| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 23.02.2012 | Broj: Už-2054/2009 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „MG“ d.o.o. iz Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 201 2. godine, doneo je
1. Privredno društvo „MG“ d.o.o. iz Lajkovca podnelo je 5. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Višeg trgovinskog suda Pž. 965/09 od 17. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom uskraćeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednako postupanje pred sudovima zbog toga što je Viši trgovinski sud na osnovu istog činjeničnog stanja različito presu dio, a kao dokaz za svoje tvrdnje podnosilac je dostavio presudu Višeg trgovinskog suda Pž. 2811/08 od 10. aprila 2008. godine; da u konkretnom slučaju iz priloženog zapisnika o izvršenoj kontroli proizlazi da je u ugostiteljskom objektu podnosioca ustavne žalbe postojao radio-kasetofon preko koga se sa nosača zvuka emitovao zvuk i da je na taj način izvršeno javno saopštavanje fonograma; da je u presudi Trgovinskog suda u Valjevu P. 961/07 od 25. februara 2008. godine, koja je potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 2811/08 od 10. aprila 2008. godine , takođe utvrđeno da u objektu tog tuženog postoji radio-kasetofon, ali da je i pored toga tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan; da iz navedenog proizlazi da se radi o nejednakom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj situaciji. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Trgovinskog suda u Valjevu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) P. 737/08 od 9. decembra 2008. godine je , pored ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužioca Organizacije proizvođača fonograma Srbije - „O.F.P.S“ iz Beograda (u daljem tekstu: „O.F.P.S“) kojim je tražio da se obaveže tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, da mu isplati određene iznose na ime duga po osnovu naknade za javno saopštavanje fonograma, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.
Postupajući po žalbi tuž ioca, Viši trgovinski sud je 17. septembra 2009. godine doneo presudu Pž. 965/09 kojom je preinačio presudu Trgovinskog suda P. 737/2008 od 9. decembra 2008. godine i obavezao tuženog da tužiocu isplati u celini utuženi iznos. U obrazloženju drugostepene presude, je pored ostalog, navedeno: da je iz zapisnika o izvršenoj kontroli u objektu tuženog i iz iskaza svedoka Lj. Ć. utvrđeno da se muzika slušala u objektu tuženog koji se sastoji od prodavnice i bifea – kafića; da je fonogram korišćen na posredan način preko TV prijemnika i računara, te kako se tuženi bavio ugostiteljskom delatnošću, ovo korišćenje je bilo dostupno javnosti , zbog čega i postoji obaveza plaćanja; da je osnovano u žalbi istaknuto da emitovanje obuhvata i radio i TV stanice uključujući i satelitske programe, kablovske i radio i T V stanice, a što je i sam tuženi priznao, te je sud saglasno odredbama čl. 122. do 125. Zakona o autorskim i srodnim pravima usvojio tužbeni zahtev; da bi se tuženi oslobodio naknade bio je u obavezi da u svom lokalu ne koristi bilo k akav uređaj za emitovanje muzike; da tužilac kao kolektivna organizacija, saglasno Zakonu o autorskim i srodnim pravima , ostvaruje kolektivnu zaštitu domaćih i stranih proizvođača fonograma, pa je bez značaja za postojanje obaveze isticanje tuženog da sluša stranu zabavnu muziku, s obzirom da su od strane Republike Srbije ratifikovane konvencije koje pružaju zaštitu stranim proizvođačima fonograma; da se korišćenje TV uređaja, čak iako se javno saopštavaju samo strani programi vrši u komercijalne svrhe, a ne za privatnu upotrebu pojedinca, što tuženog obavezuje da naknadu.
Viši trgovinski sud u Beogradu je 10. aprila 2008. godine u drugom postupku doneo presudu Pž. 2811/08 kojom je kao neosnovanu odbio žalbu tužioca „O.F.P.S“ i potvrdio prvostepenu presudu Trgovinskog suda P. 961/07 od 25. februara 2008. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je u toku postupka prvostepeni sud utvrdio: da tužilac ne poseduje zapisnik niti bilo kakav drugi dokaz o tome da tuženi na određeni način koristi fonogram, odnosno da poseduje uređaj preko koga se koristi fonogram na način koji stvara obavezu plaćanja naknade; da saslušani svedoci osporavaju postojanje uređaja preko kojih bi se koristili fonogrami, a inspektor tužioca potvrđuje da je kontrola izvršena izvan objekta tuženog, navodeći pri tome da u objektu tuženog postoji radio-kasetofon, bez identifikacije programa koji se emitovao sa tog aparata; da obaveza plaćanja naknade, iz član a 1. Tarife o naknadama ne zavisi od načina korišćenja koj e može biti direktno ili indirektno, ali da u svakom slučaju korišćenje mora biti utvrđeno na nesumnjiv način, pri čemu se i naknada utvrđuje prema određenim kriterijumima definisanim pomenutom tarifom. Dalje je navedeno da je Viši trgovinski sud cenio žalbene navode tužioca u kojima je istakao da je na osnovu sačinjenog zapisnika izdata faktura koja se odnosi na javno saopštavanje fonograma za 2006. godinu na iznos od 26.000 dinara obračunat prema površini objekta (površina nije navedena u fakturi), ali je navedena u zapisniku i prema njoj je obračunata naknada koja je fakturisana tuženom, ali da ovi navodi nisu osnovani. Ovo stoga, što je zapisnik koji je sastavljen 12. novembra 2006. godine tužilac dostavio sudu tek u žalbenom postupku, ali ih drugostepeni sud nije posebno razmatrao s obzirom na to da je odredbom člana 485. stav 1. propisano da se u postupku u privrednim sporovima u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Takođe je navedeno da su cenjeni i ostali žalbeni navodi tužioca, ali da su i oni neosnovani, jer je na tužiocu bio teret dokazivanja činjenica vezanih za osnovanost postavljenog zahteva, te da se iz priloženih dokaza ne može na pouzdan i jasan način utvrditi da je tuženi nosilac obaveze plaćanja autorske naknade po osnovu javnog objavljivanja fonograma.
4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih presuda propisano je, pored ostalog: da ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.); da se u postupku u privrednim sporovima u žalbi mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave ( 485. stav 1.).
5. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine navedenog Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud konstatuje da između osporene presud e Višeg trgovinskog suda Pž. 965/09 od 17. septembra 2009. godine u ovom predmetu, i presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2811/08 od 10. aprila 2008. godine ne postoji istovetnost utvrđenog činjeničnog stanja, što je za posledicu imalo donošenje različitih presu da o osnovanosti postavljenih tužbenih zahteva. Naime, u parnici vođenoj u predmetu P. 961/07 Trgovinskog suda, tužilac „O.F.P.S“ nije dokazao na pouzdan i jasan način da li je tuženi javno saopštavao fonograme u svom objektu, samim tim i da je obveznik plaćanja autorske naknade po osnovu javnog objavljivanja fonograma . Ovo stoga što je na njemu bio teret dokazivanja (član 223. ZPP). Sa druge strane, u parnici koja je predmet ove ustavne žalbe u postupku pred prvostepenim sudom iz zapisnika o izvršenoj kontroli u objektima tuženog i iz iskaza svedoka Lj.Ć. utvrđeno je da se muzika slušala u objektu tuženog , kao i da je fonogram korišćen na posredan način preko TV prijemnika i računara .
Iz svega navedenog proizlazi da navodi ustavne žalbe da je u oba slučaja postojao uređaj preko koga su se mogli javno saopštavati fonogrami nije od značaja, jer ne postoji identičnost utvrđenog činjeničnog stanja. Dakle, različito činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom u ove dve parnice uslovil o je da i ishod navedenih parnica ne bude identičan. Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije. Međutim, to ovde nije slučaj.
Ustavni sud nalazi da Viši trgovinski sud kao drugostepeni sud, nije povredio načelo jednake zaštite prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba neosnovana, te je saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u izreci.
Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku, kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević