Republika Srbija
APELACIONI SUD U KRAGUJEVCU
Broj: GŽ 4089/12
Dana: 12. februara 2013. godine
K r a g u j e v a c
U IME NARODA
APELACIONI SUD U KRAGUJEVCU u veću sastavljenom od sudija: Obrena Jezdića, predsednika veća, Snežane Kovačević i Nadežde Vidić, članova veća, u parnici tužioca S. z. „N.“, sa sedištem u K., čiji je punomoćnik D. R., advokat iz K., protiv tuženog JP „P. i. G. K.“ sa sedištem u K., čiji je zastupnik diplomirani pravnik S. Ž. iz K., radi naknade štete, vrednost spora 12.100.500,00 dinara, odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu P.br. 16/12 od 07. septembra 2012. godine, u sednici veća održanoj dana 12. februara 2013. godine, doneo je
P R E S U D U
PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Kragujevcu P.br. 16/12 od 07. septembra 2012. godine, tako da glasi:
1. ODBIJA SE kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca S. z. „N.“ da se obaveže tuženi JP „P. i. G. K.“ da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 7.716.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 03.04.2012. godine, kao dana uređenja tužbenog zahteva, pa do konačne isplate.
2. Svaka strana snosi svoje troškove postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Izrekom pod I pobijane presude usvojen je tužbeni zahtev tužioca S. z. „N.“ sa sedištem u K., pa je obavezan tuženi JP „P. i. G. K.“ da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 7.716.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos, počev od 03.04.2012. godine, kao dana uređenja tužbenog zahteva pa do konačne isplate.
Izrekom pod II iste presude obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 678.875,00 dinara.
Protiv ove presude žalbu je izjavio tuženi pobijajući je zbog: bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući osporenu presudu u smislu čl. 386 ZPP, Apelacioni sud je utvrdio
Žalba je osnovana.
Prvostepena presuda nije doneta uz bitne povrede postupka iz čl. 374 st. 2 tač. 1-3, 5, 7, 9 ZPP, koje Apelacioni sud, ispituje po službenoj dužnosti, kao ni uz bitnu povredu postupka iz čl. 374 st.2 tač. 12 ZPP, jer prvostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.
U toku prvostepenog postupka utvrđeno je da je na osnovu rešenja Skupštine Grada K. broj 5-463-295/79 od 26.06.1979. godine dodeljeno tužiocu na korišćenje više parcela, koje obuhvataju i šest parcela u naselju A. SO K. površine 0.63,79 hektara. Pravnom prethodniku tuženog je naloženo da zaključi ugovor o uređenju međusobnih odnosa sa tužiocem. Tim ugovorom koji je zaključen 18.12.1979. godine između Fonda za uređivanje građevinskog zemljišta Opštine K. i ovde tužioca S. z. „N.“ su regulisana međusobna prava i obaveza za izgradnju stambenih zgrada na navedenom zemljištu, Fond je obavezan da korisnika uvede u posed zemljišta odmah po potpisivanju ugovora, a tužilac, odnosno korisnik zemljišta je obavezan da Fondu plati naknadu za ustupljeno zemljište prema odluci SO K. za 1979. godinu, koja iznosi 2.400,00 dinara po aru, što za površinu od 0.58,85 ha iznosi 141.440,00 dinara. Istim ugovorom tužilac je obavezan da plati Fondu i troškove za uređenje građevinskog zemljišta.
Rešenjem SO K. broj 05-463-200/94 od 01.03.1995. godine je predviđeno da se vrši izmena dodeljenih parcela tužioca iz stava jedan rešenja od 06.06.1979. godine, jer je Geodetska uprava izvršila cepanje parcela koje su prvobitno bile dodeljene, pa su formirane zasebne parcele sve u K.O. K., a ukupna površina dodeljenih parcela iznosi 0.30,37ha. U listama nepokretnosti mn.broj 1723 K.O. K. – 4 naselje „S.“ i LN 3192 K.O. K. – 4 naselje „S.“ je utvrđeno da se predmetne parcele vode kao gradsko građevinsko zemljište u svojini R. S.
Iz izveštaja tužioca od 21.04.2008. godine, proizilazi da je tužilac platio naknadu za uređenje zemljišta po ugovoru od 18.12.1979. godine. Na osnovu uverenja Službe za katastar nepokretnosti K. od 08.12.2009. godine