Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Hemijske industrije "Prvi maj" A.D. Čačak, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. decembra 2012. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Hemijske industrije "Prvi maj" A.D. Čačak i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet ima P1. 978/04 i P1. 57/08, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Obrazloženje

1. Hemijska industrija "Prvi maj" A.D. Čačak je 2. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Milana Šukovića, advokata iz Novog Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu , a 30. januara 2012. godine i dopunu ustavne žalbe, protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, zbog kršenja zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, povrede vladavine prava koja se ostvaruje povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu iz člana 3. Ustava, povrede jednake zaštite prava pred sudovima iz člana 36. Ustava, povrede načela regulisanog odredbom člana 145. Ustava, po kome se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, kršenja principa hijerarhije domaćih opštih akata utvrđenog članom 195. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom član a 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet ima P1. 978/04 i P1. 57/08, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10.
U ustavnoj žalb i i njenoj dopuni se navodi da je 2004. godine Opštinskom sudu u Čačku protiv podnosioca ustavne žalbe podne ta tužba od strane njegovih radnika, radi isplate razlika u zaradi i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Postupak je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine kojom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine u st. 15. i 16. izreke, u kojima je podnosilac obavezan da tužiocima isplati regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2002, 2003. i 2004. godine, u opredeljenim iznosima, sa zateznom kamatom počev od 30. septembra u godini na koju se ovo potraživanje odnosi, pa do konačne isplate. Podnosilac smatra da mu je donošenjem drugostepene presude povređeno pravo na pravično suđenj e iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, iz razloga što Apelacioni sud u Kragujevcu nije odlučivao na osnovu Zakona o radu iz 2001. godine, sa kojim je podnosilac uskladio svoja opšta akta i poslovanje, već na osnovu Opšteg kolektivnog ugovora i Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale iz 1997. godine, koji je stupanjem na snagu Zakona o radu iz 2001. godine prestao da važi. Osporena odluka je, po daljim navodima podnosioca, suprotna i Pravnom zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 7. marta 2005. godine, kojim je utvrđeno da zaposleni nemaju pravo na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer su odredbe Opšteg kolektivnog ugovora o toj vrsti primanja iz radnog odnosa u suprotnosti sa odredbama člana 90. st.1. i 2. Zakona o radu. Imajući u vidu da je osporena presuda doneta uz primenu Posebnog kolektivnog ugovora koji je prestao da važi, da postoje brojne presude kojima su tužbeni zahtevi za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora drugih tužilaca pravnosnažno odbijeni, te da ga je sud obavezao na isplatu zatezne kamate počev od 30. septembra godine za koju je odredio isplatu regresa, podnosilac ističe da je ovakvom sudskom odlukom došlo do kršenja zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. Ustava, povrede načela regulisanog odredbom člana 145. Ustava i kršenja principa hijerarhije domaćih opštih akata utvrđenog članom 195. Ustava. Na kraju navodi da je radni spor koji je pokrenut 2004. godine pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, što je izvan opravdanog i prihvatljivog roka, jer nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala dugogodišnje trajanje ove parnice, zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku.
Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu donošenjem osporene presude i neopravdano dugim trajanjem postupka povređena navedena prava zajemčena Ustavom Republike Srbije, zbog čega zahteva poništaj osporene drugostepene presude i naknadu štete. Kako je usled dugogodišnjeg trajanja sudskog postupka visina dosuđene zatezne kamate premašila visinu glavnog duga, podnosilac je, pozivajući se na razloge pravičnosti, predložio da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude na osnovu člana 86. stav 2. Ustava. Punomoćnik podnosioca tražio je i troškove postupka po ustavnoj žalbi, u visini nagrade advokata za sastav ustavne žalbe, prema važećoj Advokatskoj tarifi.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvid a u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Radoljub Grujić, Mirčeta Krasić, Ljubiša Stojić, Vladan Nešković, Ljubiša Krasić, Radovan Đorđević, Jelenko Dumić, Aco Tanasković, Slavko Panić, Vlajko Stišović, Teodor Lazić, Dragan Plazinić, Aleksandar Lovrečić, Milan Petković, Goran Ratković, Radomir Ičagić, Goran Škrbić, Vesna Pršić, Senka Delić, Nedeljko Selaković, Zoran Dragašević, Bogoljub Spasojević, Radmilo Drobnjak, Miroslav Jevtović, Radiša Vulović, Ljubomir Veličković, Milanko Ranković, Radoš Pajić, Zoran Brković i Boriša Jovanović, svi iz Čačka, podneli su, preko punomoćnika Radenka Glavonjića, Dijane Jeremić, Srećka Mijailovića, advokata iz Čačka i Živorada Lazovića, advokata iz Beograda, u periodu od 5. avgusta 2004. godine do 6. jula 2005. godine, tužbe Opštinskom sudu u Čačku, protiv tužene Hemijske industrije "Prvi maj" A.D. Čačak, radi isplate razlike između isplaćene zarade i zarade koja im pripada prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Najstariji predmet formiran na osnovu tužbi pomenutih tužilaca dobio je broj P1. 978/04. Svi ostali postupci (P1. 980/04, P1. 1280/04, P1. 1654/04, P1. 2032/04, P1. 2034/04, P1. 26/05, P1. 796/05 i P1. 880/05) spojeni su sa postupkom u ovom predmetu, radi jednovremenog postupanja i odlučivanja, s obzirom na to da se radi o tužbama kojima se zahteva isplata istih potraživanja iz radnog odnosa (razlika u zaradi i regres za korišćenje godišnjeg odmora) prema istom tuženom. Rešenje o spajanju postupka doneto je na ročištu za glavnu raspravu održanom 10. juna 2005. godine, osim za predmet P1. 880/05 za koji je rešenje o spajanju doneto kasnije. Pre navedene odluke o spajanju postupka neki od tužilaca su povukli svoje tužbe, i to: Mirčeta Krasić, Ljubiša Stojić i Ljubiša Krasić u predmetu P1. 978/04, Radovan Đorđević, Jelenko Dumić i Aco Tanasković u predmetu P1. 980/04, Teodor Lazić, Dragan Plazinić i Milan Petković u predmetu P1. 1280/04, Goran Ratković, Senka Delić i Radomir Ičagić u predmetu P1. 1654/04, Nedeljko Selaković u predmetu P1. 2032/04, Radmilo Drobnjak i Miroslav Jevtović u predmetu P1. 2034/04, dok je tužilac Zoran Brković to učinio na ročištu održanom 16. marta 2009. godine.
Prvo ročište za glavnu raspravu u objedinjenom postupku održano je 18. novembra 2005. godine, na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, preko veštaka ekonomsko–finansijske struke Radmila Vukajlovića. Do donošenja prve presude u ovoj pravnoj stvari, a nakon spajanja predmetnih parnica, održana su tri ročišta za glavnu raspravu. Veštak Radmilo Vukajlović dostavio je osnovni nalaz i mišljenje 26. decembra 2005. godine i dva dopunska izjašnjenja po primedbama punomoćnika stranaka, 30. marta 2006. godine i 5. juna 2006. godine. Opštinski sud u Čačku je 9. novembra 2006. godine doneo presudu P1. 978/04 kojom je usvojio tužbene zahteve svih tužilaca u celosti i tuženog obavezao da tužiocima nadoknadi troškove postupka u određenim iznosima . Presuda od 9. novembra 2006. godine uručena je strankama u periodu od 7. do 15. marta 2007. godine.
Punomoćnik tuženog izjavio je žalbu na navedenu presudu 28. marta 2007. godine, pobijajući je iz svih zakonom predviđenih razloga, dok su advokati Radenko Glavonjić i Dijana Jeremić u zakonskom roku podneli odgovore na žalbu punomoćnika tuženog. Spisi predmeta su Okružnom sudu u Čačku prosleđeni 16. avgusta 2007. godine.
Okružni sud u Čačku doneo je rešenje Gž. 1409/07 od 23. januara 2008. godine, kojim je presudu Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Spisi predmeta su Opštinskom sudu u Čačku vraćeni 6. februara 2008. godine, predmet je dobio broj P1. 57/08, a 14. februara 2008. godine predsednik Opštinskog suda u Čačku dodelio je predmet u rad drugom sudiji.
Nakon vraćanja predmeta na ponovni postupak i novo presuđenj e, održano je šest ročišta za glavnu raspravu, dok je jedno ročište odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Veštak Radmilo Vukajlović je od suda dobio nalog da otkloni nedostatke na koje je ukazao Okružni sud u Čačku rešenjem Gž. 1409/07 od 23. januara 2008. godine, koji se tiču primene Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale i Pojedinačnog kolektivnog ugovora tužene Hemijske industrije "Prvi maj" A.D. Čačak. Imenovani veštak je po pomenutom nalogu suda dostavio tri dopunska izjašnjenja, a na ročištu održanom 24. novembra 2008. godine izveden je dokaz njegovim saslušanjem. Na ročištu održanom 16. marta 2009. godine sud je konstatovao da veštak Vukajlović nije postupio po nalozima suda i da nije otklonio nedostatke na koje je ukazao Okružni sud u Čačku, zbog čega je imenovao novog veštaka, Mirjanu Filipović iz Čačka. Veštak Mirjana Filipović dostavila je sudu svoj osnovni nalaz 22. aprila 2009. godine, kojim je izra zila mišljenje da je tužiocima u utuženom periodu isplaćivana veća zarada od one koja im pripada po ceni rada i koeficijentima grupe poslova koji su predviđeni Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale, te da im regres za korišćenje godišnjeg odmora nije isplaćen za 2002, 2003. i 2004. godinu. Po primedbama punomoćnika parničnih stranaka veštak Mirjana Filipović dostavila je tri dopunska izjašnjenja i dva puta je izveden dokaz njenim saslušanjem na raspravi. Nakon reforme pravosuđa, postupak je nastavljen da se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku i dobio broj P1. 109/10. Na ročištu održanom 19. aprila 2010. godine sud je izveo dokaz čitanjem svih pismenih dokaza, zaključ io glavnu raspravu i najav io pismeni otpravak odluke strankama. Osnovni sud u Čačku je doneo presudu P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine, kojom je delimično usvojio tužbene zahteve svih 14 tužilaca, i to u delu koji se odnosi na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2002, 2003. i 2004. godinu, dok je preostale tužbene zahteve, kojima tužioci potražuju isplatu razlike u zaradi i regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2001 . godinu, odbio kao neosnovane. U pogledu troškova parničnog postupka tuženi je obavezan da tužiocima nadoknadi sve troškove koje su imali vođenjem ove parnice . Presuda od 27. aprila 2010. godine uručena je punomoćnicima parničnih stranaka u periodu od 5. do 27. oktobra 2010. godine, na koju su žalbe izjavili punomoćnik tuženog i punomoćnici tužilaca Radenko Glavonjić i Dijana Jeremić. Spisi parničnog predmeta Apelacionom sudu u Kragujevcu dostavljeni su 13. januara 2011. godine.
Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo osporenu presudu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, kojim je ožalbenu presudu Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine delimično preinačio, usvajanjem žalbe tužilaca koje zastupaju punomoćnici Radenko Glavonjić i Dijana Jeremić (desetoro tužilaca) i obavezao tuženog da ovim tužiocima pored dosuđenog regresa za godišnji odmor za 2002, 2003. i 2004. godinu isplati još i regres za godišnji odmor za 2001. godinu, kao i razliku između isplaćene zarade i zarade koja je bila predviđena Posebnim kolektivnim ugovorom za hemiju i nemetale, i to za period od 5. avgusta 2001. do 31. januara 2002. godine, u kom periodu je Posebnim kolektivnim ugovorom bila posebno određivana cena rada, a nakon tog perioda postala autonomna regulativa poslodavca. U pogledu troškova parničnog postupka, Apelacioni sud u Kragujevcu je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je u preostalom delu presud a Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine potvrđena. Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine punomoćniku tuženog je uručena 3. novembra 2011. godine. Tužioci Vladan Nešković, Slavko Panić, Bogoljub Spasojević, Vlajko Stišović i Zoran Dragašević su preko zajedničkog punomoćnika Radenka Glavonjića, advokata iz Čačka, izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, zbog čega se predmet nalazi u Vrhovnom kasacionom sudu, radi odlučivanja o ovom vanrednom pravnom sredstvu.
4. Odredbe Ustava na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva imaju sledeću sadržinu: vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima, vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. ) zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1. Ustava i član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda); jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona (član 145. stav 2.); svi podzakonski opšti akti Republike Srbije, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori moraju biti saglasni zakonu (član 195. stav 1. ).
Zakonom o parničnom postupku ( "Službeni glasnik RS", br. 125/04 , 111/09 i 36/11), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).
U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja su i odredbe Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), važećeg u vreme podnošenja tužbi, pre svega odredbe člana 90. kojima je bilo propisano da: poslodavac može zaposlenom da isplati otpremninu pri odlasku u penziju, solidarnu pomoć, jubilarnu nagradu i pomoć u slučaju smrti zaposlenog ili člana njegove uže porodice, u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (stav 1.); da se č lanovima uže porodice, u smislu stava 1. ovog člana, smatraju bračni drug i deca zaposlenog (stav 2.); da o pštim aktom ili ugovorom o radu može da se utvrdi pravo i na druga primanja (stav 3.) . Odredbe člana 122. istog zakona su propisivale: da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2 .); spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno se okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (stav 3.) .
5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor iz radnog odnosa pokrenut podnošenjem tužbi većeg broja tužilaca, u periodu od 5. avgusta 2004. godine do 6. jula 2005. godine. Spor je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine, koja je punomoćniku tuženog uručena 3. novembra 2011 . godine.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala sedam godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, naročito nakon ukidanja presude Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine i dobijanja obavezujućih naloga i uputstava od strane Okružnog suda u Čačku, koji su se najviše ticali kvaliteta obavljenog veštačenja. Od velikog značaja je i činjenica učešća velikog broja tužilaca, što je zahtevalo pojedinačnu opservaciju za svakog od njih u pogledu pravilnog utvrđivanja odlučujućih činjenica, naročito visine potraživanja čiju su isplatu zahtevali od tuženog. Međutim, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, po nalaženju Suda, nije bi la takv og stepena da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice . Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za sedmogodišnje trajanje predmetne parnice, imajući naročito u vidu da je u toku postupka samo izveden dokaz ekonomsko–finansijskim veštačenjem.
U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o zahtevima tužilaca odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je svako prolongiranje presuđenja stvaralo rizik za tuženog da se obaveza isplate novčanog potraživanja poveća usled proteka vremena, kao posledica zaračunavanja pripadajuće kamate. Takođe, u pogledu sporova iz radnog odnosa, standard razumnog roka je bio posebno propisan odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), vremenskim ograničavanjem trajanja ove vrste sudskog spora.
Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac nije bitno doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka, time što je redovno koristio zakonsko pravo isticanja prigovora na obavljeno veštačenje, s obzirom da je to jedna od procesnih garantija strankama u parničnom postupku i realizacija jednog od njegovih osnovnih načela "audiatur et altera pars".
Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda koji je u odr eđenim periodima ispoljio ne dovoljnu efikasnost u preduzimanju procesnih radnji. Ovde se naročito ima u vidu nedovoljno jasno obraćanje veštacima ekonomsko–finansijske struke, u pogledu davanja jasnih i preciznih naloga o predmetu i obimu veštačenja, što je uzrokovalo da se prvi veštak Radmilo Vukajlović dopunski izjašnjava u čak pet navrata, uz izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, nakon čega je prvostepeni sud odlučio da anagažuje drugog veštaka, koji zbog ponovnog propusta suda u određivanju jasnog zadatka veštačenja, nije uspeo da otkloni dileme koje je u postupak uneo veštak Vukajlović. P ismeni otpravak presude Opštinskog suda u Čačku P1. 978/04 od 9. novembra 2006. godine izrađen je četiri meseca nakon donošenja presude, dok su na pismeni otpravak presude Osnovnog suda u Čačku P1. 109/10 od 27. aprila 2010. godine parnične stranke čekale šest meseci .
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmet ima P1. 978/04 i P1. 57/08, a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P 1. 109/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Razmatrajući navode ustavne žalbe na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenog ustavnog prava zasniva na tome da je osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 172/11 od 23. septembra 2011. godine zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, što je rezultiralo donošenjem odluke na njegovu štetu.
Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje. Mišljenje podnosioca koje je više puta izneo u toku predmetne parnice, a sada ponavlja u ustavnoj žalbi, da redovni sudovi nisu mogli da primene odredbe Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale, jer je isti prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o radu iz 2001. godine, ne može ukazivati na povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, već u suštini ukazuje na činjenicu da podnosilac od Ustavnog suda traži preispitivanje osporene presude i na taj način ga dovodi u položaj više sudske instance, što ovaj sud, po svom ustavnopravnom položaju, nije. Ustavni sud je utvrdio da se primena Posebnog kolektivnog ugovora za hemiju i nemetale ("Službeni glasnik RS", broj 44/97, 5/98, 23/98, 39/98, 15/99, 39/99, 45/99, 7/2000, 30/2000, 49/2000, 14/01, 25/01, 42/01, 43/01 i 65/01 ), u pogledu prava na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbe člana 90. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01). Kako se u ustavnoj žalbi ne ističu drugi razlozi, Ustavni sud je konstatovao da se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojim se ukazuje na povredu navedenog ustavnog prava, pa je, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje , kao u drugom delu tačke 1. izreke.
Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim pojedinačnim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje , kao u odgovarajućem delu tačke 1. izreke.
Svoje tvrdnje da su u sporovima sa istom činjeničnom i pravnom građom donete presude kojima su tužbeni zahtevi tužilaca za isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2002, 2003. i 2004. godine pravnosnažno odbijeni, podnosilac nije potkrepio, niti dokumentovao dostavljanjem predmetnih presuda uz ustavnu žalbu, iz kog razloga se Sud na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije osvrtao.
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povrede načela zagarantovanih odredbama člana 3, čl ana 145. i člana 195. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemč e posebna (samostaln a) ljudska prav a, već je reč o načelima na ko jima, saglasno Ustavu, počiva jedinstveni pravni poredak i hijerarhija propisa i opštih akata. Stoga, povred a ov ih načela može biti samo akcesorne prirode, odnosno može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. S obzirom na to da nema ustavnopravnih razloga koji ukazuju na povredu označen ih Ustavom zajemčen ih prava, izuzev prava na suđenje u razumnom roku, čija se sadržina ne može dovesti u vezu sa ostvarenjem navedenih ustavnih načela, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji ukazuju na povredu ovih ustavn ih načela.
7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
8. U pogledu predloga za odlaganje izvršenja osporenog pojedinačnog akta, Ustavni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 86. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu za odlučivanje o ovom predlogu, kojom je propisano da Ustavni sud može odložiti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje iz stava 1. ovog člana, ako bi izvršenje prouzrokovalo nenadoknadivu štetu podnosiocu, a odlaganje nije suprotno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća šteta trećem licu.
U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.
9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević