| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 14.11.2013 | Broj: IUo-59/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tač. 1. i 3. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je
Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 9. stav 3. i člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila („Službeni glasnik RS“, br. 69/10, 101/10, 53/11, 22/12 i 121/12).
I
Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 9. stav 3. i člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika navedenog u izreci.
Inicijator smatra da se odredba člana 9. stav 3. Pravilnika navedenog u izreci, kojom je propisano da vozilo odjavljuje lice koje je kao vlasnik vozila upisano u saobraćajnoj dozvoli i evidentirao u jedinstvenom registru vozila, „kosi sa nekoliko pozitivnih propisa“, i to iz razloga „što ne priznaje vlasništvo lica nad njegovom imovinom, odnosno vlasnika pokretne stvari (u konkretnom slučaju motornog ili priključnog vozila) ograničava ili onemogućava da slobodno i u skladu sa zakonom raspolaže svojom imovinom“. Po mišljenju inicijatora, odredba člana 9. stav 3. Pravilnika je u suprotnosti sa odredbama člana 58. Ustava, kojima je zajemčeno pravo na imovinu, jer se osporenom odredbom Pravilnika „propisuje da u slučaju kupoprodaje motornog vozila, iako kupac postaje njegov nesporni vlasnik (naravno – pod uslovom da je u svemu podmirio svoje obaveze u smislu plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava), za organ unutrašnjih poslova nije vlasnik (jer kao takav nije upisan u saobraćajnoj dozvoli) i zato ne može izvršiti odjavu svog vlastitog vozila (jer nije evidentiran u jedinstvenom registru vozila)“ koje vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova. Upravo suprotno, dalje zaključuje inicijator „zanemarujući elementarne odredbe zakona organ unutrašnjih poslova i dalje vlasnikom vozila smatra lice koje sa vlasništvom nema nikakve veze, i to samo zato što je ono upisano u njegovoj evidenciji“. Time se, po mišljenju inicijatora, „očigledno bez osnova osporava pravo vlasništva i ograničava Ustavom zagarantovano pravo raspolaganja vlastitom imovinom“. Inicijator navodi i da je, po njegovom mišljenju, osporena odredba Pravilnika u suprotnosti sa odredbama čl. 3. i 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. S tim u vezi, inicijator navodi sledeće: „Propisujući u osnovnim načelima da „vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom“, Zakon nedvosmisleno određuje kojim propisom vlasništvo može biti ograničeno. Ako kaže da je to zakon, onda svakako nije dopustivo da se te ingerencije prenose na podzakonski akt. Dalje, član 34. Zakona predviđa „na osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče se predajom te stvari u državinu sticaoca“. To znači da osim pravnog posla i fizičkog preuzimanja stvari ne postoji dodatni formalni uslov kojeg treba zadovoljiti da bi pravo vlasništva bilo preneseno sa jednog lica na drugo.“
Inicijator osporava i odredbe čl. 11. st. 3. i 5. Pravilnika navedenog u izreci, kojima je propisano da kada se promena vlasništva vozila dokazuje ugovorom zaključenim između fizičkih lica, potpis tih lica overava sud ili drugi nadležni organ, odnosno da ako je ugovor o prodaji zaključen između fizičkog lica kao prodavca i pravnog lica kao kupca, potpis prodavca vozila overava sud ili drugi nadležni organ, navodeći da je „sporna obaveza koja se u formalnom smislu nameće kontrahentima da bi ugovor bio pravovaljan, odnosno pravovaljanost ugovora o kupoprodaji pokretne stvari se čini ovisnom o overi potpisa ugovarača“. U tom smislu, prema mišljenju inicijatora, osporene odredbe člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika su suprotne članu 67. stav 1. i članu 72. Zakona o obligacionim odnosima jer je, osim u slučaju iz stava 2. člana 72. Zakona o obligacionim odnosima „za pravovaljanost kupoprodajnog ugovora dovoljan potpis ugovornih strana bez ikakve daljnje procedure ili overe, što a contrario znači da je nepriznavanje takvog ugovora sačinjenog od strane ugovarača – fizičkih lica bez overe od strane suda ili drugog nadležnog organa suprotno zakonu“. Osim toga, dalje navodi inicijator, propisivanje takve obaveze ugovarače kupoprodaje motornih i priključnih vozila stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na ugovarače koji zaključuju ugovore o kupoprodaji drugih pokretnih stvari, što je, osim protivnosti zakonu, takođe protivno i Ustavu, i to odredbi člana 84. stav 1. Ustava kojom je utvrđeno da svi imaju jednak pravni položaj na tržištu.
II
U svom odgovoru na podnetu inicijativ u, koji je dostavljen Ustavnom sudu u prilogu dopisa broj: 01-7458 i 01-417/11-16 od 25. jula 2011. godine, donosilac osporenog akta - Ministarstvo unutrašnjih poslova navodi da je članom 268. stav 10. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano da ministar unutrašnjih poslova bliže određuje sadržinu i način vođenja jedinstvenog registra vozila, uslove za upis vozila u registar, način i uslove za izdavanje saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice i sadržaj, izgled i tehničke karakteristike saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice, kao i način postavljanja registarskih tablica i registracione nalepnice. Donosilac akta u svom odgovoru upućenom Sudu dalje navodi da se odredbom člana 9. Pravilnika bliže uređuje i precizira odredba člana 274. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, kojom je propisano da je vlasnik, odnosno korisnik vozila dužan da u roku od 15 dana odjavi vozilo ako je uništeno ili otpisano ili da prijavi promenu bilo kog podatka koji se upisuje u saobraćajnu dozvolu. U smislu odredbe člana 270. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, pravo da vozilo učestvuje u saobraćaju ostvaruje se na osnovu zahteva vlasnika vozila, upisom u jedinstveni registar i izdavanjem saobraćajne dozvole, registarskih tablica i nalepnice. Odluku o zahtevu kao upravnoj stvari donosi teritorijalno nadležna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova prema mestu prebivališta, odnosno sedišta vlasnika vozila u postupku propisanom odredbama Zakona o opštem upravnom postupku a ako su ispunjeni uslovi propisani članom 270. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i priloženi dokazi propisani članom 5. stav 4. Pravilnika, upisuje vozilo u jedinstveni registar i izdaje saobraćajnu dozvolu koja sadrži podatak o vlasniku vozila, registracionu nalepnicu i registarske tablice. Saglasno odredbi člana 7. stav 1. tačka 93) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, saobraćajna dozvola je javna isprava (rešenje) koja sa registracionom nalepnicom daje pravo na korišćenje vozila u saobraćaju za vreme važenja registracione nalepnice. Odjava vozila je upravna radnja kojom vlasnik vozila obaveštava teritorijalno nadležnu organizacionu jedinicu Ministarstva unutrašnjih poslova o promeni odnosno nastanku pravnorelevantnih činjenica zbog kojih vozilo više ne može da se koristi u saobraćaju na osnovu podataka koji su upisani u jedinstvenom registru i izdatoj saobraćajnoj dozvoli. Kao upravna radnja, odjava vozila ni u kom slučaju ne utiče na pravo vlasništva na vozilu, niti se njome ograničava ili onemogućava raspolaganje vozilom od strane kupca vozila, a nije propisana ni kao uslov za registraciju vozila. Odredbom člana 9. stav 3. Pravilnika samo se preciznije definiše subjekt koji je u obavezi da izvrši tu upravnu radnju. Kako organ koji je upisao vozilo u jedinstveni registar i izdao saobraćajnu dozvolu u službenim evidencijama, dok se ne izvrši promena podataka, kao vlasnika vodi lice koje je kao takvo upisano u jedinstveni registar i na čije ime glasi izdata saobraćajna dozvola i kome su izdate registarske tablice, logično je da to lice i izvrši odjavu vozila i vrati registarske tablice kada je to propisano. U članu 9. stav 3. Pravilnika propisano je da vozilo odjavljuje lice koje je kao vlasnik vozila upisano u saobraćajnoj dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru. Kako se saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica izdaju samo za vozila koja su upisana u jedinstveni registar, nije osnovana tvrdnja podnosioca inicijative da primenom navedene odredbe nije moguće izvršiti odjavu vozila, jer lice koje je upisano u saobraćajnoj dozvoli kao vlasnik vozila, a prodalo je vozilo, nije vlasnik vozila, pri čemu kupac vozila nije evidentiran u jedinstvenom registru. Odredbom člana 9. stav 3. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila nije propisano da vozilo odjavljuje vlasnik vozila, već lice koje je kao vlasnik vozila upisano u saobraćajnoj dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru vozila.
Vezano za osporene odredbe člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika, donosilac osporenog akta u svom odgovoru ističe i sledeće. Upis vozila u jedinstveni registar i izdavanje saobraćajne dozvole, registracione nalepnice i registracionih tablica je upravna stvar, u kojoj se na osnovu podnetog zahteva odlučuje o pravu fizičkog ili pravnog lica da određeno vozilo koristi u saobraćaju na putevima. Uslovi za priznavanje takvog prava od strane teritorijalno nadležne organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova propisani su članom 270. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, a dokazi koji se prilažu uz zahtev propisani su članom 5. stav 4. Pravilnika. Osporenim odredbama Pravilnika ne reguliše se pitanje valjanosti ili nevaljanosti ugovora o kupoprodaji vozila, niti se interveniše u oblasti obligacionih odnosa, jer to pitanje nije materija Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila, već se propisuju dokazi koji se prilažu uz zahtev za upis vozila u jedinstveni registar i izdavanje saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice. U takvom slučaju ugovor o kupoprodaji vozila kao dokaz o vlasništvu vozila prilaže se u svrhu ostvarenja prava korišćenja vozila u saobraćaju na putevima, koji proizlazi iz upravno-pravnog, a ne obligaciono-pravnog odnosa. Zbog toga propisivanje pismene forme takvog ugovora i potvrđivanje autentičnosti potpisa prodavca i kupca vozila overom od strane suda ili drugog nadležnog organa nije nametanje obaveza u obligaciono-pravnom, već u upravno-pravnom odnosu. Prilaganje dokaza u tako propisanoj formi je uslov za ostvarivanje prava korišćenja vozila u saobraćaju na putevima, a ne prava koja proističu iz obligaciono-pravnog odnosa. Upis vozila u jedinstveni registar i izdavanje saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice nije konstitutivni element za sticanje prava svojine na vozilu, već predstavlja formu publiciteta koji omogućuje realizaciju prava koje je upravno-pravne (javno-pravne) prirode. Budući da registracija vozila ne predstavlja element sticanja prava svojine, ni odbijanje zahteva za registraciju vozila, iz razloga što uz zahtev nisu dati propisani prilozi, ne znači prestanak prava svojine na vozilu. Donosilac osporenog akta u svom odgovoru iznosi i stav da su osporene odredbe člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika saglasne sa odredbama Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Službeni glasnik RS“, broj 39/93). U smislu odredbe člana 1. stav 1. Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, overavanje potpisa ili rukopisa jeste potvrđivanje njihove autentičnosti. Članom 2. istog zakona propisano je da overavanje potpisa, rukopisa i prepisa obavlja opštinski sud, ako tim ili drugim zakonom nije drugačije određeno. Overavanje potpisa, rukopisa i prepisa obavlja i opštinska uprava, kao poverene poslove. Overavanje vrši službeno lice određeno rešenjem. Na osnovu gore izložene argumentacije, donosilac osporenog akta predlaže Ustavnom sudu da, uzimajući u obzir odredbu člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, ne prihvati podnetu inicijativu.
III
Odredbama člana 58. Ustava Republike Srbije utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.). Odredbama člana 83. Ustava utvrđeno je da je preduzetništvo slobodno (stav 1.), kao i da se preduzetništvo može ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05), između ostalog, propisano je sledeće: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom, te, da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da se n a osnovu pravnog posla pravo svojine na pokretnu stvar stiče predajom te stvari u državinu sticaoca (stav 1.); da se p redaja pokretne stvari smatra se izvršenom i predajom isprave na osnovu koje sticalac može raspolagati tom stvari, kao i uručenjem nekog dela stvari ili izdvajanjem ili drugim označavanjem stvari koje znači predaju stvari (stav 2.); da k ada se pokretna stvar nalazi u državini sticaoca po nekom pravnom osnovu, on stiče pravo svojine na nju u trenutku zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari na osnovu koga se stiče pravo svojine (stav 3.); da a ko sticalac prava svojine na pokretnu stvar ostavi tu stvar i dalje u državini prenosioca po nekom drugom osnovu, on stiče pravo svojine na nju u trenutku zaključenja pravnog posla sa vlasnikom stvari na osnovu koga se stiče pravo svojine (stav 4 .); da pravo svojine na pokretnu stvar koju drži treće lice prelazi na sticaoca u trenutku zaključenja pravnog posla kojim mu je prenosilac preneo pravo da zahteva povraćaj te stvari, a treće lice ima pravo da prema novom vlasniku istakne sve prigovore koje je imao prema ranijem vlasniku (stav 5.); da se p redaja pokretne stvari smatra se izvršenom i kada iz konkretnih okolnosti proizlazi da je izvršena predaja stvari (stav 6.) – (član 34 .).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, broj 31/93) propisano je: da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno (član 67 . stav 1.); da k ad je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je zaključen kad ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju (stav 1.); da će u govarač koji ne zna pisati staviti na ispravu rukoznak overen od dva svedoka ili od suda, odnosno drugog organa , da je za zaključenje dvostranog ugovora dovoljno da obe strane potpišu jednu ispravu ili da svaka od strana potpiše primerak isprave namenjen drugoj strani, da je zahtev pismene forme ispunjen ako strane izmenjaju pisma ili se sporazumeju teleprinterom ili nekim drugim sredstvom koje omogućava da se sa izvesnošću utvrde sadržina i davalac izjave (član 72.) .
Zakonom o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Službeni glasnik RS“, broj 39/93) propisano je sledeće: overavanje potpisa ili rukopisa jeste potvrđivanje njihove autentičnosti (član 1. stav 1.); overavanje potpisa, rukopisa i prepisa obavlja opštinski sud, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije određeno, overavanje potpisa, rukopisa i prepisa obavlja i opštinska uprava kao poverene poslove, te da overavanje vrši službeno lice određeno rešenjem (član 2.).
Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br. 41/09, 53/10, 101/11i 32/13 – Odluka US) propisano je sledeće: ovim zakonom se uređuju pravila saobraćaja, ponašanje učesnika u saobraćaju na putu, ograničenja saobraćaja, saobraćajna signalizacija, znaci i naredbe kojih se moraju pridržavati učesnici u saobraćaju, uslovi koje moraju da ispunjavaju vozači za upravljanje vozilima, osposobljavanje kandidata za vozače, polaganje vozačkih ispita, pravo na upravljanje vozilima, izdavanje vozačkih dozvola, izdavanje nalepnica za vozila za osobe sa invaliditetom, uslovi koje moraju da ispunjavaju vozila, tehnički pregledi, ispitivanje i registracija vozila, posebne mere i ovlašćenja koji se primenjuju u saobraćaju na putu, kao i druga pitanja koja se odnose na bezbednost saobraćaja na putevima (u daljem tekstu: bezbednost saobraćaja) – (član 1. stav 1.); za registrovano vozilo izdaje se saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica, u saobraćaju na putu mogu da učestvuju samo motorna i priključna vozila za koje je izdata saobraćajna dozvola, registarske ta blice i registraciona nalepnica, a motorno i priključno vozilo ne sme da učestvuje u saobraćaju na putu nakon isteka roka važenja registracione nalepnice, u pis u jedinstveni registar vozila, izdavanje saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice obavlja teritorijalno nadležna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, prema mestu prebivališta, odnosno sedišta vlasnika vozila, ministar unutrašnjih poslova bliže određuje sadržinu i način vođenja jedinstvenog registra vozila, uslove za upis vozila u registar, način i uslove za izdavanje saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice nalepnice o tehničkom pregledu traktora, priključnih vozila za traktor i motokultivatora i sadržaj, izgled i tehničke karakteristike saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice, nalepnice o tehničkom pregledu traktora, priključnih vozila za traktor i motokultivatora , način postavljanja registarskih tablica, registracione nalepnice, nalepnice o tehničkom pregledu traktora, priključnih vozila za traktor i motokultivatora a za vozila Vojske Srbije ministar nadležan za poslove odbrane (član 268. st. 1, 5. i 13. ); motorno, odnosno priključno vozilo upisuje se u jedinstveni registar vozila i izdaje se saobraćajna dozvola i registarske tablice, na zahtev vlasnika ako su ispunjeni sledeći uslovi – da postoje dokazi o poreklu i vlasništvu vozila u pisanoj formi, kao i izmirenim propisanim troškovima za registraciju vozila, kao i poreske i carinske obaveze za to vozilo, i da je na tehničkom pregledu utvrđeno da je vozilo tehnički ispravno, odnosno da je izdato uverenje o ispitivanju pojedinačno proizvedenog ili prepravljenog vozila kojim se utvrđuje da vozilo ispunjava propisane uslove, za motorno i priključno vozilo upisano u jedinstven registar vozila izdaje se, na zahtev vlasnika, odnosno korisnika vozila, registraciona nalepnica ako su ispunjeni sledeći uslovi – da je na tehničkom pregledu utvrđeno da je vozilo tehnički ispravno, odnosno da je izdato uverenje o ispitivanju pojedinačno proizvedenog ili prepravljenog vozila kojim se utvrđuje da v ozilo ispunjava propisane uslove – da su priloženi dokazi o obaveznom osiguranju vozila, i da su izmireni propisani troškovi za izdavanje registracione nalepnice (član 270 .); vozilo se registruje na ime vlasnika, a ko je vozilo svojina više lica, registruje se na ime jednog od vlasnika, prema njihovom sporazumu, a ko je vozilo predmet ugovora o finansijskom lizingu, odnosno zakupu, pored podataka o vlasniku, u saobraćajnu dozvolu biće upisani i podaci o primaocu lizinga odnosno zakupcu (član 271 .); vlasnik, odnosno korisnik registrovanog vozila, ako u roku od 30 dana od dana isteka važenja registracione nalepnice ne podnese zahtev za izdavanje nove registracione nalepnice, dužan je da vrati registarske tablice organu koji je iste izdao, vlasnik, odnosno korisnik vozila dužan je da u roku od 15 dana odjavi vozilo ako je uništeno ili otpisano ili da prijavi promenu bilo kog podatka koji se upisuje u saobraćajnu dozvolu, p ravno lice, preduzetnik, odnosno fizičko lice koje nije vlasnik vozila, ne sme u saobraćaju na putu koristiti vozilo koje je predmet finansijskog lizinga, odnosno zakupa, pre nego što se podatak o korišćenju ne upiše u saobraćajnu dozvolu u skladu sa odredbama člana 271. stav 3. ovog zakona (član 274 .).
IV
U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio da je osporeni Pravilnik o registraciji motornih i priključnih vozila, doneo ministar unutrašnjih poslova, na osnovu člana 268. st. 10. i 13. i člana 269. stav 3. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br. 69/10, 101/10, 53/11, 22/12 i 121/12). Pravilnikom su propisani: sadržina i način vođenja jedinstvenog registra motornih i priključnih vozila (u daljem tekstu: vozila), uslovi za upis vozila u registar , način i uslovi za izdavanje saobraćajne dozvole, registarskih ta blica i registracione nalepnice, sadržaj, izgled i tehničke karakteristike saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice , način postavljanja registarskih tablica i registracione nalepnice , bliži uslovi koje mora da ispunjava pravno lice koje izdaje registracione nalepnice, kao i sadržina i način vođenja evidencija o izdatim tablicama za privremeno označavanje vozila i potvrdama o njihovom korišćenju, način i uslovi za izdavanje, sadržaj, izgled, tehničke karakteristike, način postavljanja tablica za privremeno označavanje vozila i uslovi koje mora da ispunjava pravno lice koje dobije ovlašćenje za izdavanje tablica za privremeno označavanje vozila (član 1.).
Osporenim odredbama Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila propisano je sledeće: vozilo odjavljuje lice koje je kao vlasnik vozila upisano u saobraćajnoj dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru vozila (član 9. stav 3.); kada se promena vlasništva vozila dokazuje ugovorom zaključenim između fizičkih lica, potpis tih lica overava sud ili drugi nadležni organ (član 11. stav 3.), kao i to da ako je ugovor o prodaji vozila zaključen između fizičkih lica kao prodavca i pravnog lica kao kupca, potpis prodavca vozila overava sud ili drugi nadležni organ (član 11. stav 5.).
Ustavni sud konstatuje da je na osnovu odredbe člana 268. stav 13. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima ministar unutrašnjih poslova ovlašćen da bliže odredi sadržinu i način vođenja jedinstvenog registra vozila i uslove za upis vozila u registar. Dakle, Ustavni sud nalazi da osporene odredbe člana 9. stav 3. i člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika treba posmatrati kao pravila kojima se propisuje način vođenja jedinstvenog registra vozila, odnosno uslova za upis vozila u taj registar, i da se u tom smislu donosilac osporenog opšteg akta kretao u okvirima zakonskog ovlašćenja. Jedinstveni registar vozila, u skladu sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima i Pravilnikom čije su odredbe osporene, predstavlja osnovnu i jedinstvenu evidenciju podataka koje vodi nadležni organ i upis vozila u taj registar je osnovni preduslov za korišćenje vozila u saobraćaju na putevima i unapređenje i očuvanje bezbednosti saobraćaja na putevima, k ao osnovnog cilja propisa u toj oblasti. Imajući u vidu pravni značaj ove na zakonu zasnovane evidencije, a posebno prava, obaveze i odgovornosti koje na osnovu Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nastaju na osnovu upisa u taj registar, postoji legitimni cilj da se propišu posebna pravila koja u upravnom postupku pred nadležnim organom državne uprave, u ovom slučaju pred Ministarstvom unutrašnjih poslova, omogućavaju da ta evidencija sadrži tačne i ažurne podatke koji se u njoj vode.
Odredbom člana 35. stav 4. Konvencije o saobraćaju na putevima („Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovori“, broj 6/78) utvrđeno je sledeće: „Preporučljivo je da strane ugovornice koje nisu rešile to pitanje stvore službu, na nacionalnom i regionalnom nivou koja bi imala za zadatak da registruje automobile u saobraćaju i da za vozila centralizuje podatke koje se nalaze na svakoj ispravi o registraciji“. Pri tome, odredbom stav 1. člana 35. navedene konvencije, između ostalog, je predviđeno da isprava o registraciji sadrži i puno ime i prebivalište nosioca isprave, a stavom 3. odredbe člana 35. predviđeno je da nijedna odredba ove konvencije ne treba da se tumači kao pretpostavka za ograničavanje prava strana ugovornica ili njihovih teritorijalnih jedinica da u slučajevima kada vozilo u međunarodnom saobraćaju nije registrovano na ime lice koje koje se u njemu nalazi, zahtevaju od vozača da to objasni i da zadrže vozilo. Takođe, članom 3. stav 6) navedene konvencije predviđeno je da se strane ugovornice obavezuju da će dostaviti svakoj strani ugovornici koja to od njih bude zatražila, podatke potrebne za utvrđivanje identiteta lica na čije ime je registrovan automobil ili prikolica spojena sa automobilom, na njihovoj teritoriji, kada podneti zahtev ukazuje da je to vozilo učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi na teritoriji strane ugovornice koja je podnela zahtev. Dakle, radi se o međunarodnoj obavezi predviđenoj potvrđenim međunarodnim ugovorom, pa se tako, u smislu Pravilnika čije se odredbe osporavaju, vozilo registruje upisom propisanih podataka u evidenciju - jedinstveni registar vozila, koji se vodi u jedinstvenom informacionom sistemu Ministarstva unutrašnjih poslova, koji između, ostalog sadrži podatke o vlasniku vozila (ime i prezime, jedinstveni matični broj građana, prebivalište i adresu, odnosno firmu, matični broj, sedište i adresu) (član 1. st. 1. i 2. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila). Članom 7. stav 1. tačka 56) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano je da je registrovano vozilo ono vozilo koje je upisano u jedinstveni registar vozila i za koje je izdata saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica, a tačkom 94) da je registarska tablica oznaka na vozilu kojom se označava da je vozilo upisano u jedinstveni registar vozila.
U tom smislu, Ustavni sud stoji na stanovištu da obaveza lica koje je kao vlasnik vozila upisano u saobraćajnoj dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru vozila da odjavi to vozilo ne ograničava pravo svojine novog vlasnika vozila, već predstavlja legitimnu meru propisanu u upravnom postupku koja omogućava pouzdano i ažurno vođenje evidencije, koja se u upravnom postupku, pred nadležnim organom vodi na osnovu Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i propisa za njegovo izvršenje. Pri tome, odredbom člana 274. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima propisano je da je vlasnik, odnosno korisnik vozila dužan da u roku od 15 dana odjavi vozilo ako je uništeno ili otpisano ili da prijavi promenu bilo kog podatka koji se upisuje u saobraćajnu dozvolu (što znači i promenu vlasnika) , pa se može smatrati da je obaveza iz člana 9. stav 3. Pravilnika zasnovana na navedenoj odredbi Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Pri tome, radnje koje nadležni organ preduzima na osnovu odjave lica koje je kao vlasnik vozila upisano u saobraćajnoj dozvoli i evidentirano u jedinstvenom registru vozila upravo se i odnose na to lice – saobraćajna dozvola koja se vodi na to lice se poništava bušenjem, a podaci o odjavi tog lica kao vlasnika vozila evidentiraju se u jedinstvenom registru vozila (povezana odredba člana 9. stav 2. Pravilnika). Kako se radi o upravnoj radnji koja se neposredno odnosi na lice koje odjavljuje vozilo, očigledno je da tako propisan postupak ne može biti shvaćen kao ograničenje prava svojine novog vlasnika vozila.
Ustavni sud stoji na stanovištu da Pravilnik čije su odredbe osporene u ovom ustavnosudskom sporu, kao ni Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima, ne uređuju pitanje vlasništva nad vozilom u svojinsko-pravnom, odnosno obligaciono-pravnom smislu, već uređuje pitanje registracije vozila, i to sa prvenstvenim ciljem utvrđivanja ispunjenosti propisanih uslova pod kojima vozila mogu učestvovati u saobraćaju na putevima. Prema tome, pitanje vlasništva nad vozilom je u kontekstu propisa o bezbednosti saobraćaja na putevima pravna činjenica koju je potrebno konstatovati, odnosno dokazati u postupku upisa vozila i registar. Zakoni koji uređuju svojinskopravne, odnosno obligacione odnose uređuju pitanja vlasništva nad pokretnim stvarima u jednom domenu, međutim, vozilo kao specifično pokretno sredstvo ima po prirodi stvari specifičan domen upotrebe, to jest može biti korišćeno u saobraćaju na putevima samo ako ispunjava određene uslove propisane Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima, Pravilnikom čije su odredbe osporene i drugim podzakonskim aktima donetim radi izvršavanja navedenog zakona.
Dakle, Pravilnik čije su odredbe osporene niti uređuje niti ograničava pravo svojine, odnosno vlasništvo nad vozilom. Sa druge strane, samo vlasništvo nad vozilom nije dovoljan preduslov da se ono može koristiti u saobraćaju na putevima, već za to moraju biti ispunjeni uslovi propisani Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima i Pravilnikom čije su odredbe osporene. Pri tome, pravo na korišćenje vozila u saobraćaju na putevima treba posmatrati odvojeno od samog vlasništva nad vozilom i ta prava se ne mogu poistovećivati, odnosno morala bi se u određenom smislu posmatrati na odvojen način.
Naime, član 268. stav 1. rečenica druga Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima decidno propisuje da u saobraćaju na putu mogu da učestvuju samo motorna i priključna vozila za koje je izdata saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica. Član 270. Zakona o bezbednosti saobraćaja propisuje uslove za upis motornog odnosno priključnog vozila u jedinstveni registar vozila i izdavanje saobraćajne dozvole i registarske tablice (stav 1.), odnosno izdavanje registracione nalepnice (stav 2.). Pri tome, dokazi o poreklu i vlasništvu vozila u pisanoj formi predviđeni odredbom člana 270. stav 1. tačka 1) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima u suštini upućuju na to da kupoprodajni ugovor u pisanoj formi služi kao dokaz ispunjenosti zakonom propisanih uslova u smislu navedene odredbe Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i osporenih odredaba člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika bez određenja, odnosno ograničenja u pogledu sticanja prava svojine i nesmetanog uživanja tog prava, već u funkciji vođenja jedinstvenog registra vozila ustanovljenog Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima. U tom smislu je propisano i rešenje iz člana 5. stav 2. Pravilnika o registraciji motornih i priključnih vozila kojim je predviđeno da registracioni list za motorno-priključno vozilo sadrži, između ostalog, dokaz o vlasništvu, odnosno poreklu vozila, ako se vozilo prvi put upisuje u registar ili prilikom promene vlasništva i dokaz o vlasništvu i poreklu motora vozila koji je naknadno ugrađen u vozilo, kao i dokaz o pravnom osnovu za korišćenje vozila (član 5. stav 2. tačka 5) Pravilnika). Ustavni sud konstatuje i da je, između ostalog, odredbom člana 316. stav 2. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima pravni domašaj u smislu odgovornosti lica koje je upisano u jedinstveni registar vozila kao vlasnika vozila uređen na sledeći način: „Ukoliko podatak o korišćenju finansijskog lizinga, zakupa, odnosno poslovno tehničkoj saradnji nije upisan u saobraćajnu dozvolu, u za to predviđenim slučajevima u skladu sa odredbama ovog zakona, odgovara fizičko, odnosno pravno lice koje je upisano u saobraćajnu dozvolu kao vlasnik, odnosno korisnik vozila“.
Dakle, prema stanovištu Ustavnog suda, osporena rešenja mogu se shvatiti i kao posebne mere čiji je legitiman cilj vođenje pouzdane i ažurne evidencije – jedinstvenog registra vozila, koji se vodi na osnovu Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i Pravilnika čije su odredbe osporene. Da bi se takva evidencija vodila, neophodno je da ona bude zasnovana na određenim pravnim činjenicama i dokazima na kojima počiva njena verodostojnost, što uključuje i obavezu odjave na propisan način i prezentovanje odgovarajućih dokaza u propisanoj formi nadležnom organu koji vodi jedinstveni registar vozila.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da iznetim razlozima inicijatora nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti osporenih odredaba člana 9. stav 3. i člana 11. st. 3. i 5. Pravilnika navedenog u izreci, te je inicijative odbacio kao neprihvatljive, saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).
V
Na osnovu svega prethodno izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević