Odbacuje se ustavna žalba Ljubomira Obradovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 65/13 od 15. januara 2013. godine.

Vrsta:	Sudska praksa
Sud:	Ustavni sud	Datum: 23.12.2013	Broj: Už-1428/2013
Abstrakt:

Ustavni sud, Malo veće, u sastavu: sudija Katarina Manojlović Andrić predsednik veća, i sudije dr Olivera Vučić i mr Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Obradovića, selo Borci, opština Rača, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici veća održanoj 23. decembra 2013. godine, doneo je

REŠENjE

Obrazloženje

1. Ljubomir Obradović iz sela Borci, opština Rača, podneo je 20. februara 2013. godine, preko punomoćnika Tomislava Blagojevića, advokata iz Rače, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Kragujevcu Gž. 65/13 od 15. januara 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je osporenim rešenjem odbijena kao neosnovana njegova žalba i potvrđeno rešenje prvostepenog suda kojim je njegova tužba odbačena kao nedozvoljena; da je pred Osnovnim sudom u Kragujevcu doneto „na hiljade pravnosnažnih presuda“ kojima su usvojeni istovetni tužbeni zahtevi; da se zauzeti pravni stav Vrhovnog kasacionog suda ne može odnositi na tužbeni zahtev podnosioca, jer se isti ne odnosi na zastarelost i nepostojanje prava tuženog da obustavi isporuku električne energije, već samo na utvrđenje da ne postoji pravo tuženog da od tužioca naplati iznos po datom računu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu - Sudska jedinica Rača P. 1659/11 od 14. novembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, odbačena kao nedozvoljena tužba tužioca protiv tuženog Privrednog društva za distribuciju električne energije „Centar“ DOO, Kragujevac, ED „Elektrošumadija“, Kragujevac, ekspozitura Rača, radi utvrđenja. Stavom drugim izreke rešenja odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Kragujevcu je osporenim rešenjem Gž. 65/13 od 15. januara 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu - Sudska jedinica Rača P. 1659/11 od 14. novembra 2012. godine. S pozivom na odluku Vrhovnog kasacionog suda Spp. 2/12 od 22. maja 2012. godine, drugostepeni sud je u obrazloženju osporenog rešenja naveo da nije dozvoljena tužba za utvrđenje kojom potrošač (kupac) u sporu protiv isporučioca (prodavca) električne energije, zahteva da se utvrdi da isporučilac nema pravo da od potrošača naplati određeni novčani iznos po ispostavljenom računu za tačno određeni period zbog zastarelosti potraživanja. U obrazloženju osporenog rešenja se dalje navodi da je Vrhovni kasacioni sud, na sednici Građanskog odeljenja, postupajući po zahtevu prvostepenog suda za zauzimanje stava o spornom pravnom pitanju u većem broju predmeta koji se pred istim sudom vode po tužbama za utvrđenje kupaca, kao tužilaca, protiv isporučioca (prodavca) električne energije, kao tuženog, izneo pravno shvatanje da su takve tužbe nedozvoljene, a budući da je pravni stav Vrhovnog kasacionog suda o spornom pravnom pitanju obavezujući za nižestepene sudove, to je pravilno prvostepeni sud primenom odredbe člana 279. stav 1. tačka 6) u vezi sa članom 188. Zakona o parničnom postupku, odbacio tužbu tužioca kao nedozvoljenu.

Uvidom u presude koje je podnosilac dostavio kao dokaz tvrdnji o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2771/11 od 21. decembra 2011. godine potvrđena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1291/11 od 16. septembra 2011. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, utvrđeno da tuženi-protivtužilac PD „Centar“ DOO, „Elektrošumadija“, Kragujevac, nema pravo da od tužioca-protivtuženog S. J, po računu broj 34190662 od 13. januara 2011. godine, naplati potraživanje za utrošenu električnu energiju u iznosu od 465.123,21 dinara, već samo za potrošnju za vremenski period od 8. februara 2010. godine do 1. januara 2011. godine, što je tuženi dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke navedene presude je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 85.450,30 dinara na ime duga za neplaćenu električnu energiju za period od 8. februara 2010. godine do 1. januara 2011. godine, a stavom trećim izreke je obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1523/12 od 23. maja 2012. godine je potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu - Sudska jedinica u Topoli P. 33351/10 od 27. decembra 2011. godine, kojom je, u stavu prvom izreke, utvrđeno da tužilac D. M. nije dužan da tuženoj „Eelektrosrbiji“ DOO, Kraljevo, ED „Aranđelovac“, pogon Topola, isplati iznos od 100.213,00 dinara, po računu broj 120 od 4. novembra 2010. godine, već dug za utrošenu električnu energiju u iznosu od 58.016,08 dinara, što je tuženi dužan trpeti i priznati. Stavom drugim izreke navedene presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe, sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, 125/04 i 111/09) bilo je propisano da tužilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istinitost, odnosno neistinost neke isprave i da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes (član 188.).

Zakonom o parničnom postupku (Službeni glasnik RS", br. 72/11 i 49/13 - Odluka Ustavnog suda) je propisano da tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, da tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes, kao i da tužba za utvrđenje može da se podnese radi utvrđivanja postojanja, odnosno nepostojanja činjenice, ako je to predviđeno zakonom ili drugim propisom (član 194. st. 1, 2. i 3.).

Zakonom o uređenju sudova (Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/11) je propisano da Vrhovni kasacioni sud, pored ostalog, utvrđuje načelne pravne stavove radi jedinstvene sudske primene prava.

5. Ustavni sud nalazi da je u konkretnom ustavnosudskom sporu od značaja i praksa Vrhovnog suda Srbije, odnosno Vrhovnog kasacionog suda:

U revizijskoj odluci Vrhovnog suda Srbije Rev. 5065/01 od 27. decembra 2001. godine izražen je stav: „S obzirom da tužena u posebnoj parnici ne traži ispunjenje ugovorne obaveze i plaćanje cene za utrošenu električnu energiju, to tužilac kao potrošač ne može tražiti utvrđenje da je potraživanje tuženog delimično zastarelo, jer se na taj način traži utvrđenje činjenica (zastarelost kao institut koji vodi prestanku obligacije zasniva se na proteku vremena i predstavlja činjenicu, a ne pravni odnos), jer je to nedozvoljeno u smislu člana 187. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku. Sa druge srane evidencija poverioca, odnosno tuženog o utrošku električne energije je interna stvar, pa način vođenja odnosno tačnost i potpunost te evidencije ne utiču na nastanak, promenu ili prestanak prava tužioca, kao potrošača i korisnika usluga“.

Prema pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije objavljenom u „Biltenu sudske prakse Vrhovnog suda Srbije“ broj 3/07, u sporovima radi izvršenja obaveze iz ugovora o isporuci električne energije, pored odredbi Zakona o energetici, supsidijarno se primenjuju i odredbe Zakona o obligacionim odnosima, pa je izuzetno dozvoljena tužba za utvrđenje postojanja ili nepostojanja određenog prava iz ugovora o isporuci električne energije, pod uslovom da za to postoji pravni interes tužioca i da se zaštita prava na isporuku električne energije ne može ostvariti drugom vrstom tužbe.

Iz pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda utvrđenog na sednici 21. maja 2012. godine, verifikovanog potpisima sudija 26. juna 2012. godine, na koji u ustavnoj žalbi ukazuje podnosilac, proizlazi da nije dozvoljena tužba za utvrđenje kojom potrošač (kupac), u sporu protiv isporučioca (prodavca) električne energije zahteva da se utvrdi da isporučilac nema pravo da od potrošača naplati određeni novčani iznos po ispostavljenom računu za tačno određeni period zbog zastarelosti potraživanja i da nema pravo da tužiocu kao registrovanom potrošaču obustavi isporuku električne energije.

6. Imajući u vidu da se podnosilac ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu procesnog prava, koje se, po njegovom mišljenju, ne može zasnivati na stavu Vrhovnog kasacionog suda navedenom u osporenom rešenju, Ustavni sud je, iako se podnosilac nije formalno pozvao na povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, pre svega, pošao od ispitivanja postojanja pretpostavki o osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova.

Polazeći od uslova za podnošenje deklaratorne tužbe propisanih Zakonom o parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je tužba ove vrste dopuštena ukoliko za predmet ima utvrđivanje postojanja ili nepostojanja određenog imovinskog prava ili pravnog odnosa, pod uslovom da tužilac, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa, ima pravni interes za donošenje utvrđujuće odluke suda. Ustavni sud dalje konstatuje da ovakva tužba ima preventivni karakter, jer se utvrđenjem da jedan pravni odnos postoji ili ne postoji, otklanja neizvesnost u pogledu tog odnosa i unapred otklanja ili smanjuje mogućnost eventualne povrede i nekog tužiočevog prava ubuduće.

Imajući u vidu izneto, citirane odredbe ranije i sada važećeg Zakona o parničnom postupku, kao i navedenu praksu najviših sudova u Republici Srbiji, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju, zauzimanjem pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda od 21. maja 2012. godine, nije izmenjena dotadašnja sudska praksa tog suda, jer predmet tužbe za utvrđenje nije moglo biti utvrđivanje zastarelosti potraživanja i zahtev za usklađivanje evidencije tuženog sa tom činjenicom, već samo utvrđivanje postojanja ili nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa.

Ustavni sud dalje ukazuje da razvoj sudske prakse, sam po sebi, ne protivreči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse, obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (vidi Odluku: Evropskog suda za ljudska prava od 14. januara 2010. godine, u slučaju ''Atanasovski protiv `Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije`'', § 38.).

Međutim, nakon izvršene analize sudske prakse koja se odnosi na dopuštenost tužbe za utvrđenje povodom duga za isporuku električne energije, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije ni postojalo odstupanje od dotadašnje sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, te da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, usled navodno pogrešne primene procesnog prava, očigledno neosnovani.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretostavki za ocenu osnovanosti navoda o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe kao dokaz tvrdnji o povredi ovog prava dostavio dve presude, koje su postale pravnosnažne pre zauzimanja pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda od 21. maja 2012. godine. Naime, u odnosu na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1523/12 od 23. maja 2012. godine, Ustavni sud konstatuje da je ista postala pravnosnažna, takođe, pre zauzimanja pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda od 21. maja 2012. godine, s obzirom da je utvrđeni pravni stav, verifikovan potpisima sudija 26. juna 2012. godine, te da je od tada postao obavezujući za nižestepene sudove.

Imajući u vidu napred navedeno, kao i činjenicu da su dostavljene presude postale pravnosnažne pre zauzimanja pravnog stava Vrhovnog kasacionog suda od 21. maja 2012. godine, Ustavni sud ocenjuje da se navedene presude ne mogu smatrati dokazom o različitom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, te da nisu ispunjene pretpostavke da ceni osnovanost navoda o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovo prvenstveno iz razloga što Ustavom i zakonom predviđena obaveza nižestepenih sudova da presuđuju u skladu sa pravnih stavovima Vrhovnog kasacionog suda svakako postoji nakon zauzimanja takvog pravnog stava.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao ustavno i zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv rešenja Osnovnog suda u Kragujevcu - Sudska jedinica Rača P. 1659/11 od 14. novembra 2012. godine, koje je iskoristio, i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž. 65/13 od 15. januara 2013. godine.

Ustavni sud dalje konstatuje da se navedenim pravom u parničnom postupku daje mogućnost svakoj od strana u postupku da izjavi žalbu protiv prvostepene odluke suda, radi preispitivanja kako utvrđenih činjenica, tako i primenjenog prava, u situaciji kada je takva žalba dopuštena.

S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da se ustavno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu u (ne)mogućnosti izjavljivanja žalbe, odnosno drugog pravnog sredstva, već podrazumeva mogućnost ostvarivanja delotvorne pravne zaštite putem izjavljene žalbe, odnosno drugog pravnog sredstva. Pravo na pravno sredstvo, u konkretnom slučaju pravo na žalbu, se, po oceni Ustavnog suda, prvenstveno može delotvorno ostvariti ako nadležni višestepeni sud oceni sve relevantne žalbene navode, a što, s druge strane, ne znači da korišćenje žalbe mora rezultirati pozitivnim ishodom za lice koje ih je izjavilo.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja, te da je o žalbi odlučivao nadležni Viši sud u Kragujevcu koji je žalbu podnosioca odbio kao neosnovanu, ceneći pri tome sve bitne žalbene navode i dajući dovoljno i jasno obrazložene razloge za svoju ocenu.

Stoga Ustavni sud konstatuje da su očigledno neosnovani navodi o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

8. S obzirom da nisu ispunjene pretpostavke za ocenu prethodno označinih ustavnih prava, Sud je ocenio da nisu ispunjene pretpostavke za ocenu osnovanosti navoda o povredi načela zabrane diskriminacije. Naime, odredbom člana 21. Ustava ne jemči se nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je utvrđeno načelo zabrane diskriminacije na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarenje svih subjektivnih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom povređeno načelo zabrane diskriminacije, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa učinjenom povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode.

9. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

10. S obzirom na izneto, Sud je, na osnovu odredaba člana 42v stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Katarina Manojlović Andrić