| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 26.02.2015 | Broj: Už-3151/2012 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radivoja Višnjića iz Banatskog Karlovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. februara 2015. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Radivoja Višnjića i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru P. 106/10 od 29. juna 2010. godine.
3. Usvaja se ustavna žalba Radivoja Višnjića i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Alibunaru u predmetu R. 19/03 i parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru u predmetu P. 106/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Alibunaru P. 126/09) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
1. Radivoje Višnjić iz Banatskog Karlovca podneo je, 17. aprila 2012. godine, preko punomoćnika Trajana Romanovića, advokata iz Al ibunara, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u vanparničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Alibunaru u predmetu R. 19/03 i parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru u predmetu P. 106/10.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe na osnovu ugovora o kupoprodaji iz 1962. godine stekao pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na kastarskoj parceli broj 1683 u KO Banatski Karlovac; da je novim premerom granična linija između njegove parcele i susedne kućne parcele promenjena tako da je međna linija zahvatila deo kuće podnosioca; da je podnosilac 2003. godine podneo predlog Opštinskom sudu u Alibunaru radi uređenja međe, ali je postupak obustavljen i učesnici su upućeni na parnicu; da je podnosilac 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Alibunaru tužbu protiv R. T. kao korisnika susedne parcele; da je presudom Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru P. 106/10 od 29. juna 2010. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac vlasnik stambene zgrade sagrađene delom na susednoj parceli i nosilac prava korišćenja zemljišta pod zgradom ukupne površine 1,98 kvadratna metra; da je u postupku po žalbi Apelacioni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca, sa obrazloženjem da se njegov zahtev odnosi suštinski na preparcelaciju promenom granica parcele - pripajanjem određenih površina parcele tuženog njegovoj parceli, te da to nije zahtev o kome odlučuje sud u parničnom postupku, već nadležni organ uprave, saglasno odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS", broj 72/09 ); da je Apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo, jer se „preparcelacijom ili parcelacijom ne može promeniti (niti steći niti izgubiti) pravo svojine“, te da podnosilac „ne može podneti zahtev u upravnom postupku da se parcela njegovog suseda smanji i granica promeni a da se njegova parcela za toliko uveća, ako vlasnik susedne parcele to ne odobri u zakonom propisanoj formi“; da rešavanje spornog imovinsko-pravnog pitanja svakako spada u sudsku nadležnost. Predložio je da Ustavni sud ukine osporeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine, a istakao je i zahtev za naknadu materijalne štete „ u iznosu od 200.000 dinara koliko su iznosili troškovi postupaka koje je vodio“.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Alibunaru R. 19/03 i Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru P. 106/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe podneo je, u svojstvu predlagača, 20. novembra 2003. godine, Opštinskom sudu u Alibunaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) predlog protiv R. T. iz Banatskog Karlovca, radi uređenja međe.
Rešenjem Opštinskog suda R. 19/03 od 20. januara 2005. godine obustavljen je vanparnični postupak uređenja međe, a predlagač je upućen na parnicu radi ostvarivanja svojinskih prava.
Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, 7. februara 2005. godine, podneo Opštinskom sudu tužbu protiv tuženog R. T, kojom je tražio da se utvrdi da je tužilac vlasnik stambene zgrade sagrađene delom na katastarskoj parceli broj 1679 u KO Banatski Karlovac i nosilac prava korišćenja zemljišta pod zgradom širine sa ulične strane 0.45 metara i dužine 8.79 metara - ukupne površine 1.98 kvadratna metra, te da se obaveže tuženi da trpi ispravku međne – granične linije pripajanjem površine od 1.98 kvadratna metra katastarskoj parceli tužioca, kao i da se naloži Republičkom geodetskom zavodu – Službi za katastar nepokretnosti Alibunar da sprovede označenu izmenu granice ove dve susedne katastarske parcele.
Po tužbi je formiran predmet P. 57/05, a prvo ročište u postupku je održano 19. septembra 2005. godine.
Rešenjem Opštinskog suda P. 57/05 od 21. novembra 2005. godine utvrđeno je da je tužba povučena, s obzirom na to da na ročište nisu pristupile parnične stranke. Na ročištu održanom 14. februara 2006. godine, Opštinski sud je rešenjem usvojio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. U toku 2006. godine održana su još četiri ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem dva svedoka.
Presudom Opštinskog suda P. 48/06 od 22. januara 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Presuda je 2. novembra iste godine dostavljena tužiocu, koji je izjavio žalbu.
Rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 92/08 od 22. aprila 2009. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 48/06 od 22. januara 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu.
U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 126/09, a prvo ročište je održano 8. septembra 2009. godine. Do kraja 2009. godine održano je još jedno ročište – 4. novembra.
Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P. 106/10.
Presudom Osnovnog suda P. 106/10 od 29. juna 2010. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je tužilac vlasnik stambene zgrade sagrađene delom na katastarskoj parceli broj 1679 KO Banatski Karlovac i nosilac prava korišćenja zemljišta pod zgradom širine sa ulične strane 0.45 metara i dužine 8.79 metara - ukupne površine 1,98 kvadratna metra, kako je grafički prikazano na skici odražavanja premera Službe za katastar nepokretnosti Alibunar od 29. aprila 2004. godine, te je obavezan tuženi da trpi da se izvrši ispravka međne – granične linije između njegove parcele i parcele tužioca broj 1683 KO Banatski Karlovac, pripajanjem površine od 1.98 kvadratna metra parceli tužioca. U stavu drugom izreke presude naloženo je Republičkom geodetskom zavodu – Službi za katastar nepokretnosti Alibunar da sprovede izmenu granice parcela kako je navedeno u stavu 1. izreke, a na osnovu ove presude, dok je u trećem stavu izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove. U obrazloženju navedene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac na osnovu ugovora o kupoprodaji iz 1962. godine stekao pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na kastarskoj parceli broj 1683 u KO Banatski Karlovac, te da ima pravo korišćenja zemljišta na kome je stambena zgrada izgrađena; da je tuženi vlasnik porodične stambene zgrade na susednoj katastarskoj parceli broj 1679, kao i nosilac prava korišćenja zemljišta na kome je stambena zgrada izgrađena; da je tuženi 2003. godine postavio uličnu ogradu i zašao u deo parcele tužioca; da je, prema starom premeru, granica između parcela parničnih stranaka išla pravom linijom - spoljnom ivicom zida stambene zgrade tužioca, ali da je premerom od 1968. godine ta granica pomerena delom ukoso - zakrivljena, čime je i deo površine parcele koju je ranije koristio tužilac pripojen parceli tuženog, koja sada zahvata i deo stambene zgrade tužioca, koji je i dalje faktički u posedu "sporne površine"; da zbog toga postoji razlika između faktičkog stanja na terenu i katastarskog stanja međe; da je sud usvojio tužbeni zahtev tužioca u celini, iako je tuženom, prema novom premeru, pripao deo parcele koju je ranije koristio tužilac, s obzirom na to da tuženi nema nikakav pravni osnov za takav posed, jer izrada novog premera i projekcije nije osnov za sticanje svojine, već se na taj način u posedu tuženog našao višak zemljišne parcele u odnosu na ranije stanje; da tuženi nikad nije ni ušao u posed zemljišta koje mu je pripalo po novom premeru, niti je tužilac ikada napustio posed dela svoje parcele koja mu je pripadala po starom premeru.
Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine ukinuo ožalbenu presudu Osnovnog suda P. 106/10 od 29. juna 2010. godine i odbacio tužbu tužioca. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je prvostepena presuda zahvaćenja bitnom povredom odredaba postupka iz člana 361. stav 2. tačka 2) ZPP, jer je sud odlučio o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost; da je tužilac u suštini tražio izmenu međnih granica, u smislu da se deo parcele tuženog pripoji njegovoj parceli, a to nije zahtev o kome se odlučuje u sudskom, već u upravnom postupku; da je usvajanjem tužbenog zahteva i pripajanjem ukupno 1,98 m2 zemljišta ispod tužiočevog stambenog objekta parceli tužioca, prvostepeni sud zapravo izvršio preparcelaciju postojećih parcela i praktično formirao nove parcele, što nije u njegovoj nadležnosti; da je odredbama člana 66. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS", broj 72/09 ) propisano da organ nadležan za poslove državnog premera i katastra sprovodi preparcelaciju, odnosno parcelaciju i donosi rešenje o formiranju katastarskih parcela; da je odredbama čl. 113, 114. i 115. Zakona o državnom premeru i katastru regulisano da održavanje katastra nepokretnosti podrazumeva i prikupljanje, utvrđivanje i provođenje nastalih promena na nepokretnostima i stvarnim pravima na njima, te da promene na nepokretnostima i stvarnim pravima na njima predstavljaju i promene granica parcela, a te radnje koje se tiču i obnavljanja granica parcele obavlja geodetska organizacija kao nadležni upravni organ. Presuda je 6. aprila 2012. dostavljena punomoćniku tužioca.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan (član 2. stav 2.).
Zakonom o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09, 64/10 i 24/11 ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao od 11. septembra 2009. godine, propisano je: da se na većem broju katastarskih parcela može obrazovati jedna ili više građevinskih parcela , na način i pod uslovima utvrđenim u planskom dokumentu, na osnovu projekta preparcelacije, kao i da se na jednoj katastarskoj parceli može obrazovati veći broj građevinskih parcela, na način i pod uslovima utvrđenim u planskom dokumentu, na osnovu projekta parcelacije (član 65. st. 1. i 2.).
Zakonom o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10 ) propisano je: da je o državanje katastra nepokretnosti prikupljanje, utvrđivanje i provođenje nastalih promena na nepokretnostima i stvarnim pravima na njima, koje su od uticaja na podatke katastra nepokretnosti nastale posle potvrđivanja katastra nepokretnosti u skladu sa odredbama ovog zakona (član 113.); da su promene u postupku održavanja, u smislu ovog zakona, promene na nepokretnostima i stvarnim pravima na njima nastale deobom, spajanjem parcela, promenom granica parcela ili realizacijom projekta parcelacije (član 114. stav 1. tačka 1)) ; da prikupljanje podataka o nastalim promenama na nepokretnostima i izvođenje radova na terenu iz člana 114. tač. 1) do 5) ovog zakona, kao i obnavljanje granica parcele i identifikaciju parcele, obavlja geodetska organizacija (član 115. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava koja je posledično dovela do pogrešne primene procesnog prava od strane nadležnog drugostepenog suda. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da načelno nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog i/ili procesnog prava. Međutim, u postupku po ustavnoj žalbi, u zavisnosti od utemeljenosti iznete argumentacije i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud može ispitivati da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova.
Polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe na osnovu ugovora o kupoprodaji iz 1962. godine stekao pravo svojine na porodičnoj stambenoj zgradi izgrađenoj na kastarskoj parceli broj 1683 u KO Banatski Karlovac, te da je, prema starom premeru, granica između parcele podnosioca - tužioca u parničnom postupku i parcele tuženog išla pravom linijom - spoljnom ivicom zida stambene zgrade tužioca, ali da je premerom od 1968. godine ta granica pomerena delom ukoso - zakrivljena, čime je i deo površine parcele koju je ranije koristio podnosilac pripojen parceli tuženog, tako da delom zahvata i stambenu zgradu podnosioca, pa time i zemljište koje se nalazi pod njegovom zgradom u ukupnoj površini od 1,98 kvadratna metra. Podnosilac je 2003. godine pokrenuo vanparnični postupak za uređenje međe, ali je taj postupak obustavljen i podnosilac je upućen na ostvarivanje svog imovinskog prava u parničnom postupku. Tužbenim zahtevom postavljenim u tužbi Opštinskom sudu podnosilac je tražio da se utvrdi da je on vlasnik stambene zgrade koja je (prema sadašnjem stanju) sagrađena delom na susednoj katastarskoj parceli broj 1679 KO Banatski Karlovac i nosilac prava korišćenja zemljišta pod zgradom širine sa ulične strane 0.45 metara i dužine 8.79 metara - ukupne površine 1,98 kvadratna metra. Presudom Osnovnog suda P. 106/10 od 29. juna 2010. godine tužbeni zahtev podnosioca je usvojen. Međutim, osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i odbačena tužba podnosioca, sa obrazloženjem da je tužbenim zahtevom u suštini tražena izmena međnih granica, odnosno preparcelacija, a to nije zahtev o kome se odlučuje u sudskom postupku, već se radi o nadležnosti organa uprave, to jest Republičkog geodetskog zavoda.
Prema navedenoj odredbi člana 65. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji, preparcelacija znači da se na većem broju katastarskih parcela može obrazovati jedna ili više građevinskih parcela, na način i pod uslovima utvrđenim u planskom dokumentu i na osnovu projekta preparcelacije , a u skladu sa citiranim odredbama Zakona o državnom premeru i katastru, za sprovođenje tih radnji nesumnjivo jeste nadležan organ uprave. Međutim to, po oceni Ustavnog suda, nije predmet ove parnice. U tom smislu, nije na zakonu utemeljena tvrdnja drugostepenog suda da je tužilac u postupku zapravo tražio da se izvrši preparcelacija, odnosno parcelacija i da bi sud usvajanjem tužbenog zahteva formirao dve nove parcele, mimo postupka pred nadležnim upravnim organom. Dalje, Ustavni sud konstatuje da je za sve radnje za koje je prema navedenim odredbama Zakona o državnom premeru i katastru nadležan organ uprave, odnosno geodetska organizacija, neophodno da postoji pravni osnov za postupanje tog organa. S obzirom na to da je sporazum stranaka za ispravku granične linije očigledno izostao, te da nema izjave tuženog o saglasnosti da se tražena korekcija granice parcela izvrši, Ustavni sud nalazi da bi jedini osnov za postupanje organa uprave po zahtevu podnosioca, upravo morala bila odluka suda u parničnom postupku, što je i bio razlog pokretanja predmetnog postupka na koji je podnosilac upućen iz vanparnice. Ustavni sud je ocenio da je podnosilac tužbenim zahtevom tražio utvrđenje prava svojine na onom delu svoje stambene zgrade koji se, bez ikakve njegove krivice ili pitanja, po novom premeru nalazi u okvirima granica susedne parcele, kao i prava korišćenja precizno opredeljenog dela zemljišta pod zgradom, prema pravilu superficies solo cedit. Takvo njegovo pravo (pravo korišćenja zemljišta koje se nalazi pod legalno upisanom zgradom – objektom u vlasništvu) može se ostvariti upravo sprovođenjem naloga o izmeni sadašnje granične linije između parcela, kako bi se „sporna“ površina pripojila kućnoj parceli tužioca, na kojoj se i ranije nalazila, a što ne znači ni preparcelaciju niti formiranje novih katastarskih parcela umesto već postojećih. Zbog tog Sud nalazi da je predmetni tužbeni zahtev podnosioca jasnog imovinskopravnog karaktera, za koji je, prema citiranoj odredbi člana 1. Zakona o parničnom postupku , nadležan sud. S obzirom na navedeno , Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u konkretnom slučaju proizvoljno tumačio i primenio odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, te da je odbacivanjem tužbe zbog pogrešno percipirane apsolutne nenadležnosti, de facto uskratio pravo podnosioca na pristup sudu, što predstavlja jedan od elemenata prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga odlučio kao u tački 1. izreke, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).
6. Imajući u vidu da je ocenio da je u konkretnom slučaju očigledno došlo do proizvoljne primene prava na štetu podnosi oca ustavne žalbe, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine i odredio da isti sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru P. 106/10 od 29. juna 2010. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
7. S obzirom na to da će se postupak po žalbi protiv prvostepene presude ponoviti, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se ističe povreda prava na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, za sada preuranjena, te je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom vanparničnom i parničnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe najpre podneo predlog za uređenje međe, ali da je vanparnični postupak obustavljen uz upućivanje podnosioca na ostvarivanje svog prava u parnici, nakon čega je podnosilac podneo tužbu nadležnom sudu radi utvrđenja prava svojine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su predmetni postupci neposredno povezani, te se stoga moraju posmatrati kao jedinstvena celina.
U tom smislu, ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede navedenog ustavnog prava u osporenim postupcima, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li su se postupci vodili u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi, predstavlja jedinstvenu celinu. Prema tome, Ustavni sud je utvrdio da su postupci, pokrenuti podnošenjem predloga Opštinskom sudu 20. novembra 2003. godine, a okončani donošenjem osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1173/11 od 7. marta 2012. godine, trajali osam godina i tri meseca.
Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.
Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je sud u parničnom postupku trebalo da odgovori nisu bila naročito složena, niti su zahtevala sprovođenje obimnog dokaznog postupka.
Ustavni sud nalazi da je ovaj spor bio od moralnog i materijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena ispravka međne - granične linije između parcela tužioca i tuženog, te i formalno pripajanje površine od 1,98 kvadratna metra njegovoj parceli, i to izgrađenog zemljišta koje se već nalazi pod njegovim stambenim objektom. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je utvrdio da je on delimično doprineo dužem trajanju parničnog postupka, s obzirom na to da je rešenjem Opštinskog suda P. 57/05 od 21. novembra 2005. godine utvrđeno povlačenje tužbe, jer parnične stranke nisu pristupile na zakazano ročište, nakon čega je sud 14. februara 2006. godine rešenjem usvojio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.
Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da je neefikasno postupanje pre svega Opštinskog suda doprinelo dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Naime, prvo ročište u postupku je održano tek 19. septembra 2005. godine, nakon više od sedam meseci po podnošenju tužbe, a sud je prvu prvostepenu presudu (P. 48/06 od 22. januara 2007. godine) dostavio podnosiocu tek nakon više od devet meseci od njenog donošenja, u novembru iste godine.
S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u vanparničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Alibunaru u predmetu R. 19/03 i parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru u predmetu P. 106/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Alibunaru P. 126/09), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 3. izreke.
Imajući u vidu da podnosilac nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nalazi i da samo utvrđenje povrede navedenog ustavnog prava predstavlja način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari.
9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić