| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 12.03.2014 | Broj: IUo-184/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. i 3. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. marta 2014. godine, doneo je
1. Pokreće se postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 97. tač. 17, 18. i 20. Pravilnika o radu kod poslodavca Akcionarskog društva "Krušik - akumulatori" Valjevo, broj 961 od 20. maja 2011. godine.
2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba čl. 62. i 82, člana 96. tač. 7, 8, 11, 12, 16. i 17. Pravilnika iz tačke 1. izreke.
3. Rešenje dostaviti donosiocu akta radi davanja odgovora.
4. Rok za davanje odgovora je 30 dana od dana prijema ovog rešenja.
Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 62, člana 82, člana 96. tač. 7, 8, 11, 12, 16. i 17, člana 97. tač. 17, 18, 20, 24. i 25, člana 99. i čl. 115. do 118. Pravilnika o radu kod poslodavca Akcionarskog društva "Krušik – akumulatori" Valjevo, broj 961 od 20. maja 2011. godine. U inicijativi se navodi da je odredba člana 62. Pravilnika, prema kojoj će poslodavac, prilikom obračuna zarada, primeniti poslednju isplaćenu osnovnu cenu rada, uvećanu za mesečni koeficijent rasta cena na malo, u slučaju nemogućnosti sporazumnog utvrđenja osnovne cene rada, suprotna odredbi člana 111. Zakona o radu, prema kojoj zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme. Odredba člana 82. Pravilnika, kojom je predviđeno da je zarada zaposlenog poslovna tajna, po mišljenju podnosioca inicijative, suprotna je članu 46. Ustava Republike Srbije. Odredbe člana 96. tač. 7, 8, 11, 12, 16. i 17. Pravilnika, prema kojima zaposlenom može prestati radnih odnos, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radnih obaveza, odnosno izvrši ili pokuša krađu ili proneveru sredstava poslodavca; necelishodno, nedgovorno ili nenamenski koristi sredstva za rad, odaje poslovnu, službenu, vojnu ili drugu tajnu utvrđenu zakonom ili opštim aktima; nemarno izvršava poslove i radne zadatke što može dovesti do povrede poslovne, službene ili druge tajne utvrđene zakonom ili opštim aktima poslodavca, pokuša da prouzrokuje materijalnu štetu poslodavcu, kao i falsifikuje, uništi, odnosno pokuša falsifikovanje zapisnika, odluka ili druge dokumentacije koja se vodi kod poslodavca, u suprotnosti su sa osnivačkim aktom i Statutom Društva iz razloga što se pod poslovnom tajnom podrazumevaju isprave i podaci utvrđeni odlukom upravnog odbora Društva, koja se donosi na osnovu Odluke Skupštine Društva. U inicijativi su, takođe, osporene odredbe člana 97. tač. 17, 18. i 20. kojima je predviđeno da zaposlenom može prestati radni odnos u slučaju saopštavanja i prenošenja kako neistinitih, tako i poluistinitih tvrdnji o poslovanju poslodavca, sa stanovišta člana 46. Ustava Republike Srbije. Osporavajući odredbe člana 99. (zabrana otkaza ugovora o radu predstavnicima zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije), kao i odredbe čl. 115. do 118. Pravilnika (postupanje zaposlenih u pogledu korišćenja i davanja poverljivih podataka) podnosilac inicijative nije naveo odredbe Ustava i zakona u odnosu na koje traži ocenu osporenih odredaba, kao i ustavno – pravne razloge njihovog osporavanja. Predloženo je Ustavnom sudu da, do donošenja konačne odluke, donese privremenu meru obustave izvršenja svih pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenog akta.
U odgovoru donosioca akta navodi se, pored ostalog, da je odredbom člana 62. Pravilnika o radu predviđen način utvrđivanja cene rada kod poslodavca, pri čemu je bila predviđena obaveza sindikata da učestvuje u određivanju cene rada, kao i da je izmenama i dopunama pravilnika učešće sindikata u određivanju cene rada utvrđeno samo kao mogućnost. U odgovoru se posebno ukazuje da je utvrđena cena rada u pravilniku bila znatno viša u odnosu na minimalnu zaradu utvrđenu zakonom, tako da društvo, zbog lošeg poslovanja više nije bilo u mogućnosti da isplaćuje zaradu utvrđenu na taj način, pa je odlukom odbora direktora kao privremena mera uvedena minimalna zarada za sve zaposlene, koja je i dalje na snazi. U pogledu osporavanja ustavnosti i zakonitosti odredaba Pravilnika koje se odnose na utvrđivanje podataka koji predstavljaju poslovnu tajnu, u odgovoru je istaknuto da je svako privredno društvo ovlašćeno da u svojim opštim aktima odredi koji će se podaci smatrati poslovnom tajnom, izuzev ako za neki podatak postoji zakonsko ograničenje da se ne može proglasiti za poslovnu tajnu. Takođe je, po mišljenju davaoca odgovora, nesporno da akcionari imaju pravo uvida u svu dokumentaciju koju propisuje Zakon o privrednim društvima, što ne važi i za sve zaposlene. Vezano za odredbe pravilnika, kojima je predviđen osnov za otkaz ugovora o radu, u odgovoru je istaknuto da je Zakonom o radu propisan postupak za otkaz ugovora o radu tako što postupak pokreću nadležni organi društva, koji su dužni da, pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, pribave mišljenje sindikata čiji je zaposleni član.
U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je Pravilnik o radu doneo Upravni odbor privrednog društva "Krušik – akumulatori" a.d. Valjevo 20. maja 2011. godine, a na osnovu člana 1. stav 2. i člana 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09). Ovim pravilnikom uređuju se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa kod poslodavca – Krušik – akumulatori a.d. Valjevo, kao privremeni način regulisanja, do zaključenja kolektivnog ugovora kod poslodavca kojim će poslodavac sporazumno sa reprezentativnim sindikatima urediti predmetnu materiju (član 1.). Pravilnik je menjan i dopunjavan odlukama Upravnog odbora i Odbora direktora Akcionarskog društva koje su donete na sednicima od 7. jula i 8. septembra 2011. i 1. februara 2013. godine.
Odredbom člana 62. osnovnog teksta Pravilnika bilo je predviđeno da se pod osnovnom cenom rada kod poslodavca, po radnom času, u smislu odredbe člana 61. stav 2. tačka a) ovog pravilnika podrazumeva osnovna cena rada koji ugovorne strane (poslodavac i reprezentativni sindikat) utvrde za najjednostavnije poslove za koje se ne zahteva stručnost (stav 1.). Osnovnu cenu rada, odnosno osnovnu zaradu za najjednostavniji rad utvrđuju, poslodavac i reprezentativni sindikat tromesečno, za svaki mesec pojedinačno (stav 2.). Pregovori za utvrđivanje osnovne cene rada za najjednostavniji rad između poslodavca i reprezntativnih sindikata počinju između 1-og i 5-og u zadnjem mesecu prethodnog polugodišta za naredni tromesečni period (stav 3.). Pri utvrđivanju osnovne cene rada polazi se od zakonom utvrđene minimalne zarade po radnom času kao i od: iznosa osnovne cene rada u prethodnom periodu; učešća zarada u troškovima poslovanja poslodavca; ostvarenog finansijskog-poslovnog rezultata poslodavca u prethodnom periodu; planiranog finansijskog-poslovnog rezultata za naredni period; rasta troškova života (stav 4.). U slučaju nemogućnosti sporazumnog utvrđenja osnovne cene rada, poslodavac će prilikom obračuna primeniti poslednju isplaćenu osnovnu cenu rada, uvećanu za mesečni koeficijent rasta cena na malo (stav 5.).
Odlukom Upravnog odobra od 7. jula 2011. godine izmenjena je odredba člana 62. Pravilnika tako što je predviđeno da se pod osnovnom cenom rada kod poslodavca, po radnom času, u smislu odredbe člana 61. stav 2. tačka a) ovog pravilnika podrazumeva osnovna cena reda koja se utvrđuje za najjednostavnije poslove za koje se ne zahteva stručnost (stav 1.). Poslodavac će tromesečno upućivati poziv reprezentativnim sindikatima radi utvrđenja osnovne cene rada i u slučaju prihvatanja poziva za pregovore, poslodavac i sindikat će sporazumno utvrditi cenu rada za naredno tromesečje, za svaki mesec pojedinačno (stav 2.). U slučaju pregovora, a nemogućnosti sporazumnog utvrđenja osnovne cene rada, poslodavac će prilikom obračuna primeniti poslednju isplaćenu osnovnu cenu rada, uvećanu za mesečni koeficijent rasta cena na malo (stav 3). U slučaju neprihvatanja poziva za pregovore ili neodaziva reprezentativnih sindikata pozivu za pregovore, poslodavac će osnovnu cenu rada sam utvrditi, s tim što ista ne može biti manja od poslednje isplaćene osnovne cene rada, uvećane za mesečni koeficijent rasta cena na malo (stav 4.). Pri utvrđivanju osnovne cene rada, polazi se od: iznosa osnovne cene rada u prethodnom periodu; učešća zarada u troškovima poslovanja poslodavca; ostvarenog finansijsko-poslovnog rezultata poslodavca u prethodnom periodu; planiranog finansijsko-poslovnog rezultata za naredni period; rasta troškova života (stav 5.).
Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) propisano je: da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe, kojima se zaposlenima daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, te da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno (član 8.); da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade (član 106); da se osnovna zarada određuje na osnovu uslova utvrđenih pravilnikom potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vreme provedeno na radu (član 107. stav 1.); da se opštim aktom utvrđuju elementi za obračun i isplatu osnovne zarade i zarade po osnovu radnog učinka, a ugovorom o radu može da se utvrdi osnovna zarada u većem iznosu od osnovne zarade utvrđene na osnovu elemenata iz opšteg akta (član 107. st. 3. i 4.).
Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca inicijative, Ustavni sud ukazuje da iz odredaba Zakona o radu sledi da se prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih iz radnog odnosa i po osnovu rada ne uređuju samo ovim zakonom, već i kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu i ugovorom o radu, pri čemu zakon ostavlja širok prostor da se opštim aktom kod poslodavca uredi niz pitanja vezanih za prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, uz ograničenje da opšti akt ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenima daju manja prava i utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, odnosno da se zaposlenom mogu dati i veća prava i povoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je u odnosu na odredbu člana 62. Pravilnika, kojom je utvrđen način obračuna osnovne cene rada u situaciji nemogućnosti sporazumnog utvrđenja osnovne cene rada od strane sindikata i poslodavca, konstatovao da je osporena odredba saglasna odredbama Zakona o radu u delu u kome je regulisan način obračuna osnovne cene rada.
Odredbama člana 82. Pravilnika predviđeno je da je zarada zaposlenog poslovna tajna, kao i da saopštavanje podataka o sopstvenoj zaradi ili saopštavanje, odnosno činjene dostupnim, podataka o zaradi nekog drugog zaposlenog, bez obzira na način dolaska u posed tih podataka, odnosno bez obzira na način saznanja za te podatke, predstavlja povredu radne obaveze i opravdani razlog za otkaz ugovora o radu, osim ukoliko se saopštavanje vrši po zahtevu nadležnih državnih organa ili u redovnoj službenoj komunikaciji, saglasno opisu posla lica koje podatke saopštava.
Prema odredbama člana 179. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: 1) ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna saznanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi; 2) ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu; 3) ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu utvrđenu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca; 4) ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom; 5) ako se zaposleni ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa u smislu ovog zakona; 6) ako zaposleni zloupotrebi pravo na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad; 7) ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u smislu člana 171. stav 1. tač. 1)-4) ovog zakona; 8) ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u vezi sa članom 33. stav 1. tačka 10) ovog zakona; 9) ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.
Iz odredbe člana 179. Zakona o radu, a posebno odredbe tačke 2) ovog člana zakona, proizlazi da se opštim aktom poslodavca (kolektivnim ugovorom ili pravilnikom o radu ako kolektivni ugovor nije zaključen) utvrđuje šta se sve može smatrati povredom radne obaveze zbog koje poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu. Predviđajući u osporenoj odredbi da saopštavanje podataka o sopstvenoj zaradi ili zaradi nekog drugog zaposlenog predstavlja povredu radne obaveze i opravdani razlog za otkaz ugovora o radu, donosilac akta je postupio saglasno svojim zakonskim ovlašćenjima. Osim toga, Ustavni sud nalazi da odredba osporenog akta, kojom je predviđeno da zarada zaposlenog predtavlja poslovnu tajnu, nije predmet zakonskog uređivanja, jer pitanje da li će se zarada, tačnije podaci o zaradi zaposlenog smatrati poslovnom tajnom ili ne, ne predstavlja pravo zaposlenog iz radnog odnosa, već spada u domen poslovne politike poslodavca, o čemu, prema odredbama člana 167. Ustava Republike Srbije, nije nadležan da odlučuje Ustavni sud.
Odredbama člana 96. tač. 7, 8, 11, 12, 16. i 17. Pravilnika predviđeno je da zaposlenom može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca, ako zaposleni svojom krivicom učini povrede radnih obaveza i to: ukrade ili proneveri, ili pokuša krađu ili proneveru sredstava poslodavca (tačka 7); necelishodno ili neodgovorno ili nenamenski koristi sredstva za rad (tačka 8.); odaje poslovnu, službenu, vojnu ili drugu tajnu, utvrđenu zakonom ili opštim aktom (tačka 11.); nemarno vrši poslove i radne zadatke koje može dovesti do povrede poslovne, službene ili druge tajne utvrđene zakonom ili opštim aktom poslodavca (tačka 12.); prouzrokuje ili pokuša prouzrokovanje materijalne štete poslodavcu (tačka 16.) i falsifikuje, uništi, prikrije ili pokuša falsifikovanje, uništavanje zapisnika, odluka, isprava i druge dokumentacije koja se vodi kod poslodavca, kao i upotrebi falsifikovana dokumenta (tačka 17.).
Polazeći od odredbe člana 179. tačka 2) Zakona o radu, Ustavni sud je konstatovao da su osporene odredbe Pravilnika donete u granicama zakonskih ovlašćenja donosioca akta da svojim opštim aktom utvrdi povrede radnih obaveza sadržane u osporenim odredbama Pravilnika, tako da je podneta inicijativa i u ovom delu neprihvatljiva.
Prema odredbama člana 97. tač. 17, 18. i 20. Pravilnika, zaposlenom može prestati radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu, odnosno, ako je njegovo ponašanje takvo da ne može nastaviti rad kod poslodavca zbog povrede radne discipline, u slučajevima: usmenog, pismenog ili elektronskog saopštavanja ili prenošenja neistinitih, poluistinitih tvrdnji o poslovanju poslodavca (tačka 17.); istupanja u sredstvima javnog informisanja u ime poslodavca ili u svojstvu zaposlenog kod poslodavca, bez pismenog odobrenja poslodavca (tačka 18.); saopštavanje podataka o sopstvenoj zaradi ostvarenoj kod poslodavca ili podataka o zaradi drugih zaposlenih, odnosno svaki privatni razgovor i saopštavanje na temu zarada, izuzev zvanične službene komunikacije u poslovanju poslodavca, odnosno izuzev u slučajevima dostave podataka državnim organima (tačka 20.).
U vezi sa osporavanjem odredabama člana 97. tač. 17, 18. i 20. Pravilnika, kao sporno, može se postaviti pitanje da li se ponašanja zaposlenih predviđena osporenim odredbama mogu upodobiti opravdanim razlozima za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca u kontekstu člana 179. tačka 3) Zakona o radu. Ovo iz razloga što ovlašćenje poslodavca da utvrdi ponašanja koja će se smatrati povredom radne discipline, a koja će rezultirati otkazom ugovora o radu kao najteže sankcije za zaposlene, podrazumeva da postoji uzročno-posledična veza između zabranjenog ponašanja i štetne posledice koje ono može prouzrokovati.
Osim toga, kada je u pitanju odredba člana 97. tačka 17. Pravilnika, kojom je kao teža povreda radne discipline predviđeno usmeno, pismeno ili elektronsko saopštavanje ili prenošenje neistinitih, poluistinitih tvrdnji o poslovanju poslodavca, prisutna je određena podnormiranost u tom smislu što su radnje opisane u osporenoj odredbi Pravilnika utvrđene paušalno bez njihovog bližeg definisanja i objektivizacije sa stanovišta uspostavljanja uzročno – posledične veze između ponašanja zaposlenih i štetnih posledica koje takvo ponašanje može prouzrokovati.
Po oceni Ustavnog suda, takođe se, postavlja pitanje da li se odredbom člana 97. tačka 18, u delu u kome je predviđeno da povredu radne discipline predstavlja istupanje u sredstvima javnog informisanja u svojstvu zaposlenog kod poslodavca, bez pismenog odobrenja poslodavca, ograničava sloboda mišljenja i izražavanja garantovana odredbama člana 46. Ustava.
Sa stanovišta odredaba člana 46. Ustava, postavlja se i pitanje ustavnosti odredbe člana 97. tačka 20. Pravilnika, kojom je sankcionisan svaki privatni razgovor i saopštavanje na temu zarada, odnosno da li se na ovaj način ograničava sloboda govora zajemčena Ustavom i van granica koje su objektivno nužne i neophodne radi zaštite podataka koji predstavljaju poslovnu tajnu.
U pogledu navoda u inicijativi da su osporne odredbe u direktnoj koliciji sa osnivačkim aktom i Statutom društva, Ustavni sud, prema odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da ocenjuje međusobnu saglasnost opštih akata iste pravne snage, kao u konkretnom slučaju.
Kada su u pitanju odredbe čl. 99. i 115. do 118. Pravilnika kojima je predviđena radno-pravna zaštita predstavnika zaposlenih, kao i koji podaci se smatraju poverljivim podacima, podnosilac nije označio odredbe Ustava i zakona u odnosu na koje osporava ustavnost i zakonitost osporenih odredaba Pravilnika, tako da se Ustavni sud nije upuštao u njihovu ocenu.
Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da se osnovano postavlja pitanje ustavnosti i zakonitosti odredaba člana 97. tač. 17, 18. i 20. Pravilnika, te je saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti osporenih odredaba Pravilnika.
Kako je Ustavni sud našao da je inicijativa u preostalom delu neprihvatljiva, jer iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti, inicijativu je odbacio saglasno odredbi člana 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.
Ustavni sud se u ovoj fazi ustavno-sudskog postupka nije posebno izjašnjavao o zahtevu za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenog akta, jer nije doneo konačnu odluku saglasno odredbi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.
Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tač. 1) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
Vesna Ilić Prelić