| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 22.12.2011 | Broj: Už-2424/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Marinkovića, Mirjane Rakočević, Aleksandra Mrmošanina, Branimira Bokuna, Miodraga Milosavljevića, Marka Ćelića, Milana Hrecaka, Milana Mirčetića, Milene Zimonjić, Mileta Stojanovića, Zorana Marjanovića, Predraga Stanojevića, Miloša Pljevaljčića, Nenada Solomke, Milana Šutića, Leposave Jelić, Zagorke Kostić, Mirjane Radanović, Saše Mirčetića, Jasne Arbutine, Dobrosava Milosavljevića, Obrada Lukića, Verice Mićović, Slavice Beloševac, Zagorke Vučinić Đurović, Vesne Bakiš, Adama Leontijevića, Nade Miljević, Zorana Lazića, Gordane Mijatović, Marijana Ziherla, Branislave Grujić, Gordane Mrđenović, Snežane Karanović, Đoka Miljanovića, Branke Ilić, Gordane Božović, Milice Stevanović, Čeda Čajevića, Lazara Novičića, Dragane Nikolić, Mirjane Miljević, Dragutina Milovanovića, Dušanke Đurović, Snežane Lazarević, Branka Krstičevića, Perside Bojić, Spasenija Vujasinovića, Željka Paunovića, Branka Jokića, Milojka Marmuta, Vojke Savić, Nebojše Dajića, Bosiljke Andrejić, Snežane Davidović, Stane Jović, Bojane Andrijevski Avramović, Radoje Petrovića, Gojka Pešića, Aleksandra Jeremića, Aleksandre Cvetković, Bogića Šćepanovića, Stojadina Todorovića, Božidara Mihajlovića, Milana Vasića, Zorice Niketić, Đure Božovića, Dragoljuba Radosavljevića, Ranisava Mićovića, Dejana Gentića, Dušanke Panić, Živojina Jankovića, Milovana Radulovića, Valentine Jelovac, Slobodana Vranića, Zorke Ostojić, Nadežde Petrović, Slavice Vladisavljević, Vučka Sretenovića, Miše Poljaka, Vukoja Milisavljevića, Dragutina Koraća, Bosiljke Koprivica, Slobodana Antića, Ljiljane Matić, Dujka Mijatovića, Gordane Milisavljević, Dragoslava Mladenovića, Slobodana Brisića, Milije Ognjanovića, Snežane Nobilo, Snežane Andonović, Ljubivoja Radovanovića, Petra Mišljena, Predraga Adžića, Milana Spasojevića, Branke Milčić, Svetlana Spasojević, Bogoljuba Spasojevića, Aleksandra Davidovića, Miodraga Živanovića, Živke Zdravković, Dragane Milojković, Radoslava Đorđevića, Katarine Sekulo, Zorana Rankovića, Velimira Đurovića, Vladana Mirković, Nade Despotović, Slavice Sentić, Duška Predojevića, Vere Milošević, Milice Rodić, Zdravka Vujića, Ksenije Cvejanov, Biljane Aleksić, Slobodana Zlatkovića, Slobodana Agnatovića, Nadežde Radonjić, Ljiljane Lukić, Bojana Obradovića, Radunke Nikolić, Jovanke Vukelić, Sibinke Terzić, Miljke Tofilović, Mihajla Veselinovića, Svetislava Petrovića, Sam Petra, Veselina Veličkovića, Biserke Delić, Ane Zarić, Vere Matijević, Rastka Milašinovića, Tatjane Živković, Tihomira Todorovića, Milorada Simića, Zagorke Jovanović, Denovski Dušana, Miloša Cerovića, Dmitra Trbojevića, Dragice Mladenović, Ljubice Mitrović, Dragutina Petrovića, Svetlane Malkov, Dragoslava Burčula, Milana Tirnanića, Zorana Lukića, Snežane Petrović, Branke Radinović, Dušana Kneževića, Sava Mićovića, Radomira Ćirića, Žarka Jarebica, Nade Planić, Mijodraga Ilića, Čedomira Milića, Miodraga Jovanovića, Zorice Lazarević, Miodraga Stojkovića, Dušana Anđelkovića, Dušanke Bućan, Milene Novović, Jovanke Josić, Milorada Kozlina, Gajčanski Milomira, Zvonimira Dolinšeka, Ljubiše Nikolića, Milenka Kovačevića, Dušice Stanić, Gordane Đorđević, Tanevski Dejana, Radmile Božović, Predraga Pezerovića, Siniše Stajića, Petre Kristivojević, Dragana Dragića, Duška Kavaje, Slavice Đorđević, Branka Radinovića, Momirke Đorđević, Jovana Senković, Radovana Hadžića, Novice Petkovića, Kate Ljepović, Dragane Milić, Miomira Stepanovića, Milice Matić, Slađane Stanojević, Svetlane Vasiljević, Milene Vujović, Mirka Ljepovića, Đorđa Đorđevića, Branislava Milutinovića, Radivoja Jovanovića, Slavoljuba Radulovića, Slavka Ostojića, Ljubomira Jezdića, Ružice Dobrić, Veljka Mitrovića, Radovana Parezanovića, Vojke Vučetić, Tomislava Veljovića, Suzane Veljović, Momčila Stupara, Dragana Ristića, Ismaili Ibraima, Ismaili Rozalije, Stanke Popović, Majora Domanja Dorotće, Dušana Batančeva, Aleksandra Županića, Nikifora Tabaševića, Biljane Vučen, Milana Đurića, Dragana Radojevića, Branislave Starčević, Milošević Srboljub, Ljiljane Klimović, Zlatka Nikolića, Kostine Jović, Verice Drndarević, Duška Škondića, Nevena Runjevca, Zvonimira Golubovića, Biljane Paunović, Milice Stevanović, Gordane Milovanović, Dragana Đolovića, Ilije Živanovića, Dušanke Mitrović, Milice Radosavljević, Slobodana Živkova, Ljubovine Kraševac i Radojice Petrovića, svih iz Beograda, Slavice Gladiš Prunić i Vesne Tucakov, obe iz Novog Sada, Anđele Nikpaljević i Bojana Mećikućića, oboje iz Bara, Željka Arsenića iz Loznice, Dušana Stevanovića iz Aleksandrovca, Mire Pajić iz Bečeja, Šarvari Emila, Slavice Brusin i Snežane Simić, svih iz Zrenjanina, Đuriček Jana iz Aradca, Sarić Snežane, Radoša Đorđevića i Milinka Đukića svih iz Nove Pazove, Miodraga Stankovića, Dobrivoja Ćirića i Ljiljane Krsmanović, Rista Ilića i Mirke Sredojević, svih iz Malog Zvornika, Dobrine Pavlović iz Obrenovca, Petra Obradovića i Miroslava Stamenića, oba iz Kosova Polja, Obrada Samarđića iz Herceg Novog, Ranke Lovrić iz Kovina, Ljubomira Milajčića iz Kladova, Jelene Radaković iz Sombora i Ljubisavke Petričević iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je
Odbacuje se ustavna žalba Igora Marinkovića i ostalih podnosilaca navedenih u uvodu izjavljena protiv radnji Višeg suda u Beogradu, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 2033/2010.
1. Igor Marinković iz Beograda i ostali podnosioci navedeni u uvodu ovog rešenja, preko istog punomoćnika Peđe D. Milosavljevića, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu 3. juna, 6. juna, 13. juna, 12. jula i 1. septembra 2011. godine ustavne žalbe, istovetne sadržine, protiv radnji Višeg suda u Beogradu u krivičnom postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Ki. 2033/2010, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.
Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je, postupajući po nalogu Ustavnog suda od 8. jula 2011. godine, Sudu dostavio podnesak od 5. avgusta 2011. godine uz koji je priložio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1560/09 od 5. avgusta 2009. godine o proširenju istrage protiv osumnjičenog N.L, rešenje Višeg suda u Beogradu Ki. 2033/10 od 24. septembra 2010. godine o sprovođenju istrage protiv N.L. i 59 zapisnika o saslušanju svedoka-oštećenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe. Uz navedeni podnesak, označeni punomoćnik nije priložio zapisnik o saslušanju ostalih oštećenih, ovde podnosilaca ustavne žalbe.
Ustavni sud je Informacijama Su. 1/44 od 31. oktobra 2011. godine i Su. 1/48 od 28. novembra 2011. godine, spojio sve predmete formirane po izjavljenim ustavnim žalbama.
U ustavnim žalbama je, između ostalog, navedeno: da su oštećeni građani protiv okrivljenog N.L. podneli krivičnu prijavu u januaru 2009. godine; da je do dana podnošenja ove ustavne žalbe, krivični postupak stigao tek do faze istrage u kome istražni sudija sporo saslušava oštećene kojih ima blizu dve hiljade; da je okrivljenom prvobitno bilo stavljeno na teret produženo krivično delo prevare, a da je nakon godinu i po dana, sredinom 2010. godine, delo prekvalifikovano u produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja; da je činjenica da je delo čak godinu i po dana bilo kvalifikovano kao prevara onemogućavala primenu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela; da i od momenta prekvalifikacije nadležni tužilac nije preduzeo ništa od svojih obaveza iz tog zakona u smislu pronalaženja, obezbeđenja i oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, iz dokumentacije priložene uz ustavne žalbe i dopunski podnesak i iz odgovora v.f. predsednika Višeg suda u Beogradu, utvrdio: da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu Ki. 1560/09 od 5. avgusta 2009. godine određeno proširenje istrage protiv osumnjičenog N.L. zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ); da je Više javno tužilaštvo u Beogradu 22. jula 2010. godine Višem sudu u Beogradu podnelo zahtev za sprovođenje istrage Kt. 587/10; da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Ki. 2033/10 od 24. septembra 2010. godine određeno sprovođenje istrage protiv okrivljenog N.L. zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi stava 3. u vezi stava 1. KZ; da je ovlašćeni tužilac u periodu od 23. avgusta 2010. godine do 16. maja 2011. godine podneo 16 zahteva za proširenje istrage; da je ukupan broj oštećenih obuhvaćen zahtevom za sprovođenje, odnosno proširenje istrage 1721; da je do 6. oktobra 2011. godine pred Višim sudom u Beogradu saslušano oko 800 svedoka oštećenih, a da je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i kasnije Prvim osnovnim sudom u Beogradu ukupno saslušano oko 437 svedoka oštećenih, odnosno da je do označenog datuma saslušano ukupno 1237 svedoka oštećenih; da se osporeni krivični postupak nalazi u fazi istrage i da je ostalo da bude saslušano oko 484 svedoka oštećenih.
4. Ustav Republike Srbije utvrđuje: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58.).
Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da oštećeni i privatni tužilac imaju pravo da u toku istrage ukažu na sve činjenice i da predlažu dokaze koji su od važnosti za krivičnu stvar i njihove imovinskopravne zahteve (član 60. stav 1.); da se imovinsko-pravni zahtev može odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla (član 201. stav 2.); da predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku (član 202. stav 1.); da se predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku podnosi organu kome se podnosi krivična prijava ili sudu pred kojim se vodi postupak i da se predlog može podneti najdocnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom (član 203. st. 1. i 2.); da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud i da će, kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiti ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (član 206. st. 1. i 3.); da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, da je tužilac javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac, a da je stranka tužilac i okrivljeni (član 221. stav 1. tač. 6), 7) i 9)); da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i da će se u istrazi prikupiti dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim (član 241.); da tužilac, oštećeni, okrivljeni i branilac mogu prisustvovati uviđaju i ispitivanju veštaka, da ispitivanju svedoka mogu da prisustvuju tužilac, okrivljeni, branilac i oštećeni, da je istražni sudija dužan da na pogodan način obavesti tužioca, branioca, oštećenog i okrivljenog o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima oni mogu prisustvovati, osim kad postoji opasnost od odlaganja i da lica koja prisustvuju istražnim radnjama mogu predložiti istražnom sudiji da radi razjašnjenja stvari postavi određena pitanja okrivljenom, svedoku ili veštaku, a po dozvoli istražnog sudije mogu postavljati pitanja i neposredno, kao i da ova lica imaju prava da zahtevaju da se u zapisnik unesu i njihove primedbe u pogledu preduzimanja pojedinih radnji, a mogu i predlagati izvođenje pojedinih dokaza (član 251. st. 2, 4, 5. i 7.); da se rešenje o obustavljanju istrage dostavlja javnom tužiocu, oštećenom i okrivljenom, koji će se odmah pustiti na slobodu ako je u pritvoru, da protiv ovog rešenja javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe, kao i da će se, ako je protiv rešenja o obustavljanju istrage žalbu izjavio samo oštećeni, a žalba se uvaži, smatrati da je oštećeni izjavom žalbe preuzeo gonjenje (član 254. st. 3. i 4.); da istražni sudija završava istragu kad nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno (član 257. stav 1.); da se stranke i oštećeni mogu uvek obratiti pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage (član 264. stav 1.); da će se o vremenu i mestu ispitivanja (svedoka ili veštaka koji je pozvan na glavni pretres, a još nije ispitan, a za koga se saznalo da neće moći da dođe na glavni pretres zbog dugotrajne bolesti ili zbog drugih smetnji ) obavestiti stranke i oštećeni, ako je s obzirom na hitnost postupka, to mogućno i da kad stranke i oštećeni prisustvuju ispitivanju, imaju prava iz člana 251. stav 7. ovog zakonika (član 288. stav 1.); da žalbu mogu izjaviti stranke, branilac, zakonski zastupnik optuženog i oštećeni i da oštećeni može pobijati presudu samo zbog odluke suda o troškovima krivičnog nostupka, ali ako je javni tužilac preuzeo gonjenje od oštećenog kao tužioca (član 64. stav 2), oštećeni može izjaviti žalbu zbog svih osnova zbog kojih se presuda može pobijati (član 367) (član 364. st. 1. i 4.).
5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosioci ustavne žalbe ovom sudu obraćaju u svojstvu oštećenih u krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog N.L. i da su neki od podnosilaca saslušani u svojstvu svedoka-oštećenog i istakli su imovinsko-pravni zahtev, dok za ostale podnosioce nisu dostavljeni dokazi da su u tom krivičnom postupku saslušani kao svedoci-oštećeni, niti dokazi da su do trenutka podnošenja ustavne žalbe istakli svoj imovinsko-pravni zahtev.
Ustavni sud je, dalje, utvrdio da se osporeni krivični postupak u trenutku podnošenja ustavnih žalbi nalazio u fazi istrage, odnosno da se protiv okrivljenog N.L. vodio prethodni postupak. Prema oceni Ustavnog suda, cilj istrage, kao prethodnog krivičnog postupka, jeste pre svega prikupljanje dokaza i podataka koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokaza za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugih dokaza koji mogu biti od koristi za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje celishodnim, kako je to i propisano odredbom člana 241. ZKP. Završetak istrage je isključivo određen ocenom istražnog sudije da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno, saglasno odredbi člana 257. ZKP.
Ustavni sud najpre konstatuje da oštećeni nije stranka u krivičnom postupku, a samim tim ni u prethodnom postupku, odnosno istrazi, što proizlazi kako iz izričitog određenja pojma stranke u članu član 221. stav 1. tačka 9) ZKP, tako i iz razlikovanja u članu 264. stav 1. ZKP, gde je propisano da se stranke i oštećeni mogu uvek obratiti pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage. Oštećeni nema dispoziciju za krivično gonjenje nekog lica, niti može neposredno da utiče na tok krivičnog postupka, za razliku od ovlašćenih tužilaca. Oštećeni kao poseban procesni subjekat se javlja samo kod krivičnih dela koje se gone po službenoj dužnosti, dok se kod krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi on poklapa s ličnošću tužioca.
Polazeći od iznetog, pred Ustavnim sudom se postavilo pitanje da li se u prethodnom postupku uopšte i odlučuje o pravima oštećenog, kao procesnog subjekta koji nije stranka, te da li je oštećeni aktivno legitimisan da u ustavnoj žalbi ističe povredu svojih prava u istražnoj fazi krivičnog postupka, koji se vodi protiv okrivljenog za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.
Razmatrajući postavljeno pitanje, Ustavni sud je imao u vidu pravnu situaciju oštećenog u prethodnom postupku koji ima određena procesna ovlašćenja i mogućnosti predviđene, između ostalih, i odredbama člana 251. st. 2, 4, 5. i 7, člana 254. st. 3. i 4, člana 264. stav 1. i člana 288. stav 1. ZKP, kao i njegovu faktičku situaciju, jer je zainteresovan za brzo i efikasno sprovođenje istrage i dalje odvijanje krivičnog postupka. Upravo uvažavajući taj njegov interes, zakonodavac je i oštećenom omogućio obraćanje pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage. Međutim, pritužba oštećenog iz člana 264. stav 1. ZKP nije pravni lek, jer nije upravljena protiv odluke organa, već pravno sredstvo koje se tiče postupka organa, odnosno njegovih radnji ili propuštanja, odnosno načina na koji organ vodi postupak ili brzine kojom to čini, a što se sve, prema mišljenju pritužioca, pokazuje štetnim za njegove interese i ciljeve postupka. Po podnetoj pritužbi se ne donosi nikakvo formalno rešenje, jer pritužba nije akt u postupku, već samo ukazivanje pritužioca nadležnom organu sudske uprave na povredu dužnosti od strane istražnog sudije, o čijem se otklanjanju organ stara.
Ustavni sud konstatuje i da oštećeni izuzetno ima i pravo žalbe protiv rešenja veća iz člana 24. stav 6. ZKP o obustavljanju istrage, ali to ne znači da time oštećeni stiče svojstvo stranke. Ratio legis ovog izuzetnog prava oštećenog je sadržan u odredbi stava 4. istog člana ZKP, prema kome će se uvažavanjem žalbe protiv rešenja o obustavljanju istrage koju je izjavio samo oštećeni smatrati da je oštećeni izjavom žalbe preuzeo gonjenje. Dakle, tek uvažavanjem žalbe, a ne njenim izjavljivanjem, oštećeni stupa kao stranka u krivični postupak, čime se posredno rešava i pitanje supsidijarne tužbe u smislu stava 4. navedenog člana ZKP, odnosno dostavljanje rešenja o obustavljanju istrage oštećenom u suštini ima karakter i dejstvo obaveštenja oštećenog o mogućnosti preuzimanja krivičnog gonjenja okrivljenog.
Ustavni sud ukazuje na to da se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, te da se u tom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčena prava garantuju, pre svega, okrivljenom, odnosno optuženom licu, što potvrđuje i odredba člana 1. ZKP kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka. Međutim, u krivičnom postupku koji se vodi protiv okrivljenog, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, i oštećeni može da se pojavi kao uzgredni tužilac u pogledu imovinsko-pravnog zahteva iz člana 201. stav 2. ZKP, ako na takav zahtev ima pravo i ako ga je istakao, dok u pogledu optužbe ima svojstvo potencijalnog tužioca, u slučaju odustanka javnog tužioca, zbog čega mu se i dozvoljavaju neka procesna ovlašćenja. Procesna uloga oštećenog u ovakvom krivičnom postupku se, prema oceni Ustavnog suda, stoga svodi samo na pitanje imovinsko-pravnog zahteva, što proizlazi i iz odredaba člana 364. st. 1. i 4. ZKP, prema kojima i oštećeni može pobijati presudu, ali samo zbog odluke suda o troškovima krivičnog postupka, osim ako je javni tužilac preuzeo gonjenje od oštećenog kao tužioca, na osnovu člana član 64. stav 2. ZKP kada oštećeni može izjaviti žalbu zbog svih osnova zbog kojih se presuda može pobijati.
S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da, pošto u fazi istrage još uvek nema suđenja, a oštećeni ni na koji način ne može da utiče na raspolaganje i zastupanje javne optužbe, to se u toj fazi postupka ne donosi materijalno-pravna odluka o njegovom imovinsko-pravnom zahtevu, bez obzira da li ga je oštećeni istakao. Tek će se završetkom istrage i eventualnim optuženjem ili preuzimanjem krivičnog gonjenja i sticanjem svojstva oštećenog kao tužioca, steći uslovi da se o imovinsko-pravnom zahtevu oštećenog uopšte i odlučuje u krivičnom postupku.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da oštećeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, nisu aktivno legitimisani za podnošenje ustavne žalbe zbog povrede Ustavom zajemčenih prava u ovoj fazi krivičnog postupka, u kojoj se o njihovim pravima niti raspravlja niti odlučuje.
Ustavni sud je odlučujući u ovom konkretnom predmetu, imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je utvrdio da se pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji je u tom delu sadržinski istovetan članu 32. Ustava, može jemčiti i oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, ali samo od trenutka kada je on istakao svoj imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku (Odluka Boris Stojanovski protiv BJR Makedonije, od 6. maja 2010. godine, aplikacija broj 41916/04, stav 40.). Međutim, za razliku od oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca, koji jesu stranke u odgovarajućim krivičnim postupcima, oštećeni to nije, te ni izneti stavovi Evropskog suda nisu od uticaja na drugačiju odluku u konkretnom predmetu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je podnete ustavne žalbe odbacio kao ratione personae nedopuštene, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, s obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu aktivno legitimisani za njihovo podnošenje, te ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša B. Slijepčević