| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 09.02.2004 | Broj: Pž.820/04 |
| Abstrakt: | |||
Prvostepeni sud je poslovnim brojem P.445/03 od 12.01.2004. godine doneo nalog - opomenu za plaćanje sudske takse u parničnom postupku kojim je naložio i pomenuo tuženog kao taksenog obveznika da plati sudsku taksu koju duguje za odgovor na tužbu u iznosu od 34.715, 68 dinara i sudu dostavi dokaz o izvršenoj uplati sa pozivom na broj sudskog spisa u ostavljenom roku od 15 dana računajući od uručenja naloga - opomene.
Istim nalogom upozoren je tuženi kao takseni obaveznik da će se u slučaju nepostupanja po nalogu, pokrenuti postupak prinudne naplate sudske takse u kojem postupku će se naplatiti zarad utvrđene taksene obaveze i kaznena taksa u visini od 50%.
Protiv ovog naloga - opomene tuženi je izjavio blagovremen prigovor.
U prigovoru ističe da je prigovorom pobijani nalog - opomena pravno i činjenično neosnovan, da tuženi po Zakonu o sudskim taksama nije takseni obveznik plaćanja takse na odgovor na tužbu, da je odgovor na tužbu dao na ročištu održanom 20.3.2003. godine i da se otuda podnesak tuženog od 21.3.2003. godine ne može smatrati odgovorom na tužbu koji podleže obavezi plaćanja sudske takse na odgovor na tužbu.
Prigovorom se predlaže, da prvostepeni sud ukine nalog-opomenu za plaćanje sudske takse u parničnom postupku i obustavi postupak za prinudnu naplatu sudske takse u parničnom postupku.
Prvostepeni sud je dostavnom naredbom od 26.01.2004. godine dao nalog da se predmet dostavi drugostepenom sudu radi odlučivanja po žalbi tuženog kao taksenog obveznika.
Smatrajući izjavljeni prigovor žalbom, prvostepeni sud je uz sprovodni akt poslovni broj P.445/03 od 30.01.2004. godine, dostavio prvostepenom sudu spis radi odlučivanja po žalbi tuženog izjavljenoj protiv ove opomene za plaćanje sudske takse u parničnom postupku koji se prigovorom pobija.
U postupku naplate neplaćene takse, pojavljuju se kao sporna pitanja dozvoljenosti prigovora - pravnog leka protiv opomene za plaćanje sudske takse i stvarne nadležnosti suda za odlučivanje po tom pravnom leku.
Članom 37. Zakona o sudskim taksama "Službeni glasnik RS" br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 i 9/2002) propisan je postupak za naplatu neplaćene takse.
Stavom 5. člana 37. Zakona o sudskim taksama, određeno je da za podnesak primljen preko pošte, a za koji taksa nije plaćena ili je plaćena nedovoljno, sud će podnosiocu poslati opomenu da plati taksu u roku od 15 dana od dana dostave opomene i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku.
Prvostepeni sud je primenom pomenute zakonske odredbe doneo opomenu za plaćanje sudske takse u parničnom postupku, obavezujući tuženog da kao takseni obveznik plati taksu na odgovor na tužbu. Podnesak tuženog od 21.3.2003. godine prvostepeni sud smatra odgovorom na tužbu koji podleže obavezi plaćanja sudske takse.
Zakon o sudskim taksama ne predviđa pravo na pravni lek protiv opomene za plaćanje sudske takse, pa ni pravni lek u vidu prigovora protiv te opomene.
To jasno proizlazi i na to jasno upućuje odredba čl. 41. Zakona o sudskim taksama kojom je određeno da kada je takseni obveznik preduzeće ili drugo pravno lice, sud će rešenjem utvrditi iznos neplaćene takse i iznos kaznene takse i rešenje će radi izvršenja dostaviti službi nadležnoj za poslove platnog prometa kod koje se vodi račun taksenog obveznika, da je protiv tog rešenja dozvoljena žalba u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, da žalba ne zadržava naplatu takse i da žalba nije dozvoljena ako je rešenje doneo Vrhovni sud Srbije.
Dakle, dozvoljena je žalba samo protiv rešenja kojom se utvrđuje iznos neplaćene takse i iznos kaznene takse, koje rešenje se donosi na osnovu ovlašćenja iz čl. 41. st. 1. Zakona o sudskim taksama.
Članom 3. st. 1. tač. 1. Zakona o sudskim taksama, određeno je da taksena obaveza nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbu, žalbe i druga pravna sredstva) kada se predaju sudu odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora.
Prema stanju u prvostepenom spisu, tuženi je na ročištu održanom 20.3.2003. godine na zapisniku kod prvostepenog suda usmeno dao odgovor na tužbu kojim je osporio činjenične navode tužbe i osnovanost tužbenog zahteva.
Zatim je tuženi 21.3.2003. godine preporučenom pošiljkom dostavio prvostepenom sudu podnesak kojim se bliže izjašnjava na činjenične navode tužbe i osnovanost tužbenog zahteva.
Prvostepeni sud je utvrdio tuženom taksenu obavezu za taksu na odgovor na tužbu. Bliže nije odredio od kada datira odgovor na tužbu. To dalje upućuje daje prvostepeni sud jedino podnesak od 21.3.2003. godine mogao smatrati odgovorom na tužbu. U smislu pomenutog člana 3. st. 1. tač. 1. Zakona o sudskim taksama podnesak od 21.3.2003. godine ne može se smatrati pismenim odgovorom na tužbu koji podleže obavezi plaćanja takse na odgovor na tužbu, jer je na ročištu od 20.3.2003. godine tuženi dao odgovor na tužbu, koji takođe ne podleže obavezi plaćanja sudske takse u smislu pomenute zakonske odredbe.
Dakle, evidentno je da tuženi nije takseni obaveznik takse odgovora na tužbu.
U konkretnom slučaju, postavlja se pitanje pravne zaštite tuženog koji nije takseni obaveznik a koga je sud pozvao da uplati taksu jer nije dužan platiti i upozorio ga na pravne posledice neplaćanja sudske takse. Sporno je, kako i na koji način tuženi može da ukaže prvostepenom sudu da ne postoji zakonski osnov za donošenje rešenja iz čl. 41. st. 1. Zakona o sudskim taksama. Potpuno je jasno da bi prvostepeni sud bez reagovanja tuženog u vidu izjavljenog prigovora, doneo rešenje iz čl. 41. Zakona o sudskim taksama, kojim bi utvrdio obavezu tuženog da plati taksu na odgovor na tužbu i kaznenu taksu i koje bi rešenje dostavio nadležnoj službi na prinudno izvršenje. Pomenuto rešenje bi bilo prinudno izvršeno i od tuženog bi nadležni organ za provođenje rešenja naplatio taksu na odgovor na tužbu i kaznenu taksu jer žalba ne zadržava izvršenje naplate takse.
Olakom naplatom takse i kaznene takse koje ne duguje, tuženi kao netakseni obveznik dolazi u situaciju da nepotrebno izjavljuje žalbu protiv rešenja kojim je utvrđena ta taksa i dat nalog da se prinudno naplati, a zatim i da traži povraćaj takse koja mu je naplaćena bez pravnog osnova.
Otuda se postavlja ozbiljno pravno pitanje a ono je, da li je dozvoljena intervencija u smislu ukazivanja prvostepenom sudu da je opomena za plaćanje takse nezakonita, a sve u cilju pokušaja sprečavanja donošenja rešenja na način određen članom 41. Zakona o sudskim taksama.
Drugostepeni sud izražava pravni stav da je pravni lek dozvoljen u ovakvim činjeničnim situacijama, a sledom toga i podnesak kojim se upućuje na nezakonitost opomene za plaćanje sudske takse. Ova činjenična situacija ima se upodobiti sa čl. 43. Zakona o sudskim taksama, kojim se reguliše povraćaj takse licu koje nije bilo dužno da je plati, licu koje je taksu platilo u većem iznosu od propisanog, licu koje je platilo taksu za sudsku radnju koja nije izvršena. To zato, što ako lice kome je naplaćena taksa koji nije bilo dužno da plati ili naplaćena taksa za sudsku radnju koja nije izvršena ima pravo na povraćaj tako plaćene takse, pa analogno tome i lice kome prvostepeni sud namerava da naplati sudsku taksu koju nije dužno da plati, ima pravo da na to ukaže prvostepenom sudu, ukazivanjem da je nalog ili opomena za plaćanje takse nezakonita. To se može učiniti bilo kojim podneskom, dakle podneskom koji se ne označava ni kao prigovor ni kao žalba, a i podneskom koje to lice označava kao prigovor ili kao žalbu.
Dakle lice, koje je označeno greškom prvostepenog suda kao takseni obveznik i kome je opomenom ili nalogom naloženo da plati taksu sa upozorenjem na pravne posledice neplaćanja u smislu prinudne naplate taksene obaveze i kaznene takse u visini od 50% od taksene obaveze ima potpuno jasan pravni interes uperen na pokušaj sprečavanja donošenja rešenja kojim će mu se utvrditi taksena obaveza i kaznena obaveza i odrediti prinudna naplata tih taksenih obaveza. Ono to može učiniti samo na način kako je postupio tuženi dostavljanjem podneska prvostepenom sudu kojem ukazuje na nezakonitost opomene za plaćanje takse.
Zato drugostepeni sud smatra da je dozvoljen podnesak kojim se ukazuje na nezakonitost opomene ili naloga za plaćanje sudske takse i on se kao nedozvoljen ne može odbacivati bez obzira na koji način je označen, da li kao prigovor žalba ili samo pak podnesak. Bitna je samo njegova sadržina, tj. da se podneskom ukazuje da ne postoji zakonski osnov za izdavanje opomene ili naloga za plaćanje sudske takse.
Po podnesku postupa isključivo prvostepeni sud kao stvarno nadležan.