Neosnovana je žalba tužioca u delu u kom pobija prvostepenu presudu u stavu 1. izreke.
To je u stvari rešenje kojim je prvostepeni sud odbacio tužbu za proglašenje nedopustivim rešenja o izvršenju sa valjanim obrazloženjem da se ovakva tužba može podneti samo do okončanja izvršnog postupka.
Pravilno je prvostepeni sud primenio odredbe čl. 56. i 57. ZIP i to na osnovu činjenica koje je sam tužilac u tužbi naveo.
Po navedenim zakonskim odredbama lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima takvo pravo koje sprečava izvršenje, može podneti do okončanja izvršnog postupka, a ako spornost ne bude otklonjena u izvršnom postupku onda se treće lice upućuje na parnicu.
U konkretnom slučaju sam tužilac je u tužbi naveo da je prigovor na rešenje o izvršenju podneo u izvršnom postupku, nakon što je postupak prinudnog izvršenja sproveden, što znači da je izvršni postupak okončan.
Svi ostali žalbeni navodi su bez uticaja na pravilnost i zakonitost odluke prvostepenog suda o odbacivanju tužbe u delu u kom tužilac traži proglašenje da je nedopustivost izvršenje koje je već sprovedeno, i zato se u ovom delu žalba tužioca odbija kao neosnovana, a prvostepena odluka-rešenje potvrđuje po članu 380. st. 1. tač. 2. ZPP u stavu I izreke prvostepene odluke.