| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 14.04.2016 | Broj: Už-10791/2013 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bratislava Petkovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Bratislava Petkovića iz Niša i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 4976 Vranje u predmetu 1-13/35 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .
1. Bratislav Petković iz Niša podne o je Ustavnom sudu, 17. decembra 201 3. godine, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu 15508/13 od 31. oktobra 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava na pravno sredstvo, zajemčenog član om 36. stav 2. Ustava.
U u stavnoj žalb i se detaljno opisuje tok upravnog postupka u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca za isplatu dnevnica za pretragu puta u Kopnenoj zoni bezbednosti, koji je trajao od 7. aprila 200 6. do 31. oktobra 2013. godine, iako, po mišljenju podnosioca, ne spada u složene postupke. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ukazuje na načela upravnog postupka, prema kojima su upravni organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava, te da ih upozore na mogućnost ostvarivanja tih prava.
Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu Upravnog suda i naknadi podnosiocu nematerijalnu štetu u iznosu od 250.000,00 dinara.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt i priloženu dokumentacij u, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 7. aprila 2006. godine podneo Vojnoj pošti 6592/11 Niš zahtev za isplatu „pionirskih dnevnica za pretragu puta u KZB“, u kome je naveo da je u dva navrata bio u ulozi komandira pionirske grupe u Kopnenoj zoni bezbednosti na bazi „Devojačka čuka“, i to po naređenju Komande 211 pov. broj 213-4 od 19. marta 2005. godine, u periodu od 20. marta do 20. aprila 2005. godine i po naređenju pov. broj 2670-2 od 30. septembra 2005. godine, u periodu od 20. septembra do 20. oktobra 2005. godine. U zahtevu od 4. oktobra 2006. godine podnosilac je naveo još dva perioda u kojima je obavljao iste zadatke (od 20. januara do 20. februara i od 21. do 31. avgusta 2006. godine).
Rešenjem Vojne pošte 7036 Vranje Up-1 broj 429/2 od 24. novembra 2006. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Odlukom saveznog ministra odbrane pov. broj 608-7/01 od 10. aprila 2002. godine (dalje u tekstu: Odluka) propisana naknada za pronalaženje, uništavanje i dezaktiviranje ubojnih sredstava u miru, za vreme izvršavanja tih zadataka, u procentu dnevnice za službeno putovanje, i to 400% licu koje obavlja navedene zadatke, odnosno 100% licu koje je angažovano na pomoćnim radovima (na osiguranju i opsluživanju), koje nema direktan kontakt sa minama. Takođe je navedeno da načelnik Generalštaba VS nije doneo naređenje kojim se utvrđuju zadaci iz Odluke niti vreme njihovog obavljanja, zbog čega licima koja su angažovana na kontroli i pretrazi puteva u Kopnenoj zoni bezbednosti ne pripada naknada predviđena Odlukom. Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš od 21. decembra 2006. godine odbijena je žalba podnosioca, a presudom Vrhovnog suda Srbije U. 106/07 od 31. oktobra 2007. godine uvažena je njegova tužba i navedeno drugostepeno rešenje je poništeno. Rešenjem drugostepenog organa od 2. aprila 2008. godine usvojena je žalba i poništeno prvostepeno rešenje od 24. novembra 2006. godine, a predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.
Vojna pošt a 4976 Vranje, kao pravni sledbenik Vojne pošte 7036 Vranje, donela je 3. marta 2009. godine rešenje kojim je ponovo odbila zahtev podnosioca, ocenjujući da se aktivnosti koje je podnosilac obavljao u spornom periodu ne mogu podvesti pod zadatke predviđene Odlukom. Nakon odbijanja žalbe podnosioca, drugostepenim rešenjem od 6. avgusta 2009. godine, u upravnom sporu je doneta presuda U. 13573/10 od 2. septembra 2010. godine, kojom je Upravni sud – Odeljenje u Nišu uvažio tužbu podnosioca i poništio pobijano rešenje, nalazeći da se iz naređenja za trupno putovanje ne može utvrditi da li se radi o poslovima izviđanja putnog pravca.
Upravni sud je presudom U. 7819/10 od 28. januara 2011. godine uvažio tužbu podnosioca ustavne žalbe podnetu 16. marta 2009. godine zbog „ćutanja uprave“ i naložio Vojnoj pošti 1097 Niš da u roku od 30 dana od dana prijema presude, odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj zbog nedonošenja rešenja prvostepenog organa u ponovnom postupku, po rešenju drugostepenog organa od 2. aprila 2008. godine, a u izvršenju te presude Vojna pošta 1097 Niš je donela rešenje 9. marta 2011. godine.
Zaključkom Vojne pošte 4976 Vranje od 23. marta 2011. godine odbačen je zahtev podnosioca, zbog nenadležnosti, a u obrazloženju zaključka je navedeno da ta vojna pošta nije mogla da utvrdi ko je pravni sledbenik Vojne pošte 6592 Niš, kojoj je podnet predmetni zahtev. Drugostepeni organ je rešenjem od 19. maja 2011. godine usvojio žalbu podnosioca i poništio navedeni zaključak. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo zaključak 16. juna 2011. godine, kojim je ponovo odbacio zahtev podnosioca zbog mesne nenadležnosti, ističući da podnosilac nikada nije bio u službi u vojnoj pošti 7036, niti 4976 Vranje, kao njenom pravnom sledbeniku. Drugostepeni organ je i ovaj zaključak poništio u postupku po žalbi podnosioca, rešenjem od 18. avgusta 2011. godine, nalazeći da je vojnoj pošti 7036 Vranje od strane Vojne pošte 6592 Niš delegirana nadležnost i da se ne može u ovoj fazi postupka odbacivati zahtev zbog mesne nenadležnosti.
Rešenjem Vojne pošte 4976 Vranje od 17. aprila 2012. godine odbijen je zahtev podnosioca kao neosnovan, a u obrazloženju je navedeno da ni prvostepeni organ, niti stranka, ne poseduju podatke o broju i nazivu akta na osnovu koga je podnosilac bio angažovan na zadacima za koje potražuje naknadu, zbog čega taj organ nije utvrdio da je podnosilac po naređenju obavljao zadatke predviđene Odlukom. Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem od 21. juna 2012. godine poništila navedeno rešenje, nalazeći da prvostepeni organ nije cenio naređenja za trupno putovanje VP 7036 Bujanovac, u kojima se konstatuje da su podnosiocu za predmetno angažovanje „isplaćene“ službene dnevnice u četvorostrukom iznosu, u kom slučaju bi se zahtev mogao ceniti kao zahtev za obeštećenje, što bi bio predmet postupka pred nadležnim sudom.
Rešenje Vojne pošte 4976 Vranje od 6. avgusta 2012. godine, kojim je ponovo odbijen zahtev podnosioca, poništeno je rešenjem drugostepenog organa od 22. oktobra 2012. godine, uz nalog prvostepenom organu da u ponovnom postupku pribavi dokaze o angažovanju podnosioca u spornim periodima.
Rešenjem Vojne pošte 4976 Vranje od 4. februara 2013. godine odbijen je zahtev podnosioca kao neosnovan, sa obrazloženjem da se pretraga puta ne može podvesti pod zadatke navedene u Odluci, što je stanovište i Upravnog suda. Drugostepeni organ je navedeno rešenje poništio rešenjem od 4. aprila 2013. godine, uz ponovljeni nalog za izvođenje dokaza.
Rešenjem Vojne pošte 4976 Vranje od 29. maja 2013. godine odbijen je zahtev podnosioca kao neosnovan, iz istih razloga kao u ranije donetim rešenjima, a Vojna pošta 1097 Niš je rešenjem od 19. avgusta 2012. godine odbila žalbu podnosioca ustavne žalbe kao neosnovanu, nalazeći da je prvostepeni organ potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje od značaja za donošenje odluke. Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu 15508/13 od 31. oktobra 2013. godine odbijena je kao neosnovana tužba podneta protiv navedenog konačnog rešenja. Osporena presuda dostavljena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 19. novembra 2013. godine.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (č lan 36. stav 2).
Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), kojima je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa ( član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i da je, u tom slučaju, drugostepeni organ je dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a naj kasnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje ( član 232. stav 2.).
5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Up-1 broj 1-13/1 Vojne pošte 4976 Vranje, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od 7. aprila 2006. godine, kada je podnosi lac ustavne žalbe podneo zahtev za isplatu „pionirskih“ dnevnica, do donošenja osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Nišu 15508/13 od 31. oktobra 2013. godine.
Činjenica da je predmetni postupak trajao sedam i po godina može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Primenjujući citirane kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je podnosilac ustavne žalbe u spornim periodima obavljao zadatke na pronalaženju, uništavanju i dezaktiviranju ubojnih sredstava u miru, za koje je Odlukom predviđena naknada od 400% dnevnice za službeno putovanje.
Ustavni sud nalazi da podnos ilac svojim radnjama nije doprineo dugom trajanju postupka . Po oceni ovog suda, odluka u predmetnom postupku za podnosioca nije bila od velikog značaja, imajući u vidu da je reč o naknadi plate za relativno kratak vremenski period.
Ispitujući postupanje upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog upravnog organa prevashodno dovelo do nedopustivo dugog trajanja osporenog postupka . Naime, prvostepeni organ je doneo šest rešenja kojima je odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan, u kojima je naizmenično ponavljao iste razloge za odlučivanje, kao i dva zaključka kojima je isti zahtev odbacio zbog nenadležnosti, a drugostepeni organ je za sve vreme trajanja postupka insistirao na pribavljanju dokaza od značaja za donošenje odluke, da bi poslednje rešenje prvostepenog organa ocenio zakonitim, iako taj organ nije izveo nove dokaze u ponovnom postupku. Ustavni sud, takođe, ukazuje da je drugostepeni organ imao mogućnost da u postupku po žalbi, saglasno odredbi člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku , otkloni nedostatke prvostepenog postupka i sam izvede dokaze porebne za donošenje odluke u predmetnoj pravnoj stvari. Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi, odlučujući u upravnom sporu, nisu značajnije doprineli trajanju predmetnog postupka.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3 00 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu trajanje osporen og postupka i značaj prava za podnosioca, a uzeo je u obzir praksu ovog suda i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. S obzirom na to da je Zakonom o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15) propisan rok od četiri meseca za izvršenje odluke Ustavnog suda kojim je utvrđeno pravo na naknadu materijalne/nematerijalne štete, to je Sud u drugom delu tačke 2. izreke odredio da se dosuđena visina naknade nematerijalne štete podnosiocu ustavne žalbe isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
7. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a da pri tome ne navodi nijedan razlog na kome zasniva tvrdnj u da mu je to pravo povređeno osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu 15508/13 od 31. oktobra 2013. godine.
Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, pre obraćanja Ustavnom sudu, iskoristio pravo na žalbu u upravnom postupku i pravo na tužbu u upravnom sporu, o kojima su odlučivali nadležni državni organi. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da podnosi ocu ustavne žalbe osporenom presudom očigledno nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.
Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
8. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni s ud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić