Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vanknjižni vlasnik predmetnog stana, a tužena je nosilac stanarskog prava i to na osnovu ugovora o korišćenju stana zaključenog 21.4. 1988. godine, mada je u ovom stanu živela još pre toga sa svojim suprugom i sinom.
Posle smrti supruga koji je umro 1987. godine, tužena je sa svojim sinom nastavila sa korišćenjem ovog stana.
Međutim, zbog prirode svog posla, tužena nije bila u mogućnosti da stalno bude u Beogradu, već je dolazila u Beograd preko vikenda i tokom leta.
Tužena je izdavala u zakup jednu sobu, a od kuhinje je adaptirala sobu u kojoj je živela sa svojim sinom Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za iseljenje tužene.
Naime, odredbom člana 35. Zakona o stanovanju, predviđeni su slučajevi u kojima zakupodavac može da otkaže ugovor o zakupu stana.
U konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi iz navedenog člana 35. Navodi u reviziji da je tužena bez saglasnosti tužioca kao zakupodavca izdavala stan, te da su se stekli uslovi iz člana 35. stav 1. tačka 1. za otkaz ugovora o korišćenju stana, nisu osnovani.
Ovog zbog toga, što zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana u smislu člana 35. stav 1. tačka 1. Zakona o stanovanju, ako zakupac i posle opomene bez saglasnosti zakupodavca izdaje stan u podzakup.
Tužilac nije poslao opomenu tuženoj da ne sme da izdaje u podzakup stan, a navodi u reviziji - da to nije učinio jer nije znao gde se tuženi nalazi, ne mogu se prihvatiti.
Prema tome, kako ovaj uslov nije ispunjen, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev za iseljenje tužene neosnovan.
Otkaz ugovora o zakupu stana.
člana 35. Zakona o stanovanju
Vrhovni sud Srbije, Rev.119/02 od 20.06.2002