Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „N.“ A.D. Z, sa sedištem u Zrenjaninu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2017. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba „N.“ A.D. Z. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 9321/10 (inicijalno predm et Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba „N.“ A.D. Z. izjavljena protiv rešenja Prvog o snovnog suda u Beogradu I PV (I). 12011/14/1 (I. 9312/10) od 12. novembra 2014. godine.

Obrazloženje

1. „N.“ A.D. Z, sa sedištem u Zrenjaninu, je 26. decembra 2014. godine, preko punomoćnika M. V , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I PV (I). 12011/14/1 od 12. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. U stava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 9312/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01 ).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je izvršni postupak trajao 13 godina, dok je o prigovoru izjavljenom 26. septembra 2003. godine odlučeno nakon 11 godina, rešenjem od 12. novembra 2014. godine; da je izvršn i sud obustavio izvršni postupak i ukinuo sve sprovedene radnje sa obrazloženjem da je izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, tražio da se izvršenje sprovede na nepokretnosti koja je u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika, a pri tome nije dostavio sudu dokaze o vanknjižnom vlasništvu na navedenoj nepokretnosti, kao i da je izvršenje u celosti sprovedeno, zbog čega je rešenje o izvršenju moralo biti ukinuto, a postupak obustavljen; da u osporenoj odluci nisu dati jasni razlozi iz kojih je sud izveo zaključak da je rešenje u celosti sprovedeno, te da je izvršni poverilac u celosti namiren; da ukoliko je sud smatrao da zapisnik o popisu nije dovoljan dokaz o vlasništvu izvršnog dužnika nad predmetnom nepokretnošću, mogao je da naloži izvršnom dužniku da dostavi potrebne isprave o pravu vlasništva na predmetnoj nepokretnosti .

Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu navedenih prava, da poništi osporeno rešenje i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 9312/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 69 1/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je kao izvršni poverilac 21. novembra 2001. godine podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izvršenje , protiv izvršnog dužnika „S.“ A.D. Beograd, na osnovu izvršne isprave – presude Privrednog suda u Beogradu P. 2251/99 od 20. juna 2000. godine, a radi naplate potraživanja poverioca u ukupnom iznosu od 20.254.382,20 dinara i to prodajom nepokretnosti dužnika – poslovne zgrade koja se nalazi u ulici T. 128, KO Novi Beograd i prenosom sredstava na račun izvršnog poverioca.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01 od 4. marta 2002. godine određeno je predloženo izvršenje.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu IPV (I). 548/03 od 4. aprila 2003. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika, izjavljen protiv rešenja o izvršenju.

Izvršni poverilac je 20. februara 2003. godine podneo predlog za izvršenje na nepokretnosti koja nije uknjižena, a kao dokaz o vanknjižnom vlasništvu na navedenoj ne pokretnosti, dostavljen je sudu zapisnik o popisu sačinjen pred Trgovinskim sudom, u kome je navedena izjava direktora izvršnog dužnika, da izvršni dužnik od imovine ima lokal i inventar u Beogradu u ulici S . 10. Izvršni poverilac je u predlogu naveo da traži namirenje celokupnog potraživanja, a na osnovu dostavljenih izvršnih isprava , navodeći da ne mo že u celosti da se namiri prodajom nepokretnosti koja je određena rešenjem o izvršenju I. 691/01 od 4. marta 2002. godine.

Izvršni sud je usvojio predlog poverioca i rešenjem od 15. septembra 2003. godine odredio predloženo izvršenje. Izvršni dužnik je 26 . septembra 2003. godine izjavio prigovor protiv navedenog rešenja o izvršenju.

Rešenjem Vrhovnog suda R. 64/06 od 2. februara 2006. godine, odbijen je predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda za postupanje u ovom predmetu, sa obrazloženjem da, u konkretnom slučaju, ne postoji nijedan od zakonom predviđenih razloga koji ukazuje na to da bi se pred drugim sudom postupak lakše sproveo, a nema ni drugih važnih razloga koji bi opravdali delegiranje drugog suda za postupanje u ovom predmetu.

U međuvremenu, do donošenja rešenja o obustavljanju postupka, nakon obavljenog veštačenja predmetne nepokretnosti na adresi T . 128 , KO Novi Beograd , rešenjem od 3. avgusta 2007. godine određena je vrednost nepokretnosti u iznosu od 30.264.300,00 dinara. Nakon toga , sproveden je postupak pr odaje nepokretnosti i 28. novembra 2008. godine, doneto rešenje o predaji nepokretnosti . Rešenjem I. 691/01 od 22. aprila 2009. godine priznato je svojstvo učesnika u postupku preduzeću „N.“ DOO Beograd, a rešenjem IPV (I). 68/2009 (I. 691/01) od 13. maja 2009. godine odbijen prigovor navedenog učesnika, izjavljen protiv rešenja o predaji nepokretnosti od 28. novembra 2008. godine.

Rešenjem I. 691/01 od 25. juna 2009. godine konstatovano je da je javnom prodajom nepokretnosti na adresi T . 128 dobijen iznos od 30.265.000,00 dinara, koji je položen u depozit suda, da se iz tog iznosa namiruju poverilac M . V . iz Beograda, na osnovu pravnosnažnog rešenja toga suda I. 12201/08 od 30. oktobra 2008. godine, u ukupnom iznosu od 8.000.000,00 dinara, a poverilac „I.“ D.O.O. Beograd, na osnovu pravnosnažnog rešenja o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu I. 3779/08 od 25. decembra 2008. godine u ukupnom iznosu od 22.265.000,00 dinara. U obrazloženju tog rešenja, između ostalog, navedeno je da je sud zakazao ročište za namirenje, koje je održano pred tim sudom 24. juna 2009. godine i na kom ročištu, između ostalog, konstatovano je da su zajedničkim podneskom od 26. januara 2009. godine stranke predložile da se pristupi namirenju , i to na način kao što je namirenje sprovedeno izrekom rešenja. Postupak je nakon 1. januara 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu pod brojem P. 9312/10.

Uvođenje kupca u posed nepokretnosti je izvršeno 2. juna 2010. godine. Punomoćnik izvršnog poverioca je podnescima, krajem 2013. i tokom 2014. godine, urgirao da sud pristupi izvršenju , koje je određeno rešenjem I. 691/01 od 15. septembra 2003. godine.

Osporenim rešenjem IPV (I) . 12011/14 (I. 9312/10) od 12. novembra 2014. godine usvojen je prigovor izvršnog dužnika izjavljen 26. septembra 2003. godine, pa je ukinuto rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01 od 15. septembra 2003. godine i obustavljene sve izvršne radnje.

U obrazloženju rešenja drugostepenog veća, između ostalog, navedeno je: da je izvršni poverilac 21. decembra 2001. godine, podneo predlog za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja prodajom nepokretnosti na adresi T. 128, a na osnovu izvršnih isprava – presude Privrednog suda u Beogradu P. 2251/99 od 20. juna 2000. godine i presude Višeg suda u Beogradu Pž. 7268/00 od 22. novembra 2000. godine, pa je sud odredio predloženo izvršenje, u skladu sa izvršnim ispravama; da je 20. februara 2003. g odine, izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje na nepokretnosti koja nije uknjižena, radi namirenja celokupnog potraživanja, a na osnovu istih izvršnih isprava, navodeći da ne može u celosti da se namiri prodajom nepokretnosti koja je određena rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01 od 4. marta 2002. godine, pa je stoga predložio da sud odredi izvršenje i prodajom nepokretnosti u ulici S. 10, a kao dokaz da je navedena nepokretnost u svojini izvršnog dužnika , dostavio je zapisnik o popisu sastavljen 13. februara 2003. godine pred Trgovinskim sudom u Beogradu; da je izvršni sud 15. septembra 2003. godine, usvojio predlog poverioca i odredio predloženo izvršenje; da je rešenjem izvršnog suda I. 691/01 od 28. novembra 2008. godine nepokretnost na kojoj je određeno izvršenje rešenjem istog suda od 4. marta 2002. godine, predata kupcu, te da je sud utvrdio da se 2. juna 2010. godine kupac uselio u kupljeni prostor.

Dalje, u pogledu predloga poverioca od 20. februara 2003. godine, kojim je tražio da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti koja je u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika, ne dostavljajući pri tome sudu dokaze o vanknjižnom vlasništvu, već samo zapisnik o popisu koji je sačinjen pred Trgovinskim sudom u Beogradu, u kome je navedena izjava direktora izvršnog dužnika, da izvršni dužnik od imovine ima lokal i inventar u ulici S. 10, v eće suda je ocenilo da priloženi zapisnik ne predstavlja relevantan dokaz o postojanju vanknjižne svojine, budući da odredbe zakona jasno navode da je za nepokretnosti koje nisu upisane u javne knjige, izvršni poverilac dužan da dostavi isprave kojima se navedeni upis može izvršiti, građevinsku dozvolu ili ispravu kojom se dokazuje vanknjižna svojina, a što u konkretnom slučaju ne može nikako biti priloženi z apisnik o popisu. Takođe, veće suda je prilikom odlučivanja o prigovoru, uzelo u obzir i činjenicu da je rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01 od 4. marta 2002. godine, a koje je određeno na osnovu istih izvršnih isprava, kao i pobijano rešenje, u celosti sprovedeno 2. juna 2010. godine, pa je tim pre pobijano rešenje moralo biti ukinuto, postupak obustavljen i sve sprovedene radnje ukinute.

Pismeni otpravak rešenja je 11. decembra 2014. godine dostavljen punomoćniku izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju ( „Službeni glasnik RS “, br. 31/11, 99/11, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139 /14) bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da su i zvršne isprave – pravnosnažna odluka suda i sudsko poravnanje, kao i drugi akti stranaka koji su zakonom izjednačeni sa sudskim poravnanjem (član 13. stav 1. tačka 1)) ; da se sudskom odlukom, u smislu ovog zakona, smatra presuda, rešenje, kao i druga odluka doneta u postupku pred sudom, arbitražnim sudom i Sudom časti Privredne komore, a sudskim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno pred sudom, arbitražnim sudom ili Sudom časti Privredne komore (član 14. stav 1.); da je izvršna isprava podobna za izvršenje ako su u njoj naznačeni izvršni poverilac i izvršni dužnik, predmet, vrsta i obim ispunjenja obaveze, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 17. stav 1.); da je p ravni lek u postupku izvršenja i obezbeđenja određenog u izvršnom postupku prigovor, da se protiv rešenja suda može izjaviti prigovor, samo kada je ovim zakonom propisano da je prigovor dozvoljen, da se prigovor može izjaviti u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja rešenja, da je sud dužan da o prigovoru odluči u roku od pet radnih dana od dana dostavljanja prigovora, ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da se nepostupanje sudije nakon izjavljenog prigovora smatra nesavesnim radom sudije (član 39. st. 1-4 .); da se prigovor na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave može izjaviti iz razloga koji sprečavaju izvršenje, i to – ako je obavez a iz rešenja o izvršenju ispunjena, ako je odluka na osnovu koje je određeno izvršenje ukinuta, poništena, preinačena, stavljena van snage, apsolutno ništava ili je bez pravnog dejstva, odnosno nema svojstvo izvršne isprave , ako je poravnanje na osnovu kog je određeno izvršenje poništeno, ako nije protekao rok za ispunjenje obaveze ili ako nije nastupio uslov koji je određen izvršnom ispravom, ako je protekao rok u kome se po zakonu može predložiti izvršenje, ako sud koji je doneo rešenje o izvršenju nije nadležan, ako je izvršenje određeno na stvarima i pravima izuzetim od izvršenja, odnosno na kojima je mogućnost izvršenja ograničena (član 42. stav 1. tač. 1-7)); da se i zvršni postupak okončava obustavom ili zaključenjem (član 75.); da sud obustavlja izvršenje – a ko je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage, usled smrti stranke koja nema naslednika, usled prestanka stranke koja je pravno lice, a nema pravnog sledbenika, ako je potraživanje prestalo, usled propasti predmeta izvršenja, ako nema imovine koja može biti predmet izvršenja, iz drugih razloga predviđenih zakonom, te da će se odlukom o obustavi izvršenja ukinuti i sprovedene izvršne radnje, ako se tim ne dira u stečena prava trećih lica. (član 76. stav 1. tač. 1 )-7) i st. 2, 3, 4. i 5.); da a ko na području na kome su ustanovljene javne knjige, nepokretnost nije upisana, izvršni poverilac uz predlog za izvršenje mora podneti isprave na osnovu kojih se može izvršiti upis, odnosno preneti tu obavezu na izvršitelja, da će sud, odnosno izvršitelj bez odlaganja isprave iz stava 1. ovog člana dostaviti sudu, organu ili organizaciji koja vodi registar, radi upisa i zastati sa postupkom dok postupak upisa ne bude okončan , da ako izvršni poverilac u predlogu za izvršenje kao predmet izvršenja predloži zgradu ili deo zgrade koji nisu upisani u javnu knjigu i na koji se upis ne može izvršiti, uz izjavu da se upis ne može izvršiti u smislu st. 1. i 2. ovog člana, nadležni sud će, na predlog izvršnog poverioca, rešenjem dozvoliti izvršenje na nepokretnosti u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika, ako izvršni poverilac dostavi ili označi, kao dokaz o vanknjižnoj svojini, građevinsku dozvolu koja glasi na ime izvršnog dužnika ili ako ne postoji građevinska dozvola ili ona ne glasi na ime izvršnog dužnika, isprave kojim se dokazuje vanknjižna svojina izvršnog dužnika (član 145. st. 1.-3.); da će se p ostupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okonča ti po odredbama ovog zakona , a postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona izjavljena žalba na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, ustupiće se sudu nadležnom za odlučivanje po prigovoru na rešenje o izvršenju ili obezbeđenju, u skladu sa ovim zakonom (član 358. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak započeo 21. novembra 2001. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan donošenjem rešenja o obustavljanju postupka Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (I).12011/14 (I. 9312/10) od 12. novembra 2014. godine , iz čega proizlazi da je izvršni postupak trajao 13 godina.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka, posebno ako se ima u vidu da je izvršni postupak hitan.

Ustavni sud je i ovom prilikom pošao od toga da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni izvršni postupak bio u izvesnoj meri činjenično i pravno složen, imajući u vidu da je određeno izvršenje na nepokretnostima , da je izvršenje podrazumevalo sprovo đenje više izvršnih radnji , kako bi izvršni poverilac došao do realizacije , o dnosno naplate svog potraživanja, kao i da je sud priznao svojstvo učesnika u postupku trećem licu, što je postupak činilo složenijim i sa pravne strane.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u razumnom roku i da je postavljeni zahtev bio od velikog materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da je traženo namirenje novčanog potraživanja u velikom iznosu od 20.254.382,20 dinara. Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe i njegov doprinos dužini trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da se podnosilac složio sa načinom namirenja poverilaca prodajom nepokretnosti na adresi T. 128 , budući da je namirenje sprovedeno na zajednički predlog izvršnih poverilaca. Naime, Sud zaključuje da je podnosilac i sam imao uverenje da neće moći u celosti da naplati svoje potraživanje pro dajom navedene nepokretnosti, pa je već početkom izvršnog postupka tražio namirenje i na nepokretnosti u vanknjižnoj svojini, za koju nije dostavio validne dokaze o vanknjižnom vlasništvu predmetne nepokretnosti, odnosno za koju je izvršni sud ocenio da ne ispunjava zakonske uslove za upis nepokretnosti u javne knjige, zbog čega je usvojio prigovor izvršnog dužnika, obustavio izv ršenje i ukinuo sprovedene radnje, tako da je i sam podnosilac, podnošenjem neurednog predloga za izvršenje, preko punomoćnika iz reda advokata, i sam doprineo načinu okončanja izvršnog postupka. Pored toga, izvršni poverilac nije tri godine preduzimao nikakvu inicijativu za okončanje izvršnog postupka u preostalom delu, nakon prodaje i uvođenja kupca u posed nepokretnosti na adresi T . 128, sve do kraja 2013. godine, kada je tražio da sud spro vede izvršenje u preostalom delu, prema rešenju od 15. septembra 2003. godine,

Analizirajući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud ocenjuje da ono nije bilo efikasno i delotvorno, imajući, pre svega, u vidu merodavne zakonske odredbe o rok ovima preduzimanja pojedinih radnji, te da je izvršenje sprovedeno u jednom delu, nakon osam i po godina, od podnošenja predloga, uvođenjem kupca u posed nepokretnosti 2. juna 2010. godine, i da je sud o prigovoru podnetom 26. septembra 2003. godine, protiv rešenja o izvršenju, odlučio nakon više od 11 godina, rešenjem IPV (I). 12011/14/1 (I. 9312/10) od 12. novembra 2014. godine.

Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da svaki postupak, a posebno postupak izvršenja, sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere koje mu stoje na raspolaganju da se postupak okonča u razumnom roku . Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti sprovođenje izvršenja bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove. Bitna karakteristika izvršnog postupka je njegov prinudni karakter koji određuje osnovna načela tog postupka. Jedno od tih načela je načelo oficijelnosti koje od suda zahteva aktivno ponašanje sve do okončanja izvršnog postupka, te je sud dužan da hitno preduzima sve radnje koje treba da dovedu do sprovođenja izvršenja i okončanja izvršnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u pred metu I. 9312/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, određenu složenost predmeta i ponašanje, odnosno doprinos podnosica ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju podnosiocu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe u preostalom delu, Ustavni sud zaključuje da se podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom okončanog izvršnog postupka, koji je vodio u svojstvu izvršnog poverioca, u suštini, žali na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi navedenog prava obrazlaže pogrešnom primenom procesnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije , broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Prvi osnovni sud u Beogradu u osporenom rešenju IPV (I). 12011/14/1 (I. 9312/10) od 12. novembra 2014. godine, dao jasne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, na osnovu kojih je usvojen prigovor izvršnog dužnika, pa je ukinuto rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01 od 15. septembra 2003. godine i obustavljene sve izvršne radnje. Naime, imajući u vidu da je izvršni poverilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo predlog za izvršenje kojim je tražio da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti koja je u vanknjižnoj svojini izvršnog dužnika, ne dostavljajući pri tome sudu dokaze o vanknjižn om vlasništvu navedene nepokretnosti, već samo zapisnik o popisu koji je sačinjen pred Trgovinskim sudom u Beogradu, u kome je navedena izjava direktora izvršnog dužnika, veće suda je ocenilo da priloženi zapisnik ne predstavlja relevantan dokaz o postojanju vanknjižne svojine, budući da odredbe zakona jasno navode da je za nepokretnosti koje nisu upisane u javne knjige, izvršni poverilac dužan da dostavi isprave kojima se navedeni upis može izvršiti, građevinsku dozvolu ili ispravu kojom se dokazuje vanknjižna svojina, a što u konkretnom slučaju ne može nikako biti priloženi zapisnik o popisu. Pored toga, veće izvršnog suda je, prilikom odlučivanja o prigovoru, uzelo u obzir i činjenicu da je rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 691/01 od 4. marta 2002. godine, koje je određeno na osnovu istih izvršnih isprava kao i pobijano rešenje, u celosti sprovedeno 2. juna 2010. godine, pa je ocenilo da pobijano rešenje o izvršenju mora biti ukinuto, postupak obustavljen i sve sprovede radnje ukinute.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda , u suštini , traži da kao instancioni sud preispita i oceni zakonitost osporen og akta.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje pos tupka, i rešio kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.