| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 15.07.2010 | Broj: Už-1258/2010 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gavre Kalema iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gavre Kalema izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 25/10 od 13. januara 2010. godine i rešenja Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/09 od 7. decembra 2009. godine.
1. Gavro Kalem iz Beograda, preko Milivoja Šmrkića, advokata iz Novog Sada, podneo je Ustavnom sudu 10. februara 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 25/10 od 13. januara 2010. godine i rešenja Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/09 od 7. decembra 2009. godine, zbog povrede prava na ograničeno trajanje pritvora zajemčenog odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je u krivičnom postupku koji se pred Okružnim sudom u Novom Sadu vodio protiv njega i još 13 lica, zbog krivičnog dela neovlašćenog stavljanja u promet opojnih droga, nakon okončanog glavnog pretresa i izricanja presude, rešenjem tog suda K. 773/09 od 7. decembra 2009. godine produžen pritvor do pravnosnažnosti presude, a najduže do isteka vremena trajanja kazne od četiri godine izrečene u navedenoj presudi. Kako je Apelacioni sud u Novom Sadu, rešavajući po njegovoj žalbi, potvrdio rešenje o produženju pritvora, smatra da su sudovi postupili protivno zakonu kada su činjenicu da podnosilac poseduje dvojno državljanstvo (Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine) uzeli kao okolnost koja ukazuje na opasnost od njegovog bekstva. Pored toga, podnosilac smatra da su razlozi dati u obrazloženjima osporenih rešenja „šturi, stereotipni, ponavljaju se od početka ovog postupka i sastoje se od jedne rečenice u kojoj se navodi da isti ima dvojno državljanstvo...“. Kako je članom 31. Ustava propisano da sud trajanje pritvora treba da svede na najkraće moguće vreme, a pritvor podnosiocu u ovom postupku traje duže od 19 meseci, odnosno 13 meseci nakon podizanja optužnice, čime, po njegovom mišljenju, pritvor gubi svoj procesni smisao, smatra da mu je povređeno Ustavom zajemčeno pravo iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava. Predlaže da Ustavni sud poništi oba osporena rešenja i „objavi tu sudsku odluku u dnevnom listu koji izlazi na srpskom jeziku na području Republike Srbije“.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i izvršenim uvidom u osporena rešenja utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:
Pred Okružnim sudom u Novom Sadu protiv podnosioca ustavne žalbe i još 13 lica vođen je krivični postupak u predmetu K. 773/08, zbog krivičnih dela iz člana 246. Krivičnog zakonika (neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga), člana 23. stav 2. Zakona o javnom redu i miru (ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti i održavanja javnog reda i mira) i člana 348. stav 1. Krivičnog zakonika (nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija). Podnosilac ustavne žalbe se nalazi u pritvoru po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Novom Sadu Kri. 732/08 od 5. jula 2008. godine, koji mu se računa od 4. jula 2008. godine, kada je lišen slobode. Pritvor je podnosiocu više puta produžavan, a pre završetka glavnog pretresa poslednji put rešenjem veća Okružnog suda u Novom Sadu Kv. 975/09 od 19. oktobra 2009. godine iz razloga predviđenih članom 142. stav 1. tač. 1) i 5) Zakonika o krivičnom postupku.
Ovaj krivični postupak je nepravnosnažno okončan donošenjem presude kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od četiri godine. Po izricanju presude, sudeće veće je 7. decembra 2009. godine donelo osporeno rešenje K. 773/08 kojim je okrivljenom – podnosiocu ustavne žalbe produžilo pritvor do pravnosnažnosti presude, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. Pritvor je produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, jer postoji osnovana bojazan da bi okrivljeni, u slučaju da se nađe na slobodi, mogao da se krije i postane nedostupan državnim organima, s obzirom na to da poseduje dvojno državljanstvo Republike Srbije i Republike Bosne i Hercegovine.
Rešavajući o podnetim žalbama protiv ovog rešenja, Apelacioni sud u Novom Sadu doneo je 13. januara 2010. godine osporeno rešenje Kž. 25/10 kojim je žalbe okrivljenog i njegovog branioca odbio kao neosnovane. Drugostepeni sud je smatrao da je pravilno primenjena odredba člana 142. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, jer činjenica da okrivljeni poseduje dvojno državljanstvo ukazuje na opasnost od bekstva. Drugostepeni sud je u obrazloženju svog rešenja naveo da se žalbom branioca neosnovano navodi da obrazloženje prvostepenog rešenja ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, odnosno da se razlozi navedeni u tom rešenju ne mogu prihvatiti, tim pre jer je i sam istakao priznanje svog branjenika da je državljanin i Bosne i Hercegovine. Apelacioni sud navodi i to da je tvrdnja branioca da između država čije državljanstvo okrivljeni ima, postoji ugovor o pravnoj pomoći u krivičnim predmetima, u konkretnom slučaju irelevantna. Sud je smatrao neosnovanim i predlog da se umesto pritvora kao mere obezbeđenja prisustva okrivljenog i mere za nesmetano vođenje krivičnog postupka, odredi mera zabrane napuštanja stana ili mesta boravišta.
4. Odredbama člana 31. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, kao i da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica (stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.).
Članom 133. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka jesu poziv, dovođenje, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo i pritvor (stav 1.); da će se nadležan sud pridržavati uslova određenih za primenu pojedinih mera, vodeći računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (stav 2.); da će se ove mere ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih su preduzete, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (stav 3.).
Odredba člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP propisuje da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo – ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.
Odredbama člana 358. ZKP je propisano: da će veće, kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru, a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da veće posebno rešenje donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor, kao i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.).
Član 246. Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), između ostalog, propisuje: da će se onaj ko neovlašćeno proizvodi, prerađuje, prodaje ili nudi na prodaju ili ko radi prodaje kupuje, drži ili prenosi ili ko posreduje u prodaji ili kupovini ili na drugi način neovlašćeno stavlja u promet supstance ili preparate koji su proglašeni za opojne droge, kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina (stav 1.); da će se učinilac, ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno od strane grupe, ili je učinilac ovog dela organizovao mrežu preprodavaca ili posrednika, kazniti zatvorom od pet do petnaest godina (stav 3.).
5. Analizirajući osporene pojedinačne akte sa stanovišta navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je pošao od toga da pojam određivanja pritvora ima svoju formalno-pravnu i materijalno-pravnu stranu. U formalno-pravnom smislu određivanje pritvora je lišenje slobode odlukom nadležnog suda, odnosno prvo rešenje suda kojim se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo preduzima mera pritvora, kao mera obezbeđenja njegovog prisustva i nesmetanog vođenja krivičnog postupka. U materijalno-pravnom smislu, određivanje pritvora postoji svaki put kada nadležni sud u postupku kontrole pritvora, odnosno ispitivanja osnovanosti daljeg zadržavanja na snazi ove mere, utvrdi da i dalje postoje razlozi za pritvor, pri čemu je sud svaki put kada to čini dužan da ispituje postojanje svih zakonom ustanovljenih razloga, imajući u vidu svrhu pritvora. Istovremeno, sud je posebno dužan da vodi računa ne samo o ispunjenosti zakonskih uslova za produženje pritvora, već i o tome da li se ista svrha (obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje postupka) može ostvariti i drugom (blažom) merom. Iz navedenih razloga, po oceni Ustavnog suda, prilikom odlučivanja o osnovanosti produžavanja pritvora od značaja je da li u konkretnom slučaju ima zakonskih razloga da se pritvorenik zadrži u pritvoru. Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da iz odredbe člana 133. stav 3. ZKP proizlazi da će sud po službenoj dužnosti ukinuti pritvor, kao i svaku drugu meru iz člana 133. ZKP, kad prestanu razlozi za njeno dalje zadržavanje na snazi, što znači da je sud dužan da u bilo kojoj fazi krivičnog postupka i za vreme dok još nije istekao period za koji je pritvor određen, ovu meru ukine ako više nema zakonskih razloga za njeno zadržavanje na snazi.
Što se tiče postojanja razloga za određivanje, odnosno produženje pritvora propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, Ustavni sud je utvrdio da ovaj zakonski razlog pretpostavlja da su kumulativno ispunjena dva uslova u odnosu na lice o čijem pritvaranju, odnosno poduženju pritvora se odlučuje, i to: 1) da za to lice postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo i 2) da se to lice krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili da postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od njegovog bekstva. Ispunjenost ovih uslova mora se ceniti u svakom konkretnom slučaju.
Ustavni sud je utvrdio da su odluku o postojanju razloga za produženje pritvora podnosiocu ustavne žalbe nadležni sudovi zasnovali na tome da je podnosilac ustavne žalbe osnovano sumnjiv da je izvršio kvalifikovani (teži) oblik krivičnog dela proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, što proizlazi iz prvostepene presude kojom je oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, kao i na tome da poseduje dvojno državljanstvo - Republike Srbije i Bosne i Hercegovine, što po zaključku Okružnog suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Novom Sadu predstavlja okolnost koja ukazuje na opasnost od njegovog bekstva.
6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 31. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Ustavni sud ukazuje da se pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava iz člana 31. stav 1. Ustava ne može dovesti u pravnu vezu sa osporenim rešenjima, jer se navedenom ustavnom odredbom jemče prava okrivljenog na ograničeno trajanje pritvora do podizanja optužnice. Kako su u konkretnom slučaju osporena rešenja Okružnog i Apelacionog suda u Novom Sadu o produženju pritvora podnosiocu ustavne žalbe doneta nakon izricanja prvostepene presude, što je nesporno faza krivičnog postupka posle podizanja optužnice, Ustavni sud nalazi da se pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe može postaviti samo u odnosu na pravo garantovano odredbom stava 2. člana 31. Ustava, kojim se svakome jemči da trajanje pritvora posle podizanja optužnice sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je najpre ispitivao da li su osporeni pojedinačni akti doneti u skladu sa zakonom, što je preduslov da sudska odluka kojom se nekom licu produžava pritvor ne povređuje njegova Ustavom zajemčena prava. U tom smislu, Sud ocenjuje da je osporeno rešenje Okružnog suda u Novom Sadu K. 773/09 doneto saglasno odredbama člana 358. ZKP kojima je propisano da, kad izrekne presudu, veće (koje je presudu izreklo) optuženom koji se već nalazi u pritvoru, donosi posebno rešenje o produženju pritvora, ako nađe da još postoje zakonski razlozi za zadržavanje ove mere prema optuženom. Ustavni sud je takođe ocenio da razlozi na kojima se zasnivaju osporene sudske odluke spadaju u razloge propisane odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP zbog kojih se protiv određenog lica može odrediti, a time i produžiti pritvor. Ovo stoga što, kao prvo, izrečena osuđujuća prvostepena presuda nesporno predstavlja dovoljan razlog za postojanje osnovane sumnje da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivično delo koje mu je optužbom stavljeno na teret. Sa druge strane, iz činjenice koju ne spori ni sam podnosilac ustavne žalbe – da ima dvojno državljanstvo, a iz ličnih podataka o podnosiocu ustavne žalbe koje je kao okrivljeni dao u krivičnom postupku, proizlazi da iako ima prijavljeno prebivalište u Beogradu, njegov centar života nije u Republici Srbiji, jer na njenoj teritoriji nema stalno zaposlenje, ne nalazi se na redovnom školovanju, nije oženjen, niti ima dece, te u prisustvu nepravosnažne osude na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine, sledi, po oceni Ustavnog suda, da u konkretnom slučaju postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, kao drugi propisani uslov za određivanje, odnosno produženje pritvora po osnovu člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP. Ustavni sud je iz navedenog utvrdio da su osporena rešenja doneta u postupku koji je sproveden na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona i da se zasnivaju na Zakonom propisanim razlozima, iz čega sledi i ocena da je postojao zakonski osnov da se prema podnosiocu ustavne žalbe zadrži na snazi mera pritvora i posle izricanja prvostepene presude.
U pogledu navoda ustavne žalbe da su razlozi dati u obrazloženju osporenih rešenja šturi, stereotipni i da se ponavljaju od početka postupka, Ustavni sud konstatuje da se razlozi određivanja i produžavanja pritvora, u konkretnom slučaju, zasnivaju na činjenicama koje postoje i traju za sve vreme krivičnog postupka i koje su nesporne tokom celog postupka i za samog podnosioca ustavne žalbe, a koje su takve prirode da objektivno predstavljaju okolnosti koje značajno mogu ukazivati na to da bi puštanjem na slobodu podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni mogao postati nedostupan državnim organima Republike Srbije, te stoga nije ni bilo moguće da se razlozi dati u obrazloženju rešenja kojima je odlučivano o produženju pritvora menjaju tokom pojedinih faza krivičnog postupka, a posebno ne u vreme kada je već doneta nepravosnažna osuđujuća presuda kojom je izrečena višegodišnja zatvorska kazna. Međutim, Ustavni sud nalazi da ima mesta navodima podnosioca ustavne žalbe da su razlozi izneti u obrazloženju osporenih akata u određenoj meri šturi i to stoga što pored isticanja dvojnog državljanstva podnosioca ustavne žalbe, u samom obrazloženju donetih rešenja nisu istaknute i ostale činjenice koje se odnose na njegov lični status. I pored toga, Sud ocenjuje da ovaj nedostatak nije takvog značaja da bi uticao na drugačiji stav Ustavnog suda u pogledu opšte ocene osporenih akata, jer se, sa jedne strane, radi o nenavođenju činjenica koje ne samo da su poznate i samom podnosiocu ustavne žalbe, već ih je upravo on lično dao sudu tokom postupka, a sa druge strane, nije reč o novim razlozima suda, već samo o pojašnjenju razloga na kojima su donete odluke zasnovane. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je stao na stanovište da su osporene sudske odluke donete na zakonom propisan način, iz zakonom utvrđenih razloga i da je zadržavanje na snazi ove procesne mere koja je bila određena prema podnosiocu ustavne žalbe izvršeno u skladu sa Ustavom utvrđenom svrhom pritvora.
