| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 12.10.2017 | Broj: Už-2827/2015 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić , dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Muculj Vjerđila iz Dolova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Muculj Vjerđila i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 3267/10 (ranije predmet Opšti nskog suda u Pančevu P. 679/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Usvaja se ustavna žalba Muculj Vjerđila i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 913/14 od 19. februara 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 913/14 od 19. februara 2015. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pančevu P. 3267/10 od 4. decembra 2013. godine.
1. Muculj Vjerđil iz Dolova je, 23. aprila 2015. godine, preko punomoćnika Save Vojnova, advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koj i je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 3267/10 kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 913/14 od 19. februara 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 16. aprila 2008. godine podneo tužbu radi utvrđenja svojine i da je postupak pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 913/14 od 19. februara 2015. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od sedam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da drugostepeni sud u osporenoj presudi nije razmatrao sve žalbene navode podnosioca; da su i drugostepeni i prvostepeni sud utvrdili da je u konkretnom slučaju došlo do faktičke zamene parcela, ali nisu usvojili tužbeni zahtev sa obrazloženjem „da tužilac nema punovažan ugovor o zameni“; da je, međutim, podnosilac svoj tužbeni zahtev zasnovao na utvrđenju te zamene, s obzirom na to da je tužilac upravo tužbom tražio da se utvrdi legitimitet te faktičke zamene.
Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu materijalne štete u opredeljenim iznosima troškova parničnog postupka.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu P. 3267/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 16. aprila 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv tuženih Republike Srbije i DPP „Dolovo“ iz Dolova, radi utvrđenja svojine na nepokretnosti. Predmet je dobio broj P. 679/08.
U tužbi je navedeno: da je na određenoj nekretnini – njivi u K.O. Dolovo upisana državna svojina sa pravom korišćenja tužene drugog reda, i da je navedenu nekretninu još 1979. godine tužilac dobio u vlasništvo po pravnom osnovu zamene, tako što je dao svoju njivu u K.O. Mramorak, a dobio umesto svoje parcele spornu nekretninu od pravnog prethodnika drugotuženog; da iako nema sačuvan ugovor o zameni, tužilac je neprekidno u posedu sporne nekretnine, i ni od koga nije ometan, istu i sada obrađuje, a njegova nekretnina koju je dao u zamenu, prešla je u svojinu Republike Srbije.
U odgovoru na tužbu tuženi prvog reda je osporio tužbeni zahtev, navodeći da faktička zamena ne proizvodi pravno dejstvo, da tužilac nije priložio dokaz za parcelu koju je navodno dao u zamenu, te da je sporna i aktivna legitimacija tužioca. U odgovoru na tužbu drugotuženi je osporio tužbeni zahtev navodeći da se sporna nekretnina nalazi u državnom vlasništvu i duži niz godina predmet je licitacije, tako da tuženi AD „Dolovo“ ne koristi pomenutu nekretninu.
Pred prvostepenim sudom je bilo održano devet ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušani su svedoci, pribavljeni su određeni izveštaji od Službe za katastar nepokretnosti u Kovinu, i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, dok deset ročišta nije bilo održano i to: dva zbog procesnih nedostataka, tri na traženje punomoćnika tužioca radi pribavljanja pismene dokumentacije o tome da je parcela koja je data u zamenu prešla u svojinu Republike Srbije, jedno na zahtev punomoćnika tužioca zbog njegove sprečenosti da prisustvuje ročištu, jedno jer Služba za katastar nepokretnosti u Kovinu nije dostavila sudu tražene podatke, dva na zahtev punomoćnika drugotuženog, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.
Na ročištu od 17. marta 2010. godine punomoćnik tužioca je predložio da sud odredi prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka pokrenutog pred Republičkim geodetskim zavodom radi izlaganja podataka spornih parcela koje su date u zamenu i rešenjem Osnovnog suda u Pančevu P. 421/10 od 17. marta 2010. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja postupka izlaganja podataka starih parcela koje su date u zamenu, a koji je pokrenut pred Republičkim geodetskim zavodom. Rešenjem Višeg suda u Pančevu Gž. 1558/10 od 18. maja 2010. godine usvojena je žalba tužene Republike Srbije, ukinuto je ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Pančevu P. 421/10 od 17. marta 2010. godine kojim je prekinut postupak i predmet je vraćen na ponovni postupak. Dalje, postupak je nastavljen pred prvostepenim sudom. Tužbeni zahtev je preciziran 7. maja 2013. godine.
Presudom Osnovnog suda Pančevu P. 3267/10 od 4. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obavežu tuženi da tužiocu priznaju pravo svojine na nekretnini, bliže označenoj u izreci, u K.O. Dolovo, a po pravnom osnovu zamene i da trpe da se tuženi upiše u javnu evidenciju nekretnina kao vlasnik na navedenoj nekretnini i da mu tuženi plate troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da tuženoj Republici Srbiji na ime troškova postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara.
U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je dana 16. oktobra 1978. godine zaključen ugovor o poklonu između Viore Muculj, babe podnosioca ustavne žalbe, kao poklonodavca i podnosioca ustavne žalbe, kao poklonoprimca, koji za predmet ima nekretninu u K.O. Mramorak, br. 5863; da je tokom 1979. godine Zemljoradnička zadruga „Svetozar Marković“ u Dolovu vršila kompenzaciju zemljišta da bi ukrupnila svoje parcele, vršeći zamenu sa fizičkim licima; da je Viora Muculj imala tri lanca zemlje za koje je Zemljoradnička zadruga predložila da tu zemlju da zadruzi, a zauzvrat dobije drugu zemlju, te je ona, s obzirom na to da je prethodno 1,5 lanac od ove zemlje poklonila tužiocu ugovorom o poklonu, zajedno sa tužiocem otišla u Zemljoradničku zadrugu gde im je rečeno da u zamenu dobijaju približno tri lanca i to 1,5 lanac u K.O. Mramorak, a 1,5 lanac u K.O . Dolovo; da je baba tužioca u prisustvu tužioca potpisala ugovor radi zamene, a ugovor je potpisao i tužilac jer mu je rečeno da će i druga parcela biti na njegovom imenu; da je lice koje je radilo u Zemljoradničkoj zadruzi uveo tužioca u posed parcela koje je dobio u zamenu, te je tužilac ovde spornu parcelu koju je dobio u zamenu sve do danas nesmetano obrađivao; da kada je tužilac pokušao da sprovede poljoprivredno domaćinstvo, ispostavilo se da promena za parcelu u K.O. Dolovo nije sprovedena, što je tužioca iznenadilo jer mu je rečeno da će Zemljoradnička zadruga obaviti ceo postupak oko prenosa vlasništva, dok tužilac ne poseduje ugovor o razmeni za spornu parcelu; da je u list nepokretnosti u K.O. Dolovo upisana sporna parcela broj 5620 koja je u državnoj svojini Republike Srbije, a korisnik iste je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; da je pravnom ocenom utvrđenog činjeničnog stanja, sud stanovišta da je tužbeni zahtev neosnovan; da je tokom postupka utvrđeno da je tokom 1979. godine baba tužioca, u prisustvu i uz učešće i tužioca u tom postupku, razmenila nekretnine koje je imala, a od kojih je deo prethodno poklonila tužiocu, sa Zemljoradničkom zadrugom iz Dolova, da tužilac ne poseduje ugovor o razmeni nepokretnosti, da je nakon izvršene zamene uveden u posed ovde sporne parcele, te da je tužilac u mirnom i nesmetanom posedu sporne nekretnine u K.O. Dolovo, koja je u državnoj svojini Republike Srbije, a korisnik iste je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; da kako je tokom postupka nesporno utvrđeno da tužilac nema punovažan ugovor o razmeni, to neosnovano traži da po tom osnovu stekne pravo svojine; da iz istog proizlazi i da tužilac nema ni zakonitu državinu na spornoj parceli; da je članom 28. st. 2. i 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa propisano da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, a savestan držalac nepokretne stvari na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina; da se stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96), kada je prestala da važi odredba člana 29. Zakona, stekla zakonska mogućnost za sticanje prava svojine na nepokretnosti u društvenoj, odnosno državnoj svojini; da nema uslova ni za sticanje svojine putem vanrednog održaja, po odredbi člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, s obzirom na to da se početak dvadesetogodišnjeg roka vezuje za stupanje na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, 4. jula 1996. godine, kada je brisana odredba člana 29. o zabrani održaja na stvarima u društvenoj svojini, ali time nije izvršena konvalidacija ranijeg državinskog stanja u pogledu uslova i toka rokova za održaj; da ovaj zakon u prelaznim i završnim odredbama ne sadrži pravilo o njegovoj retroaktivnoj primeni, zbog čega se rokovi za održaj mogu računati samo za ubuduće, počev od dana njegovog stupanja na snagu; da od tada do podnošenja tužbe, pa ni do dana zaključenja rasprave nije protekao dvadesetogodišnji rok, što isključuje mogućnost vanrednog održaja, kao eventualnog pravnog osnova za usvajanje tužbenog zahteva; da pored navedenog, a s obzirom da je tokom postupka utvrđeno da kao korisnik sporne parcele nije više upisan drugotuženi, to isti i nije pasivno legitimisan u ovom sporu, što takođe tužbeni zahtev čini neosnovanim.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 913/14 od 19. februara 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda Osnovnog suda u Pančevu P. 3267/10 od 4. decembra 2013. godine.
