| Osnov: | Zakon o vanparničnom postupku | ||
| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Vrhovni sud Srbije* | Datum: 28.02.1993 | Broj: Gzz.161/92 |
| Abstrakt: | |||
Neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da tužilac pravo na nužni deo može ostvariti u ovoj parnici, u smislu člana 26. i čl. 113. st. 3 Zakona o vanparničnom postupku, bez obzira što u ostavinskom postupku nije isticao pravo na nužni deo već se nasleđa odrekao.
Ostvarivanje prava na nužni deo ne svodi se na davanje izjave o prihvatanju ili odricanju tog prava, već se u ostavinskom postupku nužni deo mora izričito zahtevati.
Sticanje prava na nužni deo u smislu člana 26. Zakona o nasleđivanju, po pravilnoj oceni drugostepenog suda, tužilac je mogao da postavi u ostavinskom postupku ili u posebnoj parnici, ali samo do okončanja ostavinskog postupka, jer se u njemu, po članu 87. Zakona o vanparničnom postupku utvrđuje ko su naslednici i koja imovina čini zaostavštinu.
Kada je u okončanom ostavinskom postupku , u kome se raspravljaju sva pitanja zaostavštine, tužilac dao nasledničku izjavu o pokretnoj imovini, a da pri tome nije istakao pravo na nužni deo na spornoj nepokretnoj imovini, znajući da je ranije poklonjena, onda takva izjava ima pravno dejstvo u odnosu na tu imovinu.
Drugostepeni sud nalazi da se ne može prihvatiti izneti stav u žalbi branioca da se u konkretnom slučaju protivpravno pribavljanje sredstava za zadovoljenje bioloških potreba ne bi moglo podvesti pod pojam koristoljublja.
Jer, niko nema veće pravo na svoj život od prava drugog na sopstveni život, pa se lišenje života radi pribavljanja protivpravne imovinske koristi u svakom slučaju mora smatrati koristoljubivim.
S toga su neosnovani navodi žalbe kojim se osporava pravna kvalifikacija krivičnog dela u pitanju -