| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Vrhovni sud Srbije* | Datum: 12.08.2003 | Broj: Rev.2981/00 |
| Abstrakt: | |||
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je tuženom u februaru 1992. godine pozajmio iznos od 3.000 DEM nesačinjavajući pismenu priznanicu.
Priznanica je sačinjena kasnije 19.08.1992. godine.
Deo tog duga vraćen je u iznosu od 300 DEM. Po usmenom dogovoru stranaka nije ugovoren rok vraćanja pozajmice, već da će to tuženi učiniti kada bude u mogućnosti.
Do donošenja tužbe tuženi nije vratio dug 2.700 DEM.
Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tuženi u obavezi da tužiocu vrati pozajmljeni iznos do 2.700 DEM u dinarskoj protivvrednosti.
Naime, odredbom čl. 557. ZOO, predviđeno je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenjivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.
Odredbom čl. 562. ZOO predviđeno je da ako ugovorači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može bit kraći od dva meseca, računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.
Saglasno citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima tuženi je dužan da tužiocu vrati dinarsku protivvrednost iznosa od 2.700 DEM, jer je dugovanje tuženog prema tužiocu preostalo u tom iznosu, a pre podnošenja tužbe tuženi je pozvan da dug isplati.