U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tokom 1979. godine baba tužioca, pokojna Viora Muculj, u prisustvu i uz učešće tužioca, razmenila svoje nekretnine sa Zemljoradničkom zadrugom „Svetozar Marković“ iz Dolova, od kojih je deo prethodno poklonila tužiocu; da je Viora imala tri lanca zemlje, za koje joj je Zemljoradnička zadruga nudila zauzvrat drugu zemlju, pa je ona, s obzirom na to da je prethodno jedan i po lanac ove zemlje prenela na tužioca ugovorom o poklonu, zajedno sa njim otišla u ZZ „Svetozar Marković“, gde im je rečeno da u zamenu dobijaju približno tri lanca i to po 1,5 lanac zemlje u K .O. Mramorak i u K .O. Dolovo; da je taj ugovor u prisustvu tužioca, pok. Viora Muculj potpisala, ali tužilac navodi da je i on potpisao ugovor, jer mu je rečeno da će se i druga parcela voditi na njegovo ime; da tužilac taj ugovor o razmeni nepokretnosti ne poseduje i nakon izvršene zamene je uveden u posed sporne nepokretnosti 5620 u K .O. Dolovo, koja nepokretnost se vodi kao državna svojina Republike Srbije, s tim da je korisnik iste Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; da je prvostepeni sud pravilno odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev jer tužilac nije dokazao da je spornu nepokretnost u K.O. Dolovo, koja je u državnoj svojini, dobio od pravnog prethodnika drugotuženog, po osnovu zamene zemljišta, koji prema izveštaju Služba za katastar nepokretnosti nije ni upisan kao korisnik na toj parceli, već se kao korisnik iste vodi Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije; da tužilac nije dokazao da ugovor o razmeni nepokretnosti sa pravnim prethodnikom drugotuženog postoji, niti ga je prezentovao u postupku, iako je tvrdio da ga je potpisao pošto mu je rečeno da će se i ta parcela koja je dobijena zamenom voditi na njega, poput druge parcele koja je takođe dobijena zamenom; da je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev, kako u odnosu na prvotuženog, Republiku Srbiju, jer je predmetno zemljište u državnoj svojini, tako i u odnosu na drugotuženog AD „Dolovo“, u restrukturiranju, zbog nedostatka pasivne legitimacije, jer se taj tuženi, prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, ne vodi kao nosilac prava korišćenja na predmetnoj parceli; da tužilac nije dokazao svoje vlasništvo na predmetnoj parceli, po osnovu zamene zemljišta, niti da je to pravo stekao po osnovu vanrednog održaja, u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, s obzirom na to da se početak dvadesetogodišnjeg roka, za održaj nepokretnosti, držaoca iste koji mora biti savestan, vezuje za stupanje na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni glasnik RS“, broj 29/96), kada je brisana odredba člana 29. Zakona o nemogućnosti sticanja prava svojine putem održaja na stvarima u društvenoj svojini, čime nije stvorena mogućnost da se rokovi za održaj mogu računati od momenta sticanja poseda na određenoj nepokretnosti, već tek od ove zakonske izmene, odnosno od njenog stupanja na snagu; da budući da do dana podnošenja tužbe, u ovom sporu, odnosno do presuđenja nije protekao dvadestogodišnji rok za održaj nepokretnosti u državnoj svojini na osnovu savesne državine, pošto zakonitost, kao osnov nedostaje, da bi se svojina na nepokoretnosti mogla steći održajem po proteku roka od 10 godina, jer tužilac nije dokazao da je stekao spornu parcelu pravnim poslom – ugovorom o zameni, to je prvostepeni sud pravilno postupio utvrdivši da tužilac ovu nepokretnost nije stekao u vlasništvo ni vanrednim održajem, kao eventualnim pravnim osnovnom za usvajanje tužbenog zahteva; da se neosnovano žalbom tužioca navodi da nema uporišta u pozitivnim propisima tumačenje suda, da, pošto tužilac ne poseduje ugovor o zameni parcela, nema ni pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, budući da tužilac traži utvrđenje prava svojine na istoj i bez ovog dokaza, jer je u neometanom posedu te parcele od početka osamdesetih godina prošlog veka; da međutim, činjenica da je tužilac od tog doba bio u nesmetanoj državini sporne nepokretnosti u državnoj svojini, ne utiče ne njegovo pravo sticanja vlasništva na istoj, po osnovu vanrednog održaja, s obzirom na to da u konkretnom slučaju nije protekao dvadesetogodišnji rok potreban za sticanje svojine savesnim održajem, koji se računa od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa iz 1996. godine.
4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku ( član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 312. stav 2.).
Zakonom o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90) bilo je propisano: da se pravo svojine, pored ostalog, stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem (član 20. stav 1.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, a svestan držalac nepokretne stvari na kojoj drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.). Odredbom člana 29. Zakona je bilo propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem, a navedeni član Zakona brisan je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96), koji je stupio na snagu 4. jula 1996. godine.
5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.
Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.
Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preuzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odlučivanja .
Ustavni sud nalazi da je parnični postupak ukupno trajao šest godina i deset meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prav, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.
Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon pet godina i osam meseci od podnete tužbe. Međutim, drugostepeni sud je efikasno postupao, imajući u vidu da je žalbeni postupak pred tim sudom trajao oko godinu dana.
Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca koji je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac u određenoj meri doprineo produženju postupka imajući u vidu da četiri ročišta nisu bila održana na zahtev njegovog punomoćnika, zatim na zahtev punomoćnika podnosioca postupak je bio u prekidu dva meseca, što je sve dovelo do produženja parnice od jedne i po godine.
Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio posebno složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 3267/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P. 679/08), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.
7. Ocenjujući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatovao da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava . Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (videti odluku Evropskog s uda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke E vropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog s uda za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižesatepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).
U parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe tužbom tražio utvrđenje prava svojine na spornoj parceli koju je još 1979. godine dobio po osnovu razmene nepokretnosti sa zemljoradničkom zadrugom i nakon izvršene razmene parcela podnosilac je uveden u posed sporne parcele. Međutim, sporna parcela se u katastru nepokretnosti vodi kao državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. Dakle, u konkretnom slučaju, postupak zamene nepokretnosti nije formalno okončan, jer nije sprovedena promena vlasništva u javnim knjigama nepokretnosti na dodeljenoj parceli. Osporenom presudom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za utvrđenje prava svojine na spornom zemljištu po pravnom osnovu zamene, jer, po nalaženju suda, a polazeći od odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, podnosilac nije dokazao da ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na spornoj nepokretnosti – pismeni ugovor o razmeni nepokretnosti, imajući u vidu da se pod punovažnim pravnim osnovom za sticanje zakonite državine podrazumeva samo formalno-pravni akt ( ugovor) na osnovu koga je državina stečena.
Ustavni sud nalazi da redovni sudovi u prvostepenoj i drugostepenoj presudi nisu dali jasne razloge za odbijanje tužbenog zahteva podnosioca za utvrđenje prava svojine na spornoj nepokretnosti po pravnom osnovu zamene , polazeći od toga da je tokom postupka nesporno utvrđeno da je došlo do faktičke zamene parcela, po kom osnovu je podnosilac i stupio u posed nepokretnosti i u njenom je nesmetanom posedu još od osamdesetih godina. Takođe , postupajući sudovi nisu dali jasne razloge o činjenici da se zadruga obavezala da izvrši promenu upisa vlasništva na spornoj parceli u javnim knjigama nepokretnosti, kao ni za prebacivanje tereta dokazivanja postojanja ugovora o razmeni nepokretnosti na podnosioca imajući u vidu da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da je izvršena zamena parcela ali nije formalizovana promena vlasništva u nadležnom registru nepokretnosti .
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 913/14 od 19. februara 2015. godine.
8. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti, ne utvrđivanjem prava na naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka na čije plaćanje je obavezan podnosilac, već poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 913/ 14 od 19. februara 2015. godine i određivanjem da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pančevu P. 3267/10 od 4. decembra 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 4. izreke.
9. Polazeći od navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić