| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 14.04.2016 | Broj: Už-301/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. T. iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srb ije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je
1. D. T. iz Novog Sada podneo je, 9. januara 2014. godine, preko punomoćnika A. J, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3778/13 od 6. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da Osnovni sud u Novom Sadu, i pored toga što je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1742/12 od 19. septembra 2012. godine predmet vraćen nižestepenom sudu na odlučivanje o eventualnom tužbenom zahtevu, nije postupio po nalogu drugostepenog suda jer je zaključio da je prethodno doneta prvostepena presuda od 21. novembra 2006. godine postala pravnosnažna u pogledu odluke o tom zahtevu, zbog čega je samo doneo rešenje kojim je odlučio o troškovima postupka, a koje je potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu. Dodaje da se u osporenom rešenju Viši sud poziva na dopis Apelacionog suda u Novom Sadu od 16. oktobra 2013. godine kojim je taj sud obavestio prvostepeni sud da je prilikom donošenja presude Gž. 1742/12 od 19. septembra 2012. godine prevideo da je prvostepeni sud već odlučio o eventualnom tužbenom zahtevu, te da je očigledno da o tom zahtevu ne treba ponovo suditi. S obzirom na navedeno, podnosilac smatra da su mu osporenim rešenjem, odnosno neraspravljanjem o njegovom eventualnom tužbenom zahtevu povređena ustavna prava jer, kako ističe, ne postoji zakonit osnov po kome bi Apelacioni sud mogao dopisom da odlučuje o njegovim pravima i obavezama, a još manje obaveza Višeg suda da svoju odluku zasniva na takvom dopisu. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i odloži njegovo izvršenje.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9289/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužilac P. T. podneo je 3. jula 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženih V. R. i K. Č, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji stana i aneksa tog ugovora, zaključenih 29. decembra 1999. godine. Tužbeni zahtev zasnovan je na činjeničnim navodima da je sporni ugovor zaključen na prevaran način jer su tužene iskoristile tužiočevu trenutnu nesposobnost da shvati značaj svojih radnji i dovele ga u zabludu, a osim toga, nikada mu nisu platile kupoprodajnu cenu.
Nakon smrti tužioca u januaru 2003. godine, u parnicu je stupio njegov pravni sledbenik D. T, ovde podnosilac ustavne žalbe.
U septembru 2005. godine predmetnoj parnici je spojena parnica koja se vodila po tužbi koju je tužilac u toku iste godine podneo protiv tužene A. Č, radi utvrđenja ništavosti ugovora o kupoprodaji predmetnog stana koji je imenovana, u svojstvu kupca zaključila sa V. R. kao prodavcem 18. februara 2003. godine.
Podneskom od 23. maja 2006. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je glavnim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da su ništavi ugovor o kupoprodaji stana i aneks tog ugovora zaključeni 29. decembra 1999. godine između njegovog pok. oca P. T, kao prodavca i V. R, kao kupca i K. Č, u čiju korist je konstituisano pravo plodouživanja, te ugovor o kupoprodaji predmetnog stana koji je zaključen 18. februara 2003. godine između V. R, kao prodavca i A. Č, kao kupca, dok je eventualnim tužbenim zahtevom tražio poništaj navedenih ugovora. Osnovanost oba zahteva tužilac je zasnovao na činjeničnim tvrdnjama da je kupoprodajni ugovor koji je zaključio njegov pok. otac protivan moralu, odnosno da je zaključen od strane poslovno nesposobnog lica koje je prevareno i dovedeno u zabludu.
Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3887/00 od 21. novembra 2006. godine usvojen je glavni, a odbijen je eventualni tužbeni zahtev. Sud je obrazložio da je eventualni tužbeni zahtev odbio iz razloga što je usvojio glavni zahtev.
Protiv navedene presude žalbe su izjavile tužene iz svih zakonom propisanih razloga, sa predlogom da se pobijana presuda preinači, tako da se odbiju i glavni i eventualni tužbeni zahtev. Tužene V. R. i K. Č. su u svojoj žalbi, između ostalog, istakle da sud nije trebao da odlučuje o eventualnom tužbenom zahtevu "... pošto je već usvojio u celosti primarni tužbeni zahtev...".
Tužilac nije odgovorio na žalbe.
Okružni sud u Novom Sadu je 29. marta 2007. godine doneo rešenje Gž. 1015/07, čija izreka glasi:
"Žalbe tuženih USVAJA, presudu Opštinskog suda u Novom Sadu posl. br. P. 3887/2000 od 21.11.2006. godine u delu kojim je usvojen primarni tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postupka ukida i predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje."
U ponovnom postupku, Osnovni sud u Novom Sadu je 24. februara 2012. godine doneo presudu P . 525/10, čija izreka glasi:
"PRIMARNI TUŽBENI ZAHTEV TUŽIOCA SE USVAJA.
UTVRĐUJE SE sa su Kupoprodajni ugovor i Aneks kupoprodajnog ugovora zaključeni dana 29.12. 199. godine ... i Kupoprodajni ugovor zaključen dana 18.2.2003. godine ... ništavi i pravno nevažeći...", uz konstataciju u obrazloženju da sud u smislu člana 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku nije odlučivao o eventualnom tužbenom zahtevu.
Tužene su u žalbama izjavljenim protiv ove presude ponovo predložile da drugostepeni sud prinači nižestepenu odluku, tako da odbije i glavni i eventualni tužbeni zahtev tužioca.
Tužilac nije dostavio odgovor na žalbe.
Drugostepeni sud je presudom Gž. 1742/12 od 19. septembra 2012. godine preinačio presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 525/10 od 24. februara 2012. godine, tako što je odbio glavni tužbeni zahtev, ukinuo rešenje o troškovima postupka i predmet vratio prvostepenom sudu "radi suđenja po eventualnom tužbenom zahtevu". U obrazloženju presude drugostepeni sud je, pored ostalog, naveo da "tužba uopšte i nije tvrdila da je prodavac bio zbog bolesti poslovno nesposoban za sastav ugovora, nego je bilo reči o mani volje u smislu zablude, prevare, uticaja alkohola."
Podneskom od 15. oktobra 2012. godine tužena V. R. je istakla da protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3887/00 od 21. novembra 2006. godine kojom je odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu, tužilac nije izjavio žalbu, te da je time odluka u pogledu tog zahteva postala pravnosnažna.
Tužilac se nije izjašnjavao o ovom navodu.
Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 525/10 od 13. novembra 2012. godine odlučeno je o troškovima predmetnog postupka.
Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu u kojoj je, između ostalog, naveo da, imajući u vidu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu od 19. septembra 2012. godine, parnični postupak nije okončan i da sud nije imao osnova da donese rešenje o troškovima postupka jer je morao doneti odluku o eventualnom tužbenom zahtevu.
Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 4136/12 od 26. decembra 2012. godine ukinuto je rešenje o troškovima postupka, sa obrazloženjem da prvostepeni sud pogrešno zaključuje da su se stekli uslovi za donošenje odluke o troškovima postupka jer odluka suda u delu kojim je odbijen eventualni tužbeni zahtev nije mogla steći svojstvo materijalne pravnosnažnosti u situaciji kada je odlukom drugostepenog suda prvostepena presuda ukinuta u odnosu na usvajajući deo glavnog tužbenog zahteva. U obrazloženju je konstatovana sadržina odluka P. 3887/10 od 21. novembra 2006. godine i Gž. 1015/07 od 29. marta 2007. godine, uz ocenu da, saglasno članu 191. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nije bilo potrebe da prvostepeni sud odlučuje o eventualnom zahtevu u situaciji kada je usvojio glavni, te da, i pored pomenutog rešenja drugostepenog suda, deo presude kojim je odbijen eventualni zahtev nije mogao postati pravnosnažan jer u slučaju kada je ukinuta odluka o glavnom zahtevu, odluka o eventualnom zahtevu ne može samostalno opstati.
Rešenjem P. 9829/12 od 12. februara 2013. godine Osnovni sud u Novom Sadu je ponovo odlučio samo o troškovima postupka, ocenivši da nema uslova da postupa po eventualnom tužbenom zahtevu jer je odluka o njemu postala pravnosnažna istekom poslednjeg dana roka za žalbu protiv presude P. 3887/10, koje sredstvo tužilac nije iskoristio, iako je za to imao pravni interes.
Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 1210/13 od 10. oktobra 2013. godine spisi predmeta su vraćeni nižestepenom sudu „radi otklanjanja procesnog nedostatka“, sa predlogom da prvostepeni sud spise dostavi Apelacionom sudu u Novom Sadu, radi dobijanja uputstva o tome da li treba odlučivati o eventualnom tužbenom zahtevu.
Dopisom Gž. 1742/12 od 16. oktobra 2013. godine Apelacioni sud u Novom Sadu je obavestio prvostepeni sud da je "... pošavši od pretpostavke da o eventualnom zahtevu nije odlučivano (jer se o istom i ne odlučuje kada se primarni zahtev usvaja), previdevši da je prethodnom prvostepenom presudom upravo tako postupljeno (P-3887/2000...), te da je taj deo presude (odbijanje eventualnog zahteva) pravnosnažan, vratio spis prvostepenom sudu da odluči o eventualnom zahtevu ...", ali da je "Očigledno ... da o eventualnom zahetvu nije trebalo ponovo suditi, jer je prvostepeni sud to već učinio (mada nije trebalo) prilikom prvog presuđenja, pa sledi da je prvostepenom sudu ostalo da odluči samo o troškovima postupka."
Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3778/13 od 6. novembra 2013. godine potvrđeno je prvostepeno rešenje o troškovima postupka P. 9829/12 od 12. februara 2013. godine, uz ocenu da ne stoje žalbeni navodi tužioca da prvostepeni sud nije imao osnova da donese rešenje o troškovima parničnog postupka bez odlučivanja o glavnoj stvari po uputstvu datom u presudi Apelacionog suda.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/ 09) bilo je propisano: da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, i tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan (član 191. stav 2.); da presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravnosnažna ukoliko je njome odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe (član 346. stav 1.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postojiako je odlučeno o zahtevu o kome je već ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je već zaključeno sudsko poravnanje ili o zahtevu po kome već teče parnica (član 361. stav 2. tačka 10)) ; da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici i da d rugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9 ) i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. st. 1. i 2.) .
5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud, i pored toga što je ustavnom žalbom osporeno rešenje kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima postupka, konstatuje da iz navoda ustavne žalbe i iznetih razloga proizlazi da podnosilac smatra da su mu ustavna prava povređena navodnim "neraspravljanjem" o njegovom eventualnom tužbenom zahtevu.
Polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i razloga na kojima je zasnovana podnosiočeva tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, podseća da je odnos glavnog i eventualnog tužbenog zahteva razmatrao u Odluci Už-4303/2010 od 25. aprila 2013. godine i to povodom situacije u kojoj je prvostepenom presudom usvojen glavni, a odbijen eventualni tužbeni zahtev, a zatim osporenom drugostepenom presudom prinačena nižestepena presuda u pogledu odluke o glavnom zahtevu, tako što je taj zahtev odbijen, koju odluku je potvrdio i revizijski sud. U pomenutoj Odluci Ustavni sud je istakao da je procesni smisao redosleda kod eventualnog spajanja tužbenih zahteva u tome da sledeći tužbeni zahtev treba da bude raspravljan ako se onaj koji je ispred njega istaknut pokaže kao neosnovan, ili ako tužba u pogledu tog zahteva bude odbačena kao nedozvoljena, budući da se primarni (glavni) zahtev i sekundarni (supsidijerni) zahtev isključuju, jer sa aspekta materijalnog prava oba zahteva ne mogu biti osnovana. Ustavni sud je u navedenoj Odluci, takođe istakao da kada sud nađe da je glavni tužbeni zahtev osnovan, da tada parnica o eventualno postavljenom tužbenom zahtevu prestaje da teče, što je sud dužan da konstatuje u presudi. S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio, da u konkretnom slučaju prvostepeni sud nakon što je usvojio glavni tužbeni zahtev, nije imao zakonsko ovlašćenje da odlučuje o eventualnom tužbenom zahtevu, te da je u takvoj situaciji drugostepeni sud imao obavezu da po službenoj dužnosti ukine prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o eventualnom zahtevu.
Imajući u vidu da se za razliku od situacije koja je razmatrana u pomenutoj Odluci – gde je ustavna žalba, nakon iscrpljivanja pravnih sredstava, izjavljena upravo protiv drugostepene presude kojom je preinačena nižestepena presuda u pogledu odluke o glavnom zahtevu tako što je taj zahtev odbijen, a da nije odlučeno o eventualnom (što je prihvaćeno i osporenom revizijskom odlukom), u konkretnom slučaju, ustavnom žalbom ne osporava drugostepena presuda od 29. marta 2007. godine kojom je ukinuta prvostepena presuda u pogledu odluke o glavnom zahtevu, bez istovremenog odlučivanja o eventualnom, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da se o stvari o kojoj je pravnosnažno odlučeno ne može u redovnom postupku ponovo raspravljati jer je postojanje pravnosnažne odluke negativna procesna pretpostavka za ponovno suđenje, budući da se radi o res iudicata, o čemu je sud dužan da vodi računa po službenoj dužnosti. Naime, nemogućnošću ponovnog odlučivanja o stvarima o kojima je pravnosnažno raspravljeno, otklanja se opasnost da sporni odnos naknadnom odlukom bude drugačije rešen, što bi u konačnom dovelo do toga da stranke nisu sigurne u svom pravu, a što bi bilo suprotno načelu pravne sigurnosti. Budući da sudska odluka uređuje odnose između stranaka, ona mora da bude izvor pravne sigurnosti, a to može samo ako je sporni odnos rešen na konačan/neizmenjiv način. U suprotnom, mogućnošću preispitivanja pravnosnažnih sudskih odluka ili čak odluka koje su donete po vanrednim pravnim lekovima u vremenski neograničenom periodu, dakle i nakon proteka više godina, bila bi narušena pravna sigurnost. Pri tome, sudska odluka ne postaje pravnosnažna/konačna zbog toga što je njome pravilno/zakonito odlučeno o spornom odnosu, već zbog toga što je ispunjenjem zakonom propisanih uslova, između ostalog i protekom roka za žalbu i ulaganje vanrednih pravnih sredstava, prestala mogućnost njenog preispitivanja. O načelu pravne sigurnosti u ukidanju pravnosnažnih sudskih odluka po pravu nadzora izjasnio se i Evropski sud za ljudska prava u presudi Brumarescu protiv Rumunije, od 23. januara 2001. godine (videti st. 61. i 62. presude, broj predstavke 28342/95).
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud primećuje da je suprotno stanovištima izraženim u Odluci Už-4303/2010 od 25. aprila 2013. godine, Opštinski sud u Novom Sadu presudom P. 3887/00 od 21. novembra 2006. godine istovremeno odlučio o glavnom i o eventualnom zahtevu, i to tako što je glavni usvojio, a eventualni odbio. Podnosilac ustavne žalbe se nije žalio protiv ove presude u odbijajućem delu, za šta je, po shvatanju Ustavnog suda, imao pravni interes upravo da bi izbegao situaciju u kojoj se sada nalazi, odnosno da bi sprečio nastupanje pravnosnažnosti odluke o eventualnom zahtevu. Protiv ove odluke žalbu su izjavile tužene, koje su i ukazale na nemogućnost istovremenog odlučivanja o glavnom i eventualnom zahtevu na način kako je to uradio prvostepeni sud, ali drugostepeni sud, ukidajući odluku o glavnom zahtevu, rešenjem Gž. 1015/07 od 29. marta 2007. godine nije odlučio o eventualnom zahtevu. Takođe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac protiv drugostepene odluke nije izjavio ustavnu žalbu. Iz iznetog proizlazi da je, kako je to konstatovao Osnovni sud u Novom Sadu u rešenju P. 9829/12 od 12. februara 2013. godine, odluka o eventualnom tužbenom zahtevu postala pravnosnažana istekom poslednjeg dana roka za žalbu protiv presude P. 3887/10 od 1. novembra 2006. godine, dakle u toku januara 2007. godine. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je Apelacioni sud u Novom Sadu prevideo da je o eventualnom zahtevu već odlučeno (što i sam navodi u dopisu od 16. oktobra 2013. godine), te presudom Gž. 1742/12 od 19. septembra 2012. godine predmet vratio prvostepenom sudu "radi suđenja" po tom zahtevu, sama po sebi ne može dovesti do gubitka svojstva pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3887/00 od 21. novembra 2006. godine u pogledu odluke o osnovanosti eventualnog tužbenog zahteva. U tom smislu se pokazuju i kao neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je o njegovim pravima i obavezama Apelacioni sud u Novom Sadu odlučio dopisom. O osnovanosti podnosiočevog eventualnog zahteva odlučeno je pomenutom prvostepenom presudom, istina pre nego što je postala pravnosnažna odluka o glavnom zahtevu, i to zbog propusta podnosioca da u u tom delu pobija prvostepenu presudu ili da, kao što je to učinjeno u predmetu Už-4303/2010, zaštitu traži pred Ustavnim sudom.
S obzirom na navedeno, a imajući u vidu činjenice i okolnosti konkretnog slučaja koje se razlikuju od situacije koja je razmatrana u predmetu Už-4303/2010 , Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca o tome da mu je pravo na pravično suđenje povređeno neraspravljanjem o njegovom eventualnom tužbenom zahtevu, odnosno odlučivanjem o njegovim pravima dopisom.
Prethodna ocena se odnosi i na podnosiočevu tvrdnju da mu je iz istog razloga povređeno i pravo na pravno sredstvo, s obzirom na to da je podnosilac imao mogućnost ulaganja žalbe protiv prvostepene odluke kojom je odlučeno o njegovom eventualnom zahtevu, što nije iskoristio.
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žal be osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3778/13 od 6. novembra 2013. godine nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 13/18-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izre ke.
6. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja, Višeg suda u Novom Sadu Gž. 3778/13 od 6. novembra 2013. godine jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi, saglasno odredbama člana 86. u vezi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.