| Vrsta: | |||
| Sud: | Datum: 01.01.0001 | Broj: Za.95/88 | |
| Abstrakt: | |||
Novčana naknada za ubrane plodove koje je nesavestan držalac potrošio, otuđio ili uništio, kao i za plodove koje je propustio da ubere, određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.
Potraživanje ove naknade kao i zahtev za predaju ubranih plodova zastareva u roku iz čl. 40. stav 1. ZOSPO-Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima.
Rok zastarelosti propisan u članu 40. stav 1. ZOSPO-Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ne odnosi se na zahtev za predaju ubranih plodova koji po svojim osobinama predstavljaju individualno određenu stvar.
Pravo vlasnika stvarida od nesavesnog držaoca zahteva predaju takvih plodova može se ostvariti tužbama za zaštitu prava svojine koje ne zastarevaju.
Obrazloženje
Vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da se njome koristi i da njome raspolaže u granicama određenim zakonom, a svako je dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (čl. 3. ZOSPO-Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima). Kako je predmet razmatranja, pored ostalog, i pravna priroda građansko-pravnog odnosa između vlasnika i nesavesnog držaoca stvari, koji nastaje povodom plodova što ih je stvar dala, to se postavlja pitanje o kakvom se zahtevu radi kada vlasnik stvari ostvaruje plodove od nesavesnog držaoca (čl. 39. ZOSPO, stav 1. Zakona), odnosno o kakvoj se naknadi radi kada vlasnik stvari ostvaruje vrednost ubranih plodova koje je nesavesni držalac potrošio, otuđio ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da ubere (čl. 39. stav 2. Zakona). Nesavestan držalac stvari dužan je da preda vlasniku stvari sve ubrane postojeće plodove, a isto tako i neubrane plodove, ali zajedno sa glavnom stvari (čl. 39. ZOSPO, stav 1.). Prema tome, plodovi mogu biti "na grani" i ubrani.
Kako je neubrani plod sastavni deo individualno određene stvari, on deli sudbinu vindikacije sa tom stvari.
No, "ubrani plodovi" predviđeni u članu 39. stav 1. Zakona jesu samo oni koji su određeni po rodu, a ne individualno određeni.
Ovi poslednji potpadaju pod režim regulative iz čl. 37. Zakona.
Osim toga, reč je o plodovima "in naturam" a ne i o civilnim plodovima, što sledi iz samog teksta čl. 39. stav 2. Zakona, koji predviđa da je nesavestan držalac dužan da naknadi vrednost ubranih plodova, što se očigledno ne odnosi i na civilne plodove.
Da je vlasnik bio u posedu stvari, ubrao bi očekivaže plodove, te kako je u tome bio sprečen od nesavesnog držaoca, on je obavezan da vlasniku preda plodove "in naturam", po rodu, što znači, po vrsti, broju i količini, pošto određeni plodovi nisu individualno određene stvari, što u stvari znači naknadu materijalne štete uspostavom ranijeg stanja u prirodi (naturalna restitucija-čl. 185. ZOO, stav 1.-Zakona o obligacionim odnosima). Kad je reč o naknadi za ubrane plodove koje je nesavestan držalac potrošio, otuđio, uništio ili je propustio da ih ubere, takođe stoje uslovi odgovornosti za naknadu štete, prvo, vlasniku je umanjena imovina za vrednost koju označava i sam zakon, drugo, krivica nesavesnog držaoca ne sastoji se samo u tome što ih je ubrao kao tuđe, što je inače jedno od ovlašćenja prava svojine i pripada samo vlasniku, već i što ih je potrošio, uništio, otuđio, odnosno što je propustio da ih ubere.
U stvari, radi se o obligaciono-pravnoj prirodi potraživanja, koje pored naknade za prouzrokovanu štetu može imati i karakter sticanja bez osnova.
Ima i mišljenja da je u pitanju obligacija koja neposredno sledi iz samog zakona.
Propis čl. 40. stav 1. Zakona u delu koji reguliše rokzastarelosti potraživanja od tri godine za zahtev za predaju ubranih plodova, odnosi se samo na plodove određene po rodu, jer samo takav zahtev kao obligacionopravni može zastareti.
Kad je u pitanju plod individualno određen (npr. tele od krave) onda se on može vindicirati stvarno-pravnom tužbom, a stvarno-pravni vindikacioni zahtev ne zastareva.
Na zahtev radi predaje postojećih ubranih generičkih plodova odnosno na zahtev na njihovu naknadu primenjuje se kao specijalni propis član 40. stav 1. Zakona, pa se isključuje primena odredbe Zakona o obligacionim odnosima o zastarelosti potraživanja.
Kada su u pitanju plodovi koji još nisu ubrani, oni još nisu samostalna stvar, nego su sastavni deo plodonosne stvari, pa se ne može tražiti niti njihova predaja, niti naknada.
Mogu se od strane vlasnika vindicirati samo sa plodonosnom stvari.
Visina naknade vrednosti i ubranih plodova koje je nesavestan držalac potrošio, otuđio ili uništio, kao i vrednosti plodova koje je propustio da ubere, određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.
Ovo bez obzira na to da li je u pitanju naknada štete u kom slučaju bi se imao primeniti propis čl. 189. ZOO, stav 2.-Zakona o obligacionim odnosima, ili je reč o sticanju bez osnova ili o posebnoj obligaciji koja izvire neposredno iz zakona.
Jer, kada po članu 39. stav 1. Zakona vlasnik stvari od koje potiču plodovi ima pravo na predaju postojećih plodova, radi potpunosti naknade i ravnopravnosti poverilaca, on ima pravo na naknadu nepostojećih plodova prema cenama na dan donošenja sudske odluke.
Ovde nije mesto za razmatranje pitanja da li se dan donošenja sudske odluke uvek poklapa sa danom donošenja prvostepene sudske odluke ili, kad se otvori drugostepena rasprava, sa danom donošenja sudske odluke na osnovu drugostepene rasprave.