| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 28.11.2012 | Broj: Už-1628/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tamare Jeričević Kovačević iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Tamare Jeričević Kovačević i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1346/06, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 373/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Usvaja se ustavna žalba Tamare Jeričević Kovačević i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 823/07, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 23339/10 , povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
3. Odbacuje se ustavna žalba Tamare Jeričević Kovačević u odnosu na postupak koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 571/10 i u odnosu na postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5100/10.
4. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
5. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 2. okončao u najkraćem roku.
1. Tamara Kovačević Jeričević iz Beograda je 19. marta 20 10. godine podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, garantovanog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupcima koji se vode pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, i to u predmetima P. 1346/06 (sada P. 373/10), P. 571/10, I. 823/07 (sada I. 23339/10) i K. 313/08 (kasnije K. 5100/10).
U ustavnoj žalbi se opisuje tok svakog od osporenih postupaka i navode konkretne radnje suda koje su, po mišljenju podnositeljke, doprinele dužem trajanju spornih postupaka i povredi prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i naloži okončanje osporenih postupaka.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu uvida izvršenog u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio sledeće:
3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P. 1346/06, sada P. 373/10 - postupak za razvod braka i vršenje roditeljskog prava
Vladan Kovačević i Tamara Jeričević Kovačević, ovde podnositeljka ustavne žalbe, su od 28. septembra 1997. godine živeli u bračnoj zajednici u kojoj je rođena mal. D, sada stara 13 godina.
Vladan Kovačević je 18. aprila 2006. godine podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu za razvod braka protiv podnositeljke ustavne žalbe, povodom koje je vođen osporeni parnični postupak P. 1346/06. Kako je i Tamara Jeričević Kovačević istom sudu podnela tužbu za razvod braka, sud je spojio predmete radi istovremenog odlučivanja.
Nakon održanog ročišta za mirenje, postupajući po nalogu suda od 25. maja 2006. godine, Gradski centar za socijalni rad je 25. jula 2006. godine dostavio predlog o poveravanju zajedničkog deteta, mal. D, u kome je predloženo da se dete privremeno poveri majci.
Treći opštinski sud u Beogradu je 7. avgusta 2006. godine doneo rešenje P. 1346/06 kojim je usvojen predlog tužene za određivanje privremene mere i mal. D. poverena na negu, čuvanje i vaspitanje majci, do pravnosnažnog okončanja ovog postupka. Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 7. novembra 2006. godine doneo rešenje Gž. 15328/06 kojim je žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio navedeno prvostepeno rešenje (vidi: 3.2.).
Tužilac je 13. decembra 2006. godine podneo predlog za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1346/06 od 7. avgusta 2006. godine, a podneskom od 10. aprila 2007. godine navedeni predlog je preinačen u predlog za stavljanje van snage navedenog rešenja o privremenoj meri. Sud je rešenjem P. 1346/06 od 10. aprila 2007. godine utvrdio da je navedeni predlog tužioca povučen.
Tokom trajanja prvostepenog postupka, sud je redovno zakazivao ročišta, od kojih je većina i održana. Sud je Institutu za mentalno zdravlje – Odeljenju za brak i porodicu naložio da, nakon sprovedenog postupka, dostavi predlog i mišljenje u pogledu roditeljske podnobnosti stranaka, koji je, nakon urgencije, dostavljen sudu 13. decembra 2007. godine. Kako traženi nalaz i mišljenje nisu bili potpuni, sud je naložio Institutu da dostavi stručno mišljenje u pogledu roditeljske podobnosti, ali je dopisom od 18. februara 2008. godine sud obavešten da nije u opisu poslova Odeljenja za brak i porodicu da daje traženo stručno mišljenje. Nakon toga, sud je na ročištu održanom 3. marta 2008. godine doneo rešenje i odredio izvođenje dokaza pribavljanjem stručnog mišljenja od Instituta za neuropsihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ – Odsek za brak i porodicu u pogledu procene roditeljske podobnosti stranaka. U navedenom rešenju, naloženo je da se traženo veštačenje obavi i nalaz i mišljenje dostave sudu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja kojim je određeno veštačenje, pri čemu su traženi nalaz i stručno mišljenje sudu dostavljeni 2. decembra 2008. godine. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 27. februara 2009. godine. Takođe, utvrđeno je i da su stranke tokom trajanja prvostepenog postupka redovno sudu upućivale podneske kojima su prigovarale na ponašanje druge strane i obaveštavale sud o kontaktima sa mal. D.
Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1346/06 od 27. februara 2009. godine, stavom prvim izreke, razveden je brak stranaka, a stavom drugim izreke mal. D. je poverena ocu Vladanu Kovačeviću na brigu, čuvanje i vaspitanje, radi samostalnog vršenja roditeljskog prava. Stavom trećim izreke iste presude je obavezana tužena da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. D. plaća mesečno iznos od 15% svojih redovnih mesečnih primanja, svakog 1. do 10. u mesecu, počev od 1. februara 2009. godine, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, stavom četvrtim izreke uređen je način održavanja ličnih odnosa mal. D. sa majkom, stavom petim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužene - protivtužilje u preostalom delu koji se odnosi na zahtev za vršenje roditeljskog prava i zakonsko izdržavanje, a stavom šestim izreke je utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove.
Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je 17. juna 2009. godine doneo rešenje Gž. 12733/09 kojim je u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke, ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1346/06 od 27. februara 2009. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku, postupajući po nalogu drugostepenog suda, prvostepeni sud je na održanim ročištima, pored ostalog, saslušao stranke i obavio razgovor sa mal. D. Sud je odredio dopunsko veštačenje od strane Instituta za neuropsihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ – Odsek za brak i porodicu u pogledu procene roditeljske podobnosti stranaka, ali je Institut dopisom od 23. aprila 2010. godine obavestio sud da nije u mogućnosti da završi traženo veštačenje, jer tužilac nije želeo da nastavi započeto veštačenje u navedenoj instituciji. Takođe, postupajući po nalogu suda, Centar za socijalni rad u Beogradu - Odeljenje Rakovica je 12. marta 2010. godine dostavio sudu izveštaj o saradnji koju stranke ostvaruju sa nadležnim timom za zaštitu dece.
Sud je na ročištu održanom 10. septembra 2010. godine ponovo odredio dopunsko veštačenje u Institutu za neuropsihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ i spise predmeta dostavio Institutu 29. oktobra 2010. godine, ali je dopisom do 25. novembra 2010. godine obavešten da zbog objektivnih razloga, odnosno odsustvovanja predsednika i članova komisije, nisu u mogućnosti da u ostavljenom roku izvrše nalog suda, te da će pristupiti veštačenju kada prestanu navedene okolnosti. Sud je dopisom od 14. januara 2011. godine zatražio da isti institut dostavi traženi nalaz i mišljenje, kao i da vrate spise predmeta, ali je obavešten da se spisi nalaze kod člana komisije koji je na godišnjem odmoru. Sud je dopisom od 3. februara 2011. godine, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, ponovo zatražio dostavljanje nalaza i mišljenja, kao i spisa predmeta, ali je dopisom od 17. februara 2011. godine sud obavešten da zbog objektivnih okolnosti, odnosno dužeg bolovanja jednog člana komisije, nisu u mogućnosti da postupe po nalogu suda, te da sud može „zvanično tražiti“ promenu članova komisije. Sud je dopisom od 21. aprila 2011. godine, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, ponovo zatražio dostavljanje nalaza i mišljenja, kao i spisa predmeta, koji je dostavljen sudu 29. aprila 2011. godine. Takođe, sud je povodom navedenog nalaza i mišljenja sud dva puta pozivao predsednik a komisije na ročište, ali predsednik komisije nije odgovorio pozivu.
Po predlogu stranaka, sud je odložio ročište zakazano za 26. oktobar 2011. godine radi rešavanja spora mirnim putem. Tužena je 3. novembra 2011. godine podnela predlog sporazuma za zajedničko vršenje roditeljskog prava.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 373/10 od 24. novembra 2011. godine, stavom prvim izreke, mal. dete parničnih stranaka D. povereno je na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu Vladanu Kovačeviću, a stavom drugim izreke je obavezana tužena da na ime doprinosa za izdržavanje mal. D. plaća mesečno iznos od 6.000,00 dinara počev od dana podnošenja tužbe pa do dana donošenja presude, a od dana donošenja presude, pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, iznos od 10.000,00 dinara. Stavom trećim izreke presude je uređen model viđanja mal. D. sa tužiljom, dok je stavom četvrtim tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 273.150,00 dinara.
Protiv navedene prvostepene presude tužena je 25. januara 2011. godine izjavila žalbu Apelacionom sudu u Beogradu. Žalba je, zajedno sa odgovorom tužioca i spisima predmeta, prosleđena drugostepenom sudu 27. aprila 2012. godine.
