| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 26.09.2012 | Broj: Už-5300/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Mandića i Rajka Mandića, obojice iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Mandića i Rajka Mandića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 25. juna 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 3887/10 od 29. oktobra 2010. godine.
1. Goran Mandić i Rajko Mandić, obojica iz Beograda, preko punomoćnika Save Stojanovića, advokata iz Beograda, izjavili su Ustavnom sudu 20. decembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava iz čl. 34. i 58. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi:
- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 25. juna 2010. godine usvojen zahtev Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Oik. 4/09 od 8. aprila 2010. godine, pa je od okr. Rajka Mandića oduzeto zemljište površine 67,80 ari, na KP 1804, KO Stari Slankamen, po posedovnom listu broj 2372 SKN Inđija i ugovoru o kupovini Ov. 828/02 od 25. marta 2002. godine i kuća u ulici Petra Kočića 12 u Novim Banovcima, izgrađena bez dozvole na KP 149/97, površine 5,19 ari, ZKUP 2114, KO Stara Pazova, kao i da je istim rešenjem od trećeg lica Mandić Gorana, sina okr. Mandić Rajka, oduzeto zemljište površine 67,80 ari, na KP 1803, KO Stari Slankamen, po posedovnom listu broj 2774 SKN Inđija po ugovoru o kupoprodaji Ov. 6239/02, od 17. oktobra 2002. godine;
- da je po žalbi punomoćnika i branioca Apelacioni sud u Beogradu 29. oktobra 2010. godine doneo rešenje Kž 3887/10, kojim je odbijena kao neosnovana žalba advokata Save Stojanovića, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sve činjenice na kojima je zasnovao svoju odluku;
- da za privremeno oduzimanje imovine nisu bili ispunjeni zakonski uslovi, jer radnje koje se okrivljenom Rajku Mandiću stavljaju na teret ne predstavljaju krivično delo zloupotrebe službenog položaja, niti su sredstva upotrebljena za sticanje nepokretne imovine koja je privremeno oduzeta, stečena tim krivičnim delom;
- da su nepokretnosti oduzete osporenim rešenjima stečene mnogo pre pokretanja krivičnog postupka protiv okrivljenog Mandića, i to sredstvima koja ne potiču iz krivičnih dela već su ranije pribavljena zakonitim putem, pa se ne može govoriti ni o nesrazmeri oduzete imovine sa njegovim prihodima;
- da se osporenim oduzimanjem imovine pre pravnosnažnog utvrđivanja postojanja krivičnog dela narušavaju ustavna prava podnosioca ustavne žalbe da se smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, odnosno da mirno uživa svojinu i druga imovinska prava stečena na osnovu zakona, zajemčena odredbama čl. 34. i 58. Ustava.
Podnosioci su predložili da se osporeni akti ponište.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio sledeće činjenice koje su od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:
Pred Višim sudom u Beogradu vodi se krivični postupak podnosioca ustavne žalbe i drugih lica zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3 i 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu.
Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Poi. 4/10 od 25. juna 2010. godine delimično je usvojen zahtev Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Oik. 4/09 od 8. aprila 2010. godine, pa je od okr. Rajka Mandića privremeno oduzeta imovina za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, i to: zemljište površine 67,80 ari, na KP 1804, KO Stari Slankamen, po posedovnom listu broj 2372 SKN Inđija i ugovoru o kupovini Ov. 828/02 od 25. marta 2002. godine i kuća u ulici Petra Kočića 12 u Novim Banovcima, izgrađena bez dozvole na KP 149/97, površine 5,19 ari, ZKUP 2114, KO Stara Pazova. Istim rešenjem je od trećeg lica Mandić Gorana, sina okr. Mandić Rajka, oduzeto zemljište površine 67,80 ari, na KP 1803, KO Stari Slankamen, po posedovnom listu broj 2774 SKN Inđija po ugovoru o kupoprodaji Ov. 6239/02, od 17. oktobra 2002. godine.
Privremeno oduzimanje navedene imovine, prema osporenom rešenju, trajaće do donošenja odluke o zahtevu za njeno trajno oduzimanje.
Prema obrazloženju prvostepenog rešenja, iz uverenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje je utvrđeno da je okrivljeni Mandić Rajko prijavljen kao osiguranik od 1996. godine, da je tokom 2002. godine ostvario godišnju zaradu u iznosu od 197.312,43 dinara, 2001. godine u iznosu od 108.127,68 dinara, 2004. godine godišnju zaradu u iznosu od 258.172,15 dinara, a da je predhodnih godina – 2000. godine ostvario ukupnu godišnju zaradu u iznsu od 45.826,20 dinara, 1999. godine godišnju zaradu u iznosu od 35.475,86 dinara a predhodnih godina zarade u manjim iznosima. Kod takvog stanja stvari, postupajući sud smatra da je vrednost navedenih nepokretnosti, za koje je pouzdano utvrđeno da su u vlasništvu okrivljenog Mandić Rajka, očigledno u nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima i ukazuju u dovoljnoj meri na postojanje osnovane sumnje da su napred opisano zemljište i kuća sa pripadajućim placem u opštini Stara Pazova pribavljeni putem novčanih sredstava stečenih izvršenjem krivičnog dela. Pri tome sud je cenio navode okrivljenog-vlasnika Mandić Rajka o ostvarenim zaradama i prihodima njegovih roditelja, supruge, prihodima ostvarenim od poljoprivredne delatnosti, te nalazi da su ovi navodi okrivljenog-vlasnika Mandić Rajka za sada bez značaja za donošenje drugačije odluke s obzirom na to da za ove navode okrivljeni Mandić nije pružio pouzdane validne dokaze o visini stečenih prihoda po tim osnovima.
U sklopu navedenih utvrđenih činjenica koje su od značaja za ocenu osnovanosti zahteva za privremeno oduzimanje imovine od okrivljenog Mandić Rajka, cenjeni su i izvedeni dokazi prikupljeni u postupku finansijske istrage za nepokretnost čije se oduzimanje zahteva od trećeg lica-sina okrivljenog Mandić Rajka, Gorana Mandića. S obzirom na navedeno, nisu prihvaćeni navodi trećeg lica Gorana Mandića da je ovu nepokretnost kao student četvrte godine studija kupio novcem od dede svojih roditelja po izuzetno niskoj ceni, a imajući u vidu opšte poznatu vrednost nepokretnosti na takvoj lokaciji u navedenoj površini koja je višestruko veća od iznosa od 1.500,00 eura koliko je, prema navodima izjave Gorana Mandića, ova nepokretnost vredela a vredi i danas, te je predsednik veća, nalazeći da okrivljeni Mandić Rajko nije sudu pružio validne dokaze o zakonito stečenim prihodima za kupovinu navedenih nepokretnosti kao ni treće lice-vlasnik Mandić Goran, sin okr. Mandić Rajka, protiv koga je podignuta optužnica za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 4. u vezi st. 1. i 3. KZ a u vezi člana 33. KZ, koje činjenice objektivno i značajano mogu uticati na njega, kao i vlasnika imovine trećeg lica, njegovog sina Mandić Gorana, da njome raspolaže i da na takav način spreči ili oteža oduzimanje iste, a za koju ni okrivljeni Mandić Rajko ni treće lice vlasnik Mandić Goran nisu pružili dokaze da su ovu imovinu stekli na osnovu zakonitih prihoda, ili je dobili na neki drugi zakonit način, pa je privremeno oduzeo navedene nepokretnosti bliže opisane u st. 2. i 3. izreke rešenja. Ovo tim pre što treće lice Mandić Goran u vreme kada je postao vlasnik ove nepokretnosti nije ostvarivao nikakve zakonite prihode niti je dokazao svojim navodima i priloženim dokazima da je bilo kakve zakonite prihode pribavio u navedenom periodu, te postoji osnovana sumnja da je navedena nepokretnost-zemljište u vlasništvu Mandić Gorana, a koje se privremeno oduzima u ovom postupku, kupljena takođe sredstvima pribavljenim izvršenjem krivičnog dela, te je očigledno da se treće lice-vlasnik Goran Mandić samo formalno pojavljuje kao kupac i imalac navedene nepokretnosti za račun oca –okrivljenog Mandić Rajka.
Rešavajući o žalbama izjavljenim protiv osporenog prvostepenog rešenja, Apelacioni sud u Beogradu doneo je 29. oktobra 2010. godine osporeno rešenje Kž. 3887/10, kojim je žalbe okrivljenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, odbio kao neosnovane.
Po oceni tog suda, prvostepeno rešenje o privremenom oduzimanju imovine sadrži u izreci obrazloženja sve podatke koji su po zakonu potrebni-član 25. stav 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i to: podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, detaljne podatke o imovini koja se oduzima, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela, potrebu za privremenim oduzimanjem imovine i vreme na koje se oduzima, a to je da mera može trajati do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine.
Žalbeni navodi branioca okrivljenog Mandić Rajka i punomoćnika trećeg lica Mandić Gorana, advokata Save Stojanovića, ocenjeni su kao neosnovani, s obzirom na to da drugostepeni sud smatra da je prvostepeni sud pravilno utvrdio, na osnovu izvedenih dokaza da proizilazi osnovana sumnja da je navedena imovina, nepokretnost, upravo proistekla iz krivičnih dela, a za koji svoj stav je u obrazloženju pobijanog rešenja dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i drugostepeni sud.
Apelacioni sud smatra da su neosnovani navodi da je okrivljeni Mandić Rajko imovinu koja mu je oduzeta osporenim rešenjem, stekao pre nego što je protiv njega podneta krivična prijava za krivično delo za koje se pred Višim sudom vodi krivični postupak. U žalbi je navedeno da je živeo u Hrvatskoj gde je zajedno sa svojom suprugom radio u državnoj firmi, da su njegovi roditelji mladi i da su imali 4 hektara zemlje na moru, da je kuća u ul. Petra Kočića sagrađena 1994. godine od ušteđevine koju su doneli kao izbeglice iz Hrvatske u Srbiju, da je u Srbiji radio u privatnoj firmi, da iz ugovora koji je potpisao okrivljeni Rajko Mandić nije mogla da se stekne protivpravna imovinska korist, jer ce u samom ugovoru navodi da ugovarač saglasno konstatuje da je kupac pun iznos kupoprodajne cene isplatio prodavcu na njegov račun znatno pre zaključenja ugovora, da ugovarači saglasno konstatuju da se kupac od ranije nalazio u isključivoj državini zemljišta, te da je kupac u potpunosti izmirio obaveze po prenosu apsolutnih prava. Isitče da se radi o formalnim promenama, a ne materijalnim, da je porodica Mandić izuzetno bogata porodica koja je živela u Hrvatskoj do 1993. godine, da je u vlasništu imala veći broj nepokretnosti označenih u žalbi, da je okrivljeni sa tom imovinom kupio imovinu označenu u osporenom rešenju a koja mu se oduzima privremeno, da je okrivljeni tek od 1996. godine postao radnik PIK „Zemun" i da imovina koju je posedovala porodica Mandić višestruko veća od vrednosti imovine koja je oduzeta pobijanim rešenjem. Ukazuje se da je treće lice Mandić Goran sin okrivljenog bio vrstan student, da je uživao naklonost svojih roditelja, baba i deda, da je dobijao poklone koji su vredniji od zemljišta tj. nepokretnosti koja mu je oduzeta. Prema uverenju drugostepenog suda, upravo iz dokaza izvedenih tokom ročišta za privremeno oduzimanje imovine proizilazi suprotno od navoda u žalbi. Naime u vreme podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine okrivljeni Mandić Rajko je bio vlasnik nepokretnosti, označenih u prvostepenom rešenju, što isti nije osporavao. Okrivljeni Mandić Rajko ima prijavljeno prebivalište u mestu Popović, Sopot u ulici Milorada Markovića Miće 47, kao i njegov sin Mandić Goran sa prijavom prebivališta u Novim Banovcima u ulici Petra Kočića 12 i ne nalaze ce u službi evidencije kao poreski obveznici lokalnih javnih prihoda na porez na imovinu fizičkih lica. Iz uverenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje je utvrđeno kolike je godišnje zarade ostvarivao okrivljeni kao osiguranik od 1996. godine tokom 2001, 2002. godine zaključno sa 2004. godinom i koliko ostvaruju ukupnu godišnju zaradu u tim godinama. Kod takvog stanja stvari, vrednosti navedenih nepokretnosti za koje je pouzdano utvrđeno da su vlasništvo okrivljenog Mandić Rajka očigledno su u nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima i ukazuju u dovoljnoj meri na postojanje osnovane sumnje da je imovina označena u pobijanom rešenju, koja je privremeno oduzeta, pribavljena putem novčanih sredstava stečenih izvršenjem krivičnog dela, te da u toku ovog postupka okrivljeni nije pružio pouzdane i nesumnjive dokaze o visini stečenih prihoda koje bi prihvatio i Apelacioni sud, koji je uverenja da takav pravilan stav prvostepenog suda žalbama nije doveden u sumnju.
Dalje, po stavu Apelacionog suda, prvostepeni sud je cenio, a suprotno navodima u žalbi punomoćnika trećeg lica Mandić Gorana, advokata Save Stojanovića, vezano za navedeno utvrđivanje činjenica koje su od značaja za ocenu osnovanosti zahteva za privremeno oduzimanja imovine od okrivljenog Mandić Rajka, kao i sve izvedene dokaze prikupljene u postupku finansijske istrage za oduzimanje imovine od trećeg lica – sina okrivljenog Mandić Rajka, koje je obrazložio i na osnovu kojih je utvrdio da su navedene nepokretnosti koje su vlasništvo okrivljenog Mandić Rajka i njegovog sina Gorana Mandića kupljene 2002. godine, da su jedna pored druge, te da treće lice Goran Mandić sudu nije pružio dokaze o visini zakonito ostvarnih prihoda na osnovu kojih bi bilo moguće kupiti navedenu nepokretnost. Očigledno je da se treće lice – vlasnik Goran Mandić samo formalno prijavio kao kupac navedene nepokretnosti za račun okrivljenog Mandić Rajka, te da prvostepeni sud pravilno konstatuje da treće lice Mandić Goran u vreme kada je postao vlasnik osporene nepokretnosti koja mu je privremeno oduzeta ovim rešenjem, nije ostvarivao nikakve zakonite prihode niti je dokazao svojim navodima i priloženim dokazima da je bilo kakve zakonite prihode pribavio u navedenom periodu. Ovakav stav prvostepenog suda prihvata i Apelacioni sud.
Drugostepeni sud smatra da ne stoje ni navodi u žalbama okrivljenih i njihovih branilaca, kao i punomoćnika trećih lica, da je pobijanim rešenjem od okrivljenih i trećih lica oduzeta imovina koja je stečena pre izvršenja krivičnog dela koje se optužnicom Višeg javnog tužioca stavlja na teret. Naime, smatra da je prvostepeni sud postupao u skladu sa članom 3. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, gde je u stavu 1. navedeno: "imovinom se smatra dobro svake vrste materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenljivo ili neprocenljivo velike vrednosti i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro. Imovinom se smatra i prihod ili druga korist ostvarena neposredno ili posredno iz krivičnog dela kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana". U stavu 2. istog člana Zakona navodi se "imovinom stečenom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim prihodima", u stavu 3. se navodi "okrivljenim se smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili je osuđen za krivično delo", iz člana 2. ovog Zakona, u stavu 6. istog člana se navodi „da se trećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela", a stavom 7. istog člana se navodi da se vlasnikom smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice. Apelacioni sud navodi da je vodio računa o primeni Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, i da smatra da Zakon nije primenjen retroaktivno. Upravo zbog pravne sigurosti, u samom zakonu je navedeno, u kojoj fazi postupka javni tužilac može podneti zahtev. U konkretnom slučaju nadležno tužilaštvo je podnelo zahtev na osnovu odredaba čl. 21. i 22. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, nakon podignute optužnice, i u vreme podnošenja tog zahteva na snazi je bio Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
4. Odredbom člana 34. stav 3. Ustava je utvrđeno da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, a odredbom člana 58. stav 1. Ustava da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.
Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08), pored ostalog, propisano je: da se imovinom smatra dobro svake vrste, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro, kao i da se imovinom smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana (tačka 1)); da se imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima (tačka 2)); da se okrivljenim smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđeni za krivično delo iz člana 2. ovog zakona (tačka 3)); da se trećim licem smatra fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela (tačka 6)); da se vlasnikom smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice (tačka 7)); da se oduzimanjem smatra privremeno ili trajno oduzimanje od vlasnika imovine proistekle iz krivičnog dela (tačka 8)).
Odredbama člana 21. ovog zakona propisano je: da kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine (stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine (stav 2.); da o zahtevu iz stava 1. ovog člana u zavisnosti od faze postupka odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres (stav 3.).
Ostalim odredbama Zakona, koje su relevantne u konkretnom slučaju, propisano je: da će pre donošenja odluke o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine sud zakazati ročište na koje će pozvati vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika ako ga ima i javnog tužioca (član 23. stav 1.); da će se ročište iz člana 23. stav 1. ovog zakona održati u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine, a da će se započeto ročište dovršiti bez prekidanja (član 24. stav 1.); da javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2.); da vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3.); da po okončanju ročišta sud donosi rešenje kojim usvaja ili odbija zahtev za privremeno oduzimanje imovine (član 25. stav 1.); da se protiv rešenja iz člana 25. stav 1. ovog zakona može izjaviti žalba u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja i da o žalbi protiv rešenja odlučuje vanraspravno veće, odnosno viši sud (član 26. st. 1. i 2.); da privremeno oduzimanje imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine i da u slučaju smrti vlasnika ili ako se pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, sud može preispitati donetu odluku (član 27.).
5. Prema citiranim odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, imovina proistekla iz krivičnog dela može se privremeno ili trajno oduzeti kako od okrivljenog, protiv koga se krivični postupak vodi, tako i od lica na koje je imovina za koju se smatra da je stečena krivičnim delom preneta. Postupak privremenog oduzimanja imovine je jedinstven postupak koji se pokreće zahtevom ovlašćenog predlagača, odnosno javnog tužioca, a okončava odlukom nadležnog suda, i to u naročito hitnom postupku. Javni tužilac ovakav zahtev može podneti postupajućem sudu u svakoj fazi krivičnog postupka, ukoliko proceni da postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno. Ovaj zahtev mora da sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine. Imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima. O ovom zahtevu, u zavisnosti od faze u kojoj se postupak nalazi, odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres.
Ova procesna situacija je sadržinski uporediva sa privremenim oduzimanjem predmeta koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, o čemu odlučuje sud pred kojim se vodi krivični postupak (član 82. ZKP), kao i sa mogućnosti suda u parničnom postupku da u toku pripremanja glavne rasprave i u toku glavne rasprave čak i van ročišta odluči o predlogu za određivanje privremene mere obezbeđenja (član 275. stav 1. i član 313. stav 1. ZPP).
S obzirom na to da se ročište drži u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine i da se dovršava bez prekidanja (član 24. stav 1. Zakona), da na ročištu javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno (član 24. stav 2. Zakona), da na tom istom ročištu vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24. stav 3. Zakona), a da se po njegovom okončanju donosi odluka o zahtevu (član 25. stav 1. Zakona), prema gledištu Ustavnog suda takvo rešenje se može oceniti kao celishodno. Naime, ako ima mesta privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pravovremeno doneta sudska odluka omogućava da se kasnije raspravi pitanje trajnog oduzimanja imovine. Istovremeno je i u interesu vlasnika da se o zahtevu tužioca o određivanju ove preventivne mere blagovremeno odluči, tj. da mu se omogući da, u slučaju da sud ne prihvati navode o postojanju opasnosti da bi kasnije oduzimanje imovine bilo otežano ili onemogućeno, raspolaže imovinom.
Protiv odluke suda kojom je privremeno oduzeta imovina proistekla iz krivičnog dela, dopuštena je žalba o kojoj odlučuje sud (član 26. st. 1. i 3. Zakona), čime je obezbeđeno pravo na pravno sredstvo u skladu sa članom 36. stav 2. Ustava.
Ako sud usvoji zahtev za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, pa se naknadno pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, vlasnik ima mogućnost da se, saglasno članu 27. stav 2. Zakona, obrati sudu radi preispitivanja donete odluke.
Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava se jemči članom 58. stav 1. Ustava, pod uslovom da su svojina i imovina stečeni na osnovu zakona. Dakle, ukoliko su prilikom privremenog oduzimanja imovine stečene krivičnim delom ispunjeni Zakonom propisani uslovi, radi se o zakonom utvrđenom ograničenju načina korišćenja imovine iz člana 58. stav 3. Ustava.
6. U konkretnom slučaju zahtev javnog tužioca za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela podnet je u fazi glavnog pretresa, pa je predsednik postupajućeg veća Višeg suda u Beogradu bio nadležan za odlučivanje o zahtevu, a krivično veće Apelacionog suda za odlučivanje o žalbi protiv rešenja o privremenom oduzimanju te imovine. Iako se krivični postupak vodi protiv Rajka Mandića i drugih, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu, zahtev za privremenim oduzimanjem imovine – nepokretnosti, podnet je u tom krivičnom postupku kako protiv njega, tako i protiv njegovog sina Gorana Mandića, s obzirom na postojanje sumnje da je okrivljeni nepokretnost navedenu u zahtevu preneo na njega. Kako iz pribavljenih dokaza proizlazi da sin okrivljenog nije raspolagao novčanim sredstvima dovoljnim za kupovinu predmetne nepokretnosti, sud je smatrao da je tužilaštvo učinilo opravdanim postojanje opasnosti da će sin okrivljenog raspolagati nepokretnošću kupljenom sredstvima za koja se pretpostavlja da potiču iz krivičnog dela, te da postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno. U sprovedenom hitnom postupku, javni tužilac je izneo dokaze o imovini koju Rajko Mandić kao vlasnik poseduje, naveo okolnosti o osnovanoj sumnji da ta imovina proističe iz krivičnog dela i da nije u srazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, kao i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno. Podnosiocu ustavne žalbe Rajku Mandiću kao vlasniku, njegovom braniocu, njegovom sinu Goranu Mandiću kao trećem licu-vlasniku i njegovom punomoćniku pružena je mogućnost da osporavaju iznete navode javnog tužioca. Međutim, prema oceni predsednika veća Višeg suda u Beogradu, podnosioci za sada nisu uspeli da ospore navode javnog tužioca, odnosno nisu dokazali da je imovina, za koju se osnovano pretpostavlja da je proistekla iz krivičnog dela, u srazmeri sa njihovim zakonitim prihodima, pa je predsednik veća doneo rešenje o njenom privremenom oduzimanju, što, po oceni Ustavnog suda, tu imovinu svrstava u kategoriju imovine koju ne štite odredbe člana 58. Ustava, odnosno ne tretira je imovinom stečenom na osnovu zakona, pa se njeno raspolaganje može ograničiti u javnom interesu, s obzirom na to da je takvo ograničenje u skladu sa zakonom.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju svi zakonom propisani uslovi za donošenje rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela bili ispunjeni, jer su osporena rešenja doneli zakonom ustanovljeni organi, u zakonom propisanom postupku i iz zakonom predviđenih razloga, te je time bio ispunjen zahtev za zakonitošću i srazmernošću, utvrđen članom 58. Ustava i članom 1. stav 2. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Prema navedenom, Ustavni sud je ocenio da se osporenim rešenjima ne utvrđuje krivica za krivično delo koje je okrivljenom Rajku Mandiću stavljeno na teret, već se utvrđuje ispunjenost uslova koje zakon zahteva za privremeno oduzimanje imovine za koju se pretpostavlja da je proistekla iz krivičnog dela, zbog čega smatra neosnovanim navode podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti u krivičnom postupku, zajemčeno odredbom člana 34. stav 3. Ustava.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević