| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 22.02.2018 | Broj: Už-2876/2016 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. A . iz Horgoša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je
Usvaja se ustavna žalba B. A . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12944/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
1. B. A . iz Horgoša podneo je Ustavnom sudu, 8. aprila 2016. godine, preko punomoćnika V. M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12944/10 od 6. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4701/15 od 27. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 12944/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/08) .
Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je prvostepeni sud osporenu presudu doneo na osnovu veštačenja koja sadrže oprečne nalaze i mišljenja i prilikom odlučivanja nije uzeo u obzir veštačenja koja idu u prilog njemu kao tužiocu, a da drugostepeni sud nije otklonio nedostatke prvostepene presude , druga veštačenja nije cenio, a nije odredio ni novo veštačenje po službenoj dužnosti; da je osporeni parnični postupak trajao sedam godina. Podnosilac je istakao zahtev da Ustavni sud odluči o naknadi štete „prouzrokovane presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 43P- 12944/10 od 6. 3. 2015. godine, kao i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž- 4701/15 od 27. 1. 2016. godine, u novčanom iznosu od 1.000.000,00 dinara.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12944/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/08) , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe podneo je, 18. aprila 2008 . godine, Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete. Po tužbi je formiran predmet P. 2151/08.
Tužena je odgovor na tužbu podnela 4. juna 2008. godine.
Prvo ročište održano je 18. novembra 2008. godine.
U toku 2009. godine održana su dva ročišta – 11. marta i 14. maja, kada je određeno izvođenje dokaza medicinskim veštačenj ima, preko sudskih veštaka psihijatra i hirurga. Ročište zakazano za 5. oktobar 2009. godine nije održano zbog toga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka neuropsihijatra H. B.
Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: sud) u predmetu P. 12944/10.
Dopisom suda od 10. februara 2010. godine naloženo je veštaku H. B. da vrati spise predmeta, s obzirom na to da je istekao rok od mesec dana određen za sprovođenje veštačenja. Tužilac je dopisima od 22. juna i 15. septembra 2010. godine urgirao da sud zatraži spise predmeta od veštaka H. B, te da odredi novo veštačenje preko veštaka maksilofacijalnog hirurga . Sud je dopisima od 16. septembra i 12. novembra 2010. godine naložio veštaku H. B. vraćanje spisa , pod pretnjom novčanog kažnjavanja, a rešenje o novčanom kažnjavanju veštaka je doneo 19. novembra iste godine. Veštak H. B. je spise predmeta, zajedno sa nalazom i mišljenjem, vratio 22. novembra 2010. godine.
Nalaz i mišljenje veštaka hirurga R. J. dostavljeno je sudu 23. novembra 2010. godine.
Naredno ročište održano je 30. decembra 2010. godine . Sud je rešenjem od 4. februara 2011. godine odredio veštačenje preko sudskog veštaka maksilofacijalnog hirurga. Nalaz i mišljenje veštak je dostavio 10. marta iste godine. Nakon toga, u toku 2011. godine održana su tri ročišta, dok tri ročišta nisu održana (dva zbog toga što veštaci nisu ostavili nalaz i mišljenje, a jedno zato što je nalaz sa mišljenje m dostavljen parničnim strankama uoči ročišta ). Izveden je dokaz i ponovnim veštačenjem preko veštaka neuropsihijatra, a određeno je i veštačenje preko veštaka vaskularnog hirurga.
Veštak vaskularni hirurg je dostavio nalaz i mišljenje 23. januara 2012. godine.
Rešenjem suda P. 12944/10 od 25. aprila 2012. godine prekinut je parnični postupak do okončanja upravnog postupka radi utvrđivanja lične invalidnine. Protiv navedenog rešenja tužena je izjavila žalbu 15. maja iste godine. Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 5802/12 od 13. marta 2013. godine ukinuo prvostepeno rešenje o prekidu postupka.
Sud je rešenjem P. 12944/10 od 27. septembra 2013. godine odredio sprovođenje veštačenja od strane veštaka medicine rada na okolnost postojanja gubitka radne sposobnosti. Tužena je dokaz o uplaćenom predujmu za troškove veštačenja dostavila 18. decembra 2013. godine. Nalaz i mišljenje veštak je dostavio 25. marta 2014. godine. Sledeće ročište zakazano za 10. novembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata.
Osporenom prvostepenom presudom P. 12944/10 od 6. marta 2015. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4701/15 od 27. januara 2016. godine potvrđena je navedena prvostepena presuda.
4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao sedam godina i devet meseci (pokrenut podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 18. aprila 2008. godine, a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4701/15 od 27. januara 2016. godine).
Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.
Po oceni Ustavnog suda, složenosti predmetnog postupka doprinela je činjenica da je u postupku sprovedeno čak šest veštačenja – dva neuropsihijatrijska, tri preko veštaka hirurga i jedno preko veštaka medicine rada.
Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena naknada materijalne štete. Podnosilac nije doprineo dužem trajanju postupka.
Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je dugom trajanju postupka doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvo ročište održano je 18. novembra 2008. godine, čak sedam meseci od podnošenja tužbe. Spisi predmeta su se od maja 2009. godine, pa do novembra 2010. godine nalazili kod veštaka H. B, koji je iste vratio tek nakon dve urgencije tužioca i tri naloga postupajućeg suda, odnosno rešenja o novčanom kažnjavanju. Nakon što je rešenjem Višeg sud a u Beogradu Gž. 5802/12 od 13. marta 2013. godine ukinuto prvostepeno rešenje o prekidu postupka, prvostepeni sud je tek rešenjem od 27. septembra 2013. godine odredio sprovođenje veštačenja od strane veštaka medicine rada na okolnost postojanja gubitka radne sposobnosti.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u predmetu P. 12944/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2151/08) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u prvom delu izreke.
5. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim su osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12944/10 od 6. marta 2015. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4701/15 od 27. januara 2016. godine, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba, u konkretnom slučaju, ne sadrži razloge koji su takve prirode da očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka. Naime, Ustavni sud je ocenio da su nadležni sudovi dali jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje odluke, sa obrazloženjem da na osnovu sprovedenih veštačenja u konkretno m slučaju nije utvrđena uzročno-posledična veza između štete koju je pretrpeo tužilac i radnji organa tužene, te da šteta nije nastala u vezi sa vojnom obukom, već prilikom stomatološke intervencije u odnosu na koju nije utvrđena uzročno-posledična veza sa nastankom štete. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava, već on nezadovoljan ishodom parničnog postupka, od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporenih presuda.
Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije dostavio dokaze za različito postupanje sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama.
Što se tiče istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, sama činjenica da se osporava akt kojim je meritorno odlučeno o izjavljenom pravnom sredstvu isključuje pozivanje na povredu tog ustavnog prava.
Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u drugom delu izreke.
6. U pogledu zahteva podnosioca da Ustavni sud odluči o naknadi štete, Sud konstatuje da je podnosilac ovaj zahtev izričito i isključivo vezao za štetu prouzrokovanu osporenim presudama, kojima je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen. S obzirom na to da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u delu kojim su osporene označene presude, nije ni bilo osnova za razmatranje zahteva za naknadu štete. Ovo tim pre što on u zahtevu ustavne žalbe ne traži utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.
7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.