| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Srbija: Viši privredni sud | Datum: 06.10.2003 | Broj: Pž.8110/02 |
| Abstrakt: | |||
Po stanju u spisima prvostepeni sud je pravilno utvrdio da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o iskupu tovarnih listova od 18. 12.1996. godine, prema kojem tuženi svojim potraživanjima prema TPu iskupljuje od istog tovarne listove tužioca, koje fakturiše tužiocu najkasnije u roku od 3 dana po izvršenom plaćanju priznanicama za obračun.
Prema ovom ugovoru ukupna obaveza tužioca je 1.577.701,08 dinara, od kog iznosa će 686.697, 80 dinara tužilac tuženom platiti isporukom robe u količini od 597 tona veštačkog đubriva "ATH", a preostali deo u novcu.
Tužilac je u periodu od 10.03.1997. godine do 31. 12.1997. godine izvršio isporuku robe po predmetnom ugovoru i fakturisao je fakturama od kojih zadnja nosi datum 31. 12.1997. godine, koje tuženi nije platio.
Dana 28.02.2001. godine tuženi je tužiocu dostavio izvod overenih stavki, prema kojem u evidenciji tuženog postoje otvorene stavke u korist tužioca po navedenim računima u ukupnom iznosu od 385.408,02 dinara.
Ovi izvodi sadrže samo potpis pošiljaoca izvoda i pečat tuženog, ali ne sadrži pečat tužioca i potpis lica ovlašćenog da potvrdi saglasnost otvorenih stavki.
Neosnovan je navod žalbe tužioca da je IOS obrazac sa podacima o dugu tuženog potpisalo ovlašćeno lice tuženog, ističući da proizilazi da je tuženi izvršio odricanje od zastarelosti i priznao svoje dugovanje koji ima prema tužiocu.
Prvostepeni sud je postupio po nalogu iz Prev. odluke 226/02 od 20.06.2002. godine, shodno članu 377. stav 1. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je u konkretnom slučaju IOS obrazac, odnosno potpisan izvod otvorenih stavki o određenim računima tužioca evidentiranih u analitičkoj kartici tuženog potpisalo neovlašćeno lice tuženog, te da stoga ne može biti reči o učinjenom odricanju zastarelosti.
Odredba člana 366. Zakona o obligacionim odnosima propisuje da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti.
Dakle, pismeno priznanje zastarele obaveze, tumači se kao odricanje od već nastale zastarelosti, a valjano priznanje zastarele obaveze, tj. duga može dati samo zakonski zastupnik tuženog, njegov ovlašćeni punomoćnik, kao i punomoćnik po zaposlenju.
Pravilno je prvostepeni sud utvrdio da lice koje je potpisalo IOS obrazac sa podacima o dugu tuženog nije lice koje ovlašćeno za zastupanje i da isto nije imalo saglasnost direktora tuženog koji je ovlašćen za zastupanje tuženog, iz čega proizilazi da u konkretnom slučaju nema priznanja duga koje bi bilo dato od strane ovlašćenog lica tuženog, pa u tom smislu nije došlo do odricanja od zastarelosti od strane tuženog.
Imajući u vidu navedeno, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe o odricanju o zastarelosti Zakona o obligacionim odnosima, pa kako u prvostepenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, to je odlučeno kao u izreci primenom člana 368. Zakona o parničnom postupku.
Zastarelost.
Priznanje.
Odricanje (član 366. Zakona o obligacionim odnosima)