| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 25.11.2002 | Broj: Pž.4334/02 |
| Abstrakt: | |||
Odredbama člana 782. stav 1. ZOO predviđeno je da je komitent dužan isplatiti naknadu - proviziju kad bude izvršen posao koji je komisionar obavio. To znači da komisionar ima pravo, ali i obavezu, da komitentu ispostavi račun za obavljeni posao odmah čim je taj posao obavljen i da je komitent dužan da taj račun isplati u ostavljenom roku. To dalje znači da komisionar ne može da bira da li će račun ispostaviti odmah po obavljenom poslu ili 10 godina kasnije. Samim tim, zastarelost bi počela da teče ne od kada je tužilac ispostavio račun tuženom nego od kada je tužilac (komisionar) imao pravo da tuženom (komitentu) ispostavi račun za obavljeni posao. Međutim, prvostepeni sud nije utvrđivao kada je tužilac obavio komisioni posao za račun tuženog i kada je stekao pravo da traži naknadu za obavljeni posao. Zato se ne može pouzdano zaključiti da neosnovanost prigovora tuženog proizilazi iz izvedenih dokaza, jer samim tim proizilazi osnovanost tužiočevog potraživanja. Postupajući tako prvostepeni sud je učinio bitnu povredu parničnog postupka iz člana 354. stav
2. tačka 14. ZPP, pa je Viši trgovinski sud u Beogradu ukinuo pobijanu presudu i predmet vratio na ponovno odlučivanje.
U nastavku postupka prvostepeni sud će utvrditi kada je tužilac obavio sporni komisioni posao i kada je stekao pravo na naknadu provizije, a zatim će iz tako utvrđenih čnjenica pouzdano oceniti osnovanost prigovora zastarelosti. Prvostepeni sud ceniće i to do kada je tuženi morao da čuva dokaz o izvršenom plaćanju s obzirom na odredbe propisa o računovodstvu. Ukoliko tuženi te isprave nije morao da čuva duže od određenog roka ili ukoliko su one uništene, te činjenice mogu se utvrđivati drugim dokazima.