| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Apelacioni sud u Beogradu | Datum: 01.01.0001 | Broj: Gž 3976/14 |
| Abstrakt: | |||
REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3976/14
Dana 04.03.2015. godine
B E O G R A D
APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Milice Aksentijević, članova veća, u parnici tužilaca AA i AA1, koje zastupa zajednički punomoćnik AB, advokat, protiv tuženih BB i BB1, radi poništaja nasledničke izjave i zaveštanja, odlučujući o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13440/10 od 28.11.2013. godine, u sednici održanoj 04.03.2015. godine, doneo je
ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilaca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13440/10 od 28.11.2013. godine u drugom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke.
PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u šestom stavu izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13440/10 od 28.11.2013. godine tako što se OBAVEZUJU tužioci da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 99.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13440/10 od 28.11.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za subjektivno preinačenje tužbe proširenjem tužbe na novooznačenu tuženu BB2. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da sud poništi nasledničku izjavu tužioca datu pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u postupku raspravljanja zaostavštine nakon smrti tetke, pok.PP, bivše iz Beograda u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu O 1542/07 od 21.01.2008. godine, tako da ista neće proizvoditi pravne posledice, pa su tuženi dužni da trpe posledice ove presude. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje AA1 kojim je tražila da se utvrdi da je tužilja zakonski naslednik drugog naslednog reda iza pok.PP, bivše iz Beograda, po pravu predstavljanja iza svog oca OO iz Beograda, što su tuženi dužni da priznaju i trpe posledice ove presude. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud poništi pismeno zaveštanje, dato pred svedocima, pok.PP, bivše iz Beograda, sačinjeno dana 28.09.1999. godine u aa, a koje je proglašeno na ročištu 21.01.2008. godine u ostavinskom postupku pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu O 1542/07, što su tuženi dužni da priznaju i trpe posledice ove presude. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom šestim izreke, obavezani su tužioci da tuženima naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 134.620,00 dinara.
Blagovremenom žalbom tužioci su pobijali ovu presudu u drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom stavu izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi su dali odgovor na žalbu, osporavajući istaknute žalbene navode tužilaca, sa predlogom da se odbije kao neosnovana.
Ispitujući prvostepenu presudu u ožalbenom delu u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” br. 72/11), Apelacioni sud je našao da je žalba tužilaca delimično osnovana.
U postupku pred prvostepenim sudom, pri donošenju ožalbenog dela presude, nije učinjena neka od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima iz žalbe, prvostepeni sud nije učinio ni povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, jer je prvostepeni sud za svoju odluku dao jasne i dovoljne razloge i ne postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi i sadržine izvedenih dokaza. Neosnovano se žalbom ukazuje i na povredu postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 8 navedenog zakona jer je prvostepeni sud po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučio koje će činjenice uzeti kao dokazane.
U prvostepenom postupku utvrđeno je da je pok.PP za života sačinila zaveštanje 28.09.1999. godine u formi pismenog zaveštanja pred svedocima u korist zaveštajnih naslednika BB2, BB i BB1. Zaveštanje je sačinjeno u aa na engleskom jeziku, a proglašeno je pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 21.01.2008. godine. Ostavilja je u trenutku kada je sačinila testament imala dvojno državljanstvo- SRJ i aa, bila je obrazovana i znala da čita i piše. Zaveštanje je sačinjeno u Advokatskoj kancelariji "AA". AB1 iz pomenute kancelarije je sačinio zaveštanje i poslao ostavilji radnu verziju da se upozna sa sadržinom istog. Zaveštanje je sačinjeno u skladu sa britanskim zakonom o nasleđivanju koji predviđa da ukoliko klijenti imaju problem sa komunikacijom na engleskom jeziku, ili ukoliko imaju poteškoća sa čitanjem na engleskom jeziku, da u tom slučaju bude prisutan prevodilac ili tumač koji odlično razume engleski i srpski jezik. Prisutni prevodilac je bio apsolutno neutralna osoba i dobro je razumeo i govorio oba jezika. Dana 28.09.1999. godine, AB1 je pročitao testament naglas, a prevodilac je pok.PP preveo sadržinu testamenta na srpski jezik, pre nego što je ostavilja svojeručno potpisala testament i potvrdila da je sačinjen u skladu sa njenim željama i instrukcijama. Svedoci, advokat AB1 i SS, potpisali su se na navedenom zaveštanju, u kojem je naznačeno njihovo svojstvo svedoka. Tom prilikom je bio prisutan i suprug ostavilje kome je advokat AB1 takođe sačinio zaveštanje. Na ročištu održanom pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 21.01.2008. godine, bratanci ostavilje AA i AA2, dali su izjave da priznaju zaveštanje ostavilje za istinito i punovažno i da po istom ništa ne traže, a ostali nasledni učesnici BB2, BB i BB1, da se prihvataju nasleđa po zaveštanju. U navedenom ostavinskom postupku, u kojem je postupao sudijski pomoćnik, bratanac AA3, otac ovde tužilje AA1, dao je nasledničku izjavu da priznaje navedeno zaveštanje ostavilje kao istinito i punovažno i da po istom ništa ne traži.
Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je, primenom člana 220. stav 4 Zakona o nasleđivanju, u vezi sa članom 90, 106. i 107. Zakona o vanparničnom postupku, našao da ne postoje razlozi za rušljivost izjave tužioca AA, jer kod ovog lica nije postojala pravno relevantna zabluda, čije bi postojanje vodilo poništaju izjave, te je odbio tužbeni zahtev tužioca AA i odlučio kao u stavu drugom izreke ožalbene presude. Prvostepeni sud je zaključio da tužilja AA1 nije zakonski naslednik drugog naslednog reda iza pok.PP, jer nema mesta primeni pravila o pravu predstavljanja, s obzirom na to da je otac tužilje, OO, živ i da se nije izjasnio da se odriče od nasleđa i odbio tužbeni zahtev tužilje kao u stavu trećem izreke ožalbene presude. Iz iznetih razloga, sud je utvrdio da tužilja nema aktivnu legitimaciju za poništaj zaveštanja pok.PP, budući da nema ni pravni interes jer ne bi bila pozvana na nasleđe i kada osporavanog zaveštanja ne bi bilo. Takođe, prvostepeni sud je na osnovu članova 164-170. Zakona o nasleđivanju, a u vezi sa članom 85. istog zakona, kao i sa članovima 11, 30. i 31. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, našao da ne postoje razlozi koji bi za svoju posledicu imali rušljivost zaveštanja i da je predmetno zaveštanje sačinjeno u svemu u skladu sa prinudnim pravnim propisima, te je odbio i zahtev tužioca AA za poništaj navedenog zaveštanja, kao u stavu četvrtom izreke ožalbene presude.
Po oceni Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud, našao da u trenutku davanja nasledničke izjave tužilac AA nije bio u zabludi o bitnim elementima ovakve izjave volje, kao i o njenim posledicama, te izjava nije bila posledica zablude u koju ga je, prema navodima u tužbi, doveo postupajući stručni saradnik u ostavinskom postupku iza pok.PP. Imajući u vidu da izjava nije data ni pod prinudom, pretnjom ili prevarom, u skladu sa članom 220. stavom 4. Zakona o nasleđivanju (“Službeni glasnik SRS” br.46/95), pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i utvrdio da ne postoje razlozi za rušljivost koji bi prouzrokovali poništaj date izjave. Takođe, pravilna je ocena prvostepenog suda da je postupanje stručnog saradnika u postupku raspravljanja zaostavštine pok.PP, bilo u svemu u skladu sa odredbama članova 106. i 107. Zakona o vanparničnom postupku (“Službeni glasnik SRS” br.25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS” br.46/95, 18/2005, 85/2012) kojima je regulisan postupak sa testamentom, imajući u vidu da u postupku raspravljanja zaostavštine sve izjave i predloge učesnika, izuzev izjava o odricanju od nasleđa, mogu uzimati na zapisnik i sudijski pomoćnici (član 90. navedenog zakona).
Neosnovani su žalbeni navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava koji se odnose na karakter nasledničke izjave tužioca AA kao izjave o odricanju od nasleđa, s obzirom na to da odricanje od nasleđa mora biti izraženo na jasan, izričit način, da je ovakva izjava neopoziva i ne može biti data pod uslovom, rokom, ili na prećutan i konkludentan način, u skladu sa odredbama članova 213. i 214. Zakona o nasleđivanju, kao i sa članom 118. Zakona o vanparničnom postupku. Imajući u vidu citirane odredbe, kao i okolnost da je tužilac, sa pažnjom koja se zahteva od svakog prosečnog čoveka sa srednjom stručnom spremom, upozoren na posledice davanja nasledničke izjave, da mu je pre potpisivanja ista pročitana, izjava AA nema karakter odricanja od nasleđa, a rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž 7940/08 od 03.07.2008. godine doneto u ostavinskom postupku iza pok.PP, na koje tužilac ukazuje u svojoj žalbi, nije od uticaja za donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.
Pravilno je stanovište prvostepenog suda da tužilja Sofija Nemet ne može biti pozvana na nasleđe kao zakonski naslednik drugog naslednog reda iza pok.PP, odnosno da nema mesta primeni pravila o pravu predstavljanja, u situaciji kada je tužiljin otac živ i kada se nije odrekao nasleđa. Navodi koji se odnose na izjavu oca tužilje, OO, datu u Konzulatu Republike Srbije u _, dana 25.05.2007. godine, a koje tužilja ističe u žalbi, ne dovode u pitanje pravilnost navedenog zaključka, imajući u vidu da je predlog za pokretanje ostavinskog postupka podnet dana 12.06.2007. godine, da je u tom postupku tužiljin otac dao nasledničku izjavu da priznaje zaveštanje kao istinito i punovažno i da po istom ništa ne traži. Kako tužilja nema pravni interes, budući da ne ulazi u krug potencijalnih zakonskih naslednika (odnosno naslednika koji mogu biti pozvani na nasleđe u slučaju da se predmetno zaveštanje poništi, te se primenjuje zakonski osnov nasleđivanja), stoga ni aktivnu legitimaciju, prvostepeni sud je pravilno odlučio kada je odbio i tužiljin zahtev za poništaj testamenta, u skladu sa članom 165. Zakona o nasleđivanju.
Po stanovištu Apelacionog suda, prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je ostaviljin testament sačinjen na osnovu slobodne volje ostavilje, u saglasju sa njenim željama i instrukcijama, i u skladu sa britanskim zakonom o nasleđivanju, što je potvrdio i advokat ostavilje iz Advokatske kancelarije "AA", AB1, navodeći u svom pismu od 18.06.2010. godine, da je predmetni testament lično sačinio 1999. godine i da je isti potpuno validan i u skladu sa zakonom. Imajući u vidu da je članom 30. stavom 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (“Službeni list SFRJ” br.43/82, 72/82 i “Službeni list SRJ” br.46/96) propisano da je za sposobnost za pravljenje testamenta merodavno pravo države čije je državljanstvo zaveštalac imao u momentu sastavljanja testamenta, a da je pok.PP imala i srpsko i britansko državljanstvo, to je pravilno prvostepeni sud zaključio da je zaveštanje ostavilje punovažno, s obzirom na to da ispunjava uslove po pravu države gde je testament sačinjen. Neosnovani su navodi u žalbi tužilaca kojima se ukazuje da je prvostepeni sud u svojoj odluci propustio da se pozove na sadržinu britanskog prava, jer u situaciji kada tužioci osporavaju da je predmetno zaveštanje sačinjeno u zakonom predviđenoj formi, na njima je teret dokazivanja takvih činjenica, u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku.
Osnovani su žalbeni navodi tužilaca koji su se ticali visine utvrđenog iznosa troškova parničnog postupka, imajući u vidu da su tuženima priznati troškovi odgovora na tužbu koji nije sastavljen od strane punomoćnika advokata, kao i takse za tužbu i odluku, koje troškove su imali tužioci, te je odluka o troškovima parničnog postupka u delu sadržanom u stavu šestom izreke ožalbene presude, morala biti preinačena. U preostalom delu, sadržanom u stavu petom izreke, odluka o troškovima doneta pravilnom primenom odredbi članova 149, 150. i 159. Zakona o parničnom postupku, je potvrđena.
Iz svih navedenih razloga, na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Na osnovu navedenog, primenom člana 387. tačke 3. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća-sudija
Dragana Marinković, s.r
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Jasmina Đokić