| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 26.05.2016 | Broj: Už-4812/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. V . iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016 . godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Z. V . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 427/14 od 2. aprila 2014. godine podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 427/14 od 2. aprila 2014. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužene Republike Srbije izjavljenoj protiv protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3206/13 od 7. novembra 2013. godine.
1. Z. V . iz Novog Sada podnela je, 28. maja 2014. godine, preko punomoćnika P. Z, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u N ovom Sadu Gž. 427/14 od 2. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnositeljka ističe da joj je označeno pravo povređeno arbitrernom primenom materijalnog prava na njenu štetu i nejednakim postupanjem sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Prema mišljenju podnositeljke, drugostepeni sud je na konkretan slučaj trebalo da primeni odredbu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa jer je, kako smatra, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama pomenutog zakona iz 1996. godine, državina njenih pravnih prethodnika postala zakonita. Kao dokaz za tvrdnju o povredi prava na pravnu sigurnost dostavlja pravnosnažne presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 10153/92 od 12. septembra 1994. godine i P. 6872/96 od 24. novembra 1997. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.
2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3206/13 od 7. novembra 2013. godine utvrđeno je da je tužilja Z. V, ovde podnositeljka ustavne žalbe, vlasnik bliže opisane garaže broj 49, izgrađene na katastarskim parcelama br. ... i ..., u KO Novi Sad 1 i upisane u katastru nepokretnosti kao 2/112 idealnih delova skupne garaže, te je ovlašćena da na osnovu ove presude u javnim evidencijama o nepokretnostima izvrši prenos prava susvojine sa SRJ –Ministarstva odbrane kao pravnog prethodnika tužene Republike Srbije. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude naveo da je po sprovedenom dokaznom postupku utvrdio: da je predmetna garaža, deo skupne garaže, izgrađena na katastarskim parcelama br. ... i ..., u KO Novi Sad 1, koje su u vlasništvu Republike Srbije – Ministarstvo odbrane; da je u izgradnji sporne garaže svojim sredstvima učestvovao otac tuženog S. M . – S . M, koji je time postao vlasnik 2/112 delova izgrađene skupne garaže; da predmetnu garažu porodica M . nesmetano koristi od 1969. godine i da ju je tuženi S . M, kao vanknjižno vlasništvo, nasledio iza smrti svoga oca na osnovu rešenja ostavinskog suda od 2. aprila 1987. godine; da je tuženi S . M . putem ugovora o poklonu, koji je overen pred sudom 15. oktobra 2003. godine, predmetnom garažom raspolagao u korist svoje sestre, tužene Lj . G; da su 15. juna 2004. godine tužilja i tužena Lj . G . zaključile ugovor o kupoprodaji predmetne garaže, koji je overen pred sudom; da je tužilja isplatila kupoprodajnu cenu i stupila u posed garaže. Pozivajući se na odredbe člana 28. st. 4. i 5. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prvostepeni sud je prvo izveo pravni zaključak da su na strani tuženog S . M . ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine održajem s obzirom na to da je tuženi u trenutku sticanja zaostavštine verovao da je njegov otac vlasnik garaže jer se ista nalazila u njegovoj nesmetanoj državini od 1969. godine, a zatim i zaključak da je tužilja, saglasno članu 20. pomenutog zakona, svojinu na garaži stekla na osnovu punovažnog pravnog posla.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 427/14 od 2. aprila 2014. godine preinačena je navedena ožalbena prvostepena odluka, tako što je tužiljin zahtev odbijen kao neosnovan. Navodeći da je tužilja kao dokaz na okolnost prava svojine na spornoj garaži dostavila prepise lista nepokretnosti br. ... i ... KO Novi Sad 1 u kojima pravni prethodnik tuženih – S . M, nije upisan kao korisnik spornih parcela i nosilac prava svojine, kao i zahtev za prenos prava korišćenja zemljišta i prava korišćenja sporne garaže u korist S . M, upućen Komandi vojnog okruga Novi Sad, koji je potpisao potpukovnik P . T . kao predsednik Inicijativnog Odbora za gradnju garaža, drugostepeni sud je istakao da se iz navedenih dokaza ne može zaključiti da je S . M . imao pravo svojine na spornoj garaži, iako se njegovo ime nalazi na spisku lica koja su u pomenutom zahtevu označena kao vlasnici garaža, te da je stoga neosnovana teza tužbe da je tužilja pravo svojine stekla na osnovu kupoprodajnog ugovora jer derivativni način sticanja ovog prava podrazumeva da se ono izvodi iz prava prethodnika. Po nalaženju drugostepenog suda, tužilja ne ispunjava ni uslove za sticanje prava svojine održajem iz razloga što rok za vanredni održaj, propisan članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji se ima računati od 4. jula 1996. godine - od kada je moguće sticanje prava svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini, do podnošenja tužbe 28. februara 2013. godine nije protekao. Drugostepeni sud je takođe zaključio da pravni prethodnik tuženih pravo svojine ne bi mogao steći ni po osnovu građenja na tuđem zemljištu zbog toga što se u vreme izgradnje garaže, saglasno pomenutom zakonu, pravo svojine nije moglo steći na društvenoj svojini. Po shvatanju suda, tužilja je u cilju pozitivnog ishoda spora morala dokazati da je postojao neki drugi pravni osnov po kome je S . M . stekao pravo vlasništva na predmetnoj garaži „... eventualno postojanje nekog ugovora ili pak odluke o prenosu ovog prava...“.
Presudama Opštinskog suda u Novom Sadu P. 10153/92 od 12. septembra 1994. godine i P. 6872/96 od 24. novembra 1997. godine, koje su dostavljene kao dokaz za tvrdnju o povredi prava na pravnu sigurnost, utvrđeno je da su tužioci (njih ukupno devet, odnosno sedam) po osnovu građenja suvlasnici u bliže opredeljenim udelima skupne garaže sagrađene na k. p. br. ... i ..., u KO Novi Sad 1, te je obavezana tužena Država SRJ – Savezno ministarstvo za odbranu da trpi da se tužioci na osnovu ovih odluka uknjiže u zemljišne knjige. U oba postupka je utvrđeno: da su izgradnju garaža finansirali tužioci (aktivna i penzionisana vojna lica); da je rešenjem nadležnog upravnog organa od 19. maja 1969. godine odobrenje za izgradnju garaža dato Komandi vojnog okruga Novi Sad; da se potpukovnik P. T, kao predsednik Inicijativnog odbora za izgradnju garaža, 5. avgusta 1969. godine obratio Komandi vojnog okruga Novi Sad pismenim zahtevom za prenos prava korišćenja zemljišta radi upisa prava svojine investitora na garažama. Presude su donete primenom odredaba čl. 20, 21, 22. i 24. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima tj. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 29. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 ) bilo je propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem.
Navedena zakonska odredba je brisan a članom 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko -pravnim odnos ima („Službeni list SRJ“, broj 29/96), koji je stupio na snagu 4. jula 1996. godine.
Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 , "Službeni list SRJ", br oj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05 – dr.zakon ) propisano je: da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina i da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (član 30. stav 1.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, i da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (član 72. st. 1. i 2.).
5. Kako se navodima ustavne žalbe, pored ukazivanja na nejednako postupanje sudova, ističe da je do povrede prava na pravično suđenje došlo zbog arbitrerne primene materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe, konkretno primene uslova za vanredan, umesto uslova propisanih za redovan održaj, Ustavni sud, pre svega, ističe da je održaj način sticanja prava svojine na osnovu državine koja ima određene kvalitete i koja je trajala zakonom propisano vreme. Budući da se radi o originernom načinu sticanja prava svojine, sticalac svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika, već svojinu stiče na osnovu skupa zakonskih činjenica. Imajući u vidu činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da bitna karakteristika ovog instituta jeste i da se, s obzirom na to da se zasniva na ideji nevršenja prava, njime otklanja nesklad između pravne i faktičke situacije jer postojeće faktičko stanje, koje je trajalo određeno vreme, prevodi u režim zakonom priznatog prava . Dalje, za sticanje prava svojine na nepokretnostima redovnim održajem neophodna je zakonita svojinska, savesna i prava državina kao i protek roka od deset godina, dok se kod vanrednog održaja zahteva duži rok – 20 godina, ali manja kvalifikovanost državine - ona mora da bude samo savesna. Prema Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu - pravnom poslu i uopšte pravnom aktu, koji je podoban za sticanje prava svojine, dakle na osnovu koji bi, da je prethodnik vlasnik, doveo do sticanja prava svojine upisom u javne evidencije o nepokretnostima bez proteka vremena, odnosno bez pozivanja na sticanje prava svojine putem održaja. Takođe, prema odredbama pomenutog zakona, državina je savesna kada držalac ne zna, niti prema okolnostima može da zna da stvar koju drži nije njegova, s tim što držalac mora biti savestan sve vreme trajanja održaja. Naslednik, što se tiče savesnosti, nema istu državinu kao dekujus. Naslednik je savestan ako nije znao niti mogao znati da je ostavilac bio nesavestan držalac stvari.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je prvostepeni sud iz činjenice da je pok. S. M . finansirao izgradnju sporne garaže, izveo pravni zaključak da je imenovani time postao njen suvlasnik u određenom udelu, te da je, i pored ovakvog zaključka, na sporni odnos prvo primenio zakonske odredbe kojima je uređen institut održaja, zaključivši da je njegov sin, tuženi S . M, vanrednim održajem stekao pravo svojine na garaži, a zatim je, pozivajući se na član 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zaključio da je podnositeljka svojinu na neokretnosti stekla na osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog sa tuženom Lj . G. S druge strane, drugostepeni sud je izveo drugačiji pravni zaključak – da pok. S . M, i pored toga što je učestvovao u izgradnji garaže, nije postao njen vlasnik, te da se stoga podnositeljka ne može pozivati na sticanje prava derivativnim putem. Takođe, drugostepeni sud je zaključio da podnositeljka nije stekla pravo svojine ni održajem iz razloga što do podnošenja tužbe 28. februara 2013. godine nije protekao zakonom propisani rok za vanredan održaj koji se računa od 4. jula 1996. godine - od kada je moguće sticanje prava svojine putem ovog instituta na stvarima u društvenoj svojini. Dakle, drugostepeni sud je isključivo cenio ispunjenost uslova za sticanje prava svojine putem vanrednog održaja, ne razmotrivši uopšte da li su ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine redovnim održajem, i to u situaciji kada, prema odredbama važećeg procesnog zakona, stranke nisu imale mogućnost da izjave pravni lek protiv preinačujuće odluke žalbenog suda. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da se drugostepeni sud nijednom rečju nije izjasnio o tome da li i kakav značaj za primenu instituta održaja na kome je zasnovao svoju preinačujuću odluku imaju ostavinsko rešenje, ugovor o poklonu i kupoprodajni ugovor, već se isključivo i jedino bavio pitanjem proteka roka za vanredni održaj, ukazuje na proizvoljnu primenu materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Prilikom izvođenja ovog zaključka, Ustavni sud je posebno imao u vidu da je pojedinim korisnicima garaža, koje su sagrađene na istim katastarskim parcelama, još 1994. i 1997. godine u postupcima koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Novom Sadu utvrđeno pravo susvojine na tim garažama, i to u identičnoj činjeničnoj situaciji s pozivom na odredbe čl. 20, 21, 22. i 24. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima tj. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, dakle i u vreme kada zbog člana 29. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima nije postojala mogućnost sticanja prava svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u N ovom Sadu Gž. 427/14 od 2. aprila 2014. godine povređeno pravo podnos iteljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepen e presude i određivanjem da Apelacioni sud u Novom Sadu ponovo odluči o žalbi tužene Republike Srbije izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3206/13 od 7. novembra 2013. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje jer je prethodno utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe usled proizvoljne primene materijalnog prava osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje.
8. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.