REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po1 15/16
Dana 03.11.2016. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Milene Rašić, predsednika veća, Zorana Savića, Mirjane Popović, Jasmine Vasović i Milimira Lukića, članova veća, uz učešće sudijskog saradnika Mirjane Nović, zapisničara, u krivičnom postupku protiv optuženog AA i dr, zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica podstrekavanjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 u vezi sa članom 34 Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.br. 92/14 od 23.10.2015. godine, nakon održanog pretresa u smislu odredbi člana 449 i 450 ZKP, dana 14.10.2016. godine u prisustvu Tužioca za organizovani kriminal Dragoslava Markovića, optuženih AA, AA1, AA2, AA3, AA4, AA5, AA6 i AA7 i njihovih branilaca, advokata AB, AB1, AB2, AB3, AB4, AB5 i AB7 za koga se javio advokat AB6, a u odsustvu uredno obaveštenih branilaca advokata AB8 i Predraga Savića, državnog javnog pravobranioca Republike Srbije, koji je uredno obavešten, i predstavnika oštećenog privrednog društva „AA“ AD za koga nije bilo dokaza da su uredno obavešteni, a nakon većanja i glasanja dana 03.11.2016. godine, većinom glasova, doneo je

PRESUDU

I

ODBIJA SE žalba Tužilaštva za organizovani kriminal, pa se presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.br. 92/14 od 23.10.2015. godine, u delu opisanom pod tačkom 3 u odnosu na optuženog AA, AA5, AA6, zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica podstrekavanjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 u vezi sa članom 34 Krivičnog zakonika, POTVRĐUJE.

II

DELIMIČNIM USVAJANjEM žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal, PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.br. 92/14 od 23.10.2015. godine, u delu opisanom pod tačkama 1 i 2 izreke presude, u odnosu na optužene AA, AA1, AA2, AA3 i AA4, tako što izreka sada glasi:

II/1

optuženi AA1, rođen _. godine u _, JMBG _, od oca _ i majke _, devojačko _, neosuđivan, optuženi AA rođen _. godine u mestu _, JMBG _, od oca _ i majke _, devojačko _, osuđivan presudom Opštinskog suda Žabari K.br. 39/95 od 19.10.1995. godine zbog krivičnog dela iz člana 169 stav 1 Zakona o deviznom poslovanju SRJ na novčanu kaznu u iznosu od 2.000,00 dinara i mera bezbednosti oduzimanja predmeta, presudom Opštinskog suda u Požarevcu K.br. 172/98 zbog krivičnog dela iz člana 201 stav 3 u vezi člana 195 stav 3 KZ RS na novčanu kaznu u iznosu od 7.000,00 dinara i presudom Opštinskog suda u Svilajncu K.br. 12/98 od 21.04.2000. godine zbog krivičnog dela iz člana 242 stav 4 KZ uslovnom osudom na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci sa rokom proveravanja od godinu dana, optužena AA2, rođena _. godine u _, JMBG _, od oca _ i majke _, devojačko _, neosuđivana i optuženi AA3, rođen _. godine u _, JMBG _, od oca _ i majke _, devojačko _, neosuđivan,

K R I V I S U

što su:

U periodu od 22.09. do 25.12.2002. godine, u Požarevcu, optuženi AA1 kao odgovorno lice - vršilac dužnosti direktora Društvenog preduzeća “AA1”, iskorišćavanjem svog položaja i ovlašćenja Privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do, pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 60.977.258,18 dinara, a Republici Srbiji naneo imovinsku štetu u istom iznosu, na šta ga je sa umišljajem podstrekao optuženi AA, vlasnik Privrednog društva “AA2” DOO Vlaški Do, nagovaranjem da to delo izvrši, a sa umišljajem u tome pomogli optužena AA2, direktor Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede i optuženi AA3 arhitekta u ovom zavodu, stvaranjem uslova za izvršenje ovog krivičnog dela, pri čemu su svi pomenuti optuženi bili uračunljivi i svesni svog dela i njegove zabranjenosti, čije izvršenje su i hteli, tako što je optuženi AA nakon kupovine poslovnog prostora DP “AA1” aa od strane njegovog privrednog društva "AA3" nagovorio optuženog AA1 da u ime DP “AA1” njegovom drugom privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do proda poslovni prostor u Požarevcu u ulici aa1, po znatno nižoj ceni od tržišne, te je u tom cilju DP “ AA1” uputila zahtev za izradu procene vrednosti navedene nepokretnosti DP “Zavod za ekonomiku i razvoj privrede” iz Požarevca, koji je dana 24.10.2002. godine prodat putem javne aukcije i promenio naziv u “Zavod za ekonomiku i urbani menadžment” sa čijim kupcem i novim većinskim vlasnikom AA5 se optuženi AA dogovorio da ovaj zavod, prilikom vršenja tražene procene utvrdi nižu tržišnu cenu navedenog poslovnog prostora, pa je pomenuti zahtev DP “AA1” po nalogu optužene AA2, SS, sekretarica u Zavodu za ekonomiku i urbani menadžment, zavela dana 22.09.2002. godine, pod delovodnim brojem 265/1, iako je pod tim delovodnim brojem i datumom već bio zaveden drugi dokument, a sve u cilju prikazivanja da je pomenuti zahtev podnet pre privatizacije navedenog zavoda, nakon čega je optužena AA2, kao direktor Zavoda za ekonomiku i urbani menadžment odredila optuženog AA3 da izvrši procenu tržišne vrednosti predmetnog poslovnog prostora u ulici aa1, u Požarevcu - kuće sa kućištem, izgrađene na kat. parceli broj aa3, te je optuženi AA3 u dogovoru sa optuženom AA2, vrednost predmetnog poslovnog prostora površine 2.321,56 m2 procenio na iznos od 18.863.230,00 dinara, iako je stvarna tržišna vrednost ovog poslovnog prostora tada iznosila 81.977.258,18 dinara, a optužena AA2, u ime Zavoda za ekonomiku i urbani menadžment potpisala ovu procenu, dok je optuženi AA1 ne sačekavši da Zavod za ekonomiku i urbani menadžment izvrši procenu vrednosti predmetnog poslovnog prostora, naložio stručnim službama DP “ AA1” da oglase prodaju predmetnog poslovnog prostora u Požarevcu, u ulici aa1, bez navođenja bližih podataka o tom poslovnom prostoru i njegove početne prodajne cene, kao osnovnih elemenata svake prodaje nepokretnosti, i to u dnevnom listu “AA11” iz Novog Sada, pa kako se na ove oglase, objavljene dana 23.10.2002. godine i 03.11.2002. godine niko nije prijavio optuženi AA1 je doneo odluku da se predmetni poslovni prostor proda neposrednom pogodbom Privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do, u vlasništvu optuženog AA, za iznos od 21.000.000,00 dinara, odnosno 9.045,64 dinara po kvadratnom metru, a zatim dana 25.12.2002. godine u ime DP “AA1” kao prodavca, zaključio Ugovor o kupoprodaji Ov.br. 13641/02, sa navedenom ugovorenom kupoprodajnom cenom iako je znao da je tadašnja realna tržišna vrednost predmetnog poslovnog prostora znatno veća, s obzirom da je DP “ AA1” iste godine drugi svoj poslovni prostor koji se nalazi u istom delu Požarevca, u ulici aa prodala po višestruko višoj ceni od 60.982,00 dinara po kvadratnom metru, na koji način je Privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do, u vlasništvu optuženog AA pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 60.977.258,18 dinara,

- čime je optuženi AA1 izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika, optuženi AA krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica podstrekavanjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 u vezi sa članom 34 Krivičnog zakonika, optužena AA2 i optuženi AA3 po jedno krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 u vezi sa članom 35 Krivičnog zakonika.

pa ih sud, dalje, primenom odredbi člana 4, 5, 42, 45, 54 i 63 Krivičnog zakonika,

O S U Đ U J E

i to:

optuženog AA1 na KAZNU ZATVORA u trajanju od 1 (jedne) godine, u koju kaznu će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Posebnog odeljenja, Okružnog suda u Beogradu Ki.P.br. 54/07 od 16.11.2007. godine u periodu od 13.11.2007. godine do 17.10.2008. godine,

optuženog AA na KAZNU ZATVORA u trajanju od 2 (dve) godine, u koju kaznu će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Posebnog odeljenja, Okružnog suda u Beogradu Ki.P.br. 54/07 od 16.11.2007. godine u periodu od 13.11.2007. godine do 13.03.2009. godine,

optuženu AA2 na KAZNU ZATVORA u trajanju od 6 (šest) meseci, u koju kaznu će joj se uračunati vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Posebnog odeljenja, Okružnog suda u Beogradu Ki.P.br. 11/08 od 05.05.2008. godine u periodu od 05.05.2008. godine do 17.10.2008. godine, a koja kazna će se izvršiti tako što će je optužena izdržavati u prostorijama u kojima stanuje na adresi aa6 i koje prostorije ne sme napuštati osim u slučajevima propisanim odredbom člana 24 Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera. Ukoliko optužena jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u Zavodu za izvršenje kazne zatvora,

optuženog AA3, na KAZNU ZATVORA u trajanju od 6 (šest) meseci, koja kazna će se izvršiti tako što će je optuženi izdržavati u prostorijama u kojima stanuje na adresi aa4 i koje prostorije ne sme napuštati osim u slučajevima propisanim odredbom člana 24 Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera. Ukoliko optuženi jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u Zavodu za izvršenje kazne zatvora.

II/2

optuženi AA4, rođen _. godine u _, JMBG _, od oca _ i majke _, devojačko _, neosuđivan,

K R I V J E

što je:

U januaru i februaru 2003. godine, u Požarevcu, kao službeno lice Republičke uprave javnih prihoda - šef Odseka za utvrđivanje javnih prihoda Filijale Požarevac, iskorišćavanjem svog službenog položaja i ovlašćenja Privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do, pribavio imovinsku korist u iznosu od 9.498.899,72 dinara u vidu neosnovanog umanjenja visine poreza na prenos apsolutnih prava, a Republici Srbiji naneo imovinsku štetu u istom iznosu, tako što je u postupku utvrđivanja visine poreza na prenos apsolutnih prava za nepokretnost - poslovni prostor u ulici aa1, u Požarevcu, po Ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti, zaključenom između DP “AA1” kao prodavca i Privrednog društva “AA2” DOO Vlaški Do, kao kupca, overenom u Opštinskom sudu u Požarevcu dana 25.12.2002. godine pod Ov.br. 13641/02 u predmetu Poreske uprave - Filijale Požarevac broj 413-10/86/03, najpre uticao na referenta za utvrđivanje poreza SS2 da, kao poresku osnovicu, prihvati cenu iz navedenog Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u iznosu od 21.000.000,00 dinara, a kako referent SS2 to nije učinio, već je Komisija Poreske uprave - Filijale Požarevac, čiji je on bio član, izvršila procenu predmetne nepokretnosti i kao realnu tržišnu vrednost te nepokretnosti, odnosno poresku osnovicu, utvrdila iznos od 210.978.000,00 dinara, a SS2 sačinio zapisnik o ovoj proceni broj 413-86/03 od 22.01.2003. godine, koji su potpisali svi članovi ove stalne komisije za procenu, te nakon toga sačinio i potpisao rešenje, u ime direktora Filijale Požarevac, Poreske uprave, broj 413/10-86/03 od 27.01.2003. godine, kojim je utvrđena visina poreza na prenos apsolutnih prava, za navedenu nepokretnost u iznosu od 10.548.900,00 dinara i ovo rešenje ekspedovao kupcu te nepokretnosti - solidarnom jemcu poreske obaveze Privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do, optuženi AA4 je nezadovoljan ovakvim rešenjem naložio referentu SS2 da ponovo sačini zapisnik o proceni vrednosti predmetne nepokretnosti u kojem bi ugovorena cena u iznosu od 21.000.000,00 dinara bila utvrđena kao realna tržišna vrednost ove nepokretnosti, kao i uplatnicu na iznos poreza, koji se dobija primenom stope od 5% na poresku osnovicu od 21.000.000,00 dinara, to jest na iznos od 1.050.000,28 dinara, što je SS2 ovog puta isključivo usled pritiska optuženog AA4 i učinio i sačinio novi zapisnik o proceni vrednosti predmetne nepokretnosti broj 413-86/03 sa datumom 22.01.2003. godine, u kojem je konstatovano da je realna tržišna vrednost ove nepokretnosti ona vrednost koja je navedena u Ugovoru Ov.br. 13641/02 - 21.000.000,00 dinara, a zatim ovaj novi zapisnik i uplatnicu dostavio optuženom AA4 koji je ovaj novi zapisnik potpisao i vratio ga SS2 radi sačinjavanja nacrta rešenja, pa je SS2 na osnovu tog novog zapisnika sačinio nacrt rešenja broj 413-10/86/03 kojim je u odnosu na predmetnu nepokretnost utvrđen porez na prenos apsolutnih prava u iznosu od 1.050.000,28 dinara i ovo rešenje odneo AA4 na potpis, nakon čega je ono ekspedovano Privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do, koje je u pomenutom iznosu platilo porez na prenos apsolutnih prava umesto u iznosu od 10.548.900,00 dinara, pa je time optuženi AA4 ovom privrednom društvu u vlasništvu optuženog AA pribavio imovinsku korist u iznosu od 9.498.899,72 dinara na štetu budžeta Republike Srbije,

- čime je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika,

pa ga sud primenom odredbe člana 4, 5, 42, 45, 54 i 60 Krivičnog zakonika

O S U Đ U J E
na KAZNU ZATVORA u trajanju od 1 (jedne) godine, u koju kaznu će mu se uračunati vreme provedeno u pritvoru od 13.11.2007. godine do 22.01.2008. godine.

Na osnovu odredbe člana 91 i 92 Krivičnog zakonika i člana 538 stav 1 i 2 ZKP i člana 541 ZKP

ODUZIMA SE IMOVINSKA KORIST

od preduzeća „AA2“ DOO Vlaški Do, pribavljena izvršenjem krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica podstrekavanjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 u vezi sa članom 34 Krivičnog zakonika opisanog u stavu II/1 izreke presude, u iznosu od 60.977.258,18 dinara pa se „AA2“ DOO obavezuje da uplati ovaj iznos na račun budžeta Republike Srbije, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja i

od preduzeća „AA2“ DOO Vlaški Do, pribavljena izvršenjem krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika opisanog u stavu II/2 izreke presude, u iznosu od 9.498.899,72 dinara pa se „AA2“ DOO obavezuje da uplati ovaj iznos na račun budžeta Republike Srbije, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu odredbi člana 261,262 i 264 ZKP optuženi AA, AA1, AA2, AA3 i AA4, obavezuju se da plate troškove krivičnog postupka o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem.

Na osnovu odredbe člana 261 stav 2 tačka 9 ZKP obavezuju se optuženi AA, AA1, AA2, AA3 i AA4 da na ime sudskog paušala plate sudu iznos od po 20.000,00 dinara.

III

PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja K.Po1.br. 92/14 od 23.10.2015. godine, u delu opisanom pod tačkom 4 izreke, tako što Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje,

prema optuženom AA7, rođenom _. godine u _, JMBG _ od oca _ i majke _, devojačko _, neosuđivanom,

na osnovu odredbe člana 422 tačka 3 ZKP

ODBIJA OPTUŽBU

Da je:

Dana 10.08.2006. godine, u Beogradu, kao odgovorno lice - vlasnik i direktor Privrednog društva DOO “AA6”, Beograd, iskorišćavanjem svog položaja i ovlašćenja Privrednom društvu “AA” AD Požarevac pribavio protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 459.000,00 dinara, pri čemu je bio uračunljiv i svestan svoga dela i njegove zabranjenosti, čije izvršenje je i hteo, tako što je Privrednom društvu “AA” AD Požarevac, ispostavio račun Privrednog društva “AA6” DOO Beograd, sa neistinitim sadržajem i to račun broj 18/06 od 10.08.2006. godine na iznos od 3.009.000,00 dinara za navodno isporučenih 150 komada baštenskih garnitura, koje nikada nisu isporučene Privrednom društvu “AA” AD Požarevac, na koji način je omogućio Privrednom društvu “AA” AD Požarevac da prijemom ovog računa sa neistinitim sadržajem u svojim poslovnim knjigama neistinito prikaže ulazni PDV u visini od 18% od navedenog iznosa, tj. u novčanom iznosu od 459.000,00 dinara, te da za taj iznos manje plati Poreskoj upravi Republike Srbije na ime poreza po odbitku,

- čime bi izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 stav 2 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika.

Na osnovu odredbe člana 265 stav 1 ZKP troškovi krivičnog postupka u odnosu na optuženog AA7 padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Obrazloženje

Pobijanom presudom optuženi su oslobođeni od optužbe na osnovu odredbe člana 423 stav 1 tačka 2 ZKP i to optuženi AA1 da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika, optuženi AA da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica podstrekavanjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika u vezi sa članom 34 Krivičnog zakonika, optuženi AA2 i AA3, po jedno krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica pomaganjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika u vezi sa članom 35 Krivičnog zakonika, optuženi AA4 da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika, optuženi AA da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica podstrekavanjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika u vezi sa članom 34 Krivičnog zakonika, optuženi AA8 da je izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika i optuženi AA5 i AA6 da su izvršili krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica podstrekavanjem iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika u vezi sa članom 34 Krivičnog zakonika, a optuženi AA7 da je izvršio krivično delo iz člana 234 stav 2 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika. Na osnovu odredbe člana 265 stav 1 ZKP odlučeno je da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda. Na osnovu odredbe člana 258 stav 3 ZKP oštećeni su za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu.

Protiv navedene presude žalbu je izjavilo Tužilaštvo za organizovani kriminal, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da drugostepeni sud po održanom pretresu preinači presudu i optužene oglasi krivim i osudi na kaznu zatvora po zakonu.

Odgovore na žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal podneli su:

- branilac optuženog AA7, advokat AB7 sa predlogom da drugostepeni sud podnetu žalbu odbije kao neosnovanu, a prvostepenu presudu potvrdi,

- branilac optuženog AA1, advokat AB2, sa predlogom da podnetu žalbu drugostepeni sud odbije kao neosnovanu,

- branilac optuženog AA, advokat AB, sa predlogom da podnetu žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal Apelacioni sud u Beogradu odbije kao neosnovanu,

- branilac optuženog AA6, advokat AB5, sa predlogom da drugostepeni sud žalbu odbaci ili je odbije, a prvostepenu presudu potvrdi.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je u podnesku Ktž.br. 17/16 od 06.04.2016. godine predložio da drugostepeni sud usvoji žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal.

Apelacioni sud u Beogradu je dana 07.07.2016. godine održao javnu sednicu u prisustvu Tužioca za organizovani kriminal Dragoslava Markovića, optuženih AA i AA6 i branilaca optuženih advokata AB, AB5 i AB6, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pobijanu presudu u okviru osnova, dela i pravca pobijanja istaknutim u žalbi u smislu odredbe člana 451 stav 1 ZKP, pa je imajući u vidu žalbene navode i predloge, našao da prvostepena presuda sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka koje su dovele i do pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, kako je u ovom krivičnom predmetu presuda već jedanput ukidana Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je u smislu odredbe člana 449 i 450 ZKP doneo odluku da se otvori pretres pred drugostepenim sudom.

Dana 14.10.2016. godine Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je održao pretres na kom je saslušao optužene AA, AA1, AA2, AA3, AA4, AA5, AA6 i AA7, te na saglasan predlog stranaka pročitao dokaze koji su izvedeni u prvostepenom postupku, pročitao iskaz optuženog, sada pokojnog AA8, u smislu odredbe člana 406 stav 1 ZKP, pa je imajući u vidu navedeno, našao:

Žalba Tužilaštva za organizovani kriminal je delimično osnovana.

U toku drugostepenog postupka Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž 1 Po1.br. 15/16 od 05.07.2016. godine, koje je preinačeno rešenjem Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja u pogledu odluke o troškovima krivičnog postupka, obustavio krivični postupak u odnosu na optuženog AA8 zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika, usled smrti.

Razlozi za odbijanje žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal u odnosu na optužene AA, AA5 i AA6, a u pogledu tačke 3 izreke prvostepene presude (stav I ove odluke)

Vezano za ovu tačku izreke prvostepene presude Tužilac za organizovani kriminal u žalbi ukazuje na to da je sud ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka VV2 izveo pogrešan zaključak jer ne evidentiranje računa u knjizi izdavaoca, po nalaženju Tužilaštva za organizovani kriminal, može da ukaže samo da roba nije isporučena, a kasa blokovi bi potvrdili da je roba plaćena, što sve ukazuje da su računi bili fiktivni i da ih kao takve nije mogao da prihvati i odobri optuženi AA8, a posebno s toga što jedan broj računa nije sadržao podatke kome je račun izdat, a samim tim i ko je platio taj račun.

Međutim, ovakvi žalbeni navodi se ne mogu prihvatiti, s obzirom na to da je prvostepeni sud pravilno cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, iz kog je utvrdio nespornu činjenicu da pojedini računi nisu evidentirani u knjizi izdavaoca računa, te da određeni broj računa nije posedovao paragon odnosno kasa blok i da jedan broj računa uopšte nije sadržao podatke kome su izdati. Prvostepeni sud je ceneći ovakav nalaz i mišljenje sudskog veštaka našao da se formalni nedostaci, koje je sudski veštak uočio, a koji u toku ovog krivičnog postupka nisu bili sporni, ne mogu pripisati krivičnopravnoj odgovornosti direktora preduzeća “AA” AD, sada pokojnog optuženog AA8, koji je po istim nesporno odobravao plaćanje. Naime, u navedenom periodu Privredno društvo “AA” ad je imalo stručne službe koje su bile zadužene za obavljanje računovodstvenih i knjigovodstvenih poslova, a o samom postupku prijema gotovinskih računa i izdavanju priznanica detaljno se izjašnjavao u toku ovog krivičnog postupka blagajnik privrednog subjekta - svedok SS3. Svedok SS3 je u svom iskazu navela da je priznanice u svojstvu blagajnika izdavala i na ime gotovinskih računa, pri čemu je objasnila da su gotovinski računi isto što i gotov novac, te je izdavala priznanice i u slučajevima kada članovi konzorcijuma kupe neku robu i donesu joj račun na blagajnu i to na iznose navedene u računu. Ukazala je i na to da je nosila direktoru AA8 gotovinske račune jer je on morao svojim potpisom da odobri isplatu, a potom je za visinu tog računa pisala priznanicu za uvećanje kapitala. Kada se ima u vidu navedeno, po oceni Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, a kod činjenice da je Privredno društvo “AA” ad Požarevac imalo stručne službe zadužene za prijem računa i njihovo knjiženje, pravilno je prvostepeni sud zaključio da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka i iskaza svedoka, ne proizilazi da je o nekim eventualnim manjkavostima informisan direktor. Stim u vezi, nakon izvedenih dokaza, prvostepeni sud je pravilno zaključio da u konkretnom slučaju ni jedan izvedeni dokaz nije potkrepio tvrdnju Tužilaštva za organizovani kriminal da su optuženi AA, AA5 i AA6 na bilo koji način nagovorili sada pokojnog AA8 da iskoristi svoj položaj ili ovlašćenje i da kao direktor Privrednog društva “AA” ad prihvati račune sa neistinitom sadržinom i izda priznanice članovima konzorcijuma da su u subjekat privatizacije uložili novčana sredstva znatno manja od stvarnih ulaganja. U prilog ovakvom zaključku ide i to što je i sam sada pokojni AA8 u svojoj odbrani dosledno negirao da je bilo ko od članova konzorcijuma na njega vršio pritisak da nešto učini, da ga niko ni na šta nije nagovarao, a tako data odbrana je u saglasnosti i po oceni ovog suda sa datim odbranama optuženih AA, AA5 i AA6, koji su u toku celog krivičnog postupka negirali preduzimanje krivičnopravnih radnji koje su im stavljene na teret.

Istovremeno, po mišljenju ovog suda, u prilog ovakvom zaključku prvostepenog suda, ide i izveštaj Agencije za privatizaciju od 10.06.2011. godine, kao i pisana dokumentacija koja je agenciji dostavljena, iz kog izveštaja je utvrđeno da je Konzorcijum fizičkih lica čiji je ovlašćeni predstavnik AA6 kao kupac društvenog kapitala subjekta “AA” ad izvršio u celosti isplatu kupoprodajne cene po Ugovoru o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije zaključno sa danom 20.03.2008. godine. Iz predmetnog izveštaja Agencije za privatizaciju proizilazi i to da je agencija u okviru svojih nadležnosti vršila i kontrolu izvršenja ugovornih obaveza u sedištu subjekta privatizacije i to dana 19.02.2004. godine i da je vršila kancelarijsku kontrolu na osnovu dostavljene dokumentacije, te da je prilikom vršenja kontrole utvrđeno da je skupština održana dana 13.12.2003. godine na kojoj je doneta odluka da investicija bude i u gotovom novcu i u unosu stvari.

Upravo navedeno, i po oceni drugostepenog suda, ukazuje na to da je Agencija za privatizaciju bez primedbi prihvatila izveštaj i izvršila uvid u svu dostavljenu dokumentaciju, te da je celokupan postupak dokapitalizacije čak i po oceni Agencije za privatizaciju sproveden bez primedbi organa koji je bio zadužen za kontrolu sprovođenja ugovornih obaveza i uz učešće stručnih lica, pri čemu je pravnik angažovan od strane članova konzorcijuma, a revizor naknadno od strane pravnika, pa imajući to u vidu i činjenicu da se preduzeće „AA“ ad izjasnilo da nije oštećeno i nije istaklo imovinsko pravni zahtev, to pravilno prvostepeni sud zaključuje da nema dokaza pre svega da je kod sada pokojnog AA8, direktora preduzeća, postojao umišljaj da određena ulaganja u procesu dokapitalizacije budu neistinito prikazana.

Tužilac za organizovani kriminal u podnetoj žalbi osporava i ocenu prvostepenog suda vezano za umišljaje optuženih za ovo krivično delo. Po oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud na strani 129 zaključio da u toku ovog krivičnog postupka nije dokazano da su se optuženi AA, AA5 i AA6 dogovorili da Agenciji za privatizaciju Republike Srbije lažnu prikažu da su u celosti izvršili obavezu investicionog ulaganja DP “AA”, s obzirom da su optuženi negirali bilo kakav dogovor u tom smislu, a Tužilac ni jednim dokazom nije opovrgao odbrane optuženih u tom delu. U vezi sa tim prvostepeni sud je pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nije dokazano da su optuženi izvršili krivično delo koje im je tačkom 3 izreke prvostepene presude stavljeno na teret, te ih u tom smislu i oslobodio optužbe na osnovu odredbe člana 423 tačka 2 ZKP.

Tužilaštvo za organizovani kriminal u podnetoj žalbi, a vezano za tačku 3 izreke prvostepene presude, citira dokaze koji su izvedeni od strane prvostepenog suda, ali ih analizira na drugačiji način nego što to čini prvostepeni sud ukazujući da upravo izvedeni dokazi i iskazi saslušanih svedoka govore u prilog javne optužbe. Međutim, takvi žalbeni navodi se po nalaženju ovog suda ne mogu prihvatiti, s obzirom na to da je prvostepeni sud, po nalaženju ovog suda, izvedene dokaze pravilno analizirao i našao da isti kao takvi nisu dovoljni da bi se optuženi na osnovu istih oglasili krivim.

Kada se ima u vidu izneto, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je mišljenja da je prvostepeni sud pravilno optužene oslobodio od optužbe nalazeći da nije dokazano da su izvršili krivična dela koja su im stavljena na teret opisana pod tačkom 3 izreke prvostepene presude. Ovo tim pre što je odredbom člana 16 stav 5 ZKP propisano da će sud sumnju u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primene neke druge odredbe krivičnog zakona u presudi ili rešenje koje odgovara presudi rešiti u korist optuženih, a u situaciji kada se na osnovu izvedenih dokaza ne može na nesumnjiv način utvrditi da su optuženi postupali na način kako je to opisano pod tačkom 3 izreke prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je doneo odluku da žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal u tom delu odbije kao neosnovanu, a na osnovu odredbe člana 457 ZKP.

Razlozi za usvajanje žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal vezano za tačku 1 izreke prvostepene presude (stav II/1 ove odluke)

Osnovano se u žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal ukazuje na to da sud nije dao dovoljno uverljive razloge za oslobađajući deo pobijane presude vezano za tačku 1, te da pri donošenju takve odluke nije imao u vidu sve činjenice sadržane u spisima predmeta, a koje na drugačiji način, i po oceni ovog suda, ukazuju na preduzete radnje optuženih.

Pre svega na osnovu navoda odbrane optuženog AA1, a koji su potvrđeni pisanim dokazima, odlukom Upravnog odbora DP “AA1” i zapisnicima sa sednica Upravnog odbora, ovaj sud je nesumnjivo utvrdio da je optuženi AA1 odlukom Upravnog odbora DP “AA1” broj 36/12/1-01 od 08.10.2001. godine imenovan za vršioca dužnosti generalnog direktora tog preduzeća sa neograničenim ovlašćenjima za zastupanje i da je tu dužnost obavljao od 10.10.2001. godine do 25.10.2005. godine kada je razrešen dužnosti direktora DLS “AA7” koje preduzeće je pravni sledbenik DP “AA1” Beograd. Na predlog predsednika Upravnog odbora i direktora istog preduzeća doneta je dana 19.06.2002. godine odluka da Skupština odobrava prodaju osnovnog sredstva - poslovnog prostora u Požarevcu u ulici aa1, kuća sa kućištem izgrađena na kp.br. aa3 u površini od 26,22 ara, s tim da početnu cenu utvrdi ovlašćena agencija za procenu tržišne vrednosti nekretnina, a da v.f. generalnog direktora sprovede proceduru i podnese izveštaj Skupštini. Takođe je utvrđeno da je u vezi procene ove poslovne zgrade najpre angažovano A.D. za projektovanje, inženjering i konsalting iz Zrenjanina ali su isti u vršenju procene bili sprečeni ponašanjem radnika na terenu dana 31.07.2002. godine, tako da je procena iste nepokretnosti poverena drugom procenitelju “Zavodu za ekonomiku i razvoj privrede” Požarevac koji je izvršio procenu u novembru 2002. godine. Pre dobijene procene tržišne vrednosti ovog objekta, od strane ”AA1” Beograd objavljen je oglas o prodaji poslovnog prostora zgrade u Požarevcu u ulici aa1 sa naznakom da se zgrada prodaje u viđenom stanju i to u oglasu u dnevnom listu “AA11” koji izlazi na teritoriji Novog Sada, na dane 23.10.2002. godine i 03.11.2002. godine, a po kojim oglasima se niko nije javio kao zainteresovani kupac.

Na osnovu procene vrednosti poslovnog objekta u ulici aa1, Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede Požarevac iz 2002. godine, utvrđeno je da je navedena procena urađena na zahtev DP „AA1“, da se radi o poslovnom objektu u ulici aa1, Požarevac, bruto površine 2.321,56 m2, da je procenu vršio arhitekta AA3 i da je objekat procenjen na 314.388,00 evra, kao i da je procenu potpisala direktor Zavoda - ovde optužena AA2, a da je na samoj proceni kao vreme izrade označen novembar 2002. godine.

Na osnovu Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog dana 25.12.2002. godine između DP „AA1“ i preduzeća „AA2“ overenog pred Opštinskim sudom u Požarevcu (Ov.br.13641/2) i aneksa ugovora overenog pred Opštinskim sudom u Požarevcu dana 06.03.2003. godine (Ov.2470/3) Apelacioni sudu Beogradu, Posebno odeljenje je utvrdio da je „AA1“ Beograd preduzeću „AA2“, čiji je vlasnik i osnivač optuženi AA, prodalo nepokretnost - poslovnu prostoriju u _, (sada ulica aa1), po ceni od 21.000.000,00 dinara, s tim da kupac kupoprodajnu cenu isplati u sedam rata - poslednju do 25.06.2003. godine. Ugovor je u ime prodavca DP „AA1“ potpisao optuženi AA1, kao vršilac dužnosti generalnog direktora „AA1“ po ovlašćenju skupštine „AA1“, a u ime kupca preduzeća “AA2“ optuženi AA, direktor i vlasnik.

Na osnovu Aneksa ugovora Ov.br. 13641/2 a koji aneks je overen pred Opštinskim sudom u Požarevcu pod Ov.br. 2470/3 dana 06.03.2003. godine utvrđeno je da je kupac isplatio deo kupoprodajne cene u iznosu od 8.900.000,00 dinara do 20.02.2003. godine, a obavezao se da preostali deo kupoprodajne cene u iznosu od 12.100.000,00 dinara isplati najkasnije do 20.04.2003. godine, a na osnovu potvrde DP “AA1” Beograd od 06.03.2003. godine i izjave od 11.03.2003. godine utvrđeno da je DP “AA1” dala saglasnost da se po osnovu Ugovora o kupoprodaji i Aneksa, kupac “AA12” DOO uknjiži kao vlasnik na poslovnoj prostoriji koja se vodi kao kuća sa kućištem, jednom zgradom, dvorištem i vinogradom, hotel “AA5” u _ na kp. aa3, osim na stanu koji je na prvom spratu i koji se sastoji od dve sobe i kuhinje u prizemlju čiji je vlasnik fizičko lice SS4, te je dana 14.07.2003. godine izvršena primopredaja ovog poslovnog prostora između prodavca i kupca.

Radi utvrđivanja i razjašnjenja odlučne činjenice da li je optuženi AA poslovni prostor u ulici aa1 kupio po ceni znatno nižoj od tržišne, Apelacioni sud u Beogradu je cenio dokaz - nalaz i mišljenje sudskih veštaka VV i VV1, kao i njihovo usmeno izjašnjenje dato na pretresu održanom dana 22.05.2015. godine, u kom su, nakon neposrednog uvida u sve objekte postojeće na kat. parc. aa3 i izvršenog merenja, dali tačne površine posebno svakog objekta postojećeg na kat. aa3, a veštak VV tržišnu vrednost tih objekata. Iz priložene skice utvrđeno je da su na parceli evidentirani objekti kao celine:
- glavni objekat na uglu ulice aa, _ i _, ranije poznat kao hotel „AA5“ koji se sastoji od podruma, prizemlja i sprava (na skici označen kao celine E i F)
- objekat u ulici aa5 u gradu poznat kao „AA8“ (na skici označen kao celina A)
- objekat u ulici aa5a koji sadrži lokale i stan (na skici označen kao celina B i F)
- objekat u ulici aa5b koji sadrži lokale i dva stana kao i garažu (na skici označen kao celine C,D,I,J i L)

U nalazu i mišljenju je konstatovano i to da su u objektima evidentirane celine i prostorije po etažama, sprat, prizemlje i podrum, te je prema rekapitulaciji površina svih objekata korisna površina objekta „AA5“ 1.498,33m2 bez komunikacije, plus 77,46m8 površine komunikacije, objekta u ulici aa5 434,88 m2 bez komunikacije, plus 4,07m2 površine komunikacije, objekat u ulici aa5a površine 167,34 m2 i objekta u ulici aa5b površina 194,65 m2, konstatujući da je ukupna korisna površina svih navedenih objekata 2.295,20 m2.

Veštak VV1 je objasnio da su u korisnu površinu ušle sve prostorije objekta, objašnjavajući da se korisna površina razlikuje od podne utoliko što podna površina ne mora da bude jednaka korisnoj, jer se ona može sastojati iz nekih celina koje se po propisima, odnosno po JUS-u, obračunavaju sa manjom procenom - na primer terasa, a sudski veštak VV je navedenim nalazom dao konačno tržišnu cenu objekata, navodeći da je tu cenu utvrđivao na više načina: anketnim putem - uviđajem u ponudu i potražnju, analizom ugovorene i izvršene kupoprodaje dela istog prostora između firme „AA2“ i „AA4“ iz Beograda (sada „AA4A“) i analizom izvršenih i sprovedenih rešenja Poreske uprave, Filijale u Požarevcu za izvršeni promet, te da je obračun vršen za korisnu površinu pri čemu je korisna površina garaža i skladišnih prostora redukovana sa 50%, a balkoni sa 25%.

Dajući procenu tržišne vrednosti objekta primenom tržišnih cena utvrđenih anketnim putem na tržištu grada Požarevca veštak se izjasnio da je prometna vrednost objekta decembra 2002. godine - marta 2003. godine, kada je izvršen promet objekta, iznosila za lokale 900 evra po metru kvadratnom, za kancelarije 800 evra po metru kvadratnom, za stanove 500 evra po metru kvadratnom, a imajući u vidu površine objekata veštak je dao ukupnu tržišnu vrednost objekata posebno izračunavajući vrednost celina koje se sastoje od lokala, posebno celina koje se sastoje od kancelarija i posebno celina koje se sastoje od stanova. Dajući rekapitulaciju procene tržišne vrednosti u evrima i dinarima primenom ove metode, sudski veštak je naveo da:
- tržišna vrednost hotela „AA5“ u ulici aa1 iznosi 1.334.891,00 evra (protivvrednost u dinarima 81.977.258,18 ),
- tržišna vrednost bioskopa “AA8” u ulici aa5 iznosi 351.160,00 evra (protivvrednost u dinarima 21.565.156,99),
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5a iznosi 135.286,00 evra (protivvrednost u dinarima 8.308.075,60), a
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5b iznosi 142.061,00 evra (protivvrednost u dinarima 8.724.136,50), ukazujući da ukupna vrednost svih objekata na parceli iznosi 1.963.398,00 evra (protivvrednost u dinarima 120.574.627,30).

Sudski veštak je dajući tržišnu vrednost objekta primenom kupoprodajne cene iz ugovora o kupoprodaji nepokretnosti zaključenog između „AA2“ kao prodavca i „AA4“ odnosno „AA4A“ kao kupca, dao rekapitulaciju procene tržišne vrednosti, pri čemu je po ugovoru cena za lokale iznosila 1.500 evra po m2, a za kancelarije 384,60 evra, a za stanove je primenjena ugovorena cena za kancelarijski prostor, pa:
- tržišna vrednost objekta hotel “AA5” u ulici aa1 iznosi 1.434.333,70 evra (dinarska protivvrednost 88.084.153,70);
- tržišna vrednost bioskopa „AA8“ u ulici aa5 iznosi 168.820,20 evra (dinarska protivvrednost 10.367.451,10);
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5a iznosi 208.290.20 evra (dinarska protivvrednost 12.791.351,15);
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5b iznosi 199.608,75 evra (dinarska protivvrednost 12.258,212,90), ukazujući na to da ukupna tržišna vrednost objekta iznosi 2.014.052,85 evra (dinarska protivvrednost od 123.685.402,40).

U nalazu i mišljenju, sudski veštak je procenio i tržišnu vrednost objekta primenom utvrđene tržišne vrednosti objekata za koje je Poreska uprava u Požarevcu donela rešenje o utvrđivanju poreza broj 413-10/86/03 od 27.01.2003. godine, te je izneo već utvrđenu tržišnu vrednost objekata „AA5“ rešenjem - 163.782,00 dinara, te podelom iznosa srazmerno objektima, utvrdio da:
- tržišna vrednost objekta hotel “AA5” iznosi 108.587.466,00 dinara,
- tržišna vrednost objekta bioskopa “AA8” u ulici aa5 iznosi 30.250.535,40 dinara,
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5a iznosi 11.530.252,80 dinara
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5b iznosi 13.413.745,80 dinara, određujući da ukupna tržišna vrednost svih objekata primenom navedene metode iznosi 163.782.000,00 dinara.

Procenjujući tržišnu vrednost objekta primenom utvrđene tržišne vrednosti objekata za koje je Poreska uprava u Požarevcu donela rešenje o utvrđivanju poreske broj 413-10/773 od 11.04.2003. godine, sudski veštak je dao rekapitulaciju procene tržišne vrednosti objekta, navodeći da:
- tržišna vrednost objekta hotel “AA5” u ulici aa1 iznosi 1.434.333,70 evra (protivvrednost u dinarima 91.450.678,35);
- tržišna vrednost objekta “AA8” u ulici aa5 iznosi 168.820,20 evra (protivvrednost u dinarima 10.763.689,00);
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5a iznosi 208.290.20 evra (protivvrednost u dinarima 13.280.229,10);
- tržišna vrednost objekta u ulici aa5b iznosi 12.726.714,60), te je ukupna tržišna vrednost svih objekata 2.014.052,85 evra (protivvrednost u dinarima 128.221.311,10).

Upravo iz napred navedenog se utvrđuje da je najmanja tržišna vrednost objekta procenjena metodom ponude - potražnje u periodu od decembra 2002. do marta 2003. godine. Drugostepeni sud je analizirajući dati nalaz i mišljenje isti u potpunosti prihvatio, kao i tržišnu vrednost objekta koju je veštak dao koristeći anketnu metodu, obzirom da je po oceni ovog suda ova metoda najprihvatljivija za utvrđivanje tržišne vrednosti nepokretnosti. Veštak je prilikom davanja svog nalaza i mišljenja imao u vidu tržišne podatke u vidu ponuda na teritoriji grada Požarevca i to u vreme kada je predmetna nepokretnost prodata, dakle cene koje su agencije objavljivale kao ponude, navodeći da tržišna vrednost objekta ne zavisi od njegove starosti, konstrukcije niti obrade objekta, već isključivo od tržišnih uslova - ponude i potražnje. Sudski veštak je prosečnu prodajnu cenu (do koje je došao na osnovu podataka agencije i prema kojoj metodi je prosečna tržišna vrednost metra kvadratnog lokala 1.150 evra, metra kvadratnog kancelarijskog prostora 1000 evra) umanjio za vrednost radova koji su neophodni da bi objekat došao do nivoa obrade novog objekta, te je procenio da troškovi neophodni da se lokali dovedu u to stanje iznose 250 evra po metru kvadratnom, a troškovi neophodni da se stanovi dovedu u to stanje iznose 200 evra, te našao da je vrednost metra kvadratnog lokala u predmetnoj nepokretnosti 900 evra, a vrednost metra kvadratnog kancelarija 800 evra. Koristeći anketnu metodu veštak je metar kvadratni stambenog prostora procenio na 500 evra.
Čak i kada se uporedi tržišna vrednost objekta do koje je veštak došao primenom anketne metode sa tržišnom vrednošću koja je utvrđena po osnovu ugovora o kupoprodaji broj 092 od 27.03.2003. godine, kao i sa tržišnom vrednošću objekta koja je utvrđena po rešenjima Poreske uprave Požarevac broj 413-10/773 od 11.04.2003. godine i broj 413-10/86/03 od 27.01.2003. godine (kojima je utvrđen porez na prenos apsolutnih prava prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji između DP „AA1“ kao prodavca i preduzeća „AA2“ kao kupca) i ugovora o kupoprodaji između preduzeća „AA2“ kao prodavca i „AA4“ kao kupca, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da se radi o približnim vrednostima, ali je prihvatio procenu nepokretnosti koju je dao sudski veštak primenom anketne metode nalazeći da se tržišna vrednost nepokretnosti i određuje na tržištu, a da je pri tome upravo sudski veštak cenio i činjenicu da je preduzeće „AA2“ samo tri meseca nakon što je kupilo nepokretnost od „AA1“, deo te nepokretnosti prodalo „Ju banci“ po znatno višoj ceni od one po kojoj je kupilo od „AA1“.

Sudski veštak VV je na pretresu dana 22.05.2015. godine izjavio da ostaje pri datom nalazu i mišljenju dodajući da je uticaj lokacije da li je lokal u centru ili na periferiji grada jako bitan, da je to uzeto u obzir i našao da se radi o objektu koji je u najstrožem centru Požarevca i da upravo zbog toga ima mnogo veću vrednost. Dodao je da objekat nije dovoljno održavan, ali i da ima dosta oštećenja od proteka vremena, ali da je objekat konstruktivno i u statičkom pogledu izuzetno kvalitetan, te je istakao i to da starost objekta na tržišnu cenu nema nikakav uticaj, s obzirom da je tržišna cena ona koja se postiže na tržištu.

Dakle, uočljivo je prema nalazu veštaka da primenom različitih metoda i uzetih parametara na osnovu kojih je veštak utvrđivao tržišnu vrednost predmetnog objekta hotela “AA5” u Požarevcu u vreme zaključivanja spornog Ugovora o kupoprodaji, veštak dolazi do približno iste vrednosti a koja je višestruko veća od vrednosti date u proceni koju je dao optuženi AA3.

Sledeće odlučne činjenice, a koje su bile sporne tokom postupka su:
- da li je optuženi AA1 znao da je vrednost određena od strane optuženog AA3 znatno ispod tržišne vrednosti, te
- da li je u vezi sa određivanjem procenitelja postojao dogovor i ako jeste između koga, kao i
- pod kojim okolnostima je došlo do oglašavanja prodaje objekta u ulici aa1 u Požarevcu.

Najpre vezano za činjenicu da li je optuženi AA1 znao realnu vrednost objekta, i po mišljenju drugostepenog suda, a na šta se osnovano žalbom Tužilaštva za organizovani kriminal ukazuje, prvostepeni sud neosnovano prihvata odbranu optuženog AA1 da nije znao da je procena tržišne vrednosti nepokretnosti koju je izvršio Zavod za ekonomiku znatno ispod tržišne vrednosti. Naime, iz izvedenih dokaza proizlazi da je optuženi AA1 u ime DP „AA1“ dana 26.08.2002. godine zaključio ugovor sa preduzećem „AA3“, čiji je suvlasnik AA, o prodaji poslovnog objekta u Požarevcu, u ul.aa, površine 174,95 m2, iz kog ugovora se utvrđuje da je poslovni prostor u aa čaršiji prodat po ceni od 10.671.950,00 dinara, dakle višestruko višoj ceni po m2 u odnosu na objekat u aa. Iz navedenog proizilazi da je optuženi AA1 u ime DP „AA1“ zaključio i ugovor o prodaji poslovnog prostora u aa čaršiji i ugovor o prodaji poslovnog prostora u ulici aa1 u Požarevcu i to u roku od četiri meseca, što na nesumnjiviv način upućuje na zaključak da je okrivljenom AA1 bila poznata tržišna vrednost objekta u aa čaršiji, iz čega proizilazi da mu je bila bar približno poznata tržišna vrednost objekta u ulici aa1. Po mišljenju ovog suda, navodi odbrane da objekti nisu na istoj lokaciji, da nisu iste površine i stanja, su potpuno nepotkrepljeni bilo kojim dokazom koji bi opravdali razliku u ceni po kojoj je ugovor zaključen i vrednosti koju je veštak utvrdio kao tržišnu, a i isti su osporeni nalazom i mišljenjem sudskog veštaka VV u kom je naveo da tržišna vrednost objekta ne zavisi od njegove starosti, konstrukcije niti obrade objekta, već isključivo od tržišnih uslova - ponude i potražnje.

Što se tiče dogovora u vezi određivanja procenitelja Apelacioni sud u Beogradu je imao u vidu sledeće dokaze:

Iz iskaza svedoka SS5 koji je u to vreme obavljao poslove rukovodioca komercijalne službe “AA1“ Beograd i bio član Upravnog odbora istog preduzeća proizilazi da radnici “AA1” u Požarevcu nisu dozvolili da procenu radi firma “AA9” koju je inače Upravni odbor angažovao da vrši procenu kompletne imovine “AA1”, pa je nakon toga odluku o tome da se za procenu imovine u ulici aa1 angažuje Zavod za ekonomiku i razvoj privrede iz Požarevca doneo direktor AA1 ili predsednik Upravnog odbora SS7, a dopis koji je putem faksa iz “AA1“ poslat Zavodu potpisao je svedok SS5, verovatno zato što ni direktor, ni predsednik Upravnog odbora nisu bili tu.

Iz iskaza svedoka SS7 proizilazi da je on bio predsednik Upravnog odbora “AA1” i poznato mu je da je Upravni odbor predložio Skupštini da se izvrši prodaja objekta u aa1, kako bi "AA1" namirila dugovanja prema Poreskoj upravi, ali zahtev za procenu vrednosti ove nepokretnosti on lično nije dao bilo kome, pa ni SS5, a koliko se seća ni Upravni odbor nije doneo takvu odluku.

Uvidom u delovodnik DO “AA1” sud je utvrdio da dopis “AA1” broj 623/2-2002 upućen Zavodu, a o kome se izjašnjavao svedok SS5 koji je i potpisan od strane svedoka SS5 nije upisan u delovodnik “AA1”, niti je u delovodniku “AA1” evidentiran prijem bilo kakve procene sačinjene od strane Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede.

Sa druge strane uvidom u delovodnik Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede utvrđeno je da je pod brojem 265/1 zavedena ponuda “AA1” sa oznakom “Zahtev za procenu zgrade u aa1” i to sa datumom 22.09.2002. godine, pri čemu je vidljivo da je vršena prepravka datuma. U istom delovodniku pod brojem 265 ima zaveden Ugovor drugog subjekta DP “AA10” sa datumom 20.09.2002. godine, pri čemu je vidljivo da je reč “ugovor” prekrivena korektorom, a sledeći zavedeni predmet je pod brojem 266 sa datumom 24.09.2002. godine.

U vezi ovog upisa u delovodnik svedočila je svedok SS, zaposlena u Zavodu za ekonomiku i razvoj koja je potvrdila da je izvršila upis zahteva pod brojem 265/1 i objasnila da se po pravilu pod istim brojem zavodi više dokumenata samo u slučaju srodnih dokumenata, a da je u konkretnom slučaju očigledno upis 265/1 zaveden kasnije, tj. unet u delovodnik retroaktivno i da je prepravljanje korektorom vršeno zato što očigledno ovaj drugi dokument nema veze sa dokumentom koji je zaveden pod brojem 265. U to vreme njoj pretpostavljena bila je optužena AA2 i proceduralno jedino je ona mogla da joj da nalog da tako postupi. Iz iskaza ovog svedoka takođe proizilazi da je u to vreme kod nje u kancelariju došla optužena AA2 uplakana i uplašena i da je rekla da je imala neprijatan telefonski razgovor sa AA i da joj je ona ispričala da je AA galamio i svašta joj rekao i da je od nje tražio da uradi nešto što je bilo protiv njenih načela, a što se po mišljenju svedoka ticalo “AA1”.

Što se tiče statusa Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede sud je, čitanjem Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije sa aneksima zaključenog između Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede i Agencije za privatizaciju i AA5, koji Ugovor je zaveden u Agenciji za privatizaciju pod brojem 2371-27UAP/0802 dana 24.10.2002. godine, utvrdio da je Zavod za ekonomiku i razvoj privrede kupljen dana 24.10.2002. godine od strane AA5, inače lica protiv koga je u istom predmetu vođen krivični postupak po istoj optužnici, kao i protiv ovde optuženih, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 4 u vezi stava 1 i 3 Krivičnog zakonika u vezi člana 33 Krivičnog zakonika, ali je pravnosnažno oslobođen od optužbe na osnovu odredbe člana 423 stav 1 tačka 1 ZKP presudom Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje K. Po1. br. 144/2010 od 21.12.2012. godine koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž1.Po1.br. 30/13 od 10.04.2014. godine, jer delo za koje je tužen nije krivično delo, tj. zbog toga što opis radnji koje su ovom optuženom stavljene na teret nije sadržao bitna obeležja krivičnog dela za koje je tužen.

Dakle, kada se sve navedene činjenice u pogledu načina i vremena dostavljanja i zavođenja zahteva za procenu nepokretnosti u aa1 u Požarevcu dovedu u vezu sa nespornim činjenicama da su optuženi AA i AA5 bili bliski poslovni partneri, da su zajedno u okviru konzorcijuma fizičkih lica kupili deo Privrednog društva “AA”, to jasno upućuje na zaključak da je motiv antidatiranja predmetnog zahteva u Zavodu, takav da se prikaže da je isti primljen pre nego što je AA5 postao vlasnik istog, upravo zato da se prikrije veza između AA5 kao vlasnika Zavoda koji treba da vrši procenu i lica koje je zainteresovano za kupovinu istog objekta AA, koji se prema kazivanju svedoka SS telefonom obraćao optuženoj AA2 upravo radi “AA1”, što logično govori o postojanju dogovora da se upravo Zavod za ekonomiku i razvoj privrede koji je već postao vlasništvo AA5 angažuje za procenu vrednosti nepokretnosti, a kako bi se izdejstvovala željena cena za kupca i prodavca.

Najzad, što se tiče činjenice oglašavanja prodaje ovog objekta sud je najpre na osnovu dopisa “AA1” broj 691/1-2002 od 21.10.2002. godine upućenog listu “AA11” Novi Sad da se objavi tekst oglasa o prodaji poslovnog prostora u ulici aa1 dana 23.10.2002. godine utvrdio da je navedeni dopis listu “AA11” potpisala SS6, što je svedok i potvrdila. Iz oglasa koji je dostavljen uz dopis proizilazi da je oglašena prodaja poslovnog prostora - zgrade u Požarevcu u ulici aa1, ukupne površine 26,22 ara. Nijedan drugi podatak u oglasu nije naveden na osnovu koga bi se bliže moglo utvrditi o kakvoj nepokretnosti se radi, niti je u oglasu navedena najmanja cena. Na osnovu kopije dnevnog lista “AA11” od 23.10.2002. godine utvrđeno je da je oglas sa ovim tekstom objavljen u ovom dnevnom listu, a na osnovu fotokopije istog lista utvrđeno je da je oglas sa istim tekstom objavljen i dana 03.11.2002. godine u nedelju.

Iz iskaza svedoka SS8 koji je sud prihvatio kao istinit, proizilazi da je oglašavanje prodaje po pravilu radila Služba marketinga, a ukoliko bi se desilo da radi pravna služba direktor bi uvek govorio u kom dnevnom listu da se oglasi prodaja, pri čemu je taj nalog bio ili u pisanoj ili usmenoj formi. Iz iskaza svedoka SS6, koja je bila šef za pravne poslove, proizilazi da se ona nije mogla setiti ko je odlučio da se izvrši objava prodaje u listu “AA11”, ali je bila kategorična da ona samoinicijativno nije mogla da donese odluku o tome i da je takav nalog jedino mogla da dobije od direktora AA1 ili komercijalnog direktora SS5. Optuženi AA1 se izjasnio da se slaže sa iskazom ovog svedoka i ostavio mogućnost da je on tražio da se oglas objavi, ali je tvrdio da nije bio izričit da se objavi u listu “AA11”.

Iz izvedenih dokaza, kako pisanih tako i iskaza navedenih svedoka koje je sud prihvatio kao istinite, jer su svi bili jasni, saglasni međusobno i pisanim dokazima, proizilazi da je optuženi AA1 doneo odluku da procenu nepokretnosti vrši Zavod za ekonomiku i razvoj privrede zbog čega je i upućen zahtev koji je u Zavodu zaveden sa datumom 22.09.2002. godine pri čemu je izvršeno antidatiranje prijema od strane SS radnice Zavoda, a po naredbi direktorke AA2. Takođe, iz izvedenih dokaza je utvrđeno i da je oglašavanje prodaje vršeno dva puta i to u novosadskom listu “AA11” za prodaju nepokretnosti koja se nalazi u Požarevcu, u ulici aa1, pri čemu je jednom oglas objavljen u nedelju i to sa tekstom koji ne sadrži najnižu cenu ni najnužnije podatke da bi se nepokretnost koja se prodaje približila zainteresovanim kupcima. Po oceni ovog suda, iz ovako izvedenih dokaza proizilazi da je nalog da se oglašavanje izvrši u novosadskom listu “AA11” u dane kada su oglasi objavljeni, dao upravo optuženi AA1 i to u vreme dok još nije izvršena procena nepokretnosti od strane Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede. Po mišljenju ovog suda, sve navedeno upravo govori u prilog zaključku ovog suda da je optuženi AA1 išao za tim, da svim prethodnim radnjama, omogući okrivljenom AA da kupi predmetni objekat ispod stvarne tržišne cene. Da je optuženi AA1 nepokretnost prodao po znatno nižoj ceni od tržišne proizilazi iz nalaza veštaka VV na osnovu koga je utvrđeno da vrednost svih nepokretnosti na katastarskoj parceli broj aa3, osim stana koji nije predmet ugovora, 120.574.627,30 dinara, a to da je optuženi znao da nepokretnost prodaje po znatno nižoj ceni od tržišne proizilazi i iz činjenice da je samo četiri meseca ranije takođe u ime DP „AA1“ zaključio ugovor o prodaji poslovnog objekta u ulici aa, koji je prodat po ceni od 61.000,00 po metru kvadratnom, dok je objekat u ulici aa1 prodat po ceni 9.045,64 dinara po metru kvadratnom.

Osim što je evidentna razlika u ceni u ugovorima koje je zaključio optuženi u intervalu od četiri meseca i druge činjenice ukazuju da je optuženi AA1 znao da je tržišna vrednost nepokretnosti u ulici aa, koju je prodao, znatno veća od one koja je navedena u ugovoru. Na ovaj zaključak upućuju iskazi navedenih svedoka SS6, SS8, SS5 i SS7.

Po mišljenju ovog suda, iz izvedenih dokaza se izvodi zaključak da su se optuženi AA i AA1 dogovorili o kupoprodaji objekta u ulici aa1 i da su dogovorili cenu od 21.000.000,00 dinara, te je upravo optuženi AA1 u tom pravcu i doneo odluku gde će da se vrši oglašavanje i ko će da vrši procenu objekta.

Imajući u vidu sadržinu ugovora u pogledu predmeta kupoprodaje koja je u potpunosti upodobljena izvodu iz popisnog lista ZKUL broj _ KO Požarevac gde je u A listu na parceli aa3 pod 1 upisana kuća sa kućištem, jednom zgradom, dvorištem i vinogradom, Hotel “AA5”, _, a u B listu kao vlasnik ZK tela u A listu pod I i II označena je društvena svojina, upisan SS4 kao vlasnik dela zgrade - stana na prvom spratu, koji se sastoji od 2 sobe i kuhinje u prizemlju, dok je korisnik preostalog dela zgrade “AA1”, zaključuje se da su predmet ugovora svi objekti na kojima je kao vlasnik upisana “AA1”, osim stana u prizemlju površine 51,62 m2.

Navodi odbrane da je optuženi smatrao da je prodao samo hotel u koji se ulazi iz aa ulice su nepotkrepljeni izvedenim dokazima. Dokaz da je optuženi AA1 prodao, a AA kupio, ne samo objekat “AA5” već i ostale objekte na parceli potvrđuje i sudski postupak koji su pokrenuli Opština Požarevac i Republika Srbija protiv DP “AA1”, preduzeća “AA2” i “AA4” i GG i GG1 iz Požarevca sa tužbenim zahtevom da se utvrdi da su zgrada bioskopa “AA8” u ulici Stari korzo 33 i zgrada sa poslovnom prostorijom u ulici aa5a postojeće na k.p. aa3 vlasništvo Republike Srbije nad kojom pravo ima Opština Požarevac, kao i da se utvrdi da je Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov.br. 13641/2 OD 25.12.2002. godine zaključen između DP “AA1” Beograd kao prodavca i preduzeća “AA2” DOO Vlaški DO kao kupca, a čiji je predmet poslovna prostorija koja se vodi kao kuća sa kućištem i jednom zgradom, dvorištem i vinogradom, hotel “AA5” u _ (sada ulica aa1) delimično ništav.

Takođe, vezano za postojanje dogovora između optuženih AA i AA1 drugostepeni sud ne može da prihvati zaključak prvostepenog suda da nije dokazano da je isti postojao. Po mišljenju ovog suda, prvostepeni sud je propustio da ceni činjenicu da je preduzeće „AA3“ koje je u vlasništvu optuženog AA i AA6 kupilo nepokretnost u ulici aa, te se teško može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da se optuženi AA i AA1 nisu već tad upoznali. Ovo tim pre što je optuženi AA i pred drugostepenim sudom na pretresu izjavio da je bio obavešten i uključen u sve radnje koje je preduzimao optuženi AA6 vezano za „AA3“.

Optuženi AA je u toku postupka isticao da ni pre, ni posle zaključenja ugovora sa optuženim AA1 nije imao kontakta, koju odbranu ovaj sud nije mogao prihvatiti kao životnu. Pre svega, o tome na koji način su optuženi kontaktirali u vezi ponude i zaključenja ugovora su se u toku ovog krivičnog postupka različito izjašnjavali, pa je tako optuženi AA navodio da nakon što se prijavio na treće oglašavanje prodaje nepokretnosti u aa1 i nakon što je dobio obaveštenje da je dobio na toj trećoj ponudi tražio od “AA1” da mu dostavi dokumentaciju, a zatim otišao u Novi Sad i sklopio ugovor, dok je optuženi AA1 naveo da se sa AA sreo možda dva puta obzirom da su overavali potpise u sudu. Iz izvedenih dokaza proizilazi da su optuženi potpisali - overili ugovor o kupoprodaji u sudu u Požarevcu, kao i aneks ugovora, iz čega proizilazi da su morali biti prisutni prilikom overa svojih potpisa u sudu u Požarevcu. Takođe, i naknadne aktivnosti (potpisivanje aneksa ugovora vezano za izmenu ugovora u pogledu vremena plaćanja rata) ukazuju na nužne kontakte između optuženog AA i optuženog AA1 i na njihov dogovor. Na postojanje dogovora ukazuje i činjenica da je optuženi AA1 započeo postupak oglašavanja javne prodaje nepokretnosti pre nego što je uopšte procena Zavoda urađena sa objašnjenjem da je započeo postupak oglašavanja pre nego što je izvršena procena objekta “AA1” iz razloga jer je “AA1” dugovala Republičkoj upravi javnih prihoda te da je to bio način da se uvere da su namere “AA1” da se proda nepokretnost ozbiljne, je potpuno neuverljiva pa i nelogična. Na nelogičnost ovako date odbrane ukazuje i to da je optuženi AA1 sa kupcem preduzećem „AA2“ zaključio ugovor sa obavezom kupca da cenu isplati na rate, da je ugovor zaključen 25.12.2002. godine, a primopredaja objekta izvršena nakon sedam meseci, pri čemu je “AA2” pre nego što je uopšte ušao u posed i isplatio kupoprodajnu cenu “AA1”, deo nepokretnosti prodao “AA4” i to po višoj ceni od one koju je platio za ceo objekat (314.288 evra je kupljen ceo objekat od 2.321,56 m2, a za 640.000 evra prodat je “AA4” deo od oko 360 m2). Sve navedene činjenice po nalaženju ovog suda ukazuju na to da su očigledno radnje optuženog AA1 bile u funkciji ostvarenja dogovora postignutog između njega i optuženog AA.

U kontekstu svega utvrđenog treba sagledati i činjenicu da je “AA1” na istoj sednici skupštine donela odluku o prodaji objekata u aa čaršiji i u ulici aa1 i da je nepokretnost u aa čaršiji prodata dana 26.08.2002. godine, da je procenu vršila agencija za procenjivanje “AA12”, a da je objekat u ul. aa1 i pored hitnosti prodata tek dana 25.12.2002. godine na način i pod uslovima kako je u toku ovog postupka utvrđeno.

Na osnovu svih izvedenih dokaza sud nalazi da je nesumnjivo utvrđeno da je između optuženih AA i AA1 postojao dogovor da mu AA1 omogući kupovinu nepokretnosti u ulici aa1 po ceni znatno nižoj od tržišne, ali da je postojao dogovor i između optuženog AA i AA5 da Zavod izvrši procenu, sa kojim se optuženi AA1 saglasio. Optuženi AA iznoseći svoju odbranu naveo je da je navodno saznao da se prodaje nepokretnost u ulici aa1 od radnika DP “AA1 - trgovina”, da su ga oni prosto molili da on kupi to preduzeće, pa je govoreći ponovo kako je saznao za prodaju preduzeća na glavnom pretresu izjavio da je možda saznao iz oglasa, ali da se nije interesovao kolika je površina tog objekta koji se prodaje, koje činjenice sagledane u kontekstu drugih dokaza ukazuju da je njegova odbrana usmerena na prikrivanje činjenica koje bi ukazivale da je postojao dogovor između njega i optuženog AA1, jer se nameće zaključak da je nelogično da optuženi AA kao kupac ponudi cenu od 21.000.000,00 dinara, a da prethodno nije znao kolika će biti procena navedenog objekta, zapravo da je i uticao da se objekat proceni na iznos oko 18.000.000,00 dinara, kako je to utvrđeno iz već navedenih dokaza kojima je utvrđen poslovni kontakt između optuženog AA i AA5, vlasnika Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede, što se utvrđuje i iz transkripta prisluškivanih razgovora između AA5 i SS1 od 28.08.2007. godine. Istovremeno, činjenica da je upravo optuženi AA u dogovoru sa optuženim AA5 uticao na formiranje tržišne vrednosti predmetnog objekta od strane procenitelja, utvrđena je i iz navedenog iskaza svedoka SS koja je posvedočila da ima saznanja da se AA obraćao optuženoj AA2 u vezi neke procene za “AA1”. Sve to ukazuje da je ovakvim ponašanjem nagovorio optuženog AA1 da njegovom preduzeću proda predmetni objekat po znatno nižoj ceni od tržišne i time ga podstrekao na izvršenje krivičnog dela.

Imajući u vidu navedeno ovaj sud je cenio i odbranu optuženog AA1 da je on u svemu postupao u skladu sa ovlašćenjima i odlukama Upravnog odbora DP “AA1” ali istu odbranu nije prihvatio, upravo ceneći sve okolnosti na osnovu kojih je sud utvrdio način na koji je on sproveo odluku Upravnog odbora o prodaji predmetnog objekta.

Utvrđujući krivicu optužene AA2, a ceneći izvedene dokaze, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje nalazi da je u delovodniku „Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede“ izvršeno antidatiranje prijema ponude koju je navodno uputila „AA1“ za procenu nepokretnosti. Na samom zahtevu upućenom od strane preduzeća „AA1“ postoji datum 20.09.2002. godine, ali ne i dokaz da je tog dana poslat, s obzirom na to da nije zaveden kroz delovodnu knjigu i da na samom zahtevu nema traga da je dopis upućen faksom. Činjenica da je u Zavodu za ekonomiku ovaj zahtev u delovodniku zaveden na mestu gde je već zaveden predmet sa brojem 265 koji se ne odnosi na isti subjekat upravo upućuje na zaključak da je zahtev zaveden u Zavodu za ekonomiku sa datumom 22.09.2002. godine, iz razloga da se prikaže činjenica da je isti u Zavod stigao pre 24.10.2002. godine kada je AA5 kupio Zavod.

Takođe, drugostepeni sud nalazi da je nesumnjivo utvrđeno, pre svega iz iskaza svedoka SS, da je optužena AA2 naredila svedoku SS da zahtev za procenu zavede u delovodnik sa datumom 22.09.2002. godine i da je odredila arhitektu da izvrši procenu tržišne vrednosti nepokretnosti koju procenu je i potpisala. Izvedeni dokazi upućuju na zaključak da je AA2 bila direktor Zavoda od 2001. godine i pre nego je Zavod kupio AA5 i kao direktor potpisivala procene koje je Zavod vršio, te da je samim tim, imajući uvid u sve procene, znala da je procena tržišne vrednosti objekta u Požarevcu, ulici aa1 ispod stvarne tržišne vrednosti.

Odbranu optužene AA2 da je negde decembra 2002. ili januara 2003. godine optuženi AA pokušao da na nju vrši pritisak da se uradi nova procena objekta „AA1“ jer ona koju su radili nije bila dobra i da treba da se uradi druga sa većim iznosima, ovaj sud je cenio kao odbranu usmerenu na izbegavanje krivice. Prema stanju u spisima, optuženi AA je očigledno kontaktirao optuženu AA2, ali ne u vezi neke druge procene, već upravo u vezi procene koju je Zavod izvršio radi kupovine predmetnog objekta od strane „AA2“. Optužena je u odbrani istakla da nije bila dužna da pregleda ono što potpisuje, jer u opisu njenog radnog mesta stoji obaveza da vrši proveru ali ne u stručnom delu već proveru u smislu da li su ispoštovani rokovi, da li je posao urađen na vreme i da li je bilo primedbi od strane naručioca posla, ali takvu odbranu ovaj sud nije prihvatio jer je Statutom Zavoda za ekonomiku (član 37) kao i Ugovorom o radu koji je optužena zaključila sa Zavodom propisano da je ona kao direktor bila dužna da se stara o zakonitosti rada preduzeća jer je odgovorna za zakonitost rada preduzeća, te potpis na proceni može samo značiti da je taj dokument verodostojan u svakom pogledu a ne samo u formalnom, a ostali izvedeni dokazi potvrđuju navode optužnice da je optužena AA2 znala da je procena koju je uradio optuženi AA3 znatno ispod stvarne tržišne vrednosti objekta. Naime, logičkim povezivanjem činjenica koje su nesumnjivo utvrđene, pre svega da je predmetni zahtev za procenu u delovodniku Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede antidatiran po nalogu optužene AA2, te da je ista optužena bila u komunikaciji sa optuženim AA u vezi sa predmetnom procenom, iako on nije bio naručilac posla, te činjenice da je optuženi AA bio u bliskim poslovnim vezama sa AA5, vlasnikom Zavoda u kome je optužena AA2 bila direktor, jasno upućuju na zaključak da je optužena AA2 pri potpisivanju izvršene procene spornog objekta i te kako bila upoznata sa okolnostima pod kojima je procena vršena i sa realnom tržišnom vrednošću objekta. Na takav zaključak upućuje i sadržina telefonskog razgovora koji je vođen 28.08.2007. godine u 15.50.23 između SS1 i AA5, iz koga se utvrđuje da oni pričaju u vezi kontrole koja se vrši povodom procene “AA1”, pa SS1 ističe da koliko se on seća Zavod su kupili nakon što su kupili “AA1”, a AA5 kaže: “Nemoj da zajebavaš, sem tero _ da piše ceo izveštaj”, te kada SS1 kaže: “Pa dobro brate, šta, čista je to priča, to ne može niko da ospori”, AA5 kaže: “Ma otkud, kažem ti samo da su to zadnja faktura, procena “AA1”, pa kada SS1 kaže: “Pa šta, nju niko ne može da ospori, uvek može da brani” AA5 dodaje: “U datom momentu je to bilo tako”. Pri tom i sama optužena AA2 u svojoj odbrani navodi da je optuženi AA5 bio taj koji je “doneo posao”, što ovaj sud prihvata kao istinito, jer je u skladu sa ostalim dokazima.

Razmatrajući prvostepenu presudu, a istovremeno se rukovodeći žalbenim navodima, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je našao da se iz izvedenih dokaza na nesumnjiv način nameće zaključak da je optuženi AA3 postupao na način kako je to opisano, tačnije da je pomogao optuženom AA1 u izvršenju krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi tako što je vrednost predmetnog poslovnog prostora procenio znatno ispod stvarne tržišne vrednosti. Na osnovu pisane procene objekta u ulici aa, koju je izvršio optuženi AA3, utvrđuje se da je vršio procenu objekta bruto površine 2.321,56 metara kvadratnih. O metodologiji po kojoj je Zavod vršio procenu, na koju se inače poziva optuženi AA3, svedočila je svedok SS9, koja je između ostalog objasnila koje metode je koristila ona 2005. godine a koje optuženi AA3 2002. godine, te iako je istakla da su korišćene približne metodologije, svedok je bruto površinu 1.406,63 metara kvadratnih nepokretnosti u ul. aa1 procenila na iznos od 535.776 evra (a što sud utvrđuje iz procene nepokretnosti Zavoda za ekonomiku i urbani menadžment iz oktobra 2005. godine), a optuženi AA3 bruto površinu iste nepokretnosti od 2.321,56 metara kvadratnih procenio na iznos 314.288 evra. Dakle, znatno veću površinu optuženi AA3 je procenio u znatno manjem iznosu.

Analizirajući odbranu optuženog AA3 da je vrednost koju je on dao približna tržišna vrednost a da se stvarna vrednost dobija isključivo na licitaciji, ovaj sud nije mogao da prihvati jer iz svih izvedenih dokaza proizlazi da je procena tržišne vrednosti objekta u ulici aa1 koju je on uradio i potpisao, daleko niža od stvarne tržišne vrednosti, kako je to utvrđeno iz nalaza i mišljenja veštaka VV.

Izvedeni dokazi upućuju na zaključak da je optuženi AA3 znao da je tržišna vrednost nepokretnosti čiju je procenu vršio znatno veća od one koju je on uradio a pre svega iz činjenice da je dugo bio arhitekta Zavoda za ekonomiku, da je on bio na zadacima procene i da su mu po prirodi stvari bile poznate tržišne vrednosti objekata u Požarevcu.

Nije sporno da je Zavod vršio procenu o čemu govori i sama procena koju je potpisala AA2, a izradio AA3, ali jeste sporno kada je ova procena urađena.

Iako optužena AA2 tvrdi da je optuženi AA5 7 dana nakon izvršene aukcije doneo posao, odnosno obavestio ih da imaju posao da se proceni objekat “AA5”, a AA5 je tvrdio da je za procenu “Srpske krune” čuo od AA2 tek nakon što je postao direktor, sud nalazi, ceneći upravo beleške koje je koristio AA3 prilikom sačinjavanja procene, da procena nije vršena pre novembra 2002. godine. Beleške za koje optuženi AA3 tvrdi da su njegove radne beleške su između ostalog pisane na poleđini cenovnika Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede Požarevac koji sadrži delovodni pečat Zavoda prema kome je ovaj dokument zaveden 01.11.2002. godine pod brojem 299 (što se potvrđuje uvidom u delovodnik Zavoda za ekonomiku i razvoj privrede). Među beleškama postoji i zvanični izvod iz Službe za katastar nepokretnosti Žabari sa datumom 09.12.2002. godine. Na poleđini ovog izvoda prepoznatljiva je skica nepokretnosti u ulici aa1 čiju procenu je radio optuženi AA3, te je na osnovu svega očigledno da je optuženi AA3 procenu vršio decembra 2002. godine.

Iz presude Privrednog suda u Požarevcu P.br. 651/2011 od 24.04.2012. godine sud je utvrdio da je delimično poništen Ugovor Ov.br. 13641/2 od 25.12.2002. godine između DP “AA1” i Preduzeća za trgovinu “AA2” Vlaški do obzirom da zgrada bioskop “AA8” na adresi aa5, objekat na adresi aa5a nisu mogli biti u prometu, jer su svojina Republike Srbije, kao ni Stari korzo 37, koji se vodi na fizička lica, a za koji objekat je takođe “AA2” obavezan da ustupi gradu Požarevcu.

Kako iz navedene presude Privrednog suda u Požarevcu proizilazi da je “AA1” vlasnik jedino objekta “AA5” postojećeg na kat. parceli aa3 to Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje nalazi da je optuženi AA1 zaključujući Ugovor o kupoprodaji preduzeću “AA2” mogao da proda jedino objekat “AA5” i da je korist “AA2” pribavio jedino u razlici kupoprodajne cene i stvarne tržišne cene objekta “AA5”. Kako je na osnovu nalaza veštaka VV utvrđeno da je tržišna vrednost objekta “AA5” u vreme sačinjavanja predmetnog Ugovora iznosila 81.977.258,18 dinara to ovaj iznos umanjen za iznos od 21.000.000,00 dinara a koji iznos predstavlja ugovorenu cenu kao kupoprodajnu cenu, predstavlja korist koju je optuženi AA1 pribavio “AA2”, a to je iznos od 60.977.258,18 dinara.

Drugostepeni sud nalazi da iz utvrđenog činjeničnog stanja, a pravnom analizom istog, primenjujući Krivični zakonik sa izmenama i dopunama od 24.12.2012. godine u smislu odredbe člana 5 stav 2 Krivičnog zakonika, proizilazi da je optuženi AA1 izvršio krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 234 stav 3 u vezi stava 1 Krivičnog zakonika, optuženi AA izvršio krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u podstrekavanju, a optuženi AA2 i AA3 krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica u pomaganju, naime utvrđeno je da je optuženi AA podstrekao optuženog AA1 da preduzme radnje iskorišćavanja položaja odgovornog lica u preduzeću “AA1” i time pribavi korist preduzeću „AA2“, na način opisan u izreci presude, dok su optuženi AA2 i AA3 sa umišljajem pomogli optuženom AA1. Optuženi su bili sposobni da shvate značaj svog dela i upravljaju svojim postupcima, dakle postupali su u uračunljivom stanju, a što proizilazi i iz radnji koje su preduzimali i odbrana koje su izneli.

Optuženi su krivično delo učinili sa direktnim umišljajem jer su bili svesni da preduzetim radnjama i to optuženi AA1 da iskorišćava svoj položaj i ovlašćenja i pribavlja korist preduzeću „AA2“ pri čemu je bio svestan i visine te koristi, a optuženi AA da podstrekava istog u izvršenju tog krivičnog dela radi ostvarivanja koristi upravo za svoje preduzeće “AA2”, dok su optužena AA2 i optuženi AA3 bili svesni da svojim radnjama stvaraju uslove za izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica, dakle pomažu i istom sačinjavajući i potpisujući procenu vrednosti nepokretnosti koja je vlasništvo “AA1” radi njene prodaje i bili svesni da na ovaj način pomažu određenom licu da proda nepokretnost koja je u vlasništvu društvenog preduzeća po znatno nižoj ceni od tržišne, te iako ovi optuženi AA3 i AA2 prema dokazima u spisima nisu lično poznavali optuženog AA1, po oceni suda to ne isključuje njihovu krivicu, upravo zato što su znali da svojim činjenjem pomažu nekom ko je odgovorno lice, ovlašćeno da izvrši prodaju predmetnog objekta.

Kako nije bilo okolnosti koje bi isključile krivicu optuženih, sud ih je za izvršena krivična dela oglasio krivim.

Odlučujući o kaznama Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je imao u vidu svrhu kažnjavanja i težinu izvršenih krivičnih dela, kao i stepen krivice optuženih, a cenio je i sve okolnosti propisane odredbom člana 54 Krivičnog zakonika, koje utiču na to da kazna bude manja ili veća.

U odnosu na optuženog AA sud je kao olakšavajuću okolnost cenio činjenicu da je porodičan čovek, otac troje dece, a od otežavajućih okolnosti visinu protivpravne imovinske koristi koja je pribavljena njegovom preduzeću “AA12”, te činjenicu da je ranije osuđivan, te je našao da je kazna zatvora u trajanju od dve godine adekvatna navedenim okolnostima.

U odnosu na optuženog AA1, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je od olakšavajućih okolnosti cenio njegov raniji život, činjenicu da je porodičan čovek, otac dvoje dece, da je do sada neosuđivan, a otežavajućih okolnosti nije našao, te je mišljenja da je kazna zatvora u trajanju od jedne godine adekvatna navedenim okolnostima.

Prilikom odluke o vrsti i visini krivične sankcije u odnosu na optuženu AA2, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je od olakšavajućih okolnosti cenio činjenicu da je majka dvoje dece, da nije osuđivana, otežavajućih okolnosti nije našao, te je osudio na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci i odredio da će kaznu izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, prema odredbama Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija.

U odnosu na optuženog AA3 sud je od olakšavajućih okolnosti cenio činjenicu da se radi o licu koje ima više od 70 godina, njegove lične prilike, odnosno da je porodičan čovek, otac dvoje dece, da do sada nije osuđivan, a u odsustvu otežavajućih okolnosti, osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci kao adekvatnu kako optuženom kao učiniocu, tako i težini krivičnog dela za koje je osuđen, odredivši da će istu kaznu izdržati u prostorijama u kojima stanuje prema odredbama Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija.

Drugostepeni sud je primenom odredbe člana 63 Krivičnog zakonika optuženima u izrečenu kaznu uračunao vreme provedeno u pritvoru, kako je to i navedeno u izreci presude.

Po oceni Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja, navedene kazne su adekvatne kako optuženima kao izvršiocima krivičnih dela, tako i težini nastupelih posledica, nalazeći po oceni Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje da će se navedenim kaznama uticati na optužene ali i na druge da ubuduće ne vrše ovakva ili slična krivična dela, te će se izrečenim kaznama na pravi način izraziti društvena osuda za ova dela i uticati na jačanje morala i obaveze poštovanja zakona.

Razlozi za usvajanje žalbe Tužilaštva za organizovani kriminal vezano za tačku 2 izreke prvostepene presude (stav II/2 ove presude)

Osnovano se u žalbi Tužilaštva za organizovani kriminal ukazuje na to da je neprihvatljiv zaključak prvostepenog suda da, i pored izvedenih dokaza, optuženog AA4 oslobodi od optužbe na osnovu odredbe člana 423 stav 1 tačka 2 ZKP.

Optuženom AA4 je stavljeno na teret da je najpre uticao na referenta za utvrđivanje poreza SS2 da, kao poresku osnovicu, prihvati cenu iz navedenog Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u iznosu od 21.000.000,00 dinara. Po mišljenju ovog suda, takva činjenica proizlazi pre svega iz iskaza svedoka SS2 koji je naveo da je primio u rad predmet koji je bio zaveden pod brojem 413-186/03, te da mu je pre nego što je počeo sa radom na ovom predmetu, njegov neposredni pretpostavljeni, AA4, sugerisao da se u konkretnom slučaju radi o javnoj prodaji nepokretnosti i licitaciji, u tom smislu da cena koja je ugovorena (21 milion dinara) treba da se prihvati kao cena koja predstavlja poresku osnovicu i da se na nju naplati porez, s tim da pre toga AA4 nije vršio uvid u taj predmet. Komisija za procenu vrednosti nekretnina je bila u sastavu SS10, predsednik komisije, SS11 i on, članovi komisije i oni su izašli na lice mesta, pogledali zgradu i po povratku u kancelariju su sačinili zapisnik o proceni vrednosti nepokretnosti. Svedok je objasnio da je površina zgrade utvrđena na osnovu lista iz katastra nepokretnosti i na osnovu odgovarajućih skica, a vrednost su utvrdili koristeći parametre poređenja sa nepokretnostima koje su sličnog kvaliteta, u sličnom delu grada, u objektima slične starosti, te je na osnovu tako sačinjenog zapisnika koji su potpisali svi članovi komisije utvrđena osnovica, za obračun poreza, tj. tržišna vrednost predmetnog objekta oko 210.000.000,00 dinara. Primenom tada važeće poreske stope od pet posto, utvrđen je porez oko deset miliona petsto devedeset hiljada dinara. Svedok je naveo da je na osnovu tog zapisnika sačinio rešenje pod brojem 413-10/86/03 dana 27.01.2003. godine, potpisao ga i isto predao na ekspediciju. Nakon ekspedovanja tog rešenja, njegov neposredni pretpostavljeni - ovde optuženi AA4 mu je zamerio da predmet nije dobro odrađen, da je tendenciozno odrađen, te da tržišna cena u tom predmetu nije dobro urađena, s obzirom da se po njegovom mišljenju radilo o javnoj prodaji, te da je u tom smislu i poreska obaveza trebalo da bude određena prema toj vrednosti. Nakon toga šef AA4 mu je naložio da on pripremi nacrt novog zapisnika u kome će biti prihvaćena ugovorena cena, kao i uplatnicu na iznos poreza koji se dobija primenom stope od pet posto na iznos od 21.000.000,00 dinara i da mu tako pripremljen zapisnik i uplatnicu donese u kancelariju, što je on i učinio, a posle izvesnog vremena mu je vratio taj zapisnik koji su potpisali drugi članovi komisije, i to on kao šef tog odseka, zamenik predsednika komisije SS12 i SS14 kao šef drugog odseka u okviru poreske uprave, za koja optuženi AA4 naveo da će da potpišu, s tim da svedoku nije poznato kada je komisija zasedala, da li su izlazili na teren. Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je mišljenja da je ovaj svedok svedočeći pred sudom na glavnom pretresu bio veoma uverljiv, do detalja je ispričao događaj. Navode svedoka SS2, potvrdio je i svedok SS11 koji je bio član komisije navodeći da mu je SS2 nekoliko dana nakon što su potpisali zapisnik o proceni (kojom je nepokretnost procenjena na iznos od 210.978.000,00 dinara) rekao da mu je šef rekao da nije trebalo da izlazi na teren i utvrđuje vrednost obzirom da je objekat prodat na licitaciji. Kada se njegov iskaz dovede u jednu logičnu celinu sa iskazima svedoka SS10, SS11, SS12 i SS13 i naravno sa pismenim dokazima, na nesumnjiv način dokazuje da je optuženi preduzeo radnje koje su mu stavljene na teret.

U toku postupka, optuženi AA4 je isticao i da se prvi put sa ovim rešenjem upoznao nakon izjavljivanja žalbe dakle 05.02.2003. godine, ali takve navode ovaj sud nije mogao da prihvati jer su u suprotnosti sa iskazom svedoka SS2 koji je izjavio da je sporni predmet primio u rad 22.01.2003. godine i da mu je pre nego što je počeo sa radom po predmetu njegov pretpostavljeni - ovde optuženi AA4 sugerisao da se u konkretnom slučaju radi o javnoj prodaji nepokretnosti na licitaciji i da ugovorenu cenu od 21.000.000,00 dinara treba prihvatiti kao poresku osnovicu za naplatu poreza, koji iskaz je ovaj sud prihvatio. Takođe, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje nije prihvatio navode odbrane optuženog AA4 da je nekoliko dana nakon što je žalba uložena održan kolegijum na kome su se saglasili da u konkretnom slučaju treba prihvatiti cenu iz ugovora za koju su mislili da je postignuta na licitaciji i da je direktor filijale odredio komisiju koja je imala zadatak da prouči da li da se prihvati licitaciona cena koju su sačinjavali on, SS14 i SS12. Ovako data odbrana je u suprotnosti sa iskazom svedoka SS13, direktora Poreske uprave Požarevac koji je naveo da su na kolegijumu hteli da utvrde načelno da li se tržišna cena nepokretnosti određuje tako što je određuje njihova komisija ili se priznaje cena postignuta na licitaciji kao tržišna vrednost, tj. kao poreska osnovica, kao i da nije on formirao tu drugu komisiju već da su to učinili AA4 ili SS14, kao i da je komisija trebala samo na osnovu dokumentacije da utvrdi da li je sprovedena licitacija. Iako je nejasno zašto bi komisija utvrđivala da li postoji u spisima dokaz da je cena iz ugovora postignuta na licitaciji jer su dokaz o tome - objavljen javni konkurs i zapisnik o sprovođenju licitacije, kako tvrdi sam svedok SS13, svakako iskaz ovog svedoka nije potvrdio navode optuženog da je direktor odredio komisiju, niti navode da je komisija imala zadatak da prouči da li da se u konkretnom slučaju za rešenje prihvati licitaciona cena. U suprotnosti sa odbranom optuženog AA4, koji tvrdi da je SS12 bila na kolegijumu kada su se saglasili da treba prihvatiti cenu iz ugovora za koju su mislili da je postignuta na licitaciji, je i iskaz svedoka SS12 koja je navela da nije bila na kolegijumu i da joj je AA4 rekao da kada je SS2 dobio taj predmet u rad da nije video da je u kupoprodajnom ugovoru pisalo da je bila licitacija, već da je po inerciji izašao na teren i komisijski izvršio procenu nepokretnosti a da su joj nakon kolegijuma AA4 i direktor objasnili da su uz žalbu priloženi dokazi da je u pitanju licitaciona prodaja i da treba cenu iz ugovora prihvatiti kao tržišnu, te kako je smatrala da nije ništa sporno potpisala je zapisnik. Po mišljenju ovog suda, ne može se prihvatiti odbrana optuženog da nije tačno da je on lično bez dokaza prihvatio da je objekat «AA1» prodat na licitaciji, već da je komisija koja je radila sa njim bez ikakve dileme prihvatila i potpisala zapisnik o tome da se prihvate dokazi dati uz žalbu, pri čemu je po njegovom mišljenju osnovni dokaz za to - odobrenje Agencije za privatizaciju, jer je nesporno utvrđeno da optuženi nije istinito informisao svedoka SS12 tvrdeći da je bila licitacija.

Na osnovu izveštaja Ministarstva finansija, Poreske uprave, Filijala Požarevac broj 431-640/11 od 11.07.2011. godine, zaključka Poreske uprave, Filijale u Požarevcu broj 413-2896/07 od 24.09.2007. godine, rešenja istog organa broj 413-10/2896/07 od 05.10.2007. godine, nalaza i mišljenja komisije za procenu nekretnina Poreske uprave, Filijale u Požarevcu broj 413-2896/07 od 05.10.2007. godine, zapisnika o proceni tržišne vrednosti nepokretnosti broj 413-2896/07 od 24.09.2007. godine, rešenja Poreske uprave, Regionalnog centra Beograd broj IV-02 413.1-374/2007 od 07.03.2008. godine, izveštaja Poreske uprave, Regionalnog centra Beograd, Filijale u Požarevcu broj 431-640/11/1 od 13.01.2012. godine i presude Upravnog suda 3-3-U.3561/10 Odeljenje u Novom Sadu od 24.06.2011. godine sud je utvrdio:

da je dana 24.09.2007. godine donet Zaključak da se ponovi postupak utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava u predmetu Filijale Požarevac broj 413-86/1-03 po konačnom rešenju 413-10/86/03 od 05.02.2003. godine i rešenju broj 413-10/86/03 od 27.01.2003. godine i da su pravnosnažnim rešenjem broj 413-10/2896/07 od 15.10.2007. godine koje je doneto u ponovljenom postupku poništena rešenja Poreske uprave, Filijale u Požarevcu broj 413-10/86/03 od 05.02.2003. godine i broj 413-10/86/03 od 27.01.2003. godine i obvezniku utvrđen porez na prenos apsolutnih prava za nepokretnu imovinu po Ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti overenom 25.12.2002. godine pod Ov.br. 13641/2 u iznosu od 10.548.900,00 dinara.

Imajući u vidu izvedene dokaze, drugostepeni sud je na nesumnjiv način utvrdio da je optuženi AA4 kao službeno lice, šef odseka za utvrđivanje javnih prihoda Republičke uprave javnih prihoda, Filijale Požarevac sa umišljajem - svestan da je njegovo delo zabranjeno, u stanju uračunljivosti, iskorišćavanjem svog službenog položaja i ovlašćenja Privrednom društvu “AA2” DOO Vlaški Do, pribavio imovinsku korist u iznosu od 9.498.899,72 dinara u vidu neosnovanog umanjenja visine poreza na prenos apsolutnih prava, a Republici Srbiji naneo imovinsku štetu u istom iznosu kao je to bliže opisano u izreci presude pod stavom II/2.

Pravno kvalifikujući radnje optuženog ovaj sud je utvrdio da je optuženi AA4 sa direktnim umišljajem izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 3 u vezi stava 1 Krivičnog zakonika ceneći pre svega iskaz svedoka SS2 iz koga je nesumnjivo utvrđeno da je optuženi AA4 vršio pritisak na njega kako da obračuna porez u spornom predmetu i pre nego što je sam optuženi AA4 imao uvida u taj predmet, što ukazuje da je jasno da je imao unapred saznanja o predmetnom Ugovoru o kupoprodaji objekta “AA5” i očigledno znao ko je kupac istog i svojim postupanjem u svojstvu službenog lica uticao na utvrđivanje poreske osnovice i umanjenje iznosa poreza na prenos apsolutnih prava a na štetu Republike Srbije. Da je neosnovana odbrana optuženog ukazuje i činjenica da je uz žalbu na rešenje 05.02.2003. godine bila priložena i uplatnica koju je po nalogu optuženog sačinio svedok SS2. Naime, samo nekoliko dana nakon što je ekspedovano prvobitno rešenje od 27.01.2003. godine po nalogu AA4 referent SS2 sačinio je novi zapisnik pod istim datumom prihvatajući kao tržišnu cenu cenu iz ugovora kao cenu postignutu na licitaciji. Nepotpisan zapisnik zajedno sa uplatnicom na iznos od 1.050.000,00 dinara predao je AA4 koji mu je nakon nekoliko dana vratio zapisnik potpisan od članova komisije, ali ne i uplatnicu, čija je fotokopija 05.02.2003. godine priložena uz žalbu, pri čemu se svedok SS2 nije mogao izjasniti kako je žalilac došao do nje, a logičkim povezivanjem činjenica sud utvrđuje da je ova uplatnica bila u posedu optuženog AA4 te je jedino on mogao neposredno ili posredno da je preda žaliocu.

Kako nije bilo okolnosti koje bi isključile krivicu optuženog, sud ga je za izvršeno krivično delo oglasio krivim.

Razmatrajući odluku o vrsti i visini krivične sankcije, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je cenio sve okolnosti propisane odredbom člana 54 Krivičnog zakonika te tako od olakšavajućih okolnosti cenio činjenicu da je porodičan čovek, oženjen, otac dvoje dece, da nije osuđivan, kao i protek vremena od izvršenog krivičnog dela, dok otežavajuće okolnosti nije našao. Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je našao da je kazna u trajanju od jedne godine adekvatna, te da će se istom postići svrha kažnjavanja i izricanja krivičnih sankcija. Po oceni ovog suda sa navedenom kaznom će se uticati na optuženog, ali i na druge da ubuduće ne vrši ovakva ili slična krivična dela. Primenjujući odredbu člana 63 Krivičnog zakonika, ovaj sud je odredio da se u navedenu kaznu uračuna vreme provedeno u pritvoru od 13.11.2007. godine do 22.01.2008. godine.

Kako je shodno odredbama člana 91 i 92 Krivičnog zakonika propisano da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom, a kako je sud utvrdio da su optuženi AA, AA1, AA2 i AA3 izvršenjem krivičnih dela opisanih u stavu II/1 izreke presude pribavili preduzeću “AA2” doo Vlaški Do, vlasništvo optuženog AA imovinsku korist u iznosu od 600.977.258,18 dinara, to je od preduzeća “AA2” doo oduzeo imovinsku korist u navedenom iznosu i obavezao ga da ovaj iznos uplati na račun budžeta Republike Srbije. Istovremeno, od preduzeća “AA2” doo oduzeta je imovinska korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika opisanog u stavu II/2 izreke presude u iznosu od 9.498.899,72 dinara, te je “AA2” doo obavezan da ovaj iznos uplati na račun budžeta Republike Srbije u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu odredbe člana 261, 262 i 264 ZKP sud je obavezao optužene AA, AA1, AA2, AA3 i AA4 da plate troškove krivičnog postupka, s tim što će sud o visini istih odlučiti posebnim rešenjem.

Odluka o naknadi na ime paušala doneta je s obzirom na trajanje postupka, složenost postupka i imovno stanje optuženih.

Sledstveno iznetom, drugostepeni sud je doneo odluku da žalbu Tužilaštva za organizovani kriminal u delu koji se odnose na tačke 1 i 2 izreke prvostepene presude usvoji kao osnovanu i na osnovu odredbe člana 459 ZKP donese odluku kao u stavu II izreke ove presude.

Razlozi zbog donošenja odluke za odbijanje optužbe u odnosu na AA7 za krivično delo iz člana 234 stav 2 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika (stav III ove presude).

U činjeničnom opisu optužnog akta Tužilaštva za organizovani kriminal kao datum izvršenja krivičnog dela naveden je 10.08.2016. godine. Odredbom člana 234 stav 2 Krivičnog zakonika propisana je kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina. Kada se takva činjenica dovede u vezu sa odredbom člana 103 stav 1 tačka 4 u vezi sa članom 104 stav 6 Krivičnog zakonika na nesumnjiv način se može zaključiti da je od dana koji je naveden u optužnom aktu kao dan kada je krivično delo izvršeno od strane optuženog AA7 prema navodima optužnog akta, proteklo više od 10 godina, odnosno da je nastupio apsolutni rok zastarelosti krivičnog gonjenja u pogledu ovog krivičnog dela iz kog razloga je drugostepeni sud odbio optužbu u odnosu na optuženog AA7 i u tom delu preinačio presudu. Kako je nastupanje apsolutne zastarelosti okolnost koja trajno isključuje mogućnost krivičnog gonjenja pa i mogućnost ocene postojanja uslova za dalje krivično gonjenje na strani tužioca i kao takva se primarno ispituje, Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je doneo odluku kojom je preinačio prvostepenu presudu u odnosu na optuženog AA7 i u odnosu na tog optuženog doneo odbijajuću presudu kao u stavu III izreke ove presude u smislu odredbe člana 422 tačka 3 ZKP.

Na osnovu odredbe člana 265 stav 1 ZKP sud je odlučio da troškovi krivičnog postupka u odnosu na optuženog AA7 padaju na teret budžetskih sredstva suda.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je cenio i sve druge izvedene dokaze koje nije bliže obrazlagao nalazeći da nisu od odlučnog značaja za presuđenje u ovoj pravnoj stvari.

Na osnovu svega navednog odlučeno je kao i izreci presude, a u smislu odredbe člana 455 ZKP.

Zapisničar Predsednik veća-sudija
Mirjana Nović, s.r. Milena Rašić, s.r.

POUKA O PRAVNOM LEKU:
Protiv ove presude u delu odluke
u stavu II izreke presude dozvoljena je
žalba Apelacionom sudu u Beogradu,
u roku od 15 dana od dana prijema iste.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Jasmina Đokić