Do dana dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu, 6. novembra 2012. godine, nije odlučeno o žalbi tužene.
3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na izvršni postupak I. 823/07. sada I. 23339/10 – postupak sprovođenja izvršenja privremene mere
Podnositeljka ustavne žalbe je , u svojstvu izvršn og poveri oca, 24. januara 2007. godine i 14. februara 2007. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1346/06 od 7. avgusta 2006. godine. Pored ostalog, predloženo je da se Vladanu Kovačeviću, izvršnom dužniku, odredi da u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja o izvršenju, izvrši privremenu meru, odnosno da preda izvršnom poveriocu na čuvanje i vaspitanje mal. D. U predlogu je dalje predloženo da ukoliko u ostavljenom roku izvršni dužnik ne preda izvršnom poveriocu mal. D, sud izrekne izvršnom dužniku novčanu kaznu i odredi njeno sprovođenje, te da ukoliko se izvršenje i dalje ne bude moglo sprovesti, sud izvršenje sprovede oduzimanjem deteta od lica kod kojeg se dete nalazi.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 21. februara 2009. godine doneo rešenje I. 827/07 kojim je odredio predloženo izvršenje, a koje je dostavljeno izvršnom dužniku 7. marta 2007. godine.
U dosadašnjem toku izvršnog postupka, i to u periodu od aprila 2007. godine do februara 2009. godine, sud je devet puta odredio sprovođenje izvršenja predajom izvršnom poveriocu mal. D, na adresi prebivališta izvršnog dužnika i u osnovnoj školi koju pohađa mal. D, ali izvršenje nije sprovedeno, jer se izvršni dužnik i mal. D. nisu nalazili na navedenim lokacijama. Takođe, sud je u istom periodu devet puta određivao prinudnu naplatu novčane kazne izrečene izvršnom dužniku rešenjem o izvršenju, kao i novčane kazne u uvećanom iznosu i nalagao poslodavcu izvršnog dužnika njeno sprovođenje.
Kako je izvršni dužnik dva puta izjavljivao žalbe protiv rešenja prvostepenog suda o sprovođenju izvršenja, spisi predmeta su se dva puta nalazili u drugostepenom sudu radi rešavanja o žalbama, pri čemu je o žalbi izvršnog dužnika od 23. marta 2009. godine rešeno 18. novembra 2009. godine, nakon dopune postupka, dok su spisi predmeta zaprimljeni u prvostepenom sud u 29. januara 2010. godine.
Prvostepeni sud je više puta, a posebno u periodu od maja 2010. godine do marta 2012. godine, tražio od parničnog suda obaveštenje o tome da li je i dalje na snazi privremena mera povodom koje se vodi konkretni izvršni postupak, kao i da li je pravnosnažno okončan parnični postupak P. 1346/06 (kasnije P. 373/10 ).
Izvršni poverilac, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je redovno obaveštavala sud o nesprovođenju izvršenja, dostavljala sudu tražene podatke, tražeći od suda da hitno postupa i sprovede izvršenje. Tako je sud dopisom od 17. septembra 2011. godine tražio od izvršnog poverioca da se u roku od tri dana od dana prijema dopisa izjasni da li ostaje kod podnetog predloga za izvršenje i da obavesti sud da li je izvršni dužnik postupio po istom, a izvršni poverilac je podneskom od 26. septembra 2011. godine obavestila sud da ostaje pri predlogu za izvršenje privremene mere, te da dužnik nije do tog dana postupio po istom. Sud je 30. novembra 2011. godine održao ročište kome nije pristupio dužnik, a na kom je poverilac izjavila da ostaje kod predloga za sprovođenje izvršenja. Takođe, podneskom od 10. maja 2012. godine obavestila je sud da nema nove informacije od ročišta održanog 30. novembra 2011. godine, te da je faktično stanje nepromenjeno, odnosno da izvršenje nije sprovedeno.
3.3. Činjenice i okolnosti koje se odnose na parnični postupak P. 571/10 – postupak izricanja mere zaštita od nasilja u porodici
Podnositeljka ustavne žalbe je 13. novembra 2009. godine, u svojstvu tužioca, podnela Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Vlada Kovačevića radi zaštite od nasilja u porodici.
U sprovedenom postupku, prvostepeni sud je saslušao stranke i izveo dokaze pribavljanjem stručnog mišljenja organa starateljstva, Centra za socijalni rad – Odeljenje Rakovica i Odeljenje Vračar, o eventualnom postojanju nasilja između stranaka, te svrsishodnosti izricanja bilo kojih mera zaštite od nasilja. Takođe, sud je izveo dokaz pribavljanjem izveštaja PS Vračar i PS Rakovica o eventualnim prijavama tužilje protiv tuženog.
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 571/10 od 22. septembra 2010. godine, stavom prvim izreke, je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prema tuženom izreknu mere zaštite od nasilja u porodici i to da prestane sa permanentnim ugrožavanjem slobode komunikacije svoje mal. ćerke D. sa majkom (tužiljom) i instruiranjem deteta, pričanjem neistina, kao i da prestane sa vređanjem majke mal. D. i iznošenjem neistina o njoj pred sudom i institucijama sistema uključenih u postupak, a u cilju pribavljanja boljih pozicija za sebe. Stavom drugim izreke tužilja je obavezana da tuženom isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 73.125,00 dinara.
Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu je 9. marta 2011. godine doneo presudu Gž. 212/11 kojom je, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 571/10 od 22. septembra 2010. godine u stavu prvom izreke i u tom delu žalbu odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke ove presude je preinačeno je rešenje o troškovima postupka tako što je tužilja obavezana da tuženom nadoknadi troškove postupka u iznosu od 53.125,00 dinara.
3.4. Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak K. 5100/10
Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 16. maja 2007. godine podnelo Trećem opštinskom sudu u Beogradu predlog za preduzimanje određenih istražnih radnji Kt. 511/07 protiv Vladana Kovačevića. Podnosit eljka ustavne žalbe je 29. juna 2007. godine saslušana pred istražnim sudijom kojom prilikom je izjavila da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinsko-pravni zahtev koji će naknadno opredeliti.
Treće opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 12. decembra 2007. godine podnelo Trećem opštinskom sudu u Beogradu optužni predlog Kt. 511/07 protiv Vladana Kovačevića zbog krivičnog dela oduzimanja maloletnog lica iz člana 191. stav 1. Krivičnog zakonika.
Treći opštinski sud u Beogradu je 14. decembra 2007. godine doneo rešenje K. 1133/07 koji se oglasio mesno nenadležnim za vođenje postupka u navedenom krivičnom predmetu. Spisi predmeta su, nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja, 29. februara 2008. godine, dostavljeni Drugom opštinskom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.
Prvi osnovni sud u Beogradu je 27. marta 2012. godine doneo rešenje K. 5100/10 kojim je obustavio osporeni krivični postupak, zbog odustanka Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu od daljeg krivičnog gonjenja. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 1. maja 2012. godine.
Prvi osnovni sud u Beogradu je dopisom koji je od 27. marta 2012. godine obavestio podnositeljku da je sud doneo navedeno rešenje, te da u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja ima pravo da ostajanjem pri podnetom optužnom predlogu ili podnošenjem novog optužnog predloga, preuzme krivično gonjenje prema okrivljenom. Podnositeljka je navedeno obaveštenje primila 20. aprila 2012. godine.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (član 204. stav 1.).
Odredbama člana 224. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (stav 1.); da ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (stav 4.); da oduzimanje i predaju deteta iz stava 4. ovoga člana može obaviti samo sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima (stav 5.).
5.1. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni parnični postupak koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1346/06, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 373/10, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da se pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da je u predmetima koji se tiču građanskog statusa nekog lica potrebno da sudovi i drugi državni organi pokažu posebnu odgovornost u postupanju, s obzirom na moguće posledice koje dužina postupka može imati, pre svega u pogledu uživanja prava na porodični život (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 20. februara 2007. godine, stav 99.).
Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. aprila 2006. godine, te da sporni postupak još uvek nije pravnosnažno okončan.
Ustavni sud je dalje utvrdio da je prvostepeni sud saslušao stranke, te da je nalagao nadležnom Centru za socijalni rad, Institutu za mentalno zdravlje – Odeljenju za brak i porodicu i Institutu za neuropsihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ – Odsek za brak i porodicu dostavljanje stručnog mišljenja i predloga u pogledu roditeljske podobnosti stranaka. Prvostepeni sud je nakon sprovedenog dokaznog postupka 27. februara 2009. godine doneo presudu P. 1346/06, koja je 17. juna 2009. godine ukinuta rešenjem drugostepenog suda Gž. 12733/09. Nakon ponovno sprovedenog dokaznog postupka u kome je sud ponovo saslušao stranke i mal. D. i odredio veštačenje u pogledu roditeljske podobnosti stranaka, prvostepeni sud je 24. novembra 2011. godine doneo presudu P. 373/10. Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da u konkretnom slučaju nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja.
Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom postupku konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta , od kojih je većina i održana. Takođe, Sud je utvrdio da je prvostepeni sud prvobitno poverio veštačenje Institutu za mentalno zdravlje – Odeljenju za brak i porodicu, te da se kasnije ova institucija oglasila nenadležnom da daje traženo stručno mišljenje i predlog u pogledu podnobnosti stranaka za vršenje roditeljskog prava, što, po oceni Ustavnog suda, ukazuje na propust u radu suda, a što je za posledicu imalo nepotrebno odugovlačenje predmetnog postupka . S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio i da je nepotrebnom oduglovlačenju predmetnog postupka doprinelo i postupanje Instituta za neuropsihijatrijske bolesti „dr Laza Lazarević“ – Odsek za brak i porodicu, koji, i pored više urgencija suda i pretnji novčanim kažnjavanjem, nije u ostavljenom roku obavio naloženo veštačenje. Ustavni sud smatra da je potrebno posebno ukazati na stav da za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem „odgovornog“ suda, drugog suda ili drugog državnog organa koji je treba lo da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava predmetu Zimmermann i Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine, broj 8737/79, stav 29.).Takođe, Ustavni sud je ocenio i da navedeno vraćanje predmeta na ponovni postupak predstavlja razlog koji je doprineo dužem trajanju postupka, a koji se može pripisati sudu.
Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka redovno prisustvovala ročištima i sud obaveštavala o kontaktima sa mal. D. i ponašanju tuženog , te da svojim ponašanje nije doprinela dužem trajanju osporenog parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud je ocenio i da je na strani podnositeljke ustavne žalbe nesporno postojao izuzetan značaj da se pitanj a prava i obaveza iz spornog parničnog postupka rasprav e u što kraćem roku.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1346/06, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P. 373/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u stavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.
Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku otklone nalaganjem nadležnim sudovima da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak P. 373/10 okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 4. izreke.
5.2. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni izvršni postupak koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 823/07, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23339/10 , Ustavni sud je konstatovao da se prema dosadašnjoj praksi Suda, odredba člana 32. stav 1. Ustava primenjuje i na postupke u kojima se izvršava pravnosnažna sudska odluka.
S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao na svoj stav da je, bez obzira na činjenicu da se izvršenje sprovodi protiv privatnog lica, na sudu i drugim nadležnim organima da preduzme sve neophodne korake da se izvrši pravosnažna sudska presuda, da je obaveza suda da osigura delotvorno učešće svih nadležnih organa, te da propust suda da to učini nije u skladu sa garancijama sadržanim u članu 32. stav 1. Ustava (videti, uz odgovarajuće izmene, u kontekstu vršenja roditeljskog prava nad detetom, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Pini i drugi protiv Rumunije, br. 78028/01 i 78030/01, od 22. juna 2004. godine, st. 174 – 189, presudu u predmetu Damnjanović protiv Srbije od 18. novembra 2008. godine, broj 5222/07, st. 67. i 68, presudu u predmetu Felbab protiv Srbije od 14. aprila 2009. godine, broj 14011/07, st. 61. i 62. i presudu u predmetu Krivošej protiv Srbije od 13. aprila 2010. godine, broj 42559/09, st. 45. i 46.). Ustavni sud je imao u vidu i da ocena o razumnom trajanju svakog sudskog postupka, pa i izvršnog postupka, zavisi od već navedena četiri činioca.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je postupak izvršenja pravnosnažnog rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1346/06 od 7. avgusta 2006. godine kojim je mal. D. poveren a na negu , čuvanje i vaspitanje podnositeljki ustavne žalbe započeo 24. januara, odnosno 14. februara 2007. godine, te da osporeni izvršni postupak još uvek nije okončan.
Ustavni sud je dalje utvrdio da je u toku dosadašnjeg trajanja osporenog izvršnog postupka sud u periodu od aprila 2007. godine do februara 2009. godine redovno određivao sprovođenje izvršenja predajom mal. D, kao i da je određivao sprovođenje prinudne naplate novčane kazne izvršnom dužniku. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da nakon navedenog perioda, izvršni sud nije određivao sprovođenje izvršenja rešenja o privremenoj meri, ali da se više puta, posebno u periodu od maja 2010. godine do marta 2012. godine obraćao parničnom sudu, tražeći dostavljanje informacija o tome da li je i dalje na snazi privremena mera povodom koje se vodi izvršni postupak, kao i o tome da li je pravnosnažno okončan parnični postupak o vršenju roditeljskog prava. Takođe, Ustavni sud je utvrdio i da je povodom žalbe izvršnog dužnika od 23. marta 2009. godine, postupak pred drugostepenim sudom trajao deset meseci.
Ustavni sud je dalje utvrdio da je podnositeljka aktivno učestvovala u dosadašnjem toku postupka i više puta ukazivala sudu na potrebu hitnog sprovođenja izvršenja, predlažući i prinudno izvršenje. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je mal. D. povremeno provodila vreme sa podnositeljkom ustavne žalbe, ali i da je u parničnom postupku izrazila stav da i dalje želi da nastav i da živ i sa ocem, izvršnim dužnikom . S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da svaka prinuda u ovoj oblasti mora biti ograničena, budući da treba pažljivo razmotriti i oceniti interese i prava svih zainteresovanih strana, posebno vodeći računa o zaštiti najboljeg interesa dece.
Međutim, bez obzira na eventualnu osetljivost spornog postupka, potreb u da se zaštite najbolji interes deteta, kao i činjenicu da je podnositeljka tokom dosadašnjeg trajanja izvršnog postupka povremeno viđala mal. D, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da je postupajući sud u dosadašnjem toku osporenog izvršnog postupka, a naročito od 2010. godine pa do danas, ponašao pasivno, odugovlačio postupak, te da nije preduzeo sve neophodne mere kako bi se izvršilo pravnosnažn o rešenje o privremenoj meri i mal. D. predala podnositeljki ustavne žalbe. Ovakva ocena Ustavnog suda se posebno zasniva na činjenici da je poslednje sprovođenje izvršenja naloženo početkom 2009. godine, te da je sud u nastavku postupka samo jednom naložio poslodavcu izvršnog dužnika da sprovede postupak prinudne naplate novčane kazne.
Takođe, Ustavni sud smatra da je potrebno konstatovati i da je u međuvremenu doneta nepravnosnažna presuda parničnog suda kojom je mal. D. poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu Vladanu Kovačeviću.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u dosadašnjem toku izvršnog postupka koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 823/07, a koji se sada vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 23339/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.
Kako osporeni izvršni postupak još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 5. izreke.
5.3. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni parnični postupak koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 571/10 , Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnositeljke ustavne žalbe očigledno neosnovani. Prilikom ovakve ocene, Ustavni sud je imao u vidu da je ova parnica prošla dve instance i da je okončana za godinu dana i pet meseci. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u prvom delu tačke 3. izreke.
5.4. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni krivični postupak koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5100/10, Ustavni sud ukazuje na to da se u krivičnom postupku, pre svega, odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, što znači i da se garancije prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku prvenstveno jemče okrivljenom licu.
Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je utvrdio da se pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , koje je sadržinski identično pravu iz člana 32. Ustava, može jemčiti i oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, ali samo od trenutka kada je on istakao svoj imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku ( videti, umesto svih drugih, odluku u predmetu Boris Stojanovski protiv BJR Makedonije, od 6. maja 2010. godine, aplikacija broj 41916/04, stav 40.).
U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da j e podnositeljka ustavne žalbe istakla povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji se vodio protiv okrivljenog Vladana Kovačevića, te da se Ustavnom sudu obraća u svojstvu oštećene. Ustavni sud je utvrdio i da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe , 29. juna 2007. godine, na saslušanju pred istražnim sudijom, izjavila da se pridružuje krivičnom gonjenju i da ističe imovinsko-pravni zahtev koji će naknadno opredeliti. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da u nastavku postupka podnositeljka nije podnela sudu opredeljeni imovinsko-pravni zahtev, te da nakon odustanka nadležnog tužilaštva, nije preuzela krivično gonjenje.
Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom krivičnom postupku nije odlučivalo o „pravima i obavezama“ podnositeljke ustavne žalbe, te da stoga ne može ni isticati da joj je u osporenom krivičnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni krivičnim postupak odbacio kao nedopuštenu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu tačke 3. izreke .
6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević