Ovakvi žalbeni navodi su bez uticaja na pravilnost prvostepene presude, s obzirom na to da je opis radnji iz dispozitiva presude jasan, da je dovoljna odrednica mesta izvršenja krivičnog dela hotel “Hyatt”. Branioci u pogledu protivrečnosti izreke, a vezano za vreme izvršenja krivičnog dela, ukazuju i na to da je u tzv. kapi dispozitiva navedeno da je delo izvršeno od 11. do 19. marta, a da se u istom dispozitivu tvrdi i da je delo izvršeno početkom marta, te s tim u vezi odbrana smatra da se 11. do 19. mart ne može smatrati početkom meseca. Međutim, drugostepeni sud nalazi da takvi žalbeni navodi nisu od uticaja, s obzirom na to da je u dispozitivu, baš kako to i odbrana tvrdi, naveden period izvršenja krivičnih dela, a činjenica da je u izreci presude pod tačkom 2 navedeno "početkom marta" ne može da dovede do zaključka da je u tom delu protivurečna izreka. Šta predstavlja početak, a šta sredinu marta meseca je tumačenje odbrane kojim želi da ospori jasnost izreke prvostepene presude, ali je po mišljenju ovog suda u izreci presude jasno naveden vremenski period izvršenja krivičnih dela, te odrednica „početkom marta meseca“ nije od uticaja na nesporno utvrđen vremenski period od 11.-19.03.2014. godine.

Razmatrajući žalbene navode vezano za to da se presuda zasniva na nedopuštenim dokazima, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je ispitao pravilnost zaključka prvostepenog suda (strana 61 obrazloženja prvostepene presude), te je našao da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je teza odbrane da sadržaj SMS poruka predstavlja komunikaciju koja može biti dokaz samo u slučaju primene posebnih dokaznih radnji neosnovana. Naime, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja konkretan sadržaj SMS poruka dobijen analizom telefona je zakonit dokaz, jer je analiza telefona upravo izvršena od strane Službe za specijalne istražne metode, a po naredbi Višeg suda u Beogradu Kpp-r Po1 br.15/14. Upravo kao rezultat realizacije naredbe suda, dostavljen je od strane SSIM izveštaj o pretresu mobilnih telefona i pripadajućih kartica iz kojeg je utvrđena sadržina poruka koje odbrana osporava. U vezi sa tim, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje nalazi da se radi o uviđajnoj stvari nad predmetom. Takođe, ukazujući na to da je presuda zasnovana na nedozvoljenim dokazima, odbrana navodi iskaze svedoka SS1, SS17 i SS14 iz advokatske kancelarije “AA2”, ističući da su svedoci ispitivani na okolnost događaja dana 19.03.2014. godine i nezakonitog pretresa kancelarije. Međutim, ovakvi žalbeni navodi se ne mogu prihvatiti, pre svega što su se svedoci izjašnjavali isključivo na okolnost obavljenih razgovora između okrivljenog AA i SS1, a pre vršenja pretresa koji je usledio, a ne na okolnost samog pretresa. Takođe, odbrana smatra da je nedopušten dokaz i službena beleška koju je napravila SS14 i koju policija prilikom pretresa nije odnela sa sobom, već su inspektori naložili SS1 da je kopira i donese u UBPOK. Međutim, ovakvi žalbeni navodi su bez uticaja, s obzirom da iz radne sveske koju je vodila svedok SS14, nisu utvrđene odlučne činjenice koje su bile predmet dokazivanja, a svedok se u svom iskazu vezano za radnu svesku izjašnjavala samo u pogledu činjenice da joj je SS1 naložio da u svesku dnevnih događaja upiše ko je dolazio i da je lice dolazilo za AA. Dakle, iako je prvostepeni sud izvršio uvid u radnu svesku, ni jednu odlučnu činjenicu na osnovu iste nije utvrdio, tim pre što dolazak SS2 u advokatsku kancelariju „AA2“ nije bio sporan.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je razmotrio žalbene navode branioca okrivljenog, advokata AB1 da izreka ne sadrži naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležje krivičnog dela iz člana 366 stav 1 Krivičnog zakonika, ukazujući na to da zahtevanje poklona nije obeležje bića krivičnog dela iz člana 366 Krivičnog zakonika. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, smatra da se pojam poklona, kako je to navedeno u izreci prvostepene presude, može podvesti "pod drugu korist" koja je navedena u članu 366 stav 1 Krivičnog zakonika. Naime, nakon pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, nesporno je na šta se odnosi reč “poklon” koja je navedena u činjeničnom opisu, da je zapravo reč o novcu, te je sud mogao i reč “poklon” upodobiti sa nagradom. Međutim, kod ovakvog činjeničnog stanja, gde je nesporno da je pribavljen novac, Apelacioni sud u Beogradu smatra da, s obzirom na opis krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, može govoriti "o nekoj drugoj koristi" u smislu odredbe člana 366 Krivičnog zakonika.

Branilac ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka navodi da je nejasno iz izreke prvostepene presude koja službena radnja je u pitanju, koje navode Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje ceni kao neosnovane, s obzirom da je u pitanju donošenje rešenja, a što je i navedeno u izreci prvostepene presude da je okrivljeni posredovao i nalagao postupajućim inspektorima da se ne izvrši službena radnja donošenja rešenja i podnošenja prekršajnih prijava. Takođe, branilac ukazuje da je nejasno da li je okrivljeni posredovao da se izvrši ili da se ne izvrši službena radnja. Međutim, kada se pročita činjenični opis krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim, na nesumnjiv način se može izvesti zaključak da je okrivljeni oglašen krivim jer je posredovao da se ne izvrši službena radnja.

Ukazujući na učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u prvostepenoj presudi, branilac okrivljenog, advokat AB1, osporava verodostojnost protivrečnih dokaza, kao i ocenu iskaza prvostepenog suda SS8, kao i SS5. Naime, prilikom osporavanja ocene iskaza svedoka SS8 od strane prvostepenog suda, branilac analizira način na koji je prvostepeni sud u presudi K.Po1 51/14 vršio analizu navedenog iskaza, a kako u ovoj ožalbenoj presudi. Međutim, takvi žalbeni navodi su ostali bez uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj krivično-pravnoj stvari, pre svega što je sada u toku postupak po žalbi na presudu K.Po1 58/16, a prethodno doneta prvostepena presuda je bila predmet ispitivanja Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, kada je drugostepeni sud razmatrao žalbene navode i dao svoj stav o tome. Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, ispitujući osnovanost žalbi nalazi da je prvostepeni sud pravilno cenio iskaz SS8, i prihvatio u onoj meri koja je neophodna da bi se izveo nesumnjiv zaključak da je okrivljeni postupao na način i u vreme kako je to u izreci presude navedeno.

Takođe, vezano za iskaz svedoka SS5, Apelacioni sud u Beogradu je mišljenja da se ne može prihvatiti zaključak odbrane da je presuda doneta na iskazu neverodostojnog svedoka. Branilac ukazuje na to da je upravo smisao unakrsnog ispitivanja da se svedok uhvati u laži, a što je u konkretnom slučaju na nesumnjiv način utvrđeno na pretresu kada je svedok ispitivan. Po oceni odbrane, svedok optužbe je slagao prilikom saslušanja u fazi istražnih radnji, navodeći da nema nikakve veze sa politikom i da je običan biznismen koji radi sa inostranstvom, da nema nikakve veze sa bezbedonosnim strukturama i da to njemu ne treba, kao i da nikada nije imao problem sa zakonom, pa čak ni sa prekršajnim sudom. Međutim, s obzirom na to da se svedok SS5 u konkretnom slučaju izjašnjavao o činjenicama koje su mu poznate vezano za kritični događaj, te da je iskaz potkrepljen i drugim dokazima, Apelacioni sud u Beogradu je mišljenja da se žalbenim navodima branioca iskaz svedoka nije doveo u sumnju, niti njegov kredibilitet. Takođe, pitanja koja su okrivljenom postavljana i odgovori koje je okrivljeni na ista dao, po mišljenju drugostepenog suda, nisu od uticaja na ocenu celokupnog iskaza svedoka, pre svega što je svedok na takva pitanja mogao i da ne odgovori, s obzirom na to da je svedok oslobođen da daje odgovore na pitanja koja bi njega ili njemu bliska lica izložila teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju.

Branilac okrivljenog AA, advokat AB1, ukazuje da presuda sadrži očiglednu kontradiktornost, kao i da su izostali razlozi kojima se rukovodio prvostepeni sud u pogledu rešavanja pravnih pitanja. Naime, branilac citira obrazloženje iz prvostepene presude, vezano za to da je prvostepeni sud izbacio iz dispozitiva izreke presude odredbu člana 143, ali da već na strani 66 obrazloženja presude citira upravo tekst Pravilnika. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, se ne može složiti sa navodima odbrane da je u pitanju kontradiktornost, s obzirom na to da je prvostepeni sud na strani 66 samo obrazložio u kom svojstvu je okrivljeni AA izvršio krivično delo i objasnio koja ovlašćenja je imao okrivljeni kao direktor Inspektorata za rad u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, te takvo navođenje i obrazlaganje prvostepenog suda nije dovelo do kontradiktornosti sa samom izrekom presude, iz koje je prvostepeni sud izbacio odredbu člana 143 Pravilnika.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje smatra da su žalbeni navodi branioca, kojima se ukazuje da okrivljeni nije imao pravo i da je doveden u položaj da ne može da se brani, su ocenjeni kao neosnovani. Naime, u toku postupka je na nesumnjiv način utvrđeno da je okrivljeni posredovao na način kako je to opisano u izreci prvostepene presude. Naime, prvostepeni sud je izvodeći dokaze uvezao stvarni uticaj okrivljenog sa posredovanjem, te našao da su inspektori iz inspektorata postupali po nalozima direktora, ovde okrivljenog, iz čega se na nesumnjiv način može zaključiti da je okrivljeni imao adekvatan stvarni uticaj i da je u tom smislu zaista mogao da utiče na svoje zaposlene, podređene inspektore, odnosno da je korišćenjem svog stvarnog uticaja direktora inspektorata mogao posredovati i naložiti postupajućim inspektorima da se izvrši ili da se ne izvrši neka službena radnja, odnosno da je imao stvarni uticaj da im naloži način postupanja u postupcima inspekcijskog nadzora koji su sprovodili postupajući inspektori. Kada se imaju u vidu iskazi saslušanih svedoka inspektora, koji su na nesumnjiv način potvrdili navode optužnog akta, da je okrivljeni svojim stvarnim uticajem posredovao na način kako je to navedeno u dispozitivu optužnog akta Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, smatra da je osporavanje odbrane da okrivljeni nije imao mogućnost da se brani u toku ovog krivičnog postupka, niti da dokazuje bitan element krivičnog dela, neosnovano. U vezi sa navedenim, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, ukazuje i na to da je bitan element ovog krivičnog dela - posredovanje bio naveden u optužnom aktu koji je podnet 21.10.2016. godine, a na koji se na glavnom pretresu i izjašnjavao okrivljeni, te s tim u vezi je imao mogućnost da isti ospori.

U vezi sa svim navedenim, odbrana ukazuje i na to da činjenični identitet optužbe mora biti veoma striktno poštovan, baš kao i činjenični identitet presude, što nije sporno ni Apelacionom sudu u Beogradu, Posebnom odeljenju, ali ovaj sud istovremeno nalazi da prvostepeni sud određenim izmenama koje je izvršio u optužnom aktu nije povredio identitet optužbe, te nije ni došlo do bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

Branilac u žalbi ukazuje na to da je nezakonita odluka suda i u stavu tri dispozitiva, vezano za oduzimanje imovinske koristi. Branilac smatra da je u konkretnom slučaju, kada bi bio osnovan zaključak suda o krivici okrivljenog, jedina zakonita odluka bila da sud oduzme novčani iznos izricanjem mere bezbednosti oduzimanja predmeta iz člana 87 Krivičnog zakonika. Međutim, takvi žalbeni navodi su ocenjeni kao neosnovani, pre svega što odredba člana 87 Krivičnog zakonika, govori o dva slučaja oduzimanja predmeta: predmeta koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje krivičnog dela ili predmeta koji su nastali izvršenjem krivičnog dela. Odredbom člana 92 stav 1 Krivičnog zakonika je propisano da će se od učinioca oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni krivičnim delom, a ako oduzimanje nije moguće učinilac će se obavezati da plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj imovinskoj koristi. Kako u konkretnom slučaju od okrivljenog nije oduzet novac 50.000 eura, a da je na nesumnjiv način utvrđeno da mu je SS5 predao navedeni iznos, to je prvostepeni sud pravilno doneo odluku kojom je obavezao okrivljenog da plati novčani iznos u visini pribavljene imovinske koristi.

Ispitujući pravilnost odluke o krivičnoj sankciji, u kom delu je branioci osporavaju, kao i javni tužilac, Apelacioni sud u Beogradu je mišljenja da su i žalbe branioca u tom delu neosnovane. Naime, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, je na strani 4 ove presude obrazložio zašto smatra da je kazna zatvora na koju je okrivljeni osuđen adekvatna i u skladu sa utvrđenim okolnostima. Činjenica koju ističe branilac u žalbi, da prvostepeni sud olakšavajućim okolnostima nije dao značaj koji zaslužuje, s obzirom da se radi o licu koji nije osuđivan, da je imao besprekoran život, da se protiv njega ne vode krivični ili prekršajni postupci, nije dovela do donošenja drugačije odluke vezano za kaznu, jer je prvostepeni sud sve okolnosti koje su od uticaja na vrstu i visinu krivične sankcije u smislu člana 54 Krivičnog zakonika pravilno cenio, te našao da je kazna zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci adekvatna, te da će se istom postići svrha kažnjavanja i svrha izricanja krivičnih sankcija, te će se takvom kaznom uticati kako na okrivljenog, tako i na druge da ubuduće ne vrše ovakva ili slična krivična dela.

Takođe, žalbeni navodi vezano za izrečenu meru bezbednosti zabrane vršenja poziva kao imenovano ili postavljeno lice u državnim organima u trajanju od tri godine, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje, smatra pravilnom i na zakonu zasnovanom, te da je upravo dužina trajanja mere u skladu sa svim utvrđenim okolnostima na strani okrivljenog.

Zaključak

Imajući u vidu sve napred izneto, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je žalbe odbio kao neosnovane, a prvostepenu presudu primenom odredbe člana 457 ZKP potvrdio.

Zapisničar Predsednik veća - sudija
Mirjana Nović,s.r. Savić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Jasmina Đokić