| Osnov: | Zakon o obligacionim odnosima | ||
| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 06.10.2003 | Broj: Pž.2608/02 |
| Abstrakt: | |||
Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenoj presudi, tuženi je za račun tužioca obavljao usluge šivenja od tužiočevog materijala.
U tom poslu primio je od tužioca u 1997. godini i 3.744, 5 m2 viskoze, od čega je tuženi ne obaveštavajući tužioca utrošio 1.394 m2 za svoje potrebe, smatrajući da time naplaćuje svoje potraživanje prema tužiocu za izvršeni rad, koje potraživanje tužilac nije izmirio.
Ostatak viskoze vraćen je tužiocu, prema nalazu veštaka dana 8. 6.2000. godine.
Vrednost utrošene viskoze iznosi 70.652, 32 dinara, za koji iznos je sud usvojio tužbeni zahtev.
Navedene odlučne činjenice se žalbenim navodima ne osporavaju, već se žalba odnosi na činjenice koje ni po nalazu Višeg trgovinskog suda nisu odlučne, a koje se odnose na potraživanje tuženog prema tužiocu.
Ovo potraživanje, kao i eventualno drugo potraživanje tužioca prema tuženom nije predmet spora.
Naime, tuženi kao poslenik iz ugovora o delu ima zakonsko založno pravo na primljenom materijalu.
Prema odredbi čl. 628. ZOO, radi obezbeđenja naplate potraživanja naknade za rad, kao i ostalih potraživanja po osnovu ugovora o delu, poslenik ima pravo zaloge na stvarima koje je napravio, kao i na ostalim predmetima koje mu je predao naručilac u vezi sa njegovim radom, sve dok ih drži i ne prestane dragovoljno da ih drži.
Prema odredbama čl. 981. ZOO, ako dužnik naručilac, ovde tužilac ne namiri o dospelosti potraživanje nastalo iz ugovora o privredi, ovde potraživanje tuženog, poverilac može pristupiti prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku 8 dana od upozorenja učinjenog dužniku da će tako postupiti, s tim što založene stvari koje imaju tržišnu cenu poverilac može prodati po toj ceni po isteku 8 dana od upozorenje učinjenog dužniku da će tako postupiti.
Prema odredbama čl. 973. ZOO ništave su odredbe ugovora o zalozi, što podrazumeva i ništavost jednostranih radnji tuženog kao zakonskog založnog poverioca, po kojima bi založena stvar prešla u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti, kao i odredba da će u tom slučaju poverilac moći po unapred određenoj ceni stvar zadržati za sebe, osim ako je predmet zaloge stvar čija je cena propisana.
Nesporno je da upozorenja tužiocu od strane tuženog u konkretnom slučaju nije bilo, već je tuženi za svoje potrebe iskoristio deo viskoze, kao predmeta zakonske zaloge.
Smisao tog upozorenja je višestruk, naime njim se dužnik, ovde tužilac obaveštava i o postojanju svoje obaveze (ako to nije učinjeno ranije), pa je u mogućnosti da obavezu izmiri, ili da je ospori, ili da traži utvrđene veće vrednosti založene stvari, ili da nađe kupca koji će platiti veću cenu za tu stvar.
Propustom tuženog sve to je izostalo, pa je nastala situacija da je založena stvar utrošena, a da tek nakon toga stranke vode razgovore o tome kolika su uzajamna potraživanja, među kojima je i potraživanje tuženog koje je izmireno iz vrednosti stvari tužioca, na kojima postoji zakonsko založno pravo.
Stoga je prvostepeni sud pravilno postupio kada se u to pitanje nije upuštao, jer bi time nastala ista situacija kao da je tuženi postupio no svojim zakonskim obavezama, u pogledu obaveštavanja tužioca, a on to nije učinio.
Protivno zakonu tuženi se naplatio iz vrednosti založene stvari, i stoga je dužan da tu vrednost, u nespornoj visini, vrati tužiocu, a sva druga uzajamna potraživanja stranaka nisu predmet ovog spora.
Radnjom tuženog tužiocu je pričinjena šteta (bez obzira da li je tuženi imao neko potraživanje pre te radnje) i tuženi je dužan da tu štetu naknadi kako je pravilno obrazložio i prvostepeni sud.
Sama činjenica da se viskoza nalazila kod tuženog od 1997. godine ne znači da je tužilac tada mogao i bio dužan da je traži nazad, pa ni od datuma kada je tuženi u 1997. godini tužiocu vratio drugi, neutrošeni materijal.
Upravo kasniji povraćaj neutrošene viskoze znači priznanje obaveze i prekid zastarelosti, u smislu čl. 387. ZOO, pri čemu je zastarelost potraživanja preostale količine počela teći dana 8.6.2000. godine, kada je tužilac tek saznao za utrošak viskoze, kako je pravilno utvrdio i prvostepeni sud kada je našao da potraživanje tužioca nije zastarelo.