| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Vrhovni kasacioni sud | Datum: 22.06.2017 | Broj: Rev 341/2017 |
| Abstrakt: | |||
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 341/2017
22.06.2017. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Danilovac, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Ankica Miškov, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1776/16 od 14.06.2016. godine, u sednici održanoj 22.06.2017. godine, doneo je
DELIMIČNO SE PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1776/16 od 14.06.2016. godine, u delu kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Somboru P 1733/15 od 10.02.2016. godine, tako što se odbija žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Somboru P 1733/15 od 10.02.2016. godine u usvajajućem delu, kao i rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj odluci.
OBAVEZUJE SE tuženi BB da tužiocu AA naknadi troškove revizijskog postupka od 33.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.
U ostalom delu, revizija tužioca se odbacuje, kao nedozvoljena.
Presudom Osnovnog suda u Somboru P 1733/15 od 10.02.2016. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati ukupno 266.000,00 dinara i to 91.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 70.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 105.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom kamatom počev od 26.02.2015. godine do isplate, dok je odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenih do traženih iznosa i to za pretrpljene fizičke bolove do traženih 200.000,00 dinara, za pretrpljeni strah do traženih 300.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti do traženih 1.200.000,00 dinara. Istom presudom tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi, a tuženi je obavezan da mu naknadi troškove postupka od 80.850,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1776/16 od 14.06.2016. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je odbijena, a žalba tuženog usvojena, pa je prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu, a preinačena u usvajajućem delu tužbenog zahteva i delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio isplatu naknade nematerijalne štete i to 91.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 70.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 105.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i zahtev za isplatu zakonske kamate na te iznose i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke tužilac je obavezan da naknadi tuženom troškove žalbenog postupka od 42.240,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, primenom člana 408. a na osnovu ovlašćenja iz člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Sl.glasnik RS" br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka, zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.
Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, 22.08.2008. godine, po prethodnom dogovoru sa lovočuvarem, tuženi je oko 19,30 časova, sa upravnikom lovišta izašao u obilazak lovnog terena u reonu „....“. Po dolasku na teren, upravnik lovišta je krenuo ka lovočuvaru koji je stigao pre njih, a tuženi je krenuo u obilazak lovišta. Iste večeri tužilac je sedeo na ribarskoj stolici na ivici šume i kada je tuženi, oko 21,00 čas, na ivici šume čuo neko kretanje i uočio divljač u rastinju, zapucao je, ali je pogodio tužioca, koji je tom prilikom zadobio ustrelne rane od vatrenog oružja u predelu obe nadkolenice i leve potkolenice, sa prelomom leve nadkolenice. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka sudovi su utvrdili da je tuženi ovom prilikom zadobio povredu koja se kvalifikuje kao teška telesna povreda, usled koje je trpeo fizičke bolove i strah po intenzitetu i u vremenskom trajanju bliže utvrđenom nižestepenim odlukama, a došlo je i do trajne posledice u vidu umanjenja životne aktivnosti od 10%. Sudovi su utvrdili i da je tužilac član lovačkog društva - lovočuvar, kao i tuženi, da je tužilac primetio da se u lovištu nalaze određena lica, među kojima i tuženi, te da je primetio i kada je tuženi krenuo prema njemu, ali da se nije javio, pretpostavljajući da je i tuženi primetio njega. Utvrđeno je i da je u vezi istog događaja, protiv tuženog vođen krivični postupak, koji je okončan pravnosnažnom presudom kojom je tuženi oglašen krivim za izvršeno teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4 u vezi člana 278. stav 4 u vezi stava 1. KZ RS i izrečena mu je uslovna osuda – kazna zatvora u trajanju od tri meseca sa rokom provere od godinu dana.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tuženi odgovara po pravilima objektivne odgovornosti iz člana 173. i 174. ZOO, ali da postoji i doprinos tužioca za nastanak štetnog događaja u visini od 30%, pa je iznose za koje nalazi da predstavljaju adekvatnu naknadu traženih vidova nematerijane štete (130.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 100.000,00 dinara za pretrpljen strah i 150.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti) umanjio za 30% i na taj način tužiocu dosudio 91.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 70.000,00 dinara za pretrpljen strah i 105.000,00 dinara za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, dok je u ostalom delu tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan.
Pobijanom odlukom, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev u celosti, nalazeći da okolnost što tužilac nije na adekvatan način obavestio o svom prisustvu - lica koja je primetio u lovištu, kao i tuženog koji je išao prema njemu, predstavlja osnov za oslobađanje tuženog od objektivne odgovornosti, primenom člana 177. stav 2. ZOO.
Imajući u vidu sve okolnosti koje su utvrdili nižestepeni sudovi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da tuženi za povređivanje tužioca i nastalu nematerijalnu štetu koju je on pretrpeo, odgovara po pravilima o objektivnoj odgovornosti, iz člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, prema stanovištu ovog suda, okolnost što tužilac te večeri, lica prisutna u lovištu kao i tuženog, nije obavestio o svom prisustvu (pretpostavljajući da su ga videli), tuženog ne oslobađa odgovornosti za nastalu štetu, već predstavlja samo doprinos tužioca štetnom događaju, koji je prvostepeni sud pravilno odmerio u visini od 30%. Pri tom, od uticaja na nemogućnost isključenja odgovornost tuženog je i činjenica da je tuženi, suprotno odredbi člana 18. Pravilnika o korišćenju lovišta kojima gazduje Lovački savez Srbije, preduzeo radnju lova na divljač znatno posle jednog sata nakon zalaska sunca, pa tužilac nije ni morao pretpostaviti da prisustvo lovaca na lovištu te večeri za njega može predstavljati potencijalnu opasnost.
Utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete, koje je tužilac pretrpeo zbog posledica zadobijenih povreda (član 200. stav 1. ZOO), pri čemu su prvostepenom odlukom adekvatno i pravilno utvrđene i sve okolnosti od uticaja za naknadu štete, odnosno dužinu i intenzitet pretrpljenih fizičkih bolova i straha, stepen i vrsta trajno zaostalih posledica na životnu aktivnost tužioca i u čemu se iste ogledaju, ali i vreme proteklo od nastanka štete. Uzimajući u obzir sve ove činjenice, kao i svrhu i cilj kome naknada nematerijalne štete služi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je visina iznosa koja predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljeni strah od 100.000,00 dinara, za fizičke bolove od 130.000,00 dinara i za umanjenje životne aktivnosti od 150.000,00 dinara, adekvatno odmerena, primenom člana 200. ZOO.
Utvrđeni iznosi pravične novčane naknade tužiocu nisu dosuđeni u celosti, već su umanjeni srazmerno njegovom doprinosu za nastanak štetnog događaja i nastupanja štetnih posledica, pa je o ovom delu tužbenog zahteva pravilno odlučeno, primenom člana 192. stav 1. ZOO.
Kako je pobijanom drugostepenom odlukom o ovom delu tužbenog zahteva (usvajajući deo) odlučeno uz pogrešnu primenu materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu odluku u tom delu, kao i u delu o troškovima parničnog postupka, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, primenom člana 153. i 154. ZPP, pripada i pravo na naknadu nužnih i opredeljenih troškova revizijskog postupka, kojima je bio izložen. Visina troškova odmerena je na ime nagrade advokatu za sastav revizije, primenom važeće Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, u ukupnom iznosu od 33.000,00 dinara.
Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
U odbijajućem delu tužbenog zahteva odbijena je i žalba tužioca, zbog čega u tom delu nema mesta primeni člana 403. stav2. tačka 2. ZPP, pa je Vrhovni kasacioni sud, ispitujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, našao da revizija u tom delu nije dozvoljena.
Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi naknade štete u ovoj pravnoj stvari, podneta je 08.10.2010. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog (odbijajućeg) dela je 1.434.000,00 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, od 105,9064 dinara za 1 evro, predstavlja dinarsku protivvrednost iznosa od 13.540,26 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužioca u ovom delu nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP, pa je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.
Predsednik veća - sudija
Vesna Popović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić