Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Šranka Jana iz Kisača, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

ODLUKU

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Šranka Jana izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1441/06 od 17. marta 2009. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1937/09 od 3. novembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 378/10 od 30. juna 2010. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Šranka Jana izjavljena protiv rešenja Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1441/06 od 17. marta 2009. godine .

Obrazloženje

1. Jano Šranka iz Kisača je 17. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Konstantina Rankova, advokata iz Zrenjanina, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koja je dopunjena 16. septembra 2010. godine, protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede ustavnih načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, kao i prava na zabranu ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na nasleđivanje i prava na zabranu diskriminacije nacionalnih manjina zajemčenih odredbama čl. 21. i 22, člana 26. stav 3, člana 32. stav 1 , čl. 36 . i 59. i člana 76. stav 1. Ustava Republike Srbije . Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i n a povredu prava iz čl. 3, 17, 18, 23. i 49. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama , kao i na povredu načela i prava iz čl. 1, 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu lj udskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju.
U prilog tvrdnji da su mu osporenom prvostepenom i drugostepenom presudom povređena označena prava, podnosilac ustavne žalbe ističe da je „ na raspravi od 17. marta 2009. godine predložio veštačenje i da je sud na istoj raspravi njegov predlog odbio, otklonio svako dalje dokazivanje i raspravu zaključio“. Zatim, da je u žalbi izjavljenoj protiv osporene prvostepene presude ukazao Okružnom sudu u Zrenjaninu da je postupak Opštinskog suda u Zrenjaninu „kojim odbija dokaze radi veštačenja ne samo nezakonit nego je i protivustavan“ , te da je treba lo utvrditi i proceniti celokupnu zaostavštinu na način kako je regulisao Zakon o nasleđivanju. Međutim, pogrešan postupak prvostepenog suda prihvata i Okružni sud „koji je morao izjavljenoj žalbi dati tzv. delotvorni pravni lek“ i intervenisati u kidanjem prvostepene presude. Umesto toga, drugostepeni sud takođe nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan „jer tužilac nije dokazao vrednost zaostavštine koja kao osnovna činjenica opredeljuje visinu nužnog naslednog dela“. U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda podnosilac, pozivajući se na praksu Ustavnog suda u predmetu Už - 60/2007, navodi da se taj sud morao upustiti u meritorno odlučivanje o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti, budući da je, u konkretnom slučaju, došlo do očiglednih bitnih povreda odredaba parničnog postupka. Stoga je podnosilac predložio Ustavnom sudu da se ponište navedene sudske odluke i da se obaveže Republika Srbija da plati troškove ustavne žalbe , shodno važećoj advokatskoj tarifi.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Ustavni sud ukazuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građa nskim slobodama prestala da važi 2006. godine, stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, koji garantuje sva prava i slobode utvrđene Poveljom, te se stoga ustavnom žalbom može ukazivati samo na povredu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, Ustavni sud ukazuje da zaštitu prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena postojanja njihove povrede ili uskraćivanja vrši u odnosu na releva ntne odredbe Ustava.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akt e i dokumenta dostavljena uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
N a ročištu održanom 17. marta 2009. godine u predmetu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1441/06 na kome je i zaključena glavna rasprava, osporenim rešenjem odbijen je predlog punomoćnika tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, za izvođenje dokaza veštačenjem na „okolnost visine dosada utvrđenih nekretnina i pokretnina, shodno odredbi člana 43. Zakona o nasl eđivanju".
Osporenom presudom Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1441/06 od 17. marta 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je ug ovorom o poklonu zaključenim između sada pok. Jovanke Šranka, kao poklonodavca i tuženog I reda, kao poklonoprimca, a koji je overen od strane Opštinskog suda Zrenjanin pod brojem Ov. 1222/03 od 15. septembra 2003. godine, povređeno pravo tužioca na nužni nasledni deo na zaostavštini pok. Jovanke Š ranka, da se navedeni ugovor o poklonu reducira tako št o bi se utvrdilo da tužilac ima pravo svojine na idealnom delu od 1/6 dela nepokretn osti koja je bila predmet tog ugovora, te da se obaveže tuženi I reda da je dužan trpeti da se u javnim knjigama uknjiži ovo p ravo svojine po osnovu povrede tužiočevog nužnog dela, kao i da se utvrdi da svojinu tužioca čini 1/3 idealna dela pokretnih stvari i to: berač kukuruza, traktor „URSUS“ reg. oznake 7788, dve prikolice reg. oznake ZR 9134 „Pobeda" od 5t; reg. oznake ZR 9079, traktorska tanjirača, kosačica za detelinu, elevator za kukuruz, traktorska drljača, dvoredni plug, traktorske grabulje, dva konja, 23 krave muzare, 25 komada svinja, 8 krmača i 8 svinja teških 200 kg, po pravnom osnovu zajedničkog sticanja.
Osporenom presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1937/09 od 3. novembra 2009. godine delimično je usvojena žalba tužioca i preinačena je presuda Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1441/06 od 17. marta 2009. godine i to samo u delu odluke o parničnim troškovima. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je prvostepena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, te da je u pogledu merituma stvari , na podlozi potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno odlučeno o postavljenom zahtevu. Međutim, prilikom odlučivanja o parničnim troškovima prvostepeni sud je nepravilno primenio materijalno pravo, na šta se žalbom osnovano ukazuje. Iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizlazi: da je 1991. godine tužilac zaključio brak sa sada pokojnom majkom tuženih Jovankom; da je u to vreme tuženi I reda Mile bio star 16,5 godina , a tužena II reda Jelena 14 godina.; da je tužilac već tada bio invalidski penzioner, a Jovanka je prihode ostvarivala molovanjem uz naknadu; da je z bog teške finansijske situacije u porodici, tuženi I reda Mile od 15. godine ostvarivao prihode radom u nadnici, a uz to pohađao i srednju školu ko ju je završio 1993. godine; da je t užena II reda Jelena u vreme zaključenja braka njene majke sa očuhom završavala osnovnu školu, ali zbog nedostatka finansijskih sredstava ona srednju školu nije upisala; da se tužilac nakon zaključenja braka doselio u kuću čiju su vlasnici bili tuženi po osnovu nasleđa iza babe po pokojnom ocu; da se domaćinstvo tuženih, koje je u vlasništvu imalo 6 lanaca poljoprivrednog zemljišta, od 1979. godine bavilo poljoprivredom i uzgojem stoke ; da se tuženi Mile, nakon okončanja školovanja , zaposlio i radio oko dve godine, pošto su tužilac i Jovanka prodali poljoprivrednu mehanizaciju koja je do tada postojala i on se od tada isključivo bavi o poljoprivredom i stočarstvom; da su tužilac i pokojna Jovanka od porodičnog poljoprivrednog zemljišta radili jedan lanac zemlje, na kome su zasejali vinograd; da t užilac i pokojna Jovanka svoje prihode nisu mešali sa prihodom tuženog Mileta, koji se oženio; da je tuženi Mile postepeno od prihoda koji je ostvario od poljoprivrede kupovao mehanizaciju, koja je predmet ovog spora; da su u toku koma sacije izvršene u katastarskoj opštini Perlez tokom 1980. godine tuženi , u to vreme maloletni, uneli u komasacionu masu svoje poljoprivredno zemljište nasleđeno od oca; da je iz komasacione mase izneta parcela broj 7606 od 1 ha 75 a 83 m2, koja tada nije pisana na imena tuženih, već njihove majke Jo vanke, kao zakonskog zastupnika; da je upravo ovo poljoprivredno zemljište bilo predmet ugovora o pok lonu čiju je redukciju tužilac traži o; da je sada pokojna Jovanka umrla 9. oktobra 2005. godine, a postupak za raspravljanje njene zaostavštine je prekinut i tužilac upućen na parnicu. Na podlozi navedenih činjenica prvostepeni sud je, s pozivom na odredbe čl. 40 . i 42. Zakona o nasleđivanju, našao da nema mesta redukciji ugovora o poklonu čiji je predmet parcela 7606 od 1ha 75a 83m2 u KO Perlez, iz razloga što tužilac nije pružio dokaze na okolnost vrednosti čitave zaostavštine, koja kao osnovna činjenica opredeljuje visinu nužnog naslednog dela. Pri utvrđenju da majka i očuh nisu činili isto domaćinstvo sa tuženim Miletom i njegovom porodicom u vreme sticanja u svojinu pokretnih stvari koje su predmet ovog spora, prvostepeni sud je našao da tužiocu po odredbama člana 168 . stav 1 . i čl. 175. i 195. Porodičnog zakona ne pripada svojinski udeo na pokretnim stvarima i stoci, koje su se zatekle u kući tuženih u vreme smrti pokojne Jovanke.
Drugostepeni sud je zaključio da se opširnim ž albenim ukazivanjem ne dovode u sumnju činjenice da su materijalne prilike zajedničkog domaćinstva, pre no što se tuženi Mile osamostalio, bile toliko skromne da nisu omogućavale čak ni školovanje oboje dece. Pri tome, ekonomsku osnovu života u domaćinstvu činila je kuća tuženih, kao i poljoprivredno zemljište koje su oni nasledili od svog oca, a Jovanka i tužilac su prodali postojeću poljoprivrednu mehanizaciju. Zatim da iz utvrđenog činjeničnog stanja sledi i da je zemljište za poljoprivrednu proizvodnju uzimano u zakup, a potom i kupovano u svojinu, tek kada je tuženi Mile stasao, a od tog vremena datira i nabavka spornih poljoprivrednih radila. Stoga, jedino činjenica da je tužilac po osnovu ženidbe živeo u kući tuženih, te da je osim invalidske penzije sa suprugom obrađivao jedan lanac vinograda, ne vodi zaključku da pokretna imovina koja je predmet ovog spora ulazi u režim zajedničke imovine, u smislu odredbe člana 195 . Porodičnog zakona. Takođe, sledi da je ugovor o poklonu Ov. 1222/03 od 15. septembra 2003. godine samo akt pravne tehnike vraćanja u imovinu prvotuženog Mileta površine poljoprivrednog zemljišta ko je su on i drugotužena Jelena, kao maloletna lica, uneli u komasacionu masu, te na osnovu odred aba člana 40 . stav 1, člana 48 . stav 3 . i člana 50 . Zakona o nasleđivanju , nisu ispunjeni uslovi za njegovu redukciju , jer nema podataka da je pok. Jovanka imala valjani pravni osnov za sticanje svojine na ovoj nekretnini, koja je dobijena u postupku komasacije kao ekonomski ekvivalent za zemljište koje su tuženi uneli u komasacionu masu.
Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 378/10 od 30. juna 2010. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca izjavljen protiv presuda Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1937/09 od 3. novembra 2009. godine i Op štinskog suda u Zrenjaninu P. 1441/06 od 17. marta 2009. godine . U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, istaknuto da je Vrhovni kasacioni sud ispitao dozvoljenost podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je našao da je zahtev nedozvoljen. Ovo stoga što je tužilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti formalno naveo da ga izjavljuje i zbog bitne povrede odredaba parničnog poslupka iz člana 361. stav 2. tačka 5 ) ZPP, ali iz sadržine podnetog zahteva proizilazi da se isključivo ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka (član 361. stav 2. tač. 7) i 12) ZPP).
4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:
Ustavom je utvrđeno: da je z abranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihi čkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da je zabranjen prinudni rad, a da se seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje lica koje je u nepovoljnom položaju smatra prinudnim radom (član 26. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.); da se pripadnicima nacionalnih manjina jemči ravnopravnost pred zak onom i jednaka zakonska zaštita (član 76. stav 1.).
Zakon o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) propisuje: da nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom (član 40. stav 1.); da se n ajpre popisuje i procenjuje celokupna imovina koju je ostavilac imao u trenutku smrti, zajedno sa svim njegovim zaveštajnim (testamentalnim) raspolaganjima, svim njegovim potraživanjima, pa i onim prema nekom od naslednika, izuzev očigledno nenaplativim, pa se od tako utvrđene vrednosti odbija zatim iznos ostaviočevih dugova, kao i iznos troškova popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova njegove sahrane, zatim se tako dobijenom ostatku dodaje vrednost svih poklona koje je ostavilac ma na koji način učinio nekom od zakonskih naslednika, nezavisno od toga kom naslednom redu pripadaju i da li mogu i hoće da naslede, kao i vrednost poklona za koje je ostavilac naredio da se nasledniku ne uračunaju u nasledni deo i k onačno, svemu tome dodaje se i vrednost poklona koje je ostavilac u poslednjoj godini svog života učinio onima koji nisu zakonski naslednici (član 48); da se p oklonom smatra svako odricanje od prava, pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, otpuštanje duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao i svako drugo besplatno raspolaganje (član 50.).
Odredbom člana 195. stav 1. Porodičnog zakona ("Službeni glasnik RS", broj 18/05) je propisano da imovina koju su zajedno sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano: da sud rukovodi glavnom raspravom, ispituje stranke, izvodi dokaze, daje reč strankama, njihovim zakonskim zastupnicima i punomoćnicima i objavljuje odluke veća, te da protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom nije dozvoljena posebna žalba (član 312. st. 1. i 5.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sud zasnovao svoju presudu na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 361. stav 2. tačka 5)); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke (član 413. stav 1.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) tog zakona (član 417.); da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala (član 3. stav 3.); da je stranka koja je podnela predlog javnom tužiocu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti ovlašćena da, u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj vanredni pravni lek (član 418.).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe da je osporenim presudama došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.
Iz činjeničnog stanja utvrđenog u osporenom parničnom postupku proizlazi: da su tuženi, kao maloletna lica, nasledili od oca poljoprivredno zemljište koje je bilo uneto u komasacionu masu; da im je iz navedene komasacione mase nadeljena parcela - poljoprivredno zemljište koje je bilo ekonomski ekvivalent za zemljište koje su tuženi uneli u komasacionu masu i koje je bilo upisano na ime njihove majke sada pok. Jovanke, kao njihovog zakonskog zastupnika; da je navedeno zemljište naknadno bilo predmet ugovora o poklonu zaključenog između tuženog i njegove sada pokojne majke. Polazeći od navedenih činjenica, Ustavni sud ne smatra arbitrarnim stav da pok. Jovanka nije ni imala sopstveni pravni osnov za sticanje svojine na navedenoj nepokretnosti, koja je bila predmet ugovora o poklonu sa njenim sinom, a čija se redukcija tražila u osporenom parničnom postupku, pa samim tim ovo poklonjeno zemljište nije ni moglo da čini predmet njene zaostavštine. Stoga je zaključak drugostepenog suda kojim je ocenio neosnovanim tužbeni zahtev podnosioca u delu kojim je tražio redukciju predmetnog darovnog ugovora zbog povrede prava na nužni nasledni deo, ustavnopravno i činjenično utemeljen. Konačno, Okružni sud u Zrenjaninu je i obrazložio zašto je ovakav zaključak saglasan sa odredbama Zakona o nasleđivanju kojima je regulisano šta čini zaostavštinu ostavioca.
Takođe, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi izneli jasne i detaljne razloge zbog kojih smatraju da podnosilac ustavne žalbe nema pravo svojine na pokretnim stvarima, bliže označenim izrekom prvostepene presude, budući da te stvari ne ulaze u režim zajedničke svojine, u smislu odredbe člana 195. Porodičnog zakona.
Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava drugostepenog suda u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno utemeljen osnov za donošenje osporene drugostepene presude. Stoga je Ustavni sud ocenio da osporenim presudama nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).
Ustavni sud ukazuje da nije posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe, kojima povredu prava na pravično suđenje obrazlaže, pre svega, time da je Opštinski sud u Zrenjaninu najpre odbio njegov predlog da se izvrši veštačenje kako bi se procenila vrednost zaostavštine njegove pok. supruge, da bi zatim taj sud osporenom presudom utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tražena redukcija predmetnog ugovora o poklonu zbog povrede prava na nužni nasledni deo, jer podnosilac ustavne žalbe nije dokazao vrednost zaostavštine. Ovo stoga što Ustavni sud smatra da, bez obzira na ovu kontradiktornost, suštinski nije postojao razlog da se odredi predloženo veštačenje. Naime, da bi se veštačila vrednost zaostavštine, mora se prethodno utvrditi šta istu čini, a upravo je to u ovoj parnici i bilo sporno. Našavši da je izvedenim drugim dokazima činjenično stanje dovoljno raspravljeno da bi se mogla doneti meritorna - odbijajuća odluka o ukupnom tužbenom zahtevu, prvostepeni sud je imao osnov da sve dalje dokazne predloge stranaka ne prihvati. Takođe, drugostepeni sud je u osporenoj presudi, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, dao u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge zašto je, i po njegovoj oceni, neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
Naime, uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima je postojanje različitih sudskih odluka kod is te činjenične i pravne situacije, a iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu, nije se mogao izvesti za ključak da taj uslov postoji.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se protiv njega vodio stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, i to žalba drugostepenom sudu , kao redovno pravno sredstvo, a koje je podnos ilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da će izjavljeno pravno sredstvo biti i usvojeno.
S obzirom na to da je u zakonito sprovedenom sudskom postupku, koji je okončan osporenom drugostepenom presudom , utvrđeno d a je postavljeni tužbeni zahtev podnosioca u celini neosnovan, Ustavni sud zaključuje da osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo nasleđivanja zajemčeno odredbama člana 59. Ustava.
6. Ustavni sud je ocenio da je osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 378/10 od 30. juna 2010. godine zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da njime nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Naime, p rema navedenim odredbama Zakona o parničnom postupku, zahtev za zaštitu zakonitosti može se izjaviti samo zbog apsolutne bitne povrede pravila postupka iz člana 361. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku. Zahtev za zaštitu zakonitosti ne može se izjaviti zbog drugih povreda pravila postupka ili usled pogrešne primene materijalnog prava . Dakle, navodi sadržani u zahtevu za zaštitu zakonitosti moraju se zasnivati na razlozima kojima se ukazuje na to da je sud, odlukom koja je predmet osporavanja u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dozvolio dispozitivne procesne radnje stranaka protivne prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala.
Imajući u vidu navedeno, kao i to da je podnosilac ustavne žalbe izjavljenim vanre dnim pravnim sredstvom, u suštini, ukazivao na pogrešnu pr imenu materijalnog prava i na druge povrede postupka, a ne na apsolutno bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud smatra da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda , podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. P rema stanovištu Ustavnog suda, isključivo formalno pozivanje podnosioca ustavne žalbe na zakonom dozvoljen razlog za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti, bez suštinskog činjeničnog i pravnog utemeljenja, ne čini samo po sebi ovakav zahtev dozvoljenim vanrednim pravnim sredstvom, zbog čega je i postojao osnov da se isti odbaci.
Takođe, Ustavni sud je cenio navod podnosioca da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na jednaku zaštitu pra va iz člana 36. stav 1. Ustava i utvrdio da se dokaz na koji se podnosilac pozvao - pravni stav Ustavnog suda izražen u predmetu Už- 60/2007 ne može dovesti u vezu sa osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 378/10 od 30. juna 2010. godine. Naime, Ustavni sud je Odlukom Už-60/2007 od 12. marta 2009. godine usvojio ustavnu žalbu Kulturno-umetničkog društva „Petefi Šandor“ iz Mužlje i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo garantovano odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije. U obrazloženju navedene odluke Ustavnog suda je, između ostalog, istaknuto da iz obrazloženja osporenog rešenja Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine proističe da je Vrhovni sud našao da je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen iz dva razloga. Prvo, „s obzirom da je izjavljen protiv odluka protiv kojih se po zakonu ne može podneti“ i drugo, „s obzirom da nije zasnovan na zakonskim razlozima zbog kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti, a na osnovu celokupnog činjeničnog i pravnog osnova proizlazi da presude protiv kojih je izjavljen nisu zasnovane na nedozvoljenim raspolaganjima“. Ustavni sud je u Odluci Už-60/2007 od 12. marta 2009. godine našao da zahtev za zaštitu zakonitosti nije bio nedozvoljen, ni prema kriterijumu sudske odluke koja se njime osporava, niti prema kriterijumu zakonskog osnova za izjavljivanje, te da ga Vrhovni sud Srbije iz datih razloga nije mogao odbaciti, već je morao meritorno odlučiti o njegovoj osnovanosti.
Saglasno navedenom, Ustavni sud naglašava da između rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 378/10 od 30. juna 2010. godine osporenog u ovom predmetu i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 92/07 od 1. februara 2007. godine osporenog u predmetu Už-60/2007, ne postoji pravni i činjenični identitet u pogledu razloga na kojima se ova rešenja o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti zasnivaju. Ovakav stav Ustavni su d je izneo i u svojoj Odluci Už - 58/2009 od 24. marta 2010. godine, u tački 5. obrazloženja.
Ustavni sud konstatuje da se sistem pravnih lekova kojima se vrši kontrola zakonitosti sudskih odluka, a pri tom i pretpostavke za njihovo izjavljivanje, uređuje zakonom. U tom smislu, zakonsko ograničenje dozvoljenosti vanrednih pravnih sredstava, pa između ostalih i zahteva za zaštitu zakonitosti, za razliku od redovnog pravnog sredstva - žalbe koja je ustavna kategorija, može trpeti ograničenja. Zakonom predviđeni razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti u parnici krajnje su restriktivni. Javni tužilac može da izjavi ovo vanredno pravno sredstvo samo zbog toga što je sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Budući da stranka u parničnom postupku ovo vanredno pravno sredstvo može izjaviti samo umesto javnog tužioca, dakle supsidijarno, razlozi zbog kojih stranka može da izjavi ovaj vanredni pravni lek nisu ništa manje restriktivni od razloga zbog kojih to može da učini javni tužilac. Kako je, u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da odbacivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljenog nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Sud ocenio da podnosiocu time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer Vrhovni kasacioni sud nije imao nužne procesne uslove da meritorno odlučuje o podnetom pravnom leku.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Polazeći od navoda ustavne žalbe i sadržine Ustavom zajemčenog prava na nasleđivanje iz člana 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno navedeno ustavno pravo, jer tim rešenjem nije meritorno odlučivano o pravu na nasleđivanje podnosioca, već o ispunjenosti procesnih pretpostavki za odlučivanje o izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti.
7. U vezi ostalih označenih povreda ustavnih prava, na koje ukazuje podnosilac ustavne žalbe, a u odnosu na navedene presude i rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je utvrdio:
- da nema osnova za tvrdnju da je osporenim sudskim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, jer u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu zbog pripadnosti slovačkoj nacionalnoj manjini ili nekog njegovog drugog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela, odnosno prava zabrane diskriminacije iz člana 21. i člana 76. stav 1. Ustava;
- da se odredbom člana 22. Ustava ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda; stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode; u tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporen im sudskim odlukama došlo do povrede navedenog načela, navodi podnosioca moraju biti u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, a što u ovom predmetu nije slučaj;
- da polazeći od navoda ustavne žalbe i sadržine Ustavom zajemčenih prava na zabranu ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada iz člana 26. stav 3. Ustava, nema osnova ni za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim aktima povređeno navedeno ustavno pravo, jer se sadržina označenog prava ni na koji način može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u osporenom parničnom postupku.
8 . U pogledu osporenog reš enja donetog u predmetu Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1441/06 na ročištu održanom 17. marta 2009. godine, kojim je odbijen predlog punomoćnika podnosioca ustavne žalbe za izvođenje dokaza veštačenjem, Ustavni sud je utvrdio da se radi o procesnom rešenju koje se odnosi na rukovođenje raspravom protiv koje g nije dozvoljena posebna žalba, saglasno odredbi člana 312. stav 5 ) Zakona o parničnom postupku, koji važio u vreme donošenja navedenog rešenja.
Ustavni sud ukazuje da u parničnom postupku o pravima i obavezama stranaka sud odlučuje presudom, a ne rešenjem kojim se odbija predlog za izvođenje određenog dokaza. Rešenje koj im se odbija predlog za izvođenje dokaza je jedno od procesnih rešenja koje sud donosi u pogledu toka parničnog postupk a prilikom rukovođenja raspravom i protiv takvog rešenja nije dozvoljena posebna žalba, već se isto može osporavati samo kroz žalbu protiv presude kojom se meritorno odlučuje o postavljenim zahtevima tužbe i protivtužbe. Kako osporeno rešenje ne predstavlja poje dinačni akt kojim je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, to je Ustavni sud našao da ustavnu žalbu treba odbaciti u tom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
9 . Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ('“Službeni glasnik RS'“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević