| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 06.12.2012 | Broj: Už-1687/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Dolamića i Ljubodraga Dolamića, obojic e iz Čerevića , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. decembra 2012. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Dolamića i Ljubodraga Dolamića i utvrđuje se da je u ostavinskom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudo m u Beogradu u predmetu O. 14607/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se ostavinski postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nema terijalne štete u iznosu od po 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .
1. Goran Dolamić i Ljubodrag Dolamić, obojica iz Čerevića, su 21. marta 2010. godine, preko punomoćnika, advokata Gligorija Todorića iz Beočina, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u ostavinskom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 145/0 2 i koji, po navodima podnosilaca, u vreme podnošenja ustavne žalbe nije okončan.
Podnosioci ustavne žalbe ističu da ovaj ostavinski postupak traje već 22 godine i da je doneto samo jedno prvostepeno rešenje 2002. godine, pa smatraju da je povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Us tavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi im pravo na naknadu štete i naloži nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se ostavinski postupak okončao u najkraćem roku.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 14607/10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Matičar opštine Savski Venac, Grad Beograd, je 6. septembra 1988. godine dostavio Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu smrtovnicu za Hasana Dolamića, sastavljenu na osnovu podataka dobijenih od njegovog sina Gorana Dolamića, ovde podnosioca ustavne žalbe , radi pokretanja i vođenja ostavinskog postupka. Prvostepeni sud je zakazao prvo ročište za 19. septembar 1988. godine i predmet je dobio broj O. 5403/88.
Imajući u vidu da se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu već vodio ostavinski postupak iza pok. Agneze Dolamić, supruge ostavioca, navedeni sud je 17. oktobra 1988. godi ne spojio predmete radi jedinstvenog postupanja.
Prvostepeni sud je 28. septembra 1990. godine doneo rešenje O. 5403/88, kojim je: u stavu prvom izreke prekinuo ovaj ostavinski postupak; u stavu drugom izreke uputio naslednu učesnicu Tatjanu Dolamić, ćerku ostavilaca, da pokrene parnični postupak protiv naslednih učesnika Gorana Dolamića i Ljubodraga Dolamića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kako bi dokazala da ima pravo na izdvajanje određenih novčanih iznosa sa štedne knjižice koja se vodi na pok. Hasana Dolamića, da je vlasnik određenih pokretnih stvari koje se nalaze u stanu navedenog ostavioca, da se naslednom učesniku Ljubomiru Dolamiću uračuna u nasledni deo nepokretnost koja je dobijena ugovorom o poklonu od pok. Hasana Dolamića, te da dokaže da je njena pok. majka Agneza Dolamić vlasnik na ½ nepokretnosti upisane u ZKUL br. 375, KO Beograd 7, po osnovu zajedničkog sticanja u braku sa pok. Hasanom; u stavu trećem izreke obavezao naslednu učesnicu Tatjanu Dolamić da pokrene parnicu u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja.
Odlučujući o žalbi nasledne učesnice Tatjane Dolamić, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7084/91 od 10. septembra 1991. godine odbio žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.
Nasledna učesnica Tatjana Dolamić je 27. novembra 1991. godine podnela prvostepenom ostavinskom sudu dokaz da je podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv naslednih učesnika Gorana Dolamića i Ljubodraga Dolamića.
Drugi opštinski sud u Beogradu je 11. februara 1999. godine doneo presudu na osnovu priznanja P. 6437/91, kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio da je pravni prethodnik tužilje Tatjane Tomić (rođene Dolamić), pok. Agneza Dolamić, suvlasnik na ½ nepokretnosti upisane u ZKUL br. 375, KO Beograd 7, po osnovu zajedničkog sticanja u braku sa pok. Hasanom Dolamićem, te je navedeni svojinski deo pok. Agneze izdvojio iz ostavinske mase pok. Hasana formirane u ostavinskom postupku koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O. 5403/88; u stavu drugom izreke utvrdio da je tužilja vlasnik određenih novčanih iznosa sa štedne knjižice koja se vodi na pok. Hasana Dolamića i određenih pokretnih stvari koje se nalaze u njegovom stanu u Ulici Zlatka Šnajdera br. 14 u Beogradu, te je navedene stvari izdvojio iz ostavinske mase pok. Hasana formirane u navedenom ostavinskom postupku; u stavu trećem izreke utvrdio da je tužilja vlasnik na taksativno pobrojanim pokretnim stvarima i izdvojio ih iz ostavinske mase; u stavu četvrtom izreke utvrdio da se naslednom učesniku Ljubodragu Dolamiću uračunava u nasledni deo nepokretnost dobijena ugovorom o poklonu zaključenom sa pok. Hasanom Dolamićem 19. novembra 1983. godine, a koja se nalazi na k.p. br. 1127/4, KO Tešanj, Bosna i Hercegovina; u stavu petom izreke obavezao tužene da naknade tužilji troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je navedeno da su tuženi, na ročištu za glavnu raspravu održanom 11. februara 1999. godine, priznali u potpunosti tužbene zahteve tužilje.
Nasledni učesnici Goran Dolamić i Ljubodrag Dolamić su 15. novembra 1999. godine tražili od Četvrtog opštinskog suda u Beogradu da nastavi ostavinski postupak. Prvostepeni sud je 22. maja 2001. godine održao sledeće ročište u ovoj pravnoj stvari.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je 21. januara 2002. godine doneo rešenje O. 145/02, kojim je: u stavu prvom izreke utvrdio zaostavštinu pok. Hasana Dolamića; u stavu drugom izreke utvrdio zaostavštinu pok. Agneze Dolamić; u stavu trećem izreke izdvojio određene pokretne stvari iz zaostavštine pok. Hasana Dolamića u korist Tatjane Tomić; u stavu četrtom izreke oglasio Gorana Dolamića, Ljubodraga Dolamića i Tatjanu Tomić za naslednike pok. Hasana Dolamića; u stavu petom izreke oglasio Tatjanu Tomić, Sinišu Veljkovića, Gorana Dolamića i Ljubodraga Dolamića za naslednike pok. Agneze Dolamić.
Postupajući po žalbi nasledne učesnice Tatjane Tomić, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1967/04 vratio spise predmeta Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, ističući da se žalbom ukazuje da prvostepeni sud u nasledni deo Ljubodraga Dolamića nije uračunao nepokretnost koju je dobio ugovorom o poklonu od pok. Hasana Dolamića i da prvostepeni sud prema odredbi člana 21. Zakona o vanparničnom postupku ima ovlašćenje da povodom žalbe novim rešenjem preinači ili ukine svoje ranije rešenje, ako se time ne vređaju prava drugih učesnika koja se zasnivaju na tom rešenju.
Četvrti opštinski sud u Beogradu je u daljem toku ostavinskog postupka odredio da se izvede dokaz veštačenja na okolnost tržišne vrednosti nepokretnosti koje se nalaze na k.p. br. 1127/4, KO Tešanj, Bosna i Hercegovina i na KO Beograd 7.
Nakon formiranja nove mreže sudova, Prvi osnovni sud u Beogradu je preuzeo predmet radi postupanja i on je zaveden pod brojem O. 14607/10. Prvostepeni sud je 1. aprila 2010. godine doneo rešenje O. 14607/10, kojim je: u stavu prvom izreke stavio van snage rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu O. 145/02 od 21. januara 2002. godine; u stavu drugom izreke vratio u zaostavštinu pok. Hasana Dolamića nepokretnost koja se nalazi na k.p. br. 1127/4, KO Tešanj, Bosna i Hercegovina; u stavu trećem izreke utvrdio zaostavštinu pok. Hasana Dolamića; u stavu četvrtom izreke izdvojio iz zaostavštine određene novčane iznose na štednoj knjižici u korist Tatjane Tomić; u stavu petom izreke oglasio Gorana Dolamića, Ljubodraga Dolamića i Tatjanu Tomić za naslednike pok. Hasana Dolamića; u stavu šestom izreke utvrdio zaostavštinu pok. Agneze Dolamić; u stavu sedmom izreke oglasio Tatjanu Tomić, Sinišu Veljkovića, Gorana Dolamića i Ljubodraga Dolamića za naslednike pok. Agneze Dolamić.
Postupajući po žalbi nasledne učesnice Tatjane Tomić izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, Viši sud u Beogradu je 11. oktobra 2012. godine doneo rešenje Gž. 5102/11, kojim je vratio prvostepenom sudu spise predmeta, radi dopune postupka, ističući da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o žalbi, s obzirom na to da pobijano prvostepeno rešenje nije dostavljeno naslednom učesniku Siniši Veljkoviću.
4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova ostavina pokrenuta 6. septembra 1988. godine, kada je Četvrti opštinski sud u Beogradu saznao da je ostavilac umro i da se, u vreme odlučivanja Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi, predmet nalazi kod Prvog osnovnog suda u Beogradu, kako bi se otklonili procesni nedostaci pre odlučivanja drugostepenog suda o žalbi nasledne učesnice Tatjane Tomić izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o nasleđivanju O. 14607/10 od 1. aprila 2010. godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova j ostavinski postupak do sada traje preko 24 godine, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja z a podnosioce, dvadesetčetvorogodišnje trajanje ove vanparnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno ima (dva ostavioca, prekid ostavinskog postupka zbog rešavanja spornih činjenica od koji zavise nasledna prava učesnika u postupku), ne može prihvatiti da je razumno da ostavina traje preko 24 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Četvrtog opštinskog suda u Beogradu pred kojim se postupak vodio od septembra 1988. godine do 1. januara 2010. godine. Ova ocena Ustavnog suda ne odnosi se na period kada je ostavinski postupak bio prekinut u skladu sa odredbama Zakona o vanparničnom postupku, zbog rešavanja određenih spornih činjenica od 10. septembra 1991. do 11. februara 1999. godine.
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neo phodne mere, kako bi se ostavinski postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.
Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da s e pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnosilaca ustavne žalbe prekomernom trajanju ostavinskog postupka (budući da su podnosioci osporili činjenice od kojih je zavisila visina naslednog dela učesnice Tatjane Tomić, te je prvostepeni sud prekinuo raspravljanje zaostavštine ostavilaca i uputio navedenu naslednu učesnicu da pokrene parnicu protiv podnosilaca u kojoj su oni priznali njene tužbene zahteve nakon sedam godina i četiri meseca od dana pokretanja parničnog postupka, iz čega proizlazi da su podnosioci isključivo odgovorni za prekid ostavinskog postupka), ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević