| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 22.11.2012 | Broj: Už-4367/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mileve Gajen iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2012. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Mileve Gajen i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3761/10 povređeno pravo podnosi teljke na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .
3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
1. Mileva Gajen iz Beograda podne la je 23. septembra 2011. godine, preko punomoćnika , advokata Predraga Savića iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemče nih članom 32. s tav 1, članom 36. stav 1. i članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 192/07 .
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je je podnositeljki ustavne žalbe otkazan ugovor o radu u GSP „Beograd“ rešenjem K-20/135 X-3/2-3 MP/SS od 8. februara 2007. godine, iz razloga što je svojom krivicom prouzrokovala sudar tramvaja; da je podnositeljka podnela 14. marta 2007. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu, kojom je tražila poništaj navedenog rešenja; da je presudom P1.192/07 poništeno osporeno rešenje, a tuženi obavezan da vrati tužilju na rad; da je tuženi 16. septembra 2008. godine izjavio žalbu Apelacionom sudu u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 2044/10 ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje; da postupak traje pune četiri godine, pa podnositeljka nije „u mogućnosti da se vrati na posao i ostvaruje zaradu koja joj je neophodna za izdržavanje porodice“; da je rešenje m Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2044/10 povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku i na jednaku zaštitu prava, a da je drugostepenim rešenjem naloženo ponavljanje postupka „u kojem se u svemu postupalo u skladu sa procesnim i materijalnim normama sa potpuno i pravilno utvrđenim činjeničnim stanjem“, čime je povređeno pravo podnositeljke na rad.
Podnositeljka ustavne žalbe je istak la zahtev za naknadu nematerijaljlne štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3761/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe podnela je 14. marta 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog GSP „Beograd“, kojom je tražila poništaj rešenja tuženog K-20/135 X-3/2-3 MP/SS od 8. februara 2007. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu, i vraćanje na rad, kao i da joj se na ime troškova parničnog postupka isplati određeni novčani iznos.
Tuženi je 20. aprila 2007. godine dostavio odgovor na tužbu .
Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 22. jula 2007. godine .
Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 192/07 od 25. oktobra 2007. godine odbio kao neosnovan predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se obavezao tuženi da je vrati na rad do pravnosnažnog okončanja parnice.
Nakon održanog ročišta za glavnu raspravu od 16. septembra 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P1.192/07 poništio osporeno rešenje tuženog, te je isti obavezan da vrati na posao tužilju, kao i da joj nadoknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, između ostalog, nevedeno da ne postoji otkazni razlog naznačen u osporenom rešenju, a koji se sastoji u nesavesnom i nekvalitetnom obavljanju službe i nezakonitom postupanju, kao i da nisu ispunjeni uslovi u pogledu odgovornosti tužilje za nastalu štetu.
Presuda je dostavljena strankama 9. marta 2009. godine.
Tuženi je 16. marta 2009. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu protiv prvostepene presude.
Postupajući po toj žalbi Apelacioni sud u Beogradu je 8. juna 2011. godine doneo rešenje Gž1. 2044/10 kojim je ukinuta ožalbena presuda i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.
U ponovnom prvostepenom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet je dobio oznaku P1. 3761/11. Poslednje ročište za glavnu raspravu održano je 15. marta 2012. godine.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.)
Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 , 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.), kao i da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).
Zakonom o radu (" Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) propisano je da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195. stav 3.)
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 14. marta 2007. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, te da se predmetni radni spor nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj radn i spor do sada traje preko pet godina i da je još u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe k ao stranke u postupku, postupanje nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda za hteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca .
Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, zahtevala su sprovođenje adekvatnog dokaznog postupka. Međutim, to ne može da predstavlja opravdan razlog da osporeni radni spor traje preko pet godina.
Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od velikog značaja za podnositeljku, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražen poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i radnopravna restitucija tuži lje kao bivše zaposlene . Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u postupku , Ustavni sud je ocenio da ona ničim nije doprinela dužini trajanja ovog postupka.
Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje Prvog oštinskog suda u Beogradu koji nije postupao u skladu sa odredbama procesnog zakona i Zakona o radu. Naime, presuda P1.192/07 od 16. septembra 2008. godine Prvog opštinskog sud a u Beogradu je dostavljena parničnim strankama tek 9. marta 2009. godine, odnosno skoro šest meseci nakon donošenja presude.
Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3761/10 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke us vojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku.
6. Ocenjujući navode i razloge žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba preuranjena, s obzirom na to da je predmetni postupak još uvek u toku .
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp ela podnositeljka ustavne žalb e zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i značaj spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la isključivo zbog nedelotvornog postupanja sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević