| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 06.04.2017 | Broj: Už-3274/2014 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Smiljane Filipović iz Lešnice, Snežane Maksimović iz Loznice i Sanvile Filipović Knežević iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2017. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba podnositeljki Smiljane Filipović, Snežane Maksimović i Sanvile Filipović Knežević i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Loznici u predmetu P. 936/06 povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba podnositeljki Smiljane Filipović, Snežane Maksimović i Sanvile Filipović Knežević izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12071/10 od 18. decembra 2013. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
1. Smiljana Filipović iz Lešnice, Snežana Maksimović iz Loznice i Sanvila Filipović Knežević iz Šapca podnele su Ustavnom sudu, 10. aprila 2014. godine, preko punomoćnika Dragana Filipovića, advokata iz Loznice, ustavnu žalbu protiv presude naveden e u izreci zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome je doneta osporena presuda, a podnositeljke su se pozvale i na čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) i član 1. Protokola 1 uz Konvenciju.
Obrazlažući tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, podnositeljke navode da žalbeni sud, nakon uvažavanja revizije koju je izjavio samo njihov pravni prethodnik, u ponovnom postupku nije mogao doneti osporenu presudu kojom se odbija njihov tužbeni zahtev jer je bio vezan zabranom reformatio in peius, sa čim u vezi citiraju stavove Ustavnog suda iznete u Odluci Už-390/2009 od 17. februara 2011. godine. Dalje tvrde da im je pravo na pravično suđenje povređeno samovoljnom i arbitrernom primenom zakona i nedavanjem jasnih, dovoljnih i razumljivih razloga za zaključak da je u konkretnom slučaju reč o bespravno izgrađenom objektu na osnovu koga se ne može steći pravo korišćenja zemljišta na kome se on nalazi, jer je sud taj zaključak doneo pozivajući se samo na konstataciju u listu nepokretnosti, ne uzimajući u obzir priloženi projekat i tehničku dokumentaciju iz koje proizlazi da je sporni objekat gradio Narodni odbor, dakle u periodu neposredno posle rata, pre donošenja prvih propisa o građenju . Takođe osporavaju zaključak suda da njihov pravni prethodnik nema pravo korišćenja sporne parcele zbog toga što je kupio stan kao etažni deo zgrade, a ne zgradu. U prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava pozivaju se na presudu Okružnog suda u Šapcu Gž. 2133/06 od 15. avgusta 2007. godine, dok povredu prava na imovinu vide u nemogućnosti da putem konverzije prava koje je bilo predmet spora postanu vlasnice zemljišta. Smatraju da je zadiranje u njihovu imovinu izvršeno i odlukom o troškovima postupka, a zbog činjenice da je parnica trajala 13 godina ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i utvrdi im pravo na naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutih zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 202/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Loznici P. 936/06 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Navedena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Šapcu Gž. 2268/05 od 9. juna 2006. godine, uz ocenu da je nižestepeni sud bio dužan da preko veštaka odgovarajuće struke utvrdi kolika je površina zemljišta na kojem se nalazi stambe na zgrada i koliko je u merama, granicama i površini zemljišta potrebno za redovnu upotrebu zgrade.
U ponovnom postupku, od ukupno pet zakazanih ročišta, jedno nije održano na molbu punomoćnika tužioca . Sprovedeno je veštačenje na okolnosti iz rešenja drugostepenog suda, a na predlog punomoćnika tužioca veštak je dao dopunu nalaza. Podneskom od 3. januara 2007. godine tužilac je tražio da se obim spornog prava u njegovu korist utvrdi u procentu umesto u idealnom delu.
Presudom Opštinskog suda u Loznici P. 936/06 od 30. januara 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilac po osnovu vlasništva na stanu i pomoćnim objektima nosilac prava korišćenja sporne parcele sa udelom od 49,9%, a tuženi su obavezani da mu naknade troškove postupka. Protiv ove presude žalbe su izjavile tužene Republika Srbija i OŠ „Petar Tasić“.
Presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 600/07 od 25. decembra 2007. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda, tako što je utvrđeno da je tužilac nosilac prava korišćenja na realnom delu sporne parcele u bliže opisanim merama, granicama i površini. Protiv ove presude reviziju je izjavio tužilac.
Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 941/08 od 10. aprila 2008. godine ukinuta je presuda Okružnog suda u Šapcu Gž. 600/07 od 25. decembra 2007. godine i predmet je vraćen tom sudu na ponovno odlučivanje o žalbama tuženih zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka jer je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave i ponovnog izvođenja dokaza utvrdio drugačije činjenično stanje od onoga koje je utvrdio prvostepeni sud, uz napomenu da revizijski sud zbog toga nije mogao da ispita pravilnost primene materijalnog prava.
Okružni sud u Šapcu je rešenjem od 6. aprila 2009. godine otvorio glavnu raspravu, a 13. maja 2009. godine odredio je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost utvrđivanja tačne površine tužiočevog stana i zemljišta koje se nalazi ispod tog stana, te površine zemljišta neophodnog za njegovu redovnu upotrebu. U ovom delu postupka tužilac je istakao da iz projekta i tehničkog opisa zgrade proizlazi da ju je gradio Narodni odbor.
Nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS, broj 116/08), predmet je prešao u nadležnost Apelacionog suda u Beogradu , koji je rešenjem od 18. maja 2011. godine otvorio glavnu raspravu i ročište zakazao za 22. jun iste godine. U spisima predmeta ne nalazi se zapisnik sa pomenutog ročišta, već postoji rešenje od 10. februara 2012. godine o izvođenju dokaza građevinskim veštačenjem na iste okolnosti na koje je ono bilo određeno i rešenjem Okružnog sud a u Šapcu. Veštak je nalaz dostavio u aprilu 2013. godine i nakon dva održana ročišta rasprava je zaključena.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1207/10 od 18. decembra 2013. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda Opštinskog suda u Loznici P. 936/06 od 30. januara 2007. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev pravnih sledbenika pok. Živorada Filipovića – tužilja Smiljane Filipović, Snežane Maksimović i Sanvile Filipović Knežević, ovde podnositeljki ustavne žalbe, za utvrđenje prava korišćenja sporne parcele sa udelom od 49,9%. Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio drugostepeni sud , pravni prethodnik tužilja, pok. Živorad Filipović je po osnovu ugovora o otkupu od 22. aprila 1992. godine postao vlasnik stana u stambenoj zgradi izgrađenoj na spornoj parceli 866/2, u KO Lešnica . Predmetna stambena zgrada sastoji se od dva stana, a drugi stan koristi ZC „Dr Milenko Marin“. Parcela je faktički podeljena na dva dela ogradom. Prema GUP, sporna parcela je izgrađeno građevinsko zemljište (građevinska parcela) za poslovanje i stanovanje. Rešenjem ostavinskog suda od 5. novembra 2010. godine za naslednike na zaostavštini pok. Živorada Filipovića, koji je preminuo 11. aprila 2010. g odine, oglašene su tužilje. Sud je dalje naveo da je iz izveštaja RGZ – Službe za katastar nepokretnosti Loznica od 30. decembra 2011. godine utvrdio da je u katastarski operat za KO Lešnica, obnovom premera iz 1973. godine sporna parcela 866/2 bila upisana kao društvena svojina na kojoj je pravo korišćenja po osnovu rešenja Sekretarijata za upravno-pravne poslove SO Loznica od 24. oktobra 1969. godine imala OŠ „Petar Tasić“. Izradom katastra nepokretnosti za KO Lešnicu, koji je stupio na pravnu snagu 23. maja 2009. godine, u LN broj 362 predmetna parcela , koja je promenila broj u 4893 , upisana je kao vlasništvo Republike Srbije sa pravom korišćenja pomenute škole, a u toku 2010. godine u LN broj 2827 parcela je upisana kao javna svojina Grada Loznice. U pomenutom LN upisano je i da je po svojoj nameni parcela ostalo građevinsko zemljište, da se na njoj nalazi stambena zgrada za kolektivno stanovanje, kao objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju, da je kao vlasnik stana broj 1 upisan pok. Živorad Filipović, a da na drugom stanu vlasnik, odnosno držalac nije određen. Ukazujući na to da pravni prethodnik tužilja nije stekao pravo svojine na objektu, već na stanu kao posebnom delu stambene zgrade, koja nije izgrađena u skladu sa zakonom tj. koja, prema podacima upisanim u LN KO Lešnica, nema odobrenje za gradnju, drugostepeni sud je zaključio da tužilje, kao naslednice pok. Živorada Filipovića, po osnovu otkupa stana u bespravno podignutom objektu, saglasno odredbama člana 6. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti koji je bio na snazi u vreme otkupa, odnosno člana 3. stav 2. Zakona koji je važio u vreme prvostepenog presuđenja, te odredbama člana 17. stav 1. i člana 35. st. 1. i 2. Zakona o građevinskom zemljištu, važećeg u vreme otkupa stana i odredbama člana 71. st. 1. i 3. i člana 83. Zakona o planiranju i izgradnji koji je bio na snazi u vr eme donošenja ožalbene presude, ne mogu steći pravo korišćenja postojeće građevinske parcele. Sud je istakao da je cenio navode tužilja da je OŠ „Petar Tasić“ po osnovu prava svojine na objektu bila upisana u javne knjige kao korisnik zemljišta, ali da je našao da ti navodi nisu od uticaja jer tužilje nisu dokazale da je pomenuta škola vlasnik objekta, odnosno drugog stana koji se u njoj nalazi, niti da je zgrada izgrađena u skladu sa zakonom i da je kao takva bila podobna za upis u javne knjige i za sticanje prava korišćenja parcele, te da nisu pružile dokaze o tome šta je predstavljalo sadržinu rešenja SO Loznica na osnovu koga je prilikom obnove katastra 1973. godine OŠ „Petar Tasić“ upisana kao korisnik spornog zemljišta, pri čemu je napomenuto da je u tom periodu upis prava na nepokretnostima vršen na osnovu državinskog – posedovnog stanja, a ne po pravilima zemljišno-knjižnog prava. Po nalaženju suda, zahtev za utvrđenje prava korišćenja sporne parcele u traženom udelu i upis tog prava u javne evidencije o nepokretnostima neosnovan je i zbog činjenice što predmet ugovora o otkupu koji je pok. Živorad Filipović zaključio sa OŠ „Petar Tasić“ nije bila zgrada ili ½ zgrade, već stan u zgradi , s obzirom na to da zakonske odredbe na koje se pozvao govore o objektima, a ne o posebnim delovima zgrade. Po shvatanju suda, okolnost da tuženi tužiljama ne osporavaju nesmetano korišćenje parcele u meri koja im je potrebna za redovnu upotrebu stana, tužiljama ne daje status sukorisnika parcele, već „eventualno pravo upotrebe koje je inkorporirano u pravo korišćenja“ i to sve u situaciji dok objekat postoji, ali bez prava upisa tog prava u javni registar, a naročito ne u alikvotnom, odnosno procentualnom udelu budući da se radi o građevinskoj parceli na kojoj, po prirodi stvari, suvlasnici porodične stambene zgrade mogu imati samo zajedničko i nedeljivo pravo korišćenja zemljišta pod zgradom i zemljišta za njenu redovnu upotrebu.
Iz spisa predmeta nije moguće utvrditi tačan momenat kada su tužilje obavestile sud da je pok. Živorad Filipović preminuo i kada su preuzele postupak.
Uvidom u elektronsku bazu podataka RGZ – Službe za katastar nepokretnosti, Ustavni sud je utvrdio da je u katastru nepokretnosti upisano zajedničko pravo korišćenja (Z.S.) parcele 4893 u korist pok. Živorada Filipovića, kao vlasnika posebnog dela zgrade.
Presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 2113/06 od 15. avgusta 2007. godine, koju podnositeljke dostavljaju kao dokaz za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, pravnosnažno je utvrđeno da su tužioci u tom postupku po osnovu otkupa stanova, saglasno članu 83. Zakona o planiranju i izgradnji, stekli pravo korišćenja katastarske parcele na kojoj je stambena zgrada podignuta, u bliže opredeljenim alikvotnim delovima koji su srazmerni veličini otkupljenih stanova.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnositeljke ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, a da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).
Kako se odredbe člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava suštinski ne razlikuju od odredaba čl. 6. i 13. Konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju, to Ustavni sud postojanje povrede prava ceni u odnosu na navedene odredbe Ustava.
Zakonom o premeru i katastru zemljišta („Službeni glasnik SRS“, broj 51/71), koji je bio na snazi u vreme obnove premera, bilo je propisano: da se premer zemljišta vrši radi utvrđivanja podataka potrebnih za horizontalnu i visinsku predstavu terena teritorije Socijalističke Republike Srbije u cilju korišćenja tih podataka za privredne, tehničke, naučne i upravne svrhe, kao i za druge potrebe državnih organa, organizacija udruženog rada, i drugih organizacija i građana (član 2.); da se na osnovu izvršenog premera izrađuje katastar zemljišta i da se katastar zemljišta koristi za privredne, upravne i statističke svrhe, za izradu zemljišnih knjiga, kao osnova za utvrđivanje katastarskog prihoda i za druge potrebe državnih organa, organizacija udruženog rada, i drugih organizacija i građana (član 3.); da katastarski operat sadrži podatke o površinama, kulturama, klasama, katastarskom prihodu i korisnicima zemljišta za svaku parcelu (član 50. stav 2.); da se promena korisnika u katastarskom operatu provodi na osnovu pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa, kao i na osnovu ugovora overenog kod suda (član 58. stav 2.); da se obnova premera i katastra zemljišta vrši kada se pojavi znatno neslaganje između podataka premera i katastarskog operata i stanja na terenu, a koje se ne može otkloniti merama redovnog održavanja.
Zakonom o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), koji je bio na snazi u vreme stupanja na pravnu snagu katastra nepokretnosti za KO Loznica, bilo je propisano: da je katastar nepokretnosti javna knjiga koja predstavlja osnovnu evidenciju o nepokretnostima i pravima na njima i da se u katastar nepokretnosti upisuju podaci o nepokretnostima i pravima na njima, utvrđeni u skladu sa zakonom (član 4. st. 1. i 2.); da se prava na nepokretnosti stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti (član 5. stav 1.);
da katastar nepokretnosti sadrži podatke o zemljištu (naziv katastarske opštine, broj, oblik, površina, način korišćenja, bonitet, katastarska klasa i katastarski prihod katastarske parcele), zgradama, stanovima i poslovnim prostorijama, kao posebnim delovima zgrada (položaj, oblik, površina, način korišćenja, spratnost i sobnost) i drugim građevinskim objektima, kao i podatke o pravima na njima i nosiocima tih prava, teretima i ograničenjima i da katastar nepokretnosti sadrži i podatke o držaocima nepokretnosti, u slučajevima utvrđenim ovim zakonom (član 37. st. 1. i 2.); da se nosiocem prava, u smislu ovog zakona, smatra vlasnik nepokretnosti, nosilac prava korišćenja na nepokretnostima u državnoj svojini, odnosno nosilac prava u pogledu raspolaganja, korišćenja i upravljanja na nepokretnostima u društvenoj svojini (član 42. stav 3); da izrada katastra nepokretnosti obuhvata: utvrđivanje katastarske teritorijalne jedinice, prikupljanje podataka o nepokretnostima i pravima na njima koje ne sadrži katastar zemljišta, katastarsko klasiranje i bonitiranje zemljišta, izlaganje na javni uvid podataka iz katastra zemljišta, podataka premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanje podataka o pravima na nepokretnostima, izradu katastarskog operata i ustrojavanje zbirke isprava (član 43.); da se na nepokretnostima u državnoj svojini, pored nosioca prava svojine, upisuje i nosilac prava korišćenja, odnosno korisnik nepokretnosti i da se na gradskom građevinskom zemljištu upisu je i pravo korišćenja ranijeg sopstvenika zemljišta, odnosno pravo korišćenja drugog lica stečeno u skladu sa zakonom (član 58b st. 3. i 4.).
Odredbama člana 69a stav 3 . pomenutog zakona bilo je propisano da , u slučaju iz stava 1. ovog člana, za nosioca prava na zemljištu komisija određuje jedno od sledećih lica, prema stanju poslednjeg upisa u katastru zemljišta: lice koje je u katastru zemljišta upisano do 6. aprila 1941. godine (tačka 1)); lice koje je u katastru zemljišta upisano posle 6. aprila 1941. godine, ako je taj upis izvršen na osnovu isprave koja je u vreme upisa bila podobna za sticanje prava na zemljištu (tačka 2)); lice koje nije upisano na osnovu isprave u smislu tačke 2) ovog stava, a upisano je u katastar zemljišta ustrojen posle 6. aprila 1941. godine, na osnovu podataka iz popisnog katastra i prvog premera (tačka 3)); lice koje poseduje objekat na zemljištu, za koji u vreme izgradnje nije bilo propisano izdavanje građevinske dozvole, odnosno objekat izgrađen na osnovu građevinske dozvole nadležnog organa, pod uslovom da je u momentu gradnje, odnosno izdavanja dozvole to lice, ili njegov pravni prethodnik, bilo upisano u katastar zemljišta (tačka 4)).
Zakonom o državnom premeru i katastru ( „Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10 ), koji je bio na snazi u vreme upisa sporne parcele kao javne svojine Grada Loznice , bilo je propisano: da se podaci o posebnim delovima objekta upisuju na osnovu tehničke dokumentacije na osnovu koje je izdata građevinska ili upotrebna dozvola, ili na osnovu zemljišne knjige, knjige tapija, intabulacione knjige i knjige prodatih društvenih stanova sa hipotekom, akta nadležnog organa ili elaborata geodetskih radova i da kada za objekat, odnosno posebni deo objekta nije izdata građevinska ili upotrebna dozvola, kada je objekat izgrađen prekoračenjem ovlašćenja iz građevinske dozvole, ili je objekat privremeni, upisuje se i odgovarajuća zabeležba (član 74. stav 5.).
Pravilnikom o izradi i održavanju katastra nepokretnosti („Službeni glasnik RS“, broj 46/99), koji je bio na snazi u vreme stupanja na snagu katastra nepokretnosti i upisa izvršenog u toku 2010. godine, bilo je propisano: da se na zemljištu u državnoj svojini, u skladu sa zakonom, za vlasnika upisuje Republika Srbija i da se u tom slučaju za nosioca prava korišćenja određuje pravno, odnosno fizičko lice, koje je u skladu sa zakonom steklo pravo korišćenja (član 40. stav 1.); da se u katastarskim opštinama u kojima je na osnovu podataka premera ili obnove premera potvrđen katastarski operat, na zemljištu u svojini Republike Srbije, lice poslednje upisano u katastru zemljišta određuje za nosioca prava korišćenja ako ispunjava uslove iz člana 69a stav 3. Zakona (član 43. stav 1. tačka 1)); da se na zemljištu pod zgradom za kolektivno stanovanje za koje je formirana posebna parcela, za nosioce prava korišćenja određuju vlasnici zgrade upisani u V listu nepokretnosti bez određivanja udela (ZS – zajedničko pravo korišćenja) (član 43. stav 4.); da se u postupku izlaganja određuje pravni status objekata i utvrđuju prava i nosioci na njima (član 49.) ; da se objektima izgrađenim u skladu sa propisima smatraju i objekti u gradovima, odnosno naseljima gradskog karaktera izgrađeni do 3. juna 1948. godine, kada je stupila na snagu Osnovna uredba o građenju (“Službeni list FNRJ“, broj 46/48), stambene zgrade koje su izgrađene na selu do 21. marta 1961. godine, kada je stupio na snagu Zakon o uslovima za izgradnju stambenih zgrada na selu („Službeni glasnik NRS“, broj 7/61) ili do stupanja na snagu propisa o uslovima za izgradnju stambenih zgrada, ukoliko su ih opštinski narodni odbori doneli u roku propisanom tim zakonom i ostale vrste objekata koji su izgrađeni na selu do 8. jula 1973. godine, kada je stupio na snagu Zakon o izgradnji investicionih objekata („Službeni glasnik SRS“, broj 25/73), odnosno do stupanja na snagu opštinske odnosno gradske odluke ukoliko je ista doneta u roku propisanom tim z akonom (član 50.); da će na području izvan gradskog građevinskog zemljišta, komisija za nosioca prava svojine na posebnom delu zgrade odrediti lice koje u postupku izlaganja priloži ugovor o otkupu stana sačinjen u skladu sa zakonom (član 52. stav 8.); da će na području gradskog građevinskog zemljišta, izuzetno od st. 4. i 5. ovog člana Komisija za nosi oca prava na posebnom delu zgrade odrediti lice koje u postupku izlaganja priloži ugovor o otkupu stana sačinjen u skladu sa zakonom (član 53. stav 6.).
Odredbama Zakona o građevinskom zemljištu ("Službeni glasnik SRS", broj 23/90 i "Službeni glasnik RS", br. 3/90, 53/93, 67/93 i 48/94 ), koji je bio na snazi u vreme otkupa stana, bilo je propisano: da se prava u pogledu izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta ne mogu odvojiti od prava na objektu izgrađenom na određenoj građevinskoj parceli i da k orišćenje izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta podrazumeva korišćenje građevinske parcele koja obuhvata zemljište pod zgradom i zemljište koje služi za redovnu upotrebu zgrade, dok na tom zemljištu zgrada postoji (član 17. st. 1. i 2.); da sopstvenik zgrade na izgrađenom gradskom građevinskom zemljištu ima pravo da koristi zemljište pod zgradom i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu, u granicama građevinske parcele utvrđenim prema urbanističkom planu i da korišćenje zemljišta iz stava 1. ovog člana traje dok postoji zgrada na tom zemljištu (član 35. st. 1. i 2.).
Odredbama Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik SRS", br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89), koji je bio na snazi u vreme otkupa stana , bilo je propisano: da prenosom prava svojine na zgradi koja se nalazi na zemljištu u društvenoj svojini, novi sopstvenik stiče pravo da, dok zgrada postoji, koristi zemljište na kome se ona nalazi i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu i da otuđenjem zgrade iz društvene svojine nosilac prava svojine stiče pravo da, dok zgrada postoji, koristi zemljište na kome se ona nalazi, kao i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu (član 6. st. 2. i 3.).
Članom 83. Zakona o planiranju i izgradnji „ Službeni glasnik RS“, br. 47/03, 34/06 i 39/09), koji je bio na snazi u vreme donošenja prvostepene presude, bilo je propisano da vlasnici, čiji su objekti, do dana stupanja na snagu ovog zakona, izgrađeni u skladu sa zakonom na izgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini, imaju pravo korišćenja postojeće građevinske parcele dok taj objekat postoji.
Članom 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ("Službeni list SRJ“, broj 29/96 ) izmenjen je član 19. pomenutog zakona tako što je stavom 2. propisano da na zajedničkim delovima zgrade i uređajima u zgradi vlasnici posebnih delova zgrade imaju pravo zajedničke nedeljive svojine.
Članom 34. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ("Službeni list SRJ", broj 29/96) propisano je da vlasnici zgrada koje su izgrađene u skladu sa zakonom, na zemljištu u društvenoj svojini zadržavaju pravo korišćenja zemljišta na kome je zgrada izgrađena i zemljišta koje služi za redovnu upotrebu te zgrade, ako zakonom nije drugačije uređeno.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporene presude, bilo je propisano: da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu (član 381.); da će se, ako u čl. 394-410. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom revizije shodno primenjivati odredbe ovog zakona o žalbi protiv presude iz člana 342, 356. st. 2. i 3, čl. 357, 358. i 363, člana 366. st. 2. i 3, člana 367. stav 2, čl. 368, 373, 378. i čl. 381-384. ovog zakona (član 411.).
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se, prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak trajao više od 12 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka . Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnositeljki ustavne žalbe, odnosno njihovog pravnog prethodnika, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnositeljke, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.
Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje prava korišćenja zemljišta po osnovu otkupa stana ne može se smatrati naročito složenim, s obzirom na pravno pitanje koje je trebalo raspraviti.
Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se, i pored legitimnog interesa na strani podnositeljki za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njihovih eventualnih prava na imovini koja je predmet spor a, ne može smatrati da je reč o postupku koji je za njih bio od izuzetne ili egzistencijalne važnosti, odnosno o postupku zbog čijeg bi dužeg trajanja za njih nastupila nenadoknadiva šteta.
Ispitujući ponašanje podnositeljki ustavne žalbe i njihovog pravnog prethodnika , Ustavni sud konstatuje da je na predlog pravnog prethodnika podnositeljki postupak prekinut u septembru 2002. godine, te da je predlog za njegov nastavak podnet u maju 2003. godine. Pored navedenog, dva ročišta nisu održana na predlog njegovog punomoćnika.
Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da u periodu od septembra 2003. do marta 2004. godine, te u periodu od jula do druge polovine decembra 2004. godine, od ukupno devet zakazanih ročišta, šest nije održano zbog nedolaska veštaka, odnosno nedostavljanja nalaza. Iz navedenih razloga dva ročišta nisu održana ni u toku 2005. godine, a sud povodom opisanog ponašanja veštaka nije preduzeo mere koje predviđa procesni zakon u slučaju nedolaska uredno pozvanog veštaka na ročište ili nedostavljanja nalaza u ostavljenom roku. Dalje, Ustavni sud konstatuje da su u toku postupka donete tri prvostepene i tri drugostepene odluke, da je jedna drugostepena presuda bila ukinuta rešenjem revizijskog suda zbog utvrđivanja drugačijeg činjeničnog stanja bez otvaranja glavne rasprave, te da je ne samo na predlog pok. Živorada Filipovića, već i u skladu sa smernicama drugostepenog suda, sprovođeno veštačenje na okolnost površine, mera i granica zemljišta potrebnog za redovnu upotrebu stana, a da je postupak okončan odbijanjem tužbenog zahteva iz razloga što je utvrđeno da je reč o bespravno podignutom objektu , kao i zbog toga što, po drugom argumentu na koji se sud pozvao, otkup stana kao posebnog dela objekta, a ne zgrade ili ½ zgrade, ne dovodi do sticanja spornog prava. Međutim, po oceni Ustavnog suda, i pored opisanih propusta, trajanje poslednjeg žalbenog postupka duže od pet i po godina (revizijska odluka je doneta u aprilu 2008. godine a osporena drugostepena presuda u decembru 2013. godine) jeste razlog koji je u najvećoj meri doveo do toga da predmetni postupak bude okončan posle više od 12 godina.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je zaključio da je, i pored određenog doprinosa pravnog prethodnika podnositeljki dužini trajanja postupka, postupanje nadležnih sudova prevashodno dovelo do toga da predmetni postupak bude okončan nakon više od 12 godina.
Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 300 evra svakoj od njih, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpele podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja za njeno određivanje, posebno dužinu trajanja postupka, značaj predmeta spora i određeni doprinos na strani pravnog prethodnika podnositeljki ukupnoj dužini trajanja postupka, ali i činjenicu da su podnositeljke u parnicu najranije mogle da stupe nakon smrti pok. Živorada Filipovića 11. aprila 2010. godine ili po dostavljanju rešenja ostavinskog suda iz novembra iste godine, što znači da su svojstvo stranke u postupku mogle da imaju svega tri godine. Naime, Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku posmatrajući trajanje postupka u celini, dakle uzimajući u obzir i trajanje postupka pre stupanja na snagu Ustava, ali podnositeljke ustavne žalbe su posledice trajanja postupka, u vidu nematerijalne štete, mogle da trpe tek od trenutka kada su u tom parničnom postupku stekle svojstvo stranke, što znači od kada su stupile na mesto svog pravnog prethodnika.
7. Budući da podnositeljke tvrde da im je pravo na pravično suđenje povređeno, pored ostalog, i arbitrernom primenom zakona i nedavanjem jasnih, dovoljnih i razumljivih razloga za zaključak da je u konkretnom slučaju reč o bes pravno izgrađenom objektu na osnovu koga se ne može steći pravo korišćenja zemljišta na kome se on nalazi, te da osporavaju i zaključak suda da njihov pravni prethodnik nema pravo korišćenja sporne parcele zbog toga što je kupio stan kao etažni deo zgrade, a ne zgradu, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, niti da vrši kontrolu ocene dokaza, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda.
Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju odlučivalo o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje prava korišćenja parcele ( ostalo građevinsko zemljište) u određenom procentu po osnovu otkupa stana u zgradi koja je izgrađena na toj parceli. Dalje, Ustavni sud konstatuje da se osporena odluka o odbijanju tužbenog zahteva zasniva na dva razloga: prvom – da se na osnovu otkupa stana u bespravno podignutom objektu ne može steći pravo korišćenja na izgrađenom ostalom građevinskom zemljištu, i drugom - da se otkupom stana kao posebnog dela zgrade (a ne zgrade ili ½ zgrade) ne stiče pravo korišćenja parcele u traženom udelu, već „eventualno pravo upotrebe koje je inkorporirano u pravo korišćenja“ jer merodavne zakonske odredbe govore o objektima, a ne o posebnim delovima zgrade.
Polazeći od prvog razloga datog u obrazloženju osporene presude, a krećući se u okviru navoda ustavne žalbe – da nisu dati jasni, dovoljni i razu mljivi razlozi za zaključak da je u konkretnom slučaju reč o bespravno izgrađenom objektu, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud u Beogradu sporni zaključak zasnovao na podatku upisan om u LN 2827 KO Lešnica – da se na predmetnoj parceli, koja se od 2010. godine u javnim evidencijama vodi kao javna svojina Grada Loznice, nalazi stambena zgrada za kolektivno stanovanje kao objekat izgrađen bez odobrenja za gradnju . Dakle, spornu činjenicu tj. pravni status objekta sud je utvrdio na osnovu podatka upisanog u katastar nepokretnosti – javni registar koji predstavlja osnovnu evidenciju o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima i za koji važi načelo pouzdanja . Stoga, po oceni Ustavnog suda nisu osnovani navodi podnositeljki da drugostepeni sud nije dao jasne, dovoljne i razumljive razloge za zaključak da se radi o objektu izgrađenom bez odobrenja za gradnju. Pozivanje podnositeljki na tehnički opis objekta iz ko jeg, kako tvrde, proizlazi da je građen pre prvih propisa o gradnji i s tim u vezi izneta tvrdnja da sud taj dokument nije uzeo u obzir, u čemu vide arbitrernu primenu procesnog zakona na svoju štetu, nije od uticaja jer se, saglasno članu 49. Pravilnika o izradi i održavanju katastra nepokretnosti, pravni status objekata određuje u upravnom postupku - postupku izrade katastra. U vezi sa iznetim, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da je katastar zemljišta koji je sadržavao podatke o parcelama i objektima na njima u pogledu površine, oblika i korisnika, imao značaj faktičke evidencije nepokretnosti, a da je karakter pravne evidencije u ranije postojećem dvojnom sistemu, pre uspostavljanja katastra nepokretnosti, imala zemljišna knjiga, na šta je ukazao i drugostepeni sud, ističući da je u periodu obnove premera 1973. godine upis prava na nepokretnostima (u kat astru zemljišta) vršen na osnovu državinskog – posedovnog stanja, a ne po pravilima zemljišno-knjižnog prava . Stoga, sud opšte nadležnosti u parnici koja se vodi radi utvrđenja prava korišćenja zemljišta u sada javnoj svojini nema ovlašćenje da preispituje valjanost upisa izvršenog u postupku obnove premera na osnovu akta upravnog organa iz 1969. godine, niti da ispituje da li je predmetna zgrada bila podobna za upis u javne knjige, budući da se ta pitanja, kako je prethodno izneto, rešavaju u upravnom postupku.
Što se tiče drugog razloga na kojem je zasnovana osporena presuda - da se otkupom stana kao posebnog dela zgrade, a ne zgrade ili ½ zgrade, ne stiče pravo korišćenja parcele u traženom udelu, već „eventualno pravo upotrebe koje je inkorporirano u pravo korišćenja“, za koji podnositeljke tvrde da je posledica arbitrerne primene zakona, Ustavni sud smatra neophodnim da ukaže da je donošenjem Zakona o stambenim odnosima iz 1990. godine započeo otkup stanova u društvenoj svojini, u kom procesu su dotadašnji nosioci stanarskog prava postajali vlasnici stanova, s tim što su na zajedničkim delovima zgrade zadržavali pravo korišćenja koje je bilo izvedeno iz prava društvene svojine na stambenim zgradama i stanovima. Promenom oblika prava svojine na otkupljenim stanovima, javila se i potreba izmene oblika prava svojine na zajedničkim delovima zgrade, zbog čega je članom 13. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1996. godine izmenjen dotadašnji član 19. tako što je na zajedničkim delovima zgrade utvrđeno pravo zajedničke nedeljive svojine vlasnika posebnih delova zgrade. Iz iznetog sledi da je stambena zgrada za kolektivno stanovanje u celosti u vlasništvu etažnih vlasnika, s tim što su na različitim delovima zgrade različiti oblici prava svojine, što po nalaženju Ustavnog suda, dalje znači da za pravo korišćenja zemljišta na kome se objekat nalazi i zemljiš ta koje služi za njegovu upotrebu nije od značaja da li se radi o isključivoj svojini na celom objektu, susvojini ili etažnoj svojini, koju razliku pravi drugostepeni sud, imajući u vidu da je članom 17. stav 2. tada važećeg Zakona o građevinskom zemljištu ustanovljena neodvojivost prava na građevinskom zemljištu od prava na objektu koji je na tom zemljištu izgrađen . Prava vlasnika objekta u odnosu na zemljište u društvenoj svojini na kome je objekat izgrađen na isti način su bila uređena i odredbama člana 6. st. 2. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti, pri čemu Ustavni sud smatra neophodnim da primeti da odredbe zakona na koje se poz vao drugostepeni sud, kao ni odredbe bilo kog drugog zakona, ne poznaju institut „prava upotrebe koje je inkorporirano u pravo korišćenja“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da na zemljištu na kome je zgrada izgrađena etažni vlasnici, ukoliko je reč o ranije društvenoj, a sada javnoj svojini, imaju trajno pravo korišćenja prema nameni zemljišta, koje je nedeljivo i neraskidivo vezano za etažnu svojinu, što znači da se njime ne može odvojeno raspolagati. Naime, svako raspolaganje etažnim delom podrazumeva i raspolaganje neopredeljenim udelom u trajnom pravu korišćenja na zemljištu, a ovo pravo se, saglasno ranije važećem Pravilniku o izradi i održavanju katastra nepokretnosti upisivalo u V list nepokretnosti. Stoga u situaciji kada je u važećem listu nepokretnosti u korist pok. Živorada Filipovića, kao vlasnika posebnog dela stambene zgrade – stana , upisano zajedničko pravo korišćenja (Z.S.) parcele na kojoj se zgrada nalazi i kada njegove pravne sledbenike u tom pravu, kako je to utvrdio drugostepeni sud, niko ne ometa, Ustavni sud nalazi da osporenom presudom kojom je odbijen zahtev za utvrđ enje prava korišćenja zemljišta u određenom procentu, tj. razlozima na koje se sud pozvao, suštinski nije povre đeno pravo na pravično suđenje na štetu podnositeljki ustavne žalbe.
U pogledu navoda o povredi zabrane reformatio in peius, na kojem podnositeljke zasnivaju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, Ustavni sud ukazuje da je pomenuta zabrana u parničnom postupku ustanovljena u cilju zaštite one strane u postupku koja se jedina žalila, kako po tu stranku ne bi mogla da bude doneta nepovoljnija odluka od one protiv koje je izjavila pravni lek. Naime, tada važeći član 381. Zakona o parničnom postupku propisivao je da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu, a član 411. istog zakona je ovu zabranu ustanovio i za postupak po reviziji. Dakle, kao što je već istaknuto u Odluci Už-390/2009 od 17. februara 2011. godine, na koju se podnositeljke pozivaju, zabrana reformatio in peius u suštini predstavlja insti tut zaštite prava na pravni lek, koji može da ide samo u korist stranke koja ga je izjavila, a nikako na njenu štetu. U pomenutoj Odluci Ustavni sud je istakao i da nepravilna primena ovog instituta dovodi u pitanje značaj i domašaj načela dispozicije stranaka, kao i to da se ovaj institut mora protezati i na prvostepeni postupak koji se ponovo vodi nakon ukidanja prvostepene odluke.
Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su žalbu protiv prvstepene presude P. 936/06 od 30. januara 2007. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je pravni prethodnik podnositeljki ustavne žalbe nosilac prava korišćenja sporne parcele sa udelom 49,9% izjavile tužene Republika Srbija i OŠ «Petar Tasić». Ova odluka je preinačena drugostepenom presudom Gž. 600/07 od 25. decembra 2007. godine, tako što je utvrđeno da je pravni prethodnik podnositeljki nosilac prava korišć enja realnog dela sporne parcele u bliže opisanim merama, granicama i površini. Protiv drugostepene presude reviziju je izjavio pravni prethodnik podnositeljki, između ostalog, i zbog toga što je drugostepeni sud bez otvaranja glavne rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je bilo utvrđeno u prvostepenom postupku, zbog čega je Vrhovni sud Srbije rešenjem od 10. aprila 2008. godine ukinuo preinačujuću drugostepenu presudu bez ispitivanja da li je materijalno pravo pravilno primenjeno. Dakle, u ponovnom žalbenom postupku odlučivalo se o osnovanosti žalbi koje su izjavile tužene protiv prvostepene presude koj om je u celosti bio usvojen tužbeni zahtev pravnog prethodnika podnositeljki. Kako sud u parničnom postupku, saglasno načelu dispozicije stranaka (član 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku ), odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku, to ne stoji navod podnositeljki ustavne žalbe da je u ponovnom žalbenom postupku, sud u skladu sa zabranom preinačenja na gore, morao u najnepovoljnijem slučaju da donese odluku identičnu prethodnoj drugostepenoj presudi, jer bi na taj način odlučio o nečemu što tužbom nije traženo i što u krajnjem ne može da bude predmet rešavanja parničnog suda – određivanje zemljišta neophodnog za redovnu upotrebu objekta. Ukidanje osporene presude od strane revizijskog suda zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u konkretnom slučaju, nije vezivalo drugostepeni sud pomenutom zabranom, imajući u vidu da je u ponovnom žalbenom postupku rešavano o žalbama koje su izjavile jedino tužene.
Stoga se i ovi navodi na kojima se zasniva tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje pokazuju kao neosnovani, pa se posledično i tvrdnja o povredi prava na pravno sredstvo pokazuje kao takva.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosi teljkama ustavne žalbe osporen om presudom nisu povređen a prav a na pravično suđenje i na pravno sredstvo , pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.
8. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava, a polazeći od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud konstatuje da su se podnositeljke ustavne žalbe nalazile u suštinski identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u parnici koja je okončana presudom Okružnog suda u Šapcu Gž. 2113/06 od 15. avgusta 2007. godine, a kojom je, za razliku od drugostepene presude koja se osporava ustavnom žalbom, usvojen tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje prava korišćenja zemljišta u alikvotnim delovima po osnovu otkupa stanova u zgradi u kojoj se ti stanovi nalaze. Međutim, Ustavni sud napominje da je u situacijama kada je kao dokaz različitog postupanja dostavljena samo jedna sudska odluka smatrao da se u takvim okolnostima ne može govoriti o dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi, istovremeno ukazujući da je identičan stav zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi Vučković i drugi protiv Srbije, od 28. avgusta 2012. godine , te da stoga jedna različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi povreda prava na jednaku zaštitu prava (videti , pored drugih , rešenja Ustavnog suda Už- 8808/2012 od 23. januara 2014. godine i Už-2961/2012 od 9. decembra 2014. godine).
U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje imovine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine. Budući da podnositeljke povredu označenog prava vide u nemogućnosti da putem konverzije prava korišćenja steknu spornu parcelu u svojinu, Ustavni sud nalazi da ne postoji imovina koja uživa zaštitu iz člana 58. Ustava. Stoga je po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u ovom delu ratione materiae nespojiva sa Ustavom utvrđenom sadržinom navedenog prava. Ova ocena odnosi se i na stanovište podnositeljki da im je pravo na imovinu povređeno činjenicom da su „ostale bez troškova“ koji su bili dosuđeni njihovom pravnom prethodniku prvostepenom presudom koja je preinačena.
Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke.
9. Na osnovu svega izloženog i na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić