Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća za proizvodnju i prodaju konfekcije, eksport -import „Alija Hodžić – Alhos“, Sarajevo, u stečaju, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. jula 2015. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Preduzeća za proizvodnju i prodaju konfekcije, eksport-import „Alija Hodžić – Alhos“, izjavljena protiv presude presude Privrednog suda u Požarevcu P. 317/12 od 12. juna 2012. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6891/12 od 27. februara 2013. godine.

Obrazloženje

1. Preduzeće za proizvodnju i prodaju konfekcije, eksport-import „Alija Hodžić – Alhos“, Sarajevo, u stečaju, je podnelo , 8. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Dragoslava Đurića, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog suda u Požarevcu P. 317/12 od 12. juna 2012. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6891/12 od 27. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je, u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je u osporenim presudama pogrešno tumačena odredba člana 2. stav 1. Aneksa „ G“ Sporazuma o pitanjima sukcesije; da je prvostepena presuda zasnovana na mišljenju Ministarstva finansija da primena Sporazuma o pitanju sukcesije Aneksa „ G" garantuje da će biti priznata stečena prava na dan 31. decembra 1990. godine, ali ne i pravo na naknadu štete; da je ovakvo mišljenje u suprotnosti sa Zakonom o obligacionim odnosima, jer je tuženi koristio tuđu stvar kao svoju, odnosno poslovni prostor u ulici Tabačka čaršija broj 11, vlasništvo podnosioca, tako što je isti bez ikakvog pravnog osnova davao u zakup, na bazi uzurpiranog prava, i time se neosnovano obagatio; da Sporazum o pitanjima sukcesije predviđa da dok se ne regulišu međusobni odnosi država sukcesora stvar druge države sukcesora niko ne može da koristi, otuđi ili daje pod zakup, a čak je i sudovima stavljena zabrana da overavaju takve ugovore; da je drugostepena presuda zasnovana na savesnosti tuženog, te da je tuženi bio savestan kada je poslovni prostor podnosioca izdavajući ga pod zakup, ubirao zakupninu i neosnovano se bogatio, iako je isti izdavao i u vreme trajanja spora za utvrđenje prava svojine pred Opštinskim sudom u Požarevcu; da je tuženi bio nesavestan govori i činjenica da je podnosilac pre nego što je pokrenuo spor za utvrđivanje prava svojine od Grada Požarevca, dopisom broj 544 od 23. februara 2005. godine tražio da mu vrati uzurpirani poslovni prostor, ali da je i pored toga, tuženi zaključivao ugovor o zakupu; da je u vreme korišćenja poslovnog prostora tužioca od strane tuženog, pa i u periodu za koji se naknada traži, na snazi bila Uredba o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima , koja je uključivala zabranu davanja nepokretnosti u zakup, te da tužilac, nezavisno od toga što je poslovni prostor bio „ zauzet“, u spornom periodu ne bi ni mogao ostvariti dobit u vidu zakupnine, jer mu je davanje u zakup bilo privremeno zabranjeno, te da na ovaj način nije pretrpeo štetu i da tuženi ne može biti u obavezi da istu naknadi. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Privrednog suda u Požarevcu P. 317/12 od 12. juna 2012. godine je u, stavu prvom izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev prvotužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad Požarevac na isplatu iznosa od 6.463.460,76 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. juna 2010. godine do isplate ; stavom drugim izreke je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev drugotužioca PD „Pit Komerc-Panefino“ DOO, Požarevac , kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad Požarevac na isplatu iznosa od 2.168.719,39 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. juna 2010. godine do isplate ; stavom trećim izreke su obavezani tužioci da solidarno naknade tuženom troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi: da je predmet tužbenog zahteva prvotužioca, isplata novčanog potraživanja po osnovu korišćenja tuđe stvari – poslovnog prostora za period od 30. avgusta 1999. do 30. avgusta 2004. godine, kao i naknada štete zbog nekorišćenja spornog poslovnog prostora za period od 30. avgusta 2004. do 12. marta 2008. godine, dok je predmet tužbenog zahteva drugotužioca isplata novčanog potraživanja po osnovu naknade štete, u periodu od maja 2009. godine do dana podnošenja tužbe juna 2010. godine; da je postupku koji se vodio po tužbi prvotužioca protiv tuženih Republike Srbije i opštine Požarevac, presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 22/08 od 23. maja 2008. godine utvrđeno da je tužilac, odnosno prvotužilac u ovoj parnici, vlasnik poslovnog prostora, lokala u Požarevcu u ulici Tabačka čaršija broj 11, blok 10 površine od 75,80 m2, koji se sastoji od prodavnice površine 61,57 m2, magacina površine 10,43m2 i ostave od 3,80 m2, a tužena opština Požarevac je obavezana da tužiocu preda u državinu navedeni poslovni prostor; da je presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1155/08 od 7. oktobra 2009. godine preinačena prvostepena presuda i utvrđeno da je tužilac nosilac prava korišćenja spornog poslovnog prostora, dok je u preostalom delu presuda potvrđena; da je prvotužilac po rešenju Osnovnog suda u Požarevcu Dnl. 234/11 od 12. jula 2011. godine, upisao pravo korišćenja na poslovnom prostoru – lokalu koji se nalazi u Požarevcu, a u svojini Republike Srbije, dok je odbijena molba za upis prava vlasništva u korist prvotužioca i da je utvrđeno da su prvotužilac i drugotužilac zaključili ugovor o kupoprodaji lokala pod brojem Ov. 4269/08 od 12. marta 2008. godine.

Prvostepeni sud je, takođe, u toku postupka utvrdio: da je tužena opština Požarevac najpre zaključila ugovor o zakupu spornog poslovnog prostora, u svojstvu zakupodavca , sa Mesnom industrijom Požarevac, kao zakupcem broj 1677/3 od 18. juna 1996. godine , a zatim sa Draganom Kolačarićem , vlasnikom zanatsko-mesarske trgovinske radnje „Beomes“, Beograd, 21. decembra 2004. godine, kao i aneks ugovora o zakupu od 12. aprila 2005. godine; da je iz zapisnika o popisu i proceni Trgovinskog suda u Požarevcu, u izvršnom postupku I. 172/08 od 8. oktobra 2008. godine, utvrđeno da je u postupku izvršnog poverioca opštine Požarevac, protiv izvršnog dužnika „Beomes plus“ DOO, Stara Pazova, koji se vodio radi iseljenja, konstatovano da je statutarni zastupnik drugotužioca zatvorio navedeni lokal sa ključem; da su Grad Požarevac u svojstvu zakupodavca, i statutarnog zastupnika drugotužioca, kao zakupac zaključili ugovor o zakupu 18. novembra 2008. godine, kao i aneks ugovora o zakupu od 29. januara 2009. godine. U toku postupka je radi utvrđivanja visine potraživanja tužilaca izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, primenjujući relevantne propise, odnosno odredbe člana 219. Zakona o obligacionim odnosima i čl . 38. i 39. Zakona o osnova ma svojinskopravnih odnosa. Na osnovu navedenih zakonskih odredbi, zaključio je da ne postoji obaveza vraćanja onoga što je tuženi primio, odnosno naknade vrednosti onoga što je primljeno, jer prvotužilac nema pravo da traži od tuženog da mu plati prosečnu tržišnu cenu zakupa za navedeni prostor, s obzirom na to da je za period za koji je opredeljena naknada, tuženi bio savestan držalac spornog poslovnog p poctora. Prvotužilac je od tuženog zahtevao naknadu za upotrebu spornog poslovnog prostora u vidu prosečne tržišne cene zakupa za takav prostor za period počev od 1999. godine pa do 12. marta 2008. godine, kada je poslovni prostor otuđio drugotužiocu. Prvostepeni sud je našao da prvotužilac nije posedovao valjane isprave kojima bi dokazao svoje pravo vlasništava na spornom poslovnom prostoru, pa je u skladu sa odredbama Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije koristio jedan pravni put za utvrđivanje svog prava na tom poslovnom prostoru. Naime, prvotužilac je i pre pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Požarevcu P. 22/08 od 23. maja 2008. godine, raspolagao poslovnom prostorom, tako što je isti otuđio drugotužiocu , u spornom periodu od početka ratnih dejstava na teritoriji bivše SFRJ prvotužilac nije preduzimao mere za zaštitu svojih imovinskih prava u pogledu spornog poslovnog prostora, a u navedenom periodu bile su na snazi uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, odnosno Uredba o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvrima i pravima koja je prestala da važi 26. juna 2008. godine, nakon što je prvotužilac sa drugotužiocem zaključio ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora. U odnosu na drugotužioca, prvostepeni sud je našao da nije mogao ugovorom o kupoprodaji od 12. marta 2008. godine koji je zaključio sa prvotužiocem steći pravo svojine, već samo pravo korišćenja spornog poslovnog prostora, jer mu prodavac nije mogao preneti veća prava nego što on sam poseduje. Osim toga, drugotužilac u toku postupka nije dokazao da na strani tuženog postoji krivica za bilo kakvu štetu koju je pretrpeo, a sa druge strane nije ni dokazao da u periodu za koji traži naknadu štete nije obavljao privrednu delatnost, odnosno da nije mogao da privređuje.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6891/12 od 27. februara 2013. godine je odbijena kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena ožalbena prvostepena presuda. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je, sve do nastupanja pravosnažnosti presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1155/08 od 7. oktobra 2009. godine, kojom je utvrđeno da je prvotužilac nosilac prava korišćenja spornog poslovnog prostora, tuženi bio savestan držalac nepokretnosti; da prvotužilac nije imao ni punovažan pravni osnov za korišćenje poslovnog prostora, jer je nesporno da je svojinska prava na istom poslovnom prostoru zasnivao na sticanju svojine građenjem na tuđem zemljištu, iz kog razloga je, jedini pravni put za utvrđivanje svojinskih prava bio sudski postupak; da je tek pravnosnažnošću presude Okružnog suda u Požarevcu, koja je nastupila 7. oktobra 2009. godine, tuženi bio u obavezi da prvotužiocu preda sporni lokal u posed i na faktičko korišćenje; da je tužbeni zahtev opredeljen za period od 1999. do 12. marta 2008. godine, kada je prvotužilac zaključio ugovor o kupoprodaji sa drugotužiocem, a da osnov za predaju u posed predstavlja presuda Okružnog suda u Požarevcu od 7. oktobra 2009. godine, te da tuženi, kao (saves tan držalac) do tog momenta nije dužan da prvotužiocu plati prosečnu tržišnu cenu zakupa za takav prostor; da su neosnovani navodi prvotužioca o odsustvu reciprociteta između članica bivše SFRJ, jer je prvostepeni sud pravilno ukazao da je članom 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije predviđeno da će pravo na nepokretnu i pokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji države sukcesora, na kojoj su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine, biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje te države u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava , i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta i prebivališta takvih lica, odnosno da navedena odredba garantuje da će biti priznato stečeno pravo na dan 31. decembra 1990. godine, ali ne i pravo na naknadu štete. Pored navedenog, drugostepeni sud je istakao da je u odnosu na pravna lica sa sedištem na teritoriji Bosne i Hercegovine od 1. juna 1992. do 26. jula 2008. godine na snazi je bila Uredba o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima, te da je u vreme korišćenja poslovnog prostora prvotužioca od strane tuženog u periodu za koji se naknada traži, na snazi bila navedena Uredba, koja je uključivala i zabranu davanja nepokretnosti u zakup. Zato prvotužilac, nezavisno od to ga što je poslovni prostor bio „zauzet“, u tom periodu ne bi ni mogao ostvariti dobit u vidu zakupnine, jer mu je davanje u zakup bilo privremeno zabranjeno. Saglasno tome, u navedenom periodu njegova imovina nije umanjena izostankom uvećanja za iznose zakupnina, pa sledi da prvotužilac na ovaj način nije pretrpeo štetu i da tuženi ne može biti u obavezi da istu naknadi. Drugostepeni sud je u odnosu na tužbeni zahtev drugotužioca našao da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da je u posed poslovnog prostora stupio još aprila meseca 2008. godine, te da je odmah nakon toga započeo sa adaptacijom poslovnog prostora, a da je nakon izvršene adaptacije, sa radom u navedenom poslovnom prostoru započeo 25. aprila ili 1. maja 2009. godine, te da na njegovoj strani nije ni mogla nastati šteta zbog nekorišćenja spornog poslovnog prostora, jer radnjama tuženog nije sprečen da stupi u posed spornog poslovnog prostora i da isti koristi.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povred u ustavnom žalbom ukazuj e, se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije ( "Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori", broj 6/ 02), koji je stupio na snagu 11. jula 2002. godine, je propisano: da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga (Prilog G, član 1.); da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa ugovorenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica, da se ovim obuhvataju lica koja su nakon 31. decembra 1990. godine stekla državljanstvo ili novo prebivalište ili boravište u Državi različitoj od Države sukcesora , da će osobe koje nisu bile u mogućnosti da ostvare takva prava imati pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama i da će svaki namerni prenos prava na pokretnu ili nepokretnu imovinu izvršen posle 31. decembra 1990. godine zaključen pod pritiskom ili suprotno podparagrafu ( a) onog člana biti ništavan; da će svi ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31. decembra 1990. godine uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije, da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora (Prilog G, član 2.); da će sva fizička i pravna lica iz svake Države sukcesora na osnovu reciprociteta, imati ista prava pristupa sudovima, administrativnim većima i telima te Države i drugih Država sukcesora s ciljem ostvarivanja zaštite njihovih prava (Prilog G, član 7.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", br oj 29/96 i "Službeni glasnik RS", br oj 115/05) je propisano : da s avestan držalac predaje stvar vlasniku sa plodovima koji još nisu ubrani i da sav estan držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari niti odgovara za pogoršanje i propast stvari koji su nastali za vreme njegovog savesnog držanja (član 38. stav 1. i 2.); da je n esavestan držalac dužan predati vlasniku stvari sve plodove (član 39. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima "Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i " Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano da kad je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe (član 219.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da je u osporenim presudama pogrešno tumačena odredba člana 2. stav 1. Aneksa „ G“ Sporazuma o pitanjima sukcesije.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega , nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava na štetu neke od stranaka u postupku može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava ceni i sa stanovišta primene materijalnog prava.

Predmet tužbenog zahteva prvotužioca bila je isplata novčanog potraživanja po osnovu korišćenja tuđe stvari – poslovnog prostora za period od 30. avgusta 1999. do 30. avgusta 2004. godine, kao i naknada štete zbog nekorišćenja spornog poslovnog prostora za period od 30. avgusta 2004. do 12. marta 2008. godine.

Polazeći od odredbe člana 16. stav 2. Ustava, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, kao i da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom .

Imajući u vidu sadržinu odred aba Zakona o potvrđivanju Sp orazuma o pitanjima sukcesije, Ustavni sud je mišljenja da je osnovna idej a pravne zaštite celog Priloga G – vratiti situaciju u pogledu privatne svojine i stečenih prava građana i pravnih lica u prvobitno stanje, odnosno na određen dan kada je još uvek postojala SFRJ, a kao takav dan u Prilogu G označen je 31. decembar 1990. godine.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1155/08 od 7. oktobra 2009. godine, kojom je preinačena presuda Opštinskog suda u Požarevcu P. 22/08 od 23. maja 2008. godine, utvrđeno da je prvotužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nosilac prava korišćenja poslovnog prostora, lokala u Požarevcu u ulici Tabačka čaršija broj 11, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena i obavezana je opština Požarevac da preda u državinu tužiocu navedeni poslovni prostor. Prvotužilac, je konačno rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu Dnl. 234/11 od 12. jula 2011. godine, upisao pravo korišćenja na spornom poslovnom prostoru - lokalu koji se nalazi u Požarevcu, koji je u svojini Republike Srbije. Prvotužilac je pre utvrđenja prava korišćenja i upisa navedenog prava sa drugotužiocem zaključio ugovor o kupoprodaji spornog poslovnog prostora Ov . 4269/08 od 12. marta 2008. godine, a u toku postupka je utvrđeno da je tuženi u periodu od 1996. do 2008. godine do utvrđenja prava korišćenja prvotužioca zaključivao ugovore o zakupu spornog poslovnog prostora u svojstvu zakupodavca.

Polazeći od navedenog, sudovi su stali na stanovište da je sve do nastupanja pravosnažnosti presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 1155/08 od 7. oktobra 2009. godine, tuženi bio savestan držalac nepokretnosti, jer prvotužilac, ovde podnosilac nije imao ni punovažan pravni osnov za korišćenje poslovnog prostora, jer je svojinska prava na istom poslovnom prostoru zasnivao na sticanju svojine građenjem na tuđem zemljištu, iz kog razloga je jedini pravni put za utvrđivanje svojinskih prava bio sudski postupak. Pravnosnažnošću presude Okružnog suda u Požarevcu, tuženi je bio u obavezi da prvotužiocu preda sporni lokal u posed i na faktičko korišćenje, ali kako je tužbeni zahtev opredeljen za period od 1999. do 12. marta 2008. godine, kada je prvotužilac ugovorom o kupoprodaji sa drugotužiocem otuđio sporni poslovni prostor, to su sudovi izveli zaključak d a tuženi, kao savesni držalac do utvrđenja prava korišćenja prvotužioca, nije dužan da mu plati prosečnu tržišnu cenu zakupa za takav prostor.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud konstatuje, da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da prvotužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, u toku postupka, nije dokazao da je u skladu sa članom 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije na dan 31. decembra 1990. godine na spornoj nepokretnosti imao pravo na nepokretnosti, kao i da od navedenog datuma do 2008. godine kada je podneo tužbu za utvrđenje prava svojine na spornoj nepokretnosti, nije bio u mogućnosti da ostvar i svoja prava. Kako navedeni Prilog G Sporazuma o pitanjima sukcesije jemči da će privatna svojina i stečena prava građana ili drugih pravnih lica SFRJ biti zaštićena od strane Država sukcesora u skladu s odredbama ovog Priloga , to Ustavni sud nalazi da obrazloženje sudova da prvotužilac, ovde podnosilac ustasvne žalbe nije imao punovažan pravni osnov za korišćenje poslovnog prostora sve do utvrđivanja svojinskih prava u sudskom postupku, te da je neosnovan tužbeni zahtev istaknut po osnovu korišćenja tuđe stvari – poslovnog prostora, odnosno naknade štete zbog nekorišćenja prostora, s obzirom na to da obuhvata period pre utvrđenja njegovog svojinskog prava na spornoj nepokretnosti, predstavlja ustavnopravno prihvatljiv stav sudova u odnosu na tužbeni zahtev prvotužioca.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud smatra da su sudovi za svoje stavove dali jasne, precizne i lo gične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud je ocenio da tumačenje odredbe člana 2. Priloga G Sporazuma o pitanjima sukcesije dato u obrazloženjima osporenih presuda, ne izaziva sumnju u proizvoljno postupanje i arbitrerno odlučivanje na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud je ocenio da presudom Privrednog suda u Požarevcu P. 317/12 od 12. juna 2012. godine i presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6891/12 od 27. februara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić