| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 05.05.2011 | Broj: Už-1432/2008 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Predić Joksić iz Sidneja, Australija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, doneo je
1. Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Predić Joksić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beoradu u predmetu P. 3860/02 (novi broj P. 5427/08) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu i Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u predmetu iz tačke 1. preduzmu mere kako bi se parnični postupak što pre okončao.
3. Odbacuje se ustavna žalba Ljiljane Predić Joksić izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13886/07 od 6. avgusta 2008. godine.
4. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".
1. Ljiljana Predić Joksić iz Sidneja, Australija, preko punomoćnika Tatjane Todorović, advokata iz Kragujevca, je podnescima od 4. i 27. decembra 2008. godine i podneskom od 19. maja 2009. godine, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu pod brojem P. 3860/02 (novi broj P. 5427/08), kao i protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13886/07 od 6. avgusta 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
U podnesku od 4. decembra 2008. godine se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 17. januara 1997. godine podnela tužbu za poništenje ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji je bio zaključen pred Opštinskim sudom u Šapcu 26. jula 1989. godine, u predmetu R. 840/89, između majke i sestara podnositeljke; da je presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3860/02 od 20. aprila 2007. godine usvojen tužbeni zahtev podnositeljke i u stavu prvom izreke presude poništen osporeni ugovor, a u stavu drugom izreke usvojena privremena mera kojom je tuženima zabranjeno otuđenje i opterećenje nepokretnosti koje su bile predmet poništenog ugovora; da je pismeni otpravak ove presude uručen punomoćniku tužilje 5. septembra 2007. godine; da su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi tuženih od 17. avgusta 2007. godine, tek 19. oktobra 2007. godine, a da Okružni sud sve do izjavljivanja ustavne žalbe 4. decembra 2008. godine, uprkos više urgencija i pritužbi podnositeljke, nije odlučio o žalbi, te da je u postupku pred Okružnim sudom u Beogradu povređeno pravo podnositeljke na suđenje u razumnom roku. U podnesku od 27. decembra 2008. godine se navodi da je Okružni sud u Beogradu odlučio o žalbi tuženih rešenjem Gž. 13886/07 od 6. avgusta 2008. godine, koje je dostavljeno punomoćniku tužilje 12. decembra 2008. godine, tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno odlučivanje, te da se ustavna žalba izjavljuje protiv ovog rešenja u delu kojim se ukida privremena mera zabrane tuženima otuđenja i opterećenja predmetnih nepokretnosti, zbog povrede prava podnositeljke na pravično suđenje. U podnesku od 19. maja 2009. godine se iznosi tok postupka pred Trećim opštinskim sudom nakon ukidanja presude P. 3860/02 od 20. aprila 2007. godine i navodi da ukupno trajanje parnice predstavlja flagrantno kršenje prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da su u postupku pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3860/02 povređena Ustavom zajemčena prava podnositeljke.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, priložene dokumentacije i spisa predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3860/02, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnositeljka ustavne žalbe je 15. januara 1997. godine, preko advokata Mihajla Bakrača iz Beograda, podnela tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života protiv tuženih: svoje majke - Katarine Predić iz Šapca i sestara - Jasmine Predić iz Beograda i Dušice Klingel sa prebivalištem u Nojenhofu, Švajcarska. Nakon pripremnog ročišta zakazanog za 28. mart 1997. godine, koje je otkazano, Treći opštinski sud u Beogradu je sledeće pripremno ročište zakazao za 30. juni 1998. godine. Kako tužene, koje su bile uredno pozvane, nisu pristupile ročištu, sud je doneo presudu zbog izostanka P. 87/07, kojom je usvojio tužbeni zahtev i poništio osporeni ugovor.
U žalbi tužene Dušice Klingel protiv presude zbog izostanka se, pored ostalog, navodi da je prvotužena Katarina Predić preminula 23. maja 1998. godine, a Treći opštinski sud je, smatrajući tu žalbu predlogom za povraćaj u pređašnje stanje, na ročištu održanom 19. aprila 1999. godine doneo rešenje P. 1273/99 o prekidu parničnog postupka, jer pok. prvotužena nije imala punomoćnika.
Rešavajući o žalbi tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenoj 4. maja 1999. godine, protiv rešenja o prekidu postupka od 19. aprila 1999. godine, Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 5019/2000 od 8. juna 2000. godine, usvojio žalbu tužilje, ukinuo rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
Punomoćnik tužilje je 24. jula 2000. godine prvi put predložio postupajućem sudu da tuženoj D. Klingel, sa boravištem u Švajcarskoj, postavi punomoćnika za primanje pismena, u smislu člana 146. Zakona o parničnom postupku, ali se tužena nije saglasila sa postavljanjem punomoćnika i sud nije doneo takvu odluku.
Na sledeće ročište zakazano za 20. decembar 2001. godine punomoćnik tužilje, iako uredno pozvan, nije pristupio, te je prvostepeni sud doneo rešenje P. 1884/2000 o mirovanju postupka. Punomoćnik tužilje je podneo predlog za nastavak parničnog postupka 19. aprila 2002. godine, a Treći opštinski sud je 30. aprila 2002. godine doneo vanraspravno rešenje P. 1884/2000 da se postupak prekida.
Rešavajući o žalbi tužilje protiv rešenja o prekidu postupka od 30. aprila 2002. godine, Okružni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 11458/02 od 14. novembra 2002. godine, usvojio žalbu, ukinuo ožalbeno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.
Nakon ponovnog predloga tužilje od 20. februara 2004. godine za određivanje punomoćnika za prijem pismena, tužena D. Klingel je odredila svog punomoćnika, koji je dostavio punomoćje postupajućem sudu 14. septembra 2004. godine.
Punomoćnik tužilje je 27. juna 2005. godine dostavio podnesak kojim preinačava tužbu i traži određivanje privremene mere. S obzirom na protivljenje punomoćnika tuženih, sud nije prihvatio objektivno preinačenje tužbe.
U daljem toku postupka zakazano je devet ročišta (5. jula, 14. oktobra i 4. novembra 2005. godine, 16. januara, 30. maja i 12. septembra 2006. godine, te 10. januara, 23. februara i 20. aprila 2007. godine), a održano sedam, pri čemu je zbog promena u sastavu veća rasprava tri puta počinjala iznova. Na ročištu 20. aprila 2007. godine Treći opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 3860/02, kojom je poništio ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života, usvojio privremenu meru zabrane tuženima da otuđuju i opterećuju predmetne nepokretnosti i obavezao tužene da naknade tužilji troškove parničnog postupka. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tuženih 8. avgusta 2007. godine, a punomoćniku tužilje 5. septembra 2007. godine.
Protiv ove presude tužene su izjavile žalbu 17. avgusta 2007. godine, koja je nakon dostavljanja na odgovor tužilji i dostavljanja odgovora tužilje punomoćniku tuženih, dostavljena Okružnom sudu u Beogradu 27. oktobra 2007. godine. Okružni sud u Beogradu je o žalbi odlučio osporenim rešenjem Gž. 13886/07 od 6. avgusta 2008. godine, tako što je usvojio žalbu, ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni Trećem opštinskom sudu u Beogradu 1. decembra 2008. godine, a rešenje je dostavljeno punomoćniku tužilje 11. decembra 2008. godine.
U periodu nakon podnošenja ustavne žalbe, podnescima od 4. i 27. decembra 2008. godine, Treći opštinski sud je zakazao ročišta za 6. februar i 4. mart 2009. godine, koja su odložena i na ročištu 23. marta 2009. godine doneo rešenje P. 5427/08, kojim je usvojio predloženu privremenu meru. Tuženi su protiv ovog rešenja izjavili žalbu 2. aprila 2009. godine, a podneskom Ustavnom sudu od 19. maja 2009. godine podnositeljka ustavne žalbe se žalila na dugo trajanje osporenog parničnog postupka u celini. O žalbi tuženih izjavljenoj 2. aprila 2009. godine protiv rešenja P. 5427/08 od 23. marta 2009. godine do danas nije odlučeno.
4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje podnositeljka ustavne žalbe ukazuje od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u osporenom postupku primenjuje od 22. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).
5. Ocenjujući navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni parnični postupak otpočeo podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 15. januara 1997. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe (19. maja 2009. godine) doneta prvostepena presuda koja ja ukinuta, a zatim ponovo odlučeno samo o predlogu za određivanje privremene mere u prvom stepenu, te da je predmetni parnični postupak još uvek u toku.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Ustavni sud je konstatovao da trajanje osporenog parničnog postupka od podnošenja tužbe prvostepenom sudu 15. januara 1997. godine do podnošenja ustavne žalbe od 12 godina, četiri meseca i četiri dana očigledno znatno premašuje standarde razumnog trajanja sudskog postupka usvojene, kako u praksi ovog suda, tako i međunarodnih sudova za zaštitu ljudskih prava. Međutim, Ustavni sud polazi od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa koji vode, odnosno koji su vodili postupak, kao i značaj postavljenog zahteva za podnosioca ustavne žalbe, su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Po oceni Ustavnog suda, u ovom parničnom postupku nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja na koja je sud trebalo da odgovori i pitanja koja su raspravljana u ovom postupku ne mogu predstavljati opravdane razloge za tako dugo trajanje parničnog postupka.
S obzirom da je u osporenom postupku trebalo rešiti spor od značaja za utvrđivanje naslednog prava podnositeljke po osnovu koga ona polaže pravo na sticanje prava svojine na nepokretnosti, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo imala opravdani interes za efikasno odvijanje postupka i rešavanje spora.
Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, u određenoj meri, doprinela trajanju osporenog parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da je na pripremnom ročištu 30. juna 1998. godine punomoćnik podnositeljke propustio da obavesti sud da je prvotužena Katarina Predić preminula, te je doneta pravno neperfektna presuda zbog izostanka, a zbog nedolaska punomoćnika tužilje na ročište 20. decembra 2001. godine je došlo do mirovanja postupka, što je produžilo trajanje sudskog postupka za četiri meseca.
Međutim, bez obzira na ovaj doprinos podnositeljke dužini trajanja postupka, ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku Ustavni sud je našao da je nerazumno dugo trajanje parničnog postupka u predmetu P. 3860/02 (sada P. 5427/08) uzrokovano prvenstveno postupanjem nadležnog suda, a naročito neefikasnim i nedelotvornim postupanjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Neefikasnost i nedelotvornost postupanja prvostepenog suda u osporenom postupku se ispoljila u više navrata, pa je npr. od podnošenja tužbe sudu do zakazivanja pripremnog ročišta prošlo skoro punih godinu i po dana; zatim, prvostepeni sud je propustio da iskoristi ovlašćenje iz člana 146. Zakona o parničnom postupku, čak i kad je punomoćnik podnositeljke 24. jula 2000. godine stavio odgovarajući predlog, iako je odsustvo punomoćnika tužene sa boravištem u Švajcarskoj nesumnjivo znatno doprinelo dužini trajanja postupka, s obzirom da je u proseku dostavljanje pismena u Švajcarsku trajalo od tri i po do sedam meseci (tužena je imenovala svog punomoćnika tek 14. septembra 2004. godine). Takođe, prvostepeni sud je dva puta, i to aprila 1999, a zatim ponovo aprila 2002. godine, donosio istovetna rešenje o prekidu parničnog postupka, koja je drugostepeni sud ukidao kao nezakonita i dr. Ukupno postupanje prvostepenog suda je kao posledicu imalo to da je prvostepena presuda, koja je kasnije ukinuta, doneta i dostavljena podnositeljki ustavne žalbe posle deset godina, sedam meseci i 20 dana od podnošenja tužbe. Trajanje drugostepenih postupaka po žalbama podnetim u toku ovog parničnog postupka do podnošenja ustavne žalbe se, po oceni Ustavnog suda, kretalo se u okviru standarda razumnog trajanja postupka po redovnom pravnom leku. Međutim, uvidom u spise predmeta Ustavni sud utvrdio da o žalbi tuženih protiv prvostepenog rešenja o privremenoj meri, podnetoj 2. aprila 2009. godine, koja mu je dostavljena 5. maja 2009. godine, drugostepeni sud do sada nije odlučio, što po nalaženju Ustavnog suda, predstavlja neprihvatljivo dugo trajanje postupka po žalbi.
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3860/02 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio postupajućim sudovima - Višem sudu u Beogradu, kao i Prvom osnovnom sudu u Beogradu, da preduzmu sve mere kako bi se ovaj parnični postupak okončao u najkraćem roku. S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila da joj se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se štetne posledice povrede podnositeljkinog prava otklone objavljivanjem Odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 4. izreke.
6. U vezi sa delom ustavne žalbe protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 13886/07 od 6. avgusta 2008. godine, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava, kao i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom. S obirom da osporenim rešenjem nije konačno odlučeno o pravima podnositeljke, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, zbog toga što nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka (tačka 3. izreke).
7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević