| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 08.10.2015 | Broj: Už-1750/2013 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi „ProCredit Bank“ a.d. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine , doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba „ProCredit Bank“ a.d. izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 1309/12 od 30. novembra 2012. godine.
1. Akcionarsko društvo "ProCredit Bank“ iz Beograda podnelo je, 28. februara 2013. godine, preko punomoćnika Ivana Roksandića iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 1309/12 od 30. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe zaključio ugovor o kreditu sa korisnikom D.Š. i da je radi obezbeđenja novčanog potraživanja iz navedenog ugovora, korisnik D.Š. da o založnu izjavu koja je upisana u odgovarajući registar nepokretnosti, u smislu člana 15. Zakona o hipoteci, čime je konstituisana izvršna vansudska hipoteka; da kako korisnik k redita nije izvršavao svoje obaveze iz ugovora o kreditu, podnosilac ustavne žalbe je, na osnovu izvršne vansudske hipoteke, tražio prinudno namirenje obezbeđenog novčanog potraživanja; da je izvršni sud delimično usvojio i delimično odbio predlog za izvršenje, pri čemu je taj sud istakao da deo novčane obaveze, čije je izvršenje odbijeno, nije bio utvrđen u izvršnoj ispravi; da izvršni sud nije imao u vidu specifičnost izvršne vansudske hipoteke kao izvršne isprave, kao i to da nije uzeo u obzir plan otplate koji je naveden u predmetnoj izvršnoj ispravi; da veće izvršnog suda u osporenom rešenju nije na jasan i argumentovan način obrazložilo svoje pravno stanovište.
Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje veća izvršnog suda.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
„ProCredit Bank“ a.d, ovde podnosilac ustavne žalbe, i korisnik kredita D.Š. su zaključili ugovor o kreditu. Radi obezbeđ enja novčanog potraživanja iz navedenog ugovora o kreditu , korisnik kredita D.Š. dao je založnu izjavu koja je upisana u odgovarajući registar nepokretnosti, u smislu člana 15. Zakona o hipoteci, čime je konstituisana izvršna vansudska hipoteka koja predstavlja izvršnu ispravu. U predmetnoj izvršnoj ispravi je navedeno da se založnom izjavom obezbeđuje potraživanje iz predmetnog ugovora o kreditu u iznosu od 25.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa kamatnom stopom od 1,2% mesečno na period od 84 meseca , a iznos mesečne rate i dospeće reguliše se u celosti u skladu sa planom otplate.
Akcionarsko društvo „ProCredit Bank“, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnelo je predlog za izvršenje, na osnovu navedene izvršne vansudske hipoteke, Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica Žabalj, protiv izvršnog dužnika D.Š, radi namirenja nov čanog potraživanja u iznosu od 27.577,76 e vra, sa kamatom na iznos glavnog duga po stopi od 1,2%, kao i radi naplate troškova izvršnog pos tupka, i to popisom, procenom i prodajom nepokretnosti zalogodavca.
Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica Žabalj je rešenjem I. 5697/12 od 5. novembra 2012. godine delimično dozvolio namirenje potraživanj a u novčanom iznosu od 25.000 ,00 evra sa nominalnom kamatnom stopom od 1,2% na mesečnom nivou u dinarskoj protivvrednosti , kao i troškova izvršenja, i to prodajom nepokretnosti zalogodavca, dok je u preostalom delu preko dozvoljenog iznosa od 25.000,00 evra pa do predloženog iznosa od 27.577,76 evra, predlog za izvršenje odbijen. U obrazloženju rešenja navedeno je: da je založnom izjavom obezbeđeno potraživanje po ugovoru o kreditu u iznosu od 25.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatnom stopom od 1,2% mesečno na period od 84 meseca ; da je izvršni poverilac predlogom za izvršenje tražio, između ostalog, namirenje iznosa glavnog duga od 27.577,76 evra; da je sudija pojedinac nesumnjivo utvrdio da, suprotno načelu formalnog legaliteta, postoji neusklađenost predloga za izvršenje sa izvršnom ispravom, odnosno da iznos glavnice potraživanja prevazilazi iznos glavnice potraživanja iz izvršne isprave; da bi obaveza bila podobna za izvršenje, moraju biti ispunjeni uslovi iz odredbe čl ana 46 . st av 1 . Zakona o obligacionim odnosima, odnosno obaveza mora bit i moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva ; da je na osnovu izloženog, predlog za izvršenje osnovan u delu u kome se traži naplata iznosa glavnice od 25.000 ,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, a nije osnovan u delu naplate iznosa od 2.577,76 e vra koji iznos nije određen izvršnom ispravom.
Sudsko veće Osnovnog suda u Novom Sadu je osporenim rešenjem IPV(I). 1309/12 od 30. novembra 2012. godine odbilo kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe i potvrdilo rešenje o izvršenju od 5. novembra 2012. godine , prihvatajući u potpunosti obrazloženje sudije pojedinca.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 13. stav 1. tačka 4) Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO) je propisano da se pod izvršnom ispravom podrazumeva ugovor o hipoteci, odnosno založna izjava, sačinjena saglasno propisima kojima se uređuje hipoteka.
Odredbama člana 15. Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da je u govor o hipoteci, odnosno založna izjava sačinjena u skladu sa ovim zakonom izvršna isprava, pod uslovom da sadrži i odredbe iz stava 3. ovog člana (stav 1.); da se hipoteka zasnovana na osnovu izvršnog ugovora ili izvršne založne izjave, upisuje u registre nepokretnosti kao "izvršna vansudska hipoteka", a vansudski postupak namirenja se sprovodi u skladu sa odredbama ovog zakona (stav 2.); da izvršni ugovor o hipoteci, odnosno izvršna založna izjava mora da sadrži i ovde propisane, tačno određene odredbe (stav 3.) .
5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudsk a prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.
Ustavni sud najpre ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac podneo predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave - izvršne vansudske hipoteke iz člana 15. Zakona o hipoteci. Predmetna izvršna vansudska hipoteka, kao izvršna isprava je, po svojoj sadržini i formi sačinjena u skladu sa odredbama navedenog člana Zakona o hipoteci, što u rešenjima izvršnog suda nije dovedeno u pitanje. Ono što je dovede no u pitanje jeste namirenje jednog dela novčanog potraživanja traženo g u predlogu za izvršenje. U vezi sa tim, Ustavni sud ukazuje da izvršna vansudska hipoteka, kao i sve ostale izvršne isprave, podleže određenim uslovima i zahtevima propisanim ZIO. Jedan od tih zakonskih uslova jeste da između izvršne isprave i podnetog predloga za izvršenje mora da postoji materijalnopravni identitet (sadržina izvršne isprave mora da odgovara sadržini predloga za izvršenje). Ukoliko izvršni poverilac podnetim predlogom zahteva izvršenje materijalne obaveze koja nije utvrđena u izvršnoj ispravi, time se stvara nesklad između izvršne isprave i podnetog predloga za izvršenje, a što dovodi u sumnju pravičnost izvršnog postupka u celini (videti Odluku Ustavnog suda Už-1581/2010 od 17. marta 2011. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). Imajući u vidu navedeno, Ustavni ocenjuje da je izvršni sud postupio na ustavnopravno prihvatljiv način kada je pravnosnažno delimično usvojio predlog za izvršenje glavnog potraživanja u iznosu od 25.000,00 evra, a koja materijalna obaveza je utvrđena u izvršnoj vansudskoj hipoteci, a delimično odbio za iznos od 2. 577,76 evra koji nije bio utvrđen u navedenoj izvršnoj ispravi.
U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da izvršni sud nije uzeo u obzir plan otplate obezbeđenog novčanog potraživanja koji je naveden u izvršnoj vansudskoj hipoteci, Ustavni sud ukazuje da je u predmetnoj izvršnoj ispravi navedeno i to da će se iznos mesečne rate i dospeće regulisati u celosti u skladu sa planom otplate. Navedeno, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo ukazuje na način izvršenja obezbeđenog novčanog potraživanja, a to spada u domen internog odnosa između podnosioca, kao banke kreditora , i izvršnog dužnika, kao klijenta. Takođe, sam podnosilac ustavne žalbe nije naveo koji konkretni element sadrži plan otplate koji je određivao visinu obezbeđenog novčanog potraživanja.
Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na neobrazloženost osporenog rešenja veća izvršnog suda. Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti , pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu ESLjP u predmetu Helle protiv Finske, 157/1996/776/ 1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60 .). Obaveza drugostepenog suda je da se u obrazloženju svoje odluke osvrne na argumente i navode žalioca koji su od odlučnog i suštinskog značaja za rešavanje konkretne pravne stvari. Niži sud zauzvrat mora dati takve razloge koji će strankama omogućiti delotvorno korišćenje postojećeg prava na pravno sredstvo (videti presud e ESLjP Hadjianastassiou protiv Grčke , broj 12945/97, od 16. decembra 1992, stav 33; Hirvisaari protiv Finske , broj 49684/99, od 27. septembra 2001. godine, st. 31-32.). Podnosilac ustavne žalbe nije istakao na koje konkretne argumente i navode iz prigovora drugostepeno veće nije odgovorilo, a što je bilo od značaja za rešavanje konkretne pravne stvari.
6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu IPV(I). 1309/12 od 30. novembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11 i 18/13- Odluka US) .
Kako podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede naveden ih ustavn ih prava.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić