| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 17.02.2011 | Broj: Už-705/2009 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Poznanovića iz Apatina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je
1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Predraga Poznanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P1. 218/04 (raniji broj P1. 166/99).
2. Odbacuje se ustavna žalba Predraga Poznanovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev II 80/09 od 29. januara 2009. godine u stavu prvom izreke, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1473/07 od 29. marta 2007. godine, rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04 od 14. septembra 2006. godine i rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04 od 26. januara 2007. godine.
1. Predrag Poznanović iz Apatina je 8. maja 2009. godine, preko punomoćnika, advokata Dušana Kecmana iz Sombora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu protiv Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, u januaru 1999. godine, pa je trajanje postupka od deset godina van svakog razumnog roka, pogotovu imajući u vidu obavezu hitnosti u rešavanju radnih sporova; da je osporenim odlukama učinjena bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, jer je podnosiocu ustavne žalbe, nezakonitim postupnjem uskraćena mogućnost raspravljanja pred sudom, te povreda obaveze suda iz člana 108. stav 2. istog zakona „da će se u pozivu na ročište naznačiti mesto, prostorija i vreme održavanja ročišta“, te su osporenim odlukama povređena navedena ustavna prava podnosioca. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporene odluke, odredi vraćanje u pređašnje stanje i nastavak parničnog postupka u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04 (raniji broj P1. 166/99), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je 26. januara 1999. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja disciplinske presude Disciplinskog suda MUP broj 116-178/98 od 17. jula 1998. i odluke Višeg disciplinskog suda MUP u Beogradu, kojom je potvrđena odluka o prestanku radnog odnosa podnosioca u MUP - Stanici pogranične policije Bogojevo, i donošenja privremene mere, s tim da u vreme podnošenja tužbe tužilac nije raspolagao primerkom drugostepene disciplinske presude.
U toku 1999. godine zakazano je pet ročišta za glavnu raspravu (25. februara, 22. aprila, 13. jula, 23. septembra i 9. novembra 1999. godine) na kojima je sud nalagao tuženom uređenje tužbe, a tuženoj dostavljanje tužiocu primerka drugostepene disciplinske presude, s tim da jedno ročište nije održano, jer obe stranke nisu pristupile (22. aprila), a jedno je odloženo na zahtev punomoćnika tužioca (13. jula). Na ročištu 9. novembra 1999. godine tuženi je dostavio prvostepenom sudu službenu belešku Stanice pogranične policije Bogojevo broj 28-1-20 od 19. januara 1999. godine, u kojoj se navodi da je tužilac 9. januara 1999. godine, pošto je pročitao drugostepenu presudu, odbio da istu primi i da je presuda bila istaknuta na oglasnoj tabli u prostoriji Graničnog prelaza Apatin od 11. do 20. januara 1999. godine.
Sledeće ročište zakazano za 13. januar 2000. godine je odloženo po predlogu punomoćnika tužioca, na ročištu 1. marta iste godine tuženi je istakao prigovor neblagovremenosti tužbe, a punomoćnik tužioca je tražio da mu se ostavi rok radi izjašnjenja o tom prigovoru. Na ročište zakazano za 26. april 2000. godine punomoćnik tužioca nije pristupio, a na predlog zastupnika tužene sud je utvrdio mirovanje postupka od tog datuma; na istom ročištu zastupniku tužene je uručen podnesak punomoćnika tužioca, koji je primljen u sudu 25. aprila 2000. godine, sa odgovorom na prigovor o neblagovremenosti tužbe. Prvi opštinski sud je rešenjem P1. 166/99 od 7. septembra 2000. godine, koje je postalo pravosnažno 2. oktobra 2010. godine, utvrdio da je tužba povučena i predmet je arhiviran.
Nakon toga, punomoćnik tužioca je 13. marta 2003. godine dostavio Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnesak u kome navodi da ostaje u celosti kod navoda i predloga iz podneska primljenog u sudu 25. aprila 2000. godine i traži nastavak postupka. Prvi opštinski sud je doneo rešenje P1. 166/99 od 18. marta 2003. godine, kojim je utvrđeno da je tužba povučena. Nakon ukidanja ovog rešenja od strane Okružnog suda u Beogradu, rešenjem Gž1. 1008/03 od 4. juna 2003. godine, Prvi opštinski sud je doneo rešenje P1. 894/03 od 7. septembra 2003. godine kojim je ponovo utvrdio da je tužba povučena. Po žalbi tužioca protiv ovog rešenja, Okružni sud u Beogradu je prvo rešenjem Gž1. 2006/03 od 22. oktobra 2003. godine vratio spise prvostepenom sudu radi provere blagovremenosti, a zatim rešenjem Gž1. 2535/03 od 17. decembra 2003. godine vratio spise radi odlučivanja o predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje sadržan u žalbi tužioca.
Prvi opštinski sud u Beogradu je 2. marta 2004. godine održao glavnu raspravu na kojoj je usvojio predlog tužioca i dozvolio povraćaj u pređašnje stanje rešenjem P1. 218/04. O žalbi tužene na ovo rešenje odlučeno je u toku istog meseca. Sledeće ročište je održano 8. novembra 2004. godine kada je punomoćnik tužioca predložio da se zatraže na uvid spisi predmeta Okružnog suda u Somboru K. 57/98 u kome je vođen krivični postupak protiv tužioca, a sud naložio tužiocu da precizira izreku i da se izjasni na koje okolnosti treba da budu saslušani predloženi svedoci i da dostavi njihove kućne adrese.
Od četiri ročišta za glavnu raspravu zakazana u toku 2005. godine (17. januara, 25. marta, 5. jula i 26. oktobara) tri nisu održana - zbog nedostataka dokaza da su stranke uredno pozvane (17. januar, 26. oktobar) ili po molbi punomoćnika tužioca (25. marta). Na ročištu 5. jula 2005. godine punomoćnik tužioca je priložio podnesak kojim je precizirao tužbeni zahtev, a sud je u istom mesecu pribavio spise predmeta K. 57/98.
Na ročištu održanom 17. januara 2006. godine sud je ponovo naložio tužilačkoj strani da dostavi predlog za dopunu dokaznog postupka saslušanjem svedoka, a zatim i pismenim nalogom od 4. aprila 2006. godine. Tužilac je dostavio podnesak za dopunu dokaznog postupka 12. maja 2006. godine. Na zakazana ročišta 23. marta i 22. maja 2006. godine punomoćnik tužćioca nije pristupio, a izostanak je opravdao.
Predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu je 7. juna 2006. godine doneo rešenje Su. 2/06-56 na osnovu koga je predmet preuzeo novi sudija. Ročište zakazano za 21. juni 2006. godine nije održano zbog nestanka struje, a u zapisniku sačinjenom rukom – u kome je upisan 20. juni - se konstatuje da se sledeće ročište zakazuje za 14. septembar 2006. godine u 12.00 časova, što je prisutnima saopšteno i služiće im umesto urednog poziva. Zapisnik je potpisao novi predsednik veća, kao i advokat tužioca Milan Lukić, koji je pristupio sudu po zameničkom punomoćju.
Na ročište zakazano za 14. septembar 2006. godine nisu pristupili ni tužilac, ni tuženi, iako uredno pozvani, te je Prvi opštinski sud u Beogradu istog dana doneo osporeno rešenje P1. 218/04 da se tužba, u skladu sa članom 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku, smatra povučenom. O predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje prvostepeni sud je odlučio osporenim rešenjem P1. 218/04 od 26. januara 2007. godine, kojim nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Naime, punomoćnik tužioca Dušan Kecman je stavio predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da za ročište zakazano za 14. septembar 2006. godine nije primio pismeni poziv, da je u julu mesecu 2006. godine bio na godišnjem odmoru i da nema zaposleno lice u advokatskoj kancelariji, pa time ni lice ovlašćeno za prijem pismena. Prvostepeni sud je utvrdio da je ročište za 14. septembar 2006. godine zakazano na ročištu koje je održano 21. juna 2006. godine, da je ovom ročištu prisustvovao advokat Milan Lukić, koji je zameničkim punomoćjem od 16. januara 2006. godine ovlašćen od strane advokata Dušana Kecmana da ga zamenjuje kao punomoćnik Predraga Poznanovića u predmetu P1. 218/04, da je na ročištu 21. juna 2006. godine uredno obavešten o datumu održavanja sledećeg ročišta 14. septembar 2006. godine, a imajući u vidu da ovom ročištu nisu pristupili ni advokat D. Kecman, ni advokat M. Lukić, sud nije našao da razlozi navedeni u predlogu imaju karakter opravdanih razloga za propuštanje ročišta.
Okružni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. I 1473/07 od 29. marta 2007. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio rešenje P1. 218/04 od 26. januara 2007. godine kojim se ne dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje i rešenje P1. 218/04 od 14. septembra 2006. godine, kojim je utvrđeno da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Pri tome, Okružni sud u Beogradu je u svemu prihvatio razloge prvostepenog suda za donošenje ožalbenih rešenja. U obrazloženju rešenja drugostepenog suda je takođe ukazano da navodi žalbe tužioca da je ročište za 21. juni 2006. godine bilo zakazano kod sudije koji je u to vreme bio predsednik veća nisu od uticaja na drugačiju odluku suda, imajući u vidu da je rešenjem prvostepenog suda od 7. juna 2006. godine ovaj predmet dat u rad drugom sudiji, da je ročište 21. juna 2006. godine održano pred novim sudijom – predsednikom veća, da je tom ročištu prisustvovao advokat M. Lukić po zameničkom punomoćju, koji je i potpisao zapisnik sa ročišta, te da je na tom ročištu zakazano sledeće ročište za 14. septembar 2006. godine u istoj sudnici, gde je i održano kod istog sudije.
Protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu i rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu tužilac je izjavio reviziju, koju je prvostepeni sud odbacio rešenjem P1. 218/04 od 17. jula 2007. godine i to rešenje dostavio neposredno tuženom 31. jula 2007. godine. Punomoćnik tužioca je podneskom od 12. juna 2008. godine zatražio od prvostepenog suda da mu dostavi odluku o reviziji; prvostepeni sud je dopisom od 21. jula 2008. godine obavestio tužioca da mu rešenje od 17. jula 2007. godine nije dostavljeno, jer uz reviziju i dopunu revizije nije dostavio punomoćje za zastupanje u revizionom postupku, a revizija nije dozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat. Po žalbi tužioca protiv rešenja P1. 218/04 od 17. jula 2007. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4382/08 od 12. novembra 2008. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, sa nalogom da reviziju dostavi nadležnom sudu na odlučivanje.
Rešavajući o ovoj reviziji, Vrhovni sud Srbije je doneo osporeno rešenje kojim je u stavu prvom izreke odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1473/07 od 29. marta 2007. godine u delu kojim je potvrđeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04 od 14. septembra 2006. godine o povlačenju tužbe, a u stavu drugom odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1473/07 od 29. marta 2007. godine, kojim je potvrđeno rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04 od 26. januara 2007. godine, kojim nije dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje. Revizijsko rešenje je dostavljeno punomoćniku tužioca 8. aprila 2009. godine. U obrazloženju rešenja Vrhovnog suda Srbije je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku utvrđeno da je poziv za ročište zakazano za 14. septembar 2006. godine usmeno saopšten prisutnom zameniku tužiočevog punomoćnika, da se ovakav način pozivanja u smislu čl. 288. i 294. u vezi člana 132. Zakona o parničnom postupku smatra urednim, da punomoćnici stranaka nisu pristupili na zakazano ročište, te da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su na osnovu člana 296. stav 2. ZPP doneli rešenje kojim se tužba smatra povučenom; da je podatke o terminu zakazanog ročišta saopštio prisutnom punomoćniku sudija kome je prethodno predmet dodeljen u rad i koji je toga dana već postupao u njemu i nastavio dalje redovno postupanje; da u spisima nema bilo kakvih podataka da je tužiocu radnjama suda uskraćeno pravo da raspravlja u postupku, te je sa iznetih razloga Vrhovni sud Srbije odlučio kao u stavu pravom izreke.
4.Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, a odredbom stava 2. istog člana da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04) propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).
5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak 26. januara 1999. godine podnošenjem tužbe i da je ovaj postupak okončan dostavljanjem revizijskog rešenja punomoćniku tužioca 8. aprila 2009. godine.
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.
Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do dostavljanja odluke kojom je postupak okončan punomoćniku tužioca proteklo deset godina, dva meseca i trinaest dana. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud je utvrdio da se parnični sud u toku osporenog postupka nije bavio meritornim razmatranjem osnovanosti tužbenog zahteva, već isključivo pitanjima procesnopravnog karaktera. Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u osporenom postupku nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdane razloge za tako dugo trajanje ovog postupka.
Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom na prirodu tužbenog zahteva kojim se tražio poništaj disciplinske presude kojom je podnosiocu prestao radni odnos i određivanje predložene privremene mere, na strani podnosioca nesumnjivo postojao opravdani interes za efikasno odvijanje parničnog postupka i donošenje pravosnažne odluke o njegovoj tužbi.
Međutim, Ustavni sud je takođe utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem na bitan način doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Tako je tužilac podneo tužbu protiv prvostepene i drugostepene disciplinske presude, s tim da u vreme podnošenja tužbe nije raspolagao drugostepenom presudom, da bi se posle skoro devet ipo meseci trajanja postupka u toku kojih je tužilac insistirao na dostavljanju drugostepene presude (kao i kasnije u toku postupka), utvrdilo da je tužilac odbio da primi drugostepenu presudu koja mu je bila dostavljena na radnom mestu i da je ista stoga bila istaknuta na oglasnoj tabli; punomoćnik tužioca je u toku celog postupka u većem broju slučajeva izostajao sa ročišta ili tražio njihovo odlaganje, a svojim izostankom sa ročišta 26. aprila 2000. godine je stvorio uslove da nastupi mirovanje postupka, a zatim i da prvostepeni sud, pošto nije predložio nastavljanje postupka, 7. septembra 2000. godine utvrdi da je tužba povučena. Takođe, iako je sud rešenje kojim se utvrđuje da je tužba povučena greškom ekspedovao na staru adresu punomoćnika tužioca u Apatinu, od donošenja tog rešenja prošle su pune dve ipo godine, a od donošenja rešenja o mirovanju postupka dve godine i deset ipo meseci, dok se tužilac nije ponovo obratio sudu 13. marta 2003. godine, tražeći nastavak postupka. Nemaran odnos prema zaštiti sopstvenih prava tužioca se manifestovao i u daljem toku postupka. Tako je prvostepeni sud na ročištu 8. novembra 2004. godine naložio tužiocu da precizira tužbeni zahtev i da se izjasni na koje okolnosti treba da budu saslušani svedoci i da dostavi njihove kućne adrese, da bi punomoćnik tužioca precizirao tužbeni zahtev tek posle sedam meseci - podneskom od 5. jula 2005. godine, a predlog za dopunu dokaznog postupka saslušanjem svedoka dostavio tek 12. maja 2006. godine, posle više od šesnaest meseci i posle još dva takva naloga suda u međuvremenu (od 17. januara i 4. aprila 2006. godine). Najzad, usled nedolaska tužioca na ročište 14. septembra 2006. godine, prvostepeni sud je doneo osporeno rešenje P1. 218/04 od 17. jula 2007. godine da se tužba smatra povučenom, koje je postalo pravosnažno, a punomoćnik tužioca je tražio od prvostepenog suda da mu dostavi ovo rešenje punih deset ipo meseci od njegovog dostavljanja neposredno tužiocu.
Ocenjujući ponašanje suda u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su nerazumno dugom trajanju parničnog postupka u predmetu P1. 218/04 svojim postupanjem delimično doprineli i postupajući prvostepeni i drugostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu da je posle podnošenja podneska tužioca prvostepenom sudu 13. marta 2003. godine, doneto nezakonito prvostepeno rešenje P1. 166/99 od 18. marta 2003. godine kojim se utvrđuje da je tužba povučena, a zatim je doneto još jedno takvo rešenje P1. 894/03 od 7. septembra 2003. godine, da bi drugostepeni sud povodom žalbe protiv tog rešenja dva puta vraćao spise prvostepenom sudu radi dopune postupka, od kojih se jedno dostavljanje moglo izbeći, čime je do održavanja ročišta na kome je razmatran zahtev tužioca od 13. marta 2004. godine i doneto rešenje kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje i nastavak postupka, protekla puna godina dana. Takođe, u nekim slučajevima ročište je zakazivano u neprihvatljivo dugim intervalima, kao što je zakazivanje ročišta 8. novembra 2004. godine - posle više od osam meseci od donošenja rešenja kojim je dozvoljeno vraćanje u pređašnje stanje. Međutim, bez obzira na navedene propuste u postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da je ponašanje podnosioca ustavne žalbe u osporenom postupku takvo da predstavlja odlučujući doprinos dugom trajanju postupka.
Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04 (raniji broj P1. 166/99) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da su osporenim pojedinačnim aktima povređena Ustavom zajemčenih prava na koje se ustavnom žalbom poziva. Istovremeno, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe u sažetom obliku ponavlja osnovne razloge iznete u žalbi protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 218/04 od 14. septembra 2006. godine i rešenja P1. 218/04 od 26. januara 2007. godine i u reviziji protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. broj 1473/07 od 29. marta 2007. godine i navedenih prvostepenih rešenja, koje su nadležni sudovi razmatrali i nisu prihvatili i o tome u svojim odlukama dali obrazložene razloge. Na opisani način se ustavnom žalbom od Ustavnog suda zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih odluka redovnih sudova.
Imajući u vidu da se u podnetoj žalbi ne navode razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem Ustavom zajemčenih prava ili sloboda, već se od Ustavnog suda traži da, ocenjujući zakonitost osporenih odluka, postupa kao instancioni sud u odnosu na redovni sud, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv pojedinačnih akata iz tačke 2. izreke ove odluke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke za odlučivanje.
7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević