| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 23.11.2017 | Broj: Už-4254/2015 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. novembra 2017. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-10 broj 351.21-142/2013 od 21. decembra 2013. godine, rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-2322/14-S-20 od 27. maja 2014. godine i presudom Upravnog suda U. 1 0004/14 od 21. maja 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 10004/14 od 21. maja 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Gradskog veća g rada Beograda broj 351-2322/14-S-20 od 27. maja 2014. godine.
3. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Sekretarijatom za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara u predmetu XXXI- 10 broj 351.21-142/2013 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
4. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
5. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.
1. D. A . iz Beograda , preko punomoćnika N . U, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 1. jula 201 5. godine, ustavnu žalbu protiv akata označenih u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi i njenoj dopuni od 22. februara 2016. godine se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac vlasnik dvosobnog stana koji se nalazi u prizemlju porodične stambene zgrade u ulici P. u Beogradu; da se predmetni stan nalazi na tri katastarske parcele, i to: k.p. br. …/2, …/1 i …/5, KO Savski venac; da je podnosilac 1989. godine na k.p. br oj …/2, na kojoj se nalazi deo njegovog stana, izgradio garažu površine 18,90 m2; da su pravni prethodnici zainteresovanih lica dali overenu saglasnost podnosiocu da na toj parceli može izgraditi garažu; da su za izgradnju predmetne garaže znali i vojni organi, organi opštine Savski venac i da se niko tome nije protivio.
Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da prilikom osnivanja katastra nepokretnosti za KO Savski venac nije preneto poslednje stanje upisa iz zemljišne knjige, zbog čega je 30. aprila 2012. godine podneo predlog za ispravku upisa, tražeći da se izvrši upis k.p. br. …/2 i …/5 sa površinama koje delovi zgrade kućnog broj a 12 zauzimaju, ali da o tom predlogu nije bilo odlučeno do donošenja osporene presude; da je podneo i zahtev za ponavljanje postupka konverzije iz razloga što mu nije dostavljeno rešenje o konverziji prava korišćenja u pravo svojine , iako je vlasnik legalnog objekta čiji je deo na k.p. broj …/2; da je, nakon što je njegov zahtev usvojen, podneo 24. oktobra 2013. godine žalbu protiv rešenja o konverziji; da je 14. avgusta 2013. godine podneo zahtev za upis prava svojine na predmetnoj garaži, saglasno odredbi člana 4. Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole.
U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da je prvostepeni organ, pogrešnom primenom odredbe člana 225. Zakona o opštem upravnom postupku, umesto drugostepenog organa odlučivao o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 21. maja 2013. godine; da je drugostepeni organ, donoseći rešenje u izvršenju presude Upravnog suda U. 6677/ 11 od 4. septembra 2012. godine, ocenio da postupak koji se vodi pred Republičkim geodetskim zavodom – koji se odnosi na uknjižbu parcele na kojoj se nalazi sporna garaža, predstavlja prethodno pitanje za reš avanje predmetne upravne stvari i da prvostepeni organ mora da oceni činjenice da u vreme zidanja garaže nije bilo protivljenja pravnih prethodnika zainteresovanih lica i da su zainteresovana lica svoje nepokretnosti kupil a nakon izgradnje sporne garaže.
Podnosilac ustavne žalbe ističe da njegov zahtev nije mogao biti odbijen primenom odredbe člana 21. stav 3. Zakona o legalizaciji, jer mu prvostepeni organ nije ni zatražio da dopuni dokumentaciju, niti je sproveo ispitni postupak. Takođe ističe da je po samom Zakonu o planiranju i izgradnji postao vlasnik zemljišta na parcelama na kojim se nalazi njegov stan, a da upis u javnu knjigu ima samo deklarativni karakter.
Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Upravni sud nije dao jasne, niti dovoljne razloge zbog kojih je našao da rešavanje o zahtevu podnosioca za ponavljanje postupka konverzije, predlogu za ispravku spornog upisa u katastar, odnosno zahtevu za upis prava svojine na predmetnoj garaži na osnovu posebnog zakona, ne predstavlja prethodno pitanje u postupku legali zacije koji je okončan osporenom presudom. Podnosilac, takođe, ukazuje na to da je predmetni upravni postupak trajao 12 godina od podnošenja zahteva, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Ustavnom žalb om se traži od Ustavnog suda da poništi osporenu presudu Upravnog suda i utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosioca n a naknadu materijalne i nematerijalne štete .
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporeni akt, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 23. oktobra 2003. godine podneo Odeljenju za građevinske i komunalne poslove gradske opštine Savski venac u Beogradu zahtev za legalizaciju dela stana broj 1 u ulici P. u Beogradu, površine 36,59 m2 , kao i garaže površine 18,90 m2, na k.p. br. …/2, …/1 i …/5, KO Savski venac . Navedeni zahtev, koji je zaveden pod brojem 351- 1216/03, preuzet je od strane Sekretarijata za poslove legalizacije objekata 10. maja 2010. godine.
Podneskom od 21. oktobra 2010. godine podnosilac je tražio da se postupak legalizacije sporne garaže razdvoji od postupka legalizacije dela stana.
Rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara broj XXXI-10 broj 351.21-13874/2010 od 21. februara 2011. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na izgradnji predmetne garaže, kao neosnovan (stav 1. dispozitiva) i određeno da će se o preostalom delu zahteva koji se odnosi na legalizaciju dogradnje stana odlučiti kad se za to steknu zakonski uslovi (stav 2. dispozitiva).
Rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-324/11-GV od 12. maja 2011. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen njegov zahtev , ali je Upravni sud presudom U. 6677/11 od 4. septembra 2012. godine uvažio tužbu kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju presude je navedeno, pored ostalog, da razlozi iz pobijanog rešenja ne upućuju na odluku iz dispozitiva, budući da tuženi organ nije dao dovoljne i jasne razloge za svoju odluku. Takođe je navedeno da nisu ocenjeni navod i tužbe u pogledu ranije date saglasnosti pravnih prethodnika zainteresovanih lica.
Rešenjem drugostepenog organa od 21. februara 2013. godine usvojena je žalba podnosioca ustavne žalbe i poništeno prvostepeno rešenje od 21. februara 2011. godine. U obrazloženju rešenja drugostepenog organa je, pored ostalog, navedeno: da je u uverenju Odeljenja za građevinske i komunalne poslove od 21. maja 2004. godine konstatovano da se na k.p. br. …/2, …/1 i …/5, KO Savski venac , nalazi prizemni stambeni objek at koji se sastoji iz dva stana i da je vlasnik stana broj 1 podnosilac ustavne žalbe, koji je navedeni stan proširio pre donošenja GUP-a za Beograd 1951. godine; da je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 23. jula 2009. godine dozvoljen upis prava svojin e na dvosobnom stanu podnosioca, koji se nalazi na k.p. broj …/1 i da je podnosilac izjavio žalbu protiv tog rešenja, ističući da se predmetni stan nalazi i na k.p. br. …/2 i …, ali da o žalbi još nije odlučeno; da se u dopisu Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove od 22. oktobra 2010. godine konstatuje da se objekat u ulici P. broj 12 svojim gabaritom nalazi najvećim delom na k.p. broj …/1 i manjim delovima na k.p. br. … /2 i …, KO Savski venac. Drugostepeni organ je, polazeći od navedenog, ocenio da postupak koji se vodi pred Republičkim geodetskim zavodom za uknjižbu nepokretnosti na tri katastarske parcele, od kojih se na jednoj nalazi sporna garaža, predstavlja prethodno pitanje za rešavanje predmetne upravne stvari, kao i da prvostepeni organ mora da ceni činjenicu da u vreme zidanja garaže nije bilo protivljenja pravnih prethodnika zainteresovanih lica i da su zainteresovana lica svoje nepokretnosti kupila nakon izgradnje sporne garaže.
Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje od 21. maja 2013. godine, kojim je odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na izgradnji predmetne garaže (stav 1. dispozitiva) i odre dio da će se o preostalom delu zahteva koji se odnosi na legalizaciju dogradnje stana odlučiti kad se za to steknu zakonski uslovi (stav 2. dispozitiva). Podnosilac ustavne žalbe je 25. juna 2013. godine izjavi o žalbu protiv navedenog rešenja.
Osporenim rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-10 broj 351.21-142/2013 od 21. decembra 2013. godine, koje je doneto „u ponovljenom postupku, po žalbi“, ponovo je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe, primenom odredaba člana 225. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 24. stav 2. Zakona o legalizaciji objekata. Prvostepeni organ je našao da je žalba osnovana, budući da je pobijano rešenje doneto primenom odredaba Zakona o planiranju i izgradnji koje su Odlukom Ustavnog suda IU-295/2009 od 6. decembra 2012. godine oglašene neustavnim, a da predmetni postupak nije pravnosnažno okončan do stupanja na snagu Odluke. U obrazloženju osporenog rešenja je, takođe, navedeno da je iz priloženih dokaza utvrđeno da na k.p. broj …/2 pravo korišćenja imaju upisani V.L. i D.P. sa 1/2 dela; da nema drugih dokaza o rešenim imovinsko-pravnim odnosima između podnosioca i upisanih korisnika; da je dokumentacija nepotpuna za rešavanje upravne stvari.
Osporenim rešenjem Gradskog veća grada Beograda broj 351-2322/14-S-20 od 27. maja 2014. godine odbijena je žalba koju je podnosilac izjavio protiv osporenog prvostepenog rešenja . Drugostepeni organ je konstatovao da iz spisa predmeta proizlazi: da je podnosilac uz zahtev priložio, pored ostalog, kopiju plana katastarskih parcela KO Savski venac, sa ucrtanim objektom koji je predmet legalizacije, izdatu od Republičkog geodetskog zavoda 1. februara 2006. godine; da je uvidom u izvod iz lista nepokretnosti za k.p. broj …/1, KO Savski venac, koji je izdat 15. maja 2013. godine, utvrđeno da se na katastarskoj parceli …/1 nalazi porodična stambena zgrada u kojoj se nalazi i stan čiji je vlasnik podnosilac; da je uvidom u izvod iz lista nepokretnosti za k.p. broj …/2, koji je izdat 21. septembra 2010. godine, utvrđeno da je ta parcela državna svojina, a da pravo korišćenja imaju V.L. i D.P. sa 1/2 dela; da je uvidom u važeću plansku dokumentaciju utvrđeno da je katastarska parcela na kojoj je izgrađena sporna garaža , prema Regulacionom planu prostorne celine Dedinje („Službeni list grada Beograda“, broj 1/2000) , namenjena za zgrade visokog standarda za stanovanje tipa retke izgrađenosti sa većim brojem stanova. Drugostepeni organ se pozvao na odredbu člana 2. stav 1. tačka 24 ) Zakona o planiranju i izgradnji, kojom je definisano šta je pomoćni objekat, na Odluk u Ustavnog suda IU-295/2009 od 6. decembra 2012. godine, kojom je utvrđeno da odredbe člana 185. do 200. tog zakona nisu u saglasnosti sa Ustavom i da se iste od dana objavljivanja Odluke 7. juna 2013. godine više ne mogu primenjivati, kao i na odredbe člana 12 , člana 21. stav 3, člana 24. stav 2. i člana 39. Zakona o legalizaciji objekata. Ocenjujući navode podnosioca da je „ignorisana“ presuda Upravnog suda U. 6677/11 od 4. septembra 2012. godine, drugostepeni organ je našao da isti nisu o d uticaja na drugačiju odluku, posebno s obzirom na činjenicu da predmetni postupak nije pravnosnažno okončan do 7. juna 2013. godine, a da stranka nije dostavila dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na zemljištu.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 10004/14 od 21. maja 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe podneta protiv osporenog rešenja drugostepenog organa. Upravni sud je, p rihvatajući u svemu razloge iz pobijanog rešenja, našao da je pravilno postupio tuženi organ kada je odbio žalbu podnosioca, budući da je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac izgradio bespravni objekat-garažu na katastarskoj parceli, na kojoj su kao isključivi korisnici upisani V.L. i D.P. sa 1/2 dela, zbog čega podnosilac ne ispunjava zakonom propisane uslove za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na izgradnji garaže, u skladu sa Zakonom o legalizaciji objekata. Ocenjujući navode tužbe da je tuženi organ trebalo da prekine postupak, dok se ne reši kao prethodno pitanje „da li je podnosilac održajem stekao svojinu na katastarskoj parceli gde je garaža i da se prethodno utvrdi, po osnovu svojine na stanu, pravo korišćenja građevinskog zemljišta za redovnu upotrebu po odredbama čl. 21, 22, 24. i 28. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa i člana 3. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti“, Upravni sud je našao da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku suda u ovoj upravnoj stvari, budući da navedeno u postupku legalizacije nije prethodno pitanje, s obzirom na to da podnosilac nikada nije imao pravo korišćenja na k.p. broj …/2. U vezi sa zaključkom tuženog organa da garaža kao pomoćni objekat u funkciji glavnog objekta mora biti na istoj parceli, Upravni sud je našao da se u ovom slučaju ne može prihvatiti kao tačan, budući da se stan koji je tužilac otkupio od Vojske nalazi na jednoj parceli, a garaža na drugoj.
Iz kopije Plana katastarske parcel e k.p. broj …/1, KO Savski venac, koju je 6. septembra 20 12. godine izda o Republički geodetski zavod , proizlazi da se stan u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe nalazi najvećim delom na k.p. broj …/1, a manjim delovima na k.p. br. …/2 i …/5. Iz geodetskog snimka katastarskih parcela br. …/2 i …/1 od 18. oktobra 2010. godine proizlazi da se deo stana broj 1, čiji je vlasnik podnosilac ustavne žalbe, nalazi na k.p. br. …/2.
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je : da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da s vako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .
Za odlučivanje Ustavnog suda o povredi označenog ustavnog prava od značaja su i sledeće odredbe zakona:
Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09-ispravka i 64/10 -Odluka US), u tekstu koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 21. februara 2011. godine, bilo je propisano: da pomoćni objekat jeste objekat koji je u funkciji glavnog objekta, a gradi se na istoj parceli na kojoj je sagrađen glavni stambeni, poslovni ili objekat javne namene – između ostalog, garaža (član 2. tačka 24)); da vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova, poslovnim i poslovno-stambenim zgradama izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini, prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici, bez naknade (član 101. stav 2.); da ako vlasnik objekta, odnosno posebnog fizičkog dela objekta iz člana 101. st. 1. i 2. ovog zakona, nije upisan kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je objekat izgrađen, već je kao nosilac prava korišćenja na zemljištu upisana jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, Republika Srbija ili neko pravno lice čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina, odnosno Republika Srbija, pre sticanja prava svojine utvrđuje se zemljište za redovnu upotrebu objekta u skladu sa članom 70. ovog zakona (član 102 . stav 1.);
Zakonom o izmenama i dopunama navedenog zakona („Službeni glasnik RS “, broj 24/11) precizirano je da se li cima iz čl. 101. i 101a ovog zakona, u postupku konverzije prava korišćenja u pravo svojine bez naknade, ne utvrđuje zemljište za redovnu upotrebu objekta (član 102. stav 2.) .
Nakon donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS “, broj 132/14), odredbama člana 102. propisano je: p ravo korišćenja na građevinskom zemljištu, pretvara se u pravo svojine, bez naknade (stav 1.); p ravo svojine iz stava 1. ovog člana stiče se danom stupanja na snagu ovog zakona, a upis prava svojine vrši organ nadležan za poslove državnog premera i katastra, po službenoj dužnosti (stav 2.); pravo svojine na katastarskoj parceli upisuje se u korist lica koje je upisano kao vlasnik objekta, odnosno objekata koji se nalaze na toj parceli, odnosno u vlasništvu lica koje je upisano kao nosilac prava korišćenja na katastarskoj parceli na neizgrađenom građevinskom zemljištu, osim za privredna društva i druge nosioce prava korišćenja, za koje se uslovi za pretvaranje tog prava u pravo svojine uređuju posebnim zakonom (stav 3.); p ravo svojine stečeno u skladu sa st. 3. i 4. ovog člana proizvodi pravno dejstvo od 11. septembra 2009. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, a upis prava svojine u javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima u korist Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, ima deklarativni karakter (stav 7.) .
Odredbama Zakona o legalizaciji objekata („Službeni glasnik RS“, broj 95/13), koji je stupio na snagu 1. novembra 2013. godine , bilo je propisano: da se legalizacija objekta u smislu ovog zakona vrši po zahtevu koji sadrži, pored ostalog, dokaz o pravu korišćenja, svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno dokaz o pravu svojine na objektu (član 12. tačka 3)) ; da ako je pravo svojine na objektu, odnosno građevinskom zemljištu upisano u skladu sa zakonom kojim se uređuju posebni uslovi za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, kao dokaz o rešenim imovinsko pravnim odnosima prilaže se overena kopija rešenja o upisu prava svojine (član 21. stav 2.); da se k ao dokaz o rešenim imovinsko-pravnim odnosima na zemljištu smatraju – pravosnažna sudska presuda kojom je utvrđeno pravo svojine na zemljištu, ugovor o prenosu prava korišćenja, odnosno kupovini zemljišta koji je zaključen do 13. maja 2003. godine, ugovor o kupovini objekta ili objekta u izgradnji , ugovor o suinvestiranju izgradnje objekta , pravosnažno rešenje o nasleđivanju, odnosno pravosnažno rešenje o statusnoj promeni privrednog društva iz koga se na nesporan način može utvrditi pravni kontinuitet podnosioca zahteva (član 21. stav 3. tač. 1) do 6)) ; da a ko uz zahtev nisu podneti svi dokazi propisani ovim zakonom, nadležni organ je dužan da u roku od 30 dana obavesti podnosioca zahteva i zatraži da se dokumentacija dopuni u roku koji ne može biti duži od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 22. stav 3.); da a ko u roku, koji ne može biti duži od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, podnosilac zahteva ne dostavi svu potrebnu dokumentaciju, nadležni organ će zaključkom odbaciti zahtev (član 23. stav 1.); da kada nadležni organ utvrdi da je uz zahtev podneta sva propisana dokumentacija i dokazi, pristupa odlučivanju o mogućnosti legalizacije, u skladu sa ovim zakonom (član 24. stav 1.); da a ko nadležni organ utvrdi da ne postoji mogućnost legalizacije, rešenjem će odbiti zahtev (član 24. stav 2.); da će se postupci za legalizaciju započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona po zahtevima koji su podneti do 11. marta 2010. godine, a koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona, okonča ti po odredbama ovog zakona (član 39.).
Zakonom o izmenama i dopunama navedenog zakona („Službeni glasnik RS “, broj 117/14, od 29. oktobra 2014. godine ) izmenjen je član 23. stav 1, tako što je rok za postupanje po nalogu nadležnog organa produžen na godinu dana i šest meseci.
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ( „Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da ako organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može, pod uslovima iz ovog zakona, sam raspraviti to pitanje, ili postupak prekinuti dok nadležni organ to pitanje ne reši (č lan 134. stav 1.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe da je žalba osnovana, a nije potrebno sprovoditi nov posebni ispitni postupak, može stvar rešiti drukčije i novim rešenjem zameniti rešenje koje se žalbom pobija (član 225. stav 1.) .
Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.). Suštinski iste sadržine je odredba člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 30. decembra 2009. godine.
5. Podnosilac ustavne žalb e smatra da njegov zahtev za legalizaciju bespravno izgrađene garaže nije mogao biti odbijen primenom odredbe člana 21. stav 3. Zakona o legalizaciji, jer mu prvostepeni organ nije ni zatražio da dopuni dokumentaciju, niti je sproveo ispitni postupak. Takođe ističe da je po samom Zakonu o planiranju i izgradnji postao vlasnik zemljišta na parcelama na kojim a se nalazi njegov stan, a da upis u javnu knjigu ima samo deklarativni karakter. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, Upravni sud nije dao jasne, niti dovoljne razloge zbog kojih je našao da rešavanje o zahtevu podnosioca za ponavljanje postupka konverzije, predlogu za ispravku upisa prava na spornim katastarskim parcelama, odnosno zahtevu za upis prava svojine na predmetnoj garaži na osnovu Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, ne predstavlja prethodno pitanje u postupku legali zacije koji je okončan osporenom presudom.
Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Ustavni sud naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom.
Ustavni sud konstatuje da je predmet odlučivanja u upravnosudskom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, bilo pitanje ima li, na osnovu utvrđenih činjenica i merodavnog prava, podnosilac ustavne žalbe pravo na legalizaciju bespravno izgrađene garaže koja se nalazi na k.p. broj …/2, KO Savski venac.
Polazeći od činjenica i okolnosti utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da je podnosilac ustavne žalbe izgradio garažu na k.p. broj …/2, KO Savski venac, na kojoj su kao isključivi korisnici upisani V.L. i D.P. sa 1/2 dela; da iz uverenja Odeljenja za građevinske i komunalne poslove proizlazi da se na k.p. br. …/2, …/1 i …/5, KO Savski venac , nalazi prizemni stambeni objek at koji se sastoji iz dva stana i da je vlasnik stana broj 1 podnosilac ustavne žalbe ; da iz sadržine dopis a Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove proizlazi da se objekat u ulici P. broj 12 u Beogradu svojim gabaritom nalazi najvećim delom na k.p. broj …/1 i manjim delovima na k.p. br. …/2 i …, KO Savski venac ; da iz geodetskog snimka katastarskih parcela br. …/2 i …/1 proizlazi da se deo stana broj 1, čiji je vlasnik podnosilac ustavne žalbe, nalazi i na k.p. broj …/2; da postupci pokrenuti pred Republičkim geodetskim zavodom u vezi sa upisom prava na nepokretnostima koje se nalaze na navedenim katastarsk im parcelama – od kojih se na jednoj nalazi sporna garaža, nisu bili pravnosnažno okončani do donošenja osporenog rešenja drugostepenog organa.
Ustavni sud je dalje konstatovao da je prvostepeni organ osporenim rešenjem od 21. decembra 2013. godine odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan, istovremeno utvrđujući da je dokumentacija nepotpuna za rešavanje upravne stvari. Drugostepeni organ i Upravni sud su u obrazloženju osporenih akata ocenili da podnosilac ustavne žalbe ne ispunjava zakonom propisane uslove za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za izvedene radove na izgradnji garaže, budući da je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je izgradio bespravni objekat-garažu na katastarskoj parceli, na kojoj su kao isključivi korisnici upisani V.L. i D.P. sa 1/2 dela.
Ustavni sud je imao u vidu da je, saglasno navedenim odredbama Zakona o planiranju i izgradnji, vlasnicima posebnih fizičkih delova u stambenim zgradama sa više stanova izgrađenim na građevinskom zemljištu u državnoj svojini prestalo pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i pre šlo u pravo svojine, srazmerno površini posebnih fizičkih delova čiji su vlasnici . Prema tim odredbama, pravo svojine na katastarskoj parceli upisuje se u korist lica koje je upisano kao vlasnik objekta koji se nalaz i na toj parceli i proizvodi pravno dejstvo od 11. septembra 2009. godine , a upis tog prava vrši organ nadležan za poslove državnog premera i katastra po službenoj dužnosti.
Iz navedenih odredaba Zakona o legalizaciji objekata , po oceni ovoga suda, proizlazi: da se uz zahtev za legalizaciju objekta morao priložiti i dok az o pravu korišćenja, svojine, odnosno zakupa na građevinskom zemljištu, odnosno dokaz o pravu svojine na objektu; da ako uz zahtev nisu bili podneti svi dokazi propisani tim zakonom, nadležni organ je bio dužan da u roku od 30 dana obavesti podnosioca zahteva i zatraži da dokumentaciju dopuni u roku ne dužem od godinu i po dana od dana stupanja na snagu tog zakona, a da je, u protivnom, nadležni organ zaključkom odbaci vao zahtev ; da je o mogućnosti legalizacije odlučivano samo ako nadležni organ utvrdi da su uz zahtev podnet i sv i dokazi i propisana dokumentacija, pri čemu se rešenjem odbijao zahtev, ako je utvr đeno da ne postoji mogućnost legalizacije .
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da su upravni organi i Upravni sud propustili da ocene dokaze iz kojih proizlazi da se stan u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe nalazi ne samo na za kp. broj …/1, KO Savski venac – na kojoj je upisan u katastar nepokretnosti, već i na k.p. broj …/2 – na kojoj se nalazi sporna garaža koja je predmet legalizacije. Po oceni ovog suda, činjenica da je na k.p. broj …/2 bilo upisano pravo korišćenja V.L. i D.P. sa 1/2 dela, a ne i pravo korišćenja podnosioca ustavne žalbe, nije bila dovoljna za ocenu da je zahtev podnosioca ustavne žalbe neosnovan, imajući u vidu navedene odredbe člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji o konstituisanju prava svojine na katastarskoj parceli u korist vlasnika objekta i pravnom dejstvu tog upisa. Ustavni sud smatra da je pitanje ko sve ima pravo korišćenja, odnosno svojine na k.p. broj …/2, prethodno pitanje bez čijeg rešenja se nije mogla rešiti predmetna upravn a stvar, te je prvostepeni organ imao mogućnost da sam raspravi to pitanje ili da, saglasno odredbi člana 134. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, postupak prekine dok nadležni organ to pitanje ne reši . Ustavni sud ukazuje da iz sadržine osporenih akata ne proizlazi da je nadležni organ naložio podnosiocu ustavne žalbe da dostavi dokumentaciju potrebnu za odlučivanje u određenom roku, iako je u osporenom rešenju utvrdio da je dokumentacija za odlučivanje nepotpuna. Ovaj sud, s tim u vezi, ističe da do okončanja osporenog upravnog postupka nisu bili pravnosnažno okončani postupci pokrenuti pred Republičkim geodetskim zavodom u vezi sa upisom prava na nepokretnostima koje se nalaze na navedenim katastarsk im parcelama - od kojih se na jednoj n alazi sporna garaža. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je podnosilac pre donošenja osporenog drugostepenog rešenja podneo zahtev za upis prava svojine na predmetnoj garaži, saglasno odredbi člana 4. Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, Ustavni sud nalazi da predmetni zahtev za legalizaciju nije mogao biti odbijen zbog nedostavljanja dokaza o rešenim imovinsko-pravnim odnosima između podnosioca ustavne žalbe i upisanih korisnika na k.p. broj …/2, u situaciji kada još ni je bilo raspravljeno prethodno pitanje koje se odnosi na pravo korišćenja na toj parceli.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je našao da osporeni akti ne sadrže jasne i dovoljne razloge za ocenu da je zahtev podnosioca za legalizaciju sporne garaže neosnovan , čime je podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao sastavni de o prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Ustavni sud naglašava da nije nadležan da utvrđuje da li u konkretnom slučaju postoji mogućnost legalizacije pomoćnog objekta koji je izgradio podnosilac ustavne žalbe, niti se ovom odlukom prejudicira odluk a nadležnog organa o tome, pod uslovom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonom.
6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 10004/14 od 21. maja 2015. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Gradskog veća g rada Beograda broj 351-2322/14-S-20 od 27. maja 2014. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.
7. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni organ, donoseći osporeno rešenje od 21. decembra 2013. godine, nije na ustavnopravno prihvatljiv način primenio odredbu člana 225. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, koja ga ovlašćuje da, ako nađe da je žalba osnovana, stvar reši drukčije i novim rešenjem zameni rešenje koje se žalbom pobija . Naime, primenjujući navedenu odredbu zakona, prvostepeni organ mora udovoljiti žalbenom zahtevu u celini, ako smatra da je upravnu stvar trebalo rešiti na drukčiji način nego što je učinjeno pobijanim rešenjem. Time on izbegava sankciju eventualnog poništavanja akta i doprinosi efikasnijoj zaštiti prava stranke. U konkretnom slučaju, međutim, prvostepeni organ je ocenio da je žalba podnosioca ustavne žalbe osnovana, ali je na isti način odlučio o predmetnom zahtevu za legalizaciju, preuzimajući ulogu drugostepenog organa u žalbenom postupku. Navedeno postupanje prvostepenog organa ipak nije dovelo do uskraćivanja podnosiocu ustavne žalbe garancija prava na pravno sredstvo, jer je osporeno prvostepeno rešenje, sa istom sadržinom kao ranije doneto, bilo predmet preispitivanja u postupku po žalbi od strane drugostepenog organa.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se očigledno neosnovano ustavnom žalbom ukazuje da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-10 broj 351.21-142/2013 od 21. decembra 2013. godine povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je ocenio da podnosilac povredu označenih prava u suštini vezuje za povredu prava na pravično suđenje, o čemu je Sud odlučio.
8. Podnosilac ustavne žalbe , takođe, smatra da mu je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem upravnih organa i Upravnog suda u postupku odlučivanja o njegovom zahtevu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava garantovanog Ustavom , ovaj sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka, mora uzeti u obzir i stanje predmeta Sekretarijata za poslove legalizacije objekata gradske uprave grada Beograda – Sektor za područje opština Stari grad, Vračar, Savski venac i Zvezdara XXXI-10 broj 351.21-142/2013 na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je započeo 23. oktobra 2003. godine, kada je podnosi lac ustavne žalbe podneo zahtev za legalizaciju sporne garaže, a okončan je osporenom presud om Upravnog suda U. 10004/14 od 21. maja 2015. godine.
Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak traj ao 11 godina i pet meseci, što, samo po sebi, ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, i majući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja upravnih organa koji vode postupak, odnosno sudova koji vode povezani upravni spor , kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud nalazi da u predmetnoj upravnoj stvari nije bilo posebno složenih činjeničnih ili pravnih pitanja, kao i da je odluka o predmetnom zahtevu bila od materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe.
Prilikom ispitivanja da li je podnosilac ustavne žalbe svojim radnjama doprineo predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke.
Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava, u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, izrazio sledeća stanovišta:
- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 );
- da tokom upravnog postupka podnosilac nije ni pokušao da iskoristi dostupna domaća pravna sredstva, uprkos činjenici da nije nikad osporavao njihovu delotvornost (odluka o dopuštenosti u predmetu Grčar protiv Hrvatske, broj 22715/09, od 17. septembra 2013. godine).
Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak odlučivanja o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole za objekat izgrađen bez odobrenja mogao trajati kraće da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo na žalbu, odnosno pravo na tužbu zbog „ćutanja administracije“. Naime, podnosilac je navedenim procesnim sredstvima za ubrzanje postupka mogao ishodovati brže okončanje predmetnog upravnog postupka, te građevinsku i upotrebnu dozvolu – ukoliko su bili ispunjeni uslovi za njihovo izdavanje propisan i ranije važećim zakonom . Budući da on navedena pravna sredstva uopšte nije koristio, Ustavni sud nije mogao oceniti ni njihovu eventualnu delotvornost u konkretnoj upravnoj stvari, niti može da, in abstracto, ispituje da li bi njihovo podnošenje dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. Ustavni sud je takvo stanovište izrazio, pored ostalih, u O dluci Už -7773/2014 od 15. septembra 2016. godine, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen po zahtevu za legalizaciju objekta. Sud je navedenu odluku obrazložio time da je, nakon donošenja prvog rešenja upravnog organa posle perioda neaktivnosti podnosilaca ustavne žalbe, postupak odlučivanja nadležnih organa trajao ukupno dve i po godine.
Ustavni sud je, međutim, imao u vidu da u postupku koji se osporava ovom ustavnom žalbom nadležni organi nisu postupali efikasno, budući da su nakon donošenja rešenja Sekretarijata za poslove legalizacije objekata od 21. februara 2011. godine doneta još dva prvostepena i tri drugostepena rešenja, kao i dve presude suda u upravnom sporu, što je sve trajalo četiri godine i tri meseca.
Ustavnopravna ocena ukupnog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, posebno imajući u vidu da je Sud poništio presudu kojom je osporeni postupak pravnosnažno okončan.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.
9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje samog podnosi oca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
10. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnosi lac uz ustavnu žalbu nije dostavi o dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja upravnih organa i suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 5. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.
11. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.