| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 11.01.2001 | Broj: Pž.1144/02 |
| Abstrakt: | |||
Carinska garancija (član 1083. ZOO,) Pobijanom presudom obavezan je tuženi SRJ-Savezna uprava carina da tužiocu "K. B. " AD B. isplati iznos od 941.720, 96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7.12.1999. godine do isplate kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 102.834,00 dinara.
Protiv ove presude blagovremeno je žalbu izjavio tuženi zbog svih razloga iz čl. 353. Zakona o parničnom postupku sa predlogom da ukine.
U razlozima žalbe ističe da prvostepeni sud nije izveo predočene dokaze, pravosnažna izvršna rešena Carinarnice S, koja su doneta po službenoj dužnosti u upravnom postupku tokom 1999. godine, a u vreme važenja bankarske garancije, pa je izostala i njihova pravna ocena.
Izostao je zaključak suda o pravnom pitanju kada nastaje obaveza plaćanja carine i drugih carinskih dažbina, da li danom podnošenja carinske deklaracije ili danom donošenja rešenja o naplati kojom je utvrđuje vrsta dažbina i njihov iznos.
Pogrešan je zaključak prvostepenog suda da su potraživanja carine dospela pre izdavanja garancije, jer je obaveza plaćanja carinskih dažbina od strane Međunarodne špedicije "SD-T" iz S. nastala tokom 1999. godine, bez obzira što je roba bila pod carinskim tretmanom od 1996. godine.
Osporena je i odluka o troškovima obzirom da ista nije obrazložena.
Odgovarajući na žalbu tužilac je osporio osnovanost navoda žalbe, predložio da se ista odbije kao neosnovana i potvrdi prvostepena presuda.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 365. Zakona o parničnom postupku, Viši trgovinski sud nalazi da je žalba tuženog osnovana.
Prvostepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je tužilac svom komitentu PP "SDT" Preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu, uvoz-izvoz, špediciju i transport iz S, izdao garanciju broj 1255, radi obezbeđenja naplate carine, drugih uvoznih dažbina i kamata saglasno odredbama Uredbe o uslovima za podizanje robe ispod carinskog nadzora, pre uplate carine i drugih uvoznih dažbina i o načinu obezbeđenja naplate carine i drugih uvoznih dažbina.
Garancija je izdata sa rokom važnosti od 12.01.1999. godine do 31.12.1999. godine.
Garancijom se garant obavezao da će plaćati carinu, druge uvozne dažbine i kamatu za robu ocarinjenu u vreme važenja garancije, ako to u propisanom roku ne učini carinski obveznik ili punomoćnik.
Tuženi je za robu za koju su jedinstvene carinske isprave (JCI) predate u toku 1996, 1997. i 1998. godine, od kada je roba bila na carinskom tretmanu, rešenjima donetim u 1999. godini, odredio vrstu i visinu carinskih dažbina, te kako iste carinski obveznik nije platio, tuženi je 7.12.1999. godine izvršio naplatu iznosa od 941. 720, 96 dinara sa računa tužioca po izdatoj garanciji broj 1252.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da su potraživanja tuženog dospela pre izdavanja garancije, te da nisu mogla biti naplaćena putem garancije, a da dug po izvršenim upravnim rešenjima iz 1999. godine ne obavezuje garanta, već carinskog obveznika.
Osnovano se u žalbi tuženog ističe da je prvostepena presuda doneta na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, a shodno tome i pogrešne primene materijalnog prava.
Naime, garancija broj 1252, izdata saglasno Uredbi o uslovima za podizanje robe ispod carinskog nadzora pre uplate carine i drugih uvoznih dažbina i o načinu obezbeđenja naplate i drugih uvoznih dažbina, obavezuje garanta da plaća carinu i druge uvozne dažbine i kamatu za robu ocarinjenu u vreme važenja garancije ukoliko to u propisanom roku ne učini carinski obveznik ili punomoćnik.
Obaveza plaćanja carine po redovnom toku stvari nastaje danom kada je roba prešla carinsku liniju, odnosno danom podnošenja carinske deklaracije.
Međutim, postupak ocarinjenja time se ne završava, jer slede radnje carinskih organa, pregled robe i donošenje rešenja o utvrđivanju iznosa carine i drugih uvoznih dažbina i tek tada je postupak ocarinjenja završen.
Sadržina carinske garancije i termini upotrebljeni u njoj propisani su Uredbom i ne mogu se menjati.
Postupak ocarinjenja robe može trajati više godina, kao u ovom slučaju.
Davalac garancije, pre izdavanja garancije nije morao znati da li njegov komitent ima robu na carinskom tretmanu i kada će carinski organ doneti rešenje, odnosno kada će postupak ocarinjenja biti okončan.
Stoga postoji mogućnost da garancija bude realizovana za plaćanje carine i drugih carinskih dažbina za robu za koju nije izdata.
Izdavanju garancije obično prethodi ugovor između garanta, ovde tužioca i nalogodavca, tužiočevog komitenta, sa specifikacijom robe planirane za uvoz na koju se garancija odnosi.
Carinska garancija je akcesorna bankarska garancija iz člana 1083. ZOO,. Shodno tome, obaveza garanta tesno je vezana za obaveze nalogodavca prema korisniku garancije i važi samo ukoliko je ta obaveza punovažna.
Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku na osnovu ugovora, ili druge dokumentacije između tužioca i njegovog komitenta utvrditi za koju je robu izdata garancija, da li za bilo koju robu ocarinjenu u vreme važenja garancije ili za određenu robu koja je uvezena u vreme garancije.
Obzirom na akcesornost predmetne garancije prvostepeni sud će nakon uvida u rešenja Komisije za carinske prekršaje Carinarnice S, a imajući u vidu činjenično stanje utvrđeno veštačenjem, utvrditi da li je postojala obaveza nalogodavca, tužiočevog komitenta za plaćanje carine i drugih carinskih dažbina za predmetnu robu.