| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 19.11.2015 | Broj: Už-9806/2013 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „A. t . c .“ d.o.o. Ć, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „A. t . c .“ d.o.o. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu Ipv(Iv). 152/2013 od 1. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Poništava se rešenje iz tačke 1. i određuje da Privredni sud u Kragujevcu donese novu odluku o prigovoru koji je izvršni poverilac izjavio protiv stava 5. izreke rešenja Privrednog suda u Kragujevcu Iv. 2135/13 od 7. oktobra 2013. godine.
1. Privredno društvo „A. t . c .“ d.o.o. Ć. izjavilo je, 26. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Đorđa Konstantinovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Kragujevcu Ipv(Iv). 152/2013 od 1. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalba smatra da izvršni sudovi nisu mogli odbaciti njegov predlog za izvršenje u delu zahteva za naplatu iznosa od 20.000 dinara na ime kašnjenja u ispunjavanju novčane obaveze, jer je Zakonom o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama izričito predviđena naplata tog iznosa u izvršnom postupku. Po mišljenju podnosioca, sama činjenica da je takva naknada propisana navedenim zakonom, ne daje pravo sudu da u izvršnom postupku odbacuje takav zahtev.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Rešenjem Privrednog suda u Kragujevcu (u daljem tekstu: Privredni sud) Iv. 2135/2013 od 7. oktobra 2013. godine, u stavu 1. izreke , obavezan je izvršni dužnik Republika Srbija da u roku od osam dana isplati potraživanje izvršnog poverioca , ovde podnosioca ustavne žalbe, u iznosu od 3.972 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, k ao i troškove izvršnog postupka, u stavu 2. izreke je određeno predloženo izvršenje radi ostvarivanja navedenog potraživanja i troškova izvršnog postupka zaplenom sredstava sa računa izvršnog dužnika i prenosom na račun izvršnog poverioca, dok je u stavu 5. izreke odbačen predlog za izvršenje u delu zahteva za naplatu iznosa od 20.000 dinara.
Postupajući po prigovoru izvršnog dužnika (izjavljenog protiv stava 5. izreke prvostepenog rešenja) , Privredni sud je doneo osporeno drugostepeno rešenje Ipv(Iv). 152/2013 od 1. novembra 2013. godine kojim je odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio prvostepeno rešenje Iv. 2135/2013 od 7. oktobra 2013. godine u stavu 5. izreke. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, navedeno je da za taj deo izvršnog zahteva ne postoji osnov za određivanje izvršenja u vidu izvršne ili verodostojne isprave propisanih odredbama čl. 12. i 13, te člana 18. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje ustavnom žalbom , svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11 i 99/11) (u daljem tekstu: ZIO) je propisano: da se i zvršenje određuje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 12.); da su izvršne isprave - 1) pravnosnažna odluka suda i sudsko poravnanje, kao i drugi akti stranaka koji su zakonom izjednačeni sa sudskim poravnanjem, 2) pravnosnažna, odnosno konačna odluka doneta u upravnom i prekršajnom postupku i poravnanje u upravnom postupku, ako glase na ispunjenje novčane obaveze i ako posebnim zakonom nije drugačije određeno, 3) izvod iz registra založnih prava na pokretnim stvarima i pravima i izvod iz registra finansijskog lizinga koji sadrži podatke o ugovoru o finansijskom lizingu i predmetu finansijskog lizinga, 4) ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava, sačinjena saglasno propisima kojima se uređuje hipoteka, 5) usvojen plan reorganizacije u stečajnom postupku, čije je usvajanje potvrđeno odlukom suda, 6) izvršna odluka koja je potvrđena kao Evropska izvršna isprava, 7) druga isprava koja je zakonom određena kao izvršna isprava; da se izvršenje radi ostvarivanja novčanog potraživanja određuje i na osnovu verodostojne isprave, da je verodostojna isprava - 1) menica i ček domaćeg ili stranog lica, sa protestom ako je to potrebno za zasnivanje potraživanja, 2) obveznica i druga hartija od vrednosti izdata u seriji, koja imaocu daje pravo na isplatu nominalne vrednosti, 3) faktura (račun) domaćeg ili stranog lica, sa otpremnicom ili drugim pismenim dokazom da je izvršni dužnik obavešten o nastaloj obavezi, 4) izvod iz poslovnih knjiga za izvršene komunalne i slične usluge, 5) javna isprava koja konstituiše izvršivu novčanu obavezu, 6) bankarska garancija, 7) akreditiv, 8) overena izjava izvršnog dužnika kojom ovlašćuje banku da sa njegovog računa izvrši prenos novčanih sredstava na račun izvršnog poverioca, 9) obračun kamate sa dokazima o osnovu dospelosti i visini potraživanja, 10) privremena ili okončana situacija u vezi sa izvršenim građevinskim radovima i 11) obračun o nagradi i naknadi advokata, da je verodostojna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta, obim i vreme ispunjenja obaveze, da kada se iz verodostojne isprave ne vidi dospelost potraživanja, izvršenje se određuje ako je izvršni poverilac podneo pismeni dokaz da je izvršnog dužnika pozvao da ispuni dospelu obavezu u naknadno ostavljenom roku (član 18.).
Zakonom o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama („Službeni glasnik RS“, broj 119/12) bilo je propisano: da se tim zakonom uređuju rokovi izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama između javnog sektora i privrednih subjekata, odnosno između privrednih subjekata, a u cilju sprečavanja neizmirenja novčanih obaveza u roku, kao i da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na privredne subjekte nad kojima je otvoren postupak stečaja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj, a u komercijalnim transakcijama u kojima su ovi privredni subjekti dužnici (član 1.); da je neizmirena novčana obaveza u roku novčana obaveza javnog sektora, odnosno privrednog subjekta koja nije isplaćena poveriocu u ugovorenom ili zakonom predviđenom roku ukoliko ugovorom rok nije predviđen, odnosno ukoliko ugovor nije u pisanoj formi (član 2. tačka 7)); da se ugovorom između privrednih subjekata ne može predvideti rok za izmirenje novčanih obaveza duži od 60 dana (član 3. stav 1.); da se ugovorom između javnog sektora i privrednih subjekata ne može predvideti rok za izmirenje novčanih obaveza duži od 45 dana, u slučaju kada je u tom ugovornom odnosu javni sektor dužnik, da se izuzetno od stava 1. ovog člana, ugovorom između javnog sektora i privrednih subjekata može predvideti rok za izmirenje novčanih obaveza do 90 dana u slučaju kada je dužnik Republički fond za zdravstveno osiguranje, odnosno korisnik sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u smislu zakona kojim se uređuje budžetski sistem, da u ugovornom odnosu iz stava 1. ovog člana, rok za izmirenje novčanih obaveza ne može biti duži od 60 dana, u slučaju kada je dužnik u tom ugovornom odnosu privredni subjekt, da ako ugovorom iz stava 3. ovog člana nije ugovoren rok za izmirenje novčanih obaveza, dužnik je dužan, bez prethodne opomene, da izmiri novčanu obavezu u roku do 60 dana, da rok za izmirenje novčane obaveze iz st. 1 . do 4. ovog člana počinje da teče od dana propisanog članom 3. stav 3. tog zakona (član 4.); da poverilac ima pravo da od dužnika zahteva naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu od 20.000 dinara, za slučaj da novčana obaveza nije izmirena u rokovima utvrđenim odredbama čl. 3. i 4. ovog zakona, da pravo na naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčanih obaveza u roku, ne isključuje pravo na naknadu troškova koje poverilac ima pravo da potražuje na osnovu ugovora ili drugih propisa, da naknada za neisplaćene novčane obaveze u roku ne obuhvata troškove izvršenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršni postupak (član 5. st. 1. do 3.).
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS, br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka US) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano : da ako u postupku pred prvostepenim sudom u većem broju predmeta postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju koje je od značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će po službenoj dužnosti ili na predlog stranke, zahtevom pokrenuti postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja , da je sud koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja dužan da zastane sa postupkom dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim kasacionim sudom ( član 180.); da Vrhovni kasacioni sud rešava sporno pravno pitanje po pravilima postupka za usvajanje pravnih stavova, kao i da će Vrhovni kasacioni sud odbiti da reši sporno pravno pitanje, ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta u postupku pred prvostepenim sudom (član 183.) .
5. Analizirajući da li je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje da je Privredni sud pred Vrhovnim kasacionim sudom pokrenuo postupak radi rešavanja spornog pravnog pitanja, saglasno čl. 180. i 181. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), u vezi sa članom 12. ZIO. Vrhovni kasacioni sud je iz zahteva i sadržine spisa, utvrdio : da je Privrednom sudu podnet predlog za izvršenje izvršnog poverioca, protiv izvršnog dužnika radi izvršenja na osnovu verodostojne isprave - računa, radi naplate novčanog iznosa od 1.500 dinara za pružene usluge ; da je rešenjem o izvršenju obavezan izvršni dužnik da isplati potraživanje izvršnog poverioca, zajedno sa zateznom kamatom, kao i troškove izvršnog postupka ; da je određeno izvršenje radi ostvarenja navedenog potraživanja i troškova izvršnog postupka zaplenom sredstava sa računa izvršnog dužnika; da je izvršni poverilac u predlogu za izvršenje postavio i zahtev da sud obaveže izvršnog dužnika da mu isplati iznos od 20.000 dinara, na ime naknade za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze, saglasno odredbama Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama ; da je u tom delu odbačen predlog za izvršenje uz obrazloženje da za taj deo izvršnog zahteva ne postoji osnov za određivanje izvršenja u vidu izvršne ili verodostojne isprave iz člana 13, odnosno člana 18. stav 2. ZIO ; da je odredbom člana 5. Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama propisano pravo poverioca da od dužnika zahteva naknadu za kašnjenje u ispunjenju novčane obaveze u iznosu od 20.000 dinara, iz čega proizilazi pravo poverioca da zahteva od dužnika da mu isplati predmetnu naknadu, ali nije moguće u tom postupku odrediti izvršenje bez postojanja osnova za njegovo određivanje; da je u postupku po prigovoru, drugostepeno IPV veće, odbilo kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo rešenje o izvršenju u stavu 5. izreke navodeći da je pravilno sud odbacio zahtev izvršnog poverioca za iznos od 20.000 dinara zbog toga što za taj zahtev ne postoji osnov za određivanje izvršenja propisan čl. 12, 13. i 18. ZIO.
U postupku rešavanja spornog pravnog pitanja Spp. 34/13, Vrhovni kasacioni sud je, na sednici Odeljenja održanoj 13. maja 2014. godine , zauzeo pravni stav da izvršni poverilac u predlogu za izvršenje neizmirene novčane obaveze u roku ima pravo da zahteva i naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u visini od 20.000 dinara prema Zakonu o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama bez prilaganja posebne izvršne ili verodostojne isprave u vezi obaveze dužnika za isplatu ove naknade. U obrazloženju, Vrhovni kasacioni sud je, pored ostalog, naveo: da je u članu 12. ZIO propisano da se izvršenje određuje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, dok je u članu 1. određena sadržina Zakona, kao Zakonom uređeni postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja na osnovu domaće ili strane izvršne ili verodostojne isprave ako posebnim zakonom nije drugačije određeno; da iz sadržine ovih odredaba proizilazi da je svrha i cilj Zakona da se pospeši i ojača finansijska disciplina u smislu blagovremenog ispunjavanja novčanih obaveza između subjekata na koje se ovaj zakon odnosi, i to - javnog sektora koji obuhvata opšti nivo države kao i javna preduzeća, sa jedne strane, i privrednih subjekata pod kojima se podrazumeva privredno društvo i preduzetnik osnovan u skladu sa zakonom , kao i zadruga i registrovan a poljoprivredn a gazdinstava i ostal a pravn a lica osnovan a u skladu sa posebnim zakonom, sa druge strane, kao i samih privrednih subjekata; da se pod novčanom obavezom u svrhu primene ovog zakona, smatra iznos ugovorene naknade za isporuku dobara, odnosno pružanje usluga naveden u ugovoru, fakturi ili drugom odgovarajućem zahtevu za isplatu, uključujući direktne troškove nabavke (član 2. stav 1. tačka 4) Zakona); da su u čl. 3. i 4. propisani maksimalni rokovi za ispunjenje novčanih obaveza; da se tim zakonom uvodi i posebno subjektivno pravo poverioca imovinske prirode - pravo na naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčanih obaveza u roku, tako što je u članu 5. zakona, propisano da poverilac ima pravo da od dužnika zahteva naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu od 20.000 dinara, za slučaj da novčana obaveza nije izmirena u rokovima utvrđenim odredbama čl. 3. i 4. tog zakona, da pravo na naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčanih obaveza u roku, ne isključuje pravo na naknadu troškova koje poverilac potražuje na osnovu ugovora ili drugih propisa, da naknada za neisplaćene novčane obaveze u roku, ne obuhvata troškove izvršenja, u skladu sa Zakonom kojim se uređuje izvršni postupak, kao i da pravo poverioca iz stava 1. tog člana prestaje da važi u roku od tri godine od dana isteka roka dospelosti novčane obaveze; da, ako se ima u vidu cilj koji se zakonom želi postići, može se zaključiti da je ovim članom Zakona propisana posebna novčana naknada na koju poverilac ima pravo za slučaj da dužnik ne ispuni svoju novčanu obavezu u roku u novčanom iznosu od 20.000 dinara, nezavisno od drugih troškova pa i troškova izvršenja; da ovakvo propisivanje posebne naknade čemu je izložen izvršni dužnik, predstavlja po svojoj pravnoj prirodi jednu vrstu novčane kazne za izvršnog dužnika, s tim što je pravo poverioca da se koristi svojim pravom da zahteva isplatu ove naknade ograničen na rok od tri godine od dana isteka roka dospelosti za isplatu novčane obaveze, koja i dalje predstavlja osnovnu obavezu izvršnog dužnika prema svom poveriocu; da sledom iznetog proizlazi zaključak da naknada koja je propisana u članu 5. toga zakona, kao pravo poverilaca i obaveza dužnika, ima svoj osnov u samom zakonu, jer su time određeni i poverilac i dužnik i vrsta , a i visina obaveze; da ta naknada dospeva padanjem u docnju izvršnog dužnika sa ispunjenjem novčane obaveze prema izvršnom poveriocu (član 2. stav 1. tačka 7 ) Zakona); da je u članu 10. stav 3. tog zakona propisano da izvršni poverilac u predlogu za izvršenje ima pravo da zahteva naknadu za kašnjenje u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu propisanom članom 5. tog zakona; da se, imajući u vidu sve izloženo, može zaključiti da izvršni poverilac na osnovu samog, posebnog zakona, u predlogu za izvršenje može staviti zahtev za naknadu usled kašnjenja u ispunjavanju novčane obaveze u iznosu propisanom članom 5. Zakona (20.000 dinara), usled čega izvršnom poveriocu za ovaj zahtev nije potrebna posebna izvršna isprava iz člana 13 , niti pak posebna verodostojna isprava iz člana 18. ZIO.
Imajući u vidu detaljno, jasno i uverljivo obrazloženje pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 13. maja 2014. godine, donetog na osnovu ovlašćenja iz člana 180. ZPP, koje je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, u potpunosti prihvatljivo i za Ustavni sud, Ustavni sud ne nalazi potrebu za dodatnim obrazlaganjem, već konstatuje da osporeno rešenje Privrednog suda u Kragujevcu Ipv(Iv). 149/2013 od 29. oktobra 2013. godine predstavlja izraz arbitrernog presuđenja.
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -Odluka US), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a u tački 2. izreke poništio rešenje Privrednog suda u Kragujevcu Ipv(Iv). 152/2013 od 1. novembra 2013. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o prigovoru koji je izvršni poverilac izjavio protiv stava 5. izreke rešenja Privrednog suda u Kragujevcu I v. 2135/13 od 7. oktobra 2013. godine.
7. S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke određeno otklanjanje štetnih posledica, Ustavni sud nije razmatrao istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.