Pored navedenog, a polazeći od toga da je pravo na slobodu jedno od osnovnih ljudskih prava, Ustavni sud je cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima podnosiocu ustavne žalbe povređena ustavna garancija da posle podizanja optužnice sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da ocena da li je trajanje pritvora svedeno na najkraće neophodno vreme, u svakom konkretnom slučaju zavisi ne samo od vremenskog perioda u kome se neko lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru, već, pre svega, od toga da li razlozi zbog kojih se to lice nalazilo ili se nalazi u pritvoru trajanje ove mere, odnosno njeno zadržavanje na snazi čine neophodnim. Analizirajući vreme trajanja krivičnog postupka i vreme za koje se podnosilac ustavne žalbe tokom ovog postupka nalazi u pritvoru, Ustavni sud je ocenio da dosadašnje postupanje nadležnih sudova u pogledu ukupne dužine trajanja krivičnog postupka ne ukazuje da je trajanje postupka uticalo da pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe traje duže nego što je to neophodno. Ovo iz razloga što je, prema navodima samog podnosioca ustavne žalbe, krivični postupak pred Okružnim sudom u Novom Sadu započeo 5. maja 2008. godine (podnosiocu ustavne žalbe pritvor je određen rešenjem istražnog sudije tog suda Kri. 732/08 od 5. jula 2008. godine), a prvostepena presuda je doneta decembra 2009. godine, dakle posle godinu dana i šest meseci od podnošenja zahteva za sprovođenje istrage, pri čemu je postupak vođen protiv 14 lica kojima je stavljeno na teret izvršenje više krivičnih dela. U pogledu toga da li postoje razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen i nakon donošenja prvostepene presude, Ustavni sud je prethodno već dao svoju ocenu. Pri ovakvoj oceni, Ustavni sud je imao u vidu i izjašnjenje Apelacionog suda u Novom Sadu dato u obrazloženju osporenog rešenja Kž. 25/10 od 13. januara 2010. godine u pogledu žalbenih navoda branioca podnosioca ustavne žalbe, pa nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav nadležnog suda o tome da za odluku suda nije od značaja postojanje Ugovora o pravnoj pomoći između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine - država čije državljanstvo ima podnosilac ustavne žalbe. Ovo iz razloga što se postojanje međudržavnog ugovora ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa faktičkom činjenicom da posedovanje državljanstava više država upravo ukazuje da postoji opasnost od bekstva tog lica, nezavisno od toga da li i kakvi pravni mehanizmi postoje između država čiji je on državljanin, a koji bi mogli biti primenjeni u slučaju njegovog bekstva.
Konačno, neophodnost trajanja pritvora i nakon izrečene presude, Ustavni sud je cenio i sa stanovišta zakonske obaveze suda da, saglasno odredbi člana 133. stav 3. ZKP, preduzetu meru za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka zameni drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da iz obrazloženja osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu proizlazi da je u žalbenom postupku cenjen predlog podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog branioca da se mera pritvora zameni zabranom napuštanja stana ili mesta boravišta, kao blažom merom, i da je drugostepeni sud ocenio da je takav predlog neosnovan. S obzirom na to da prema navedenoj zakonskoj odredbi, zamena prethodno određene mere blažom merom podrazumeva utvrđenje nadležnog suda da su se za to stekli uslovi, što znači da će se prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka obezbediti i primenom te blaže mere, Ustavni sud nalazi da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da se upušta u pravilnost ocene redovnih sudova o tome da li su bili ispunjeni uslovi da se mera pritvora zameni blažom merom, posebno imajući u vidu da se ustavnom žalbom ne ističe da je ocena nadležnog suda zasnovana na pogrešnoj primeni merodavnog procesnog zakona.
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.
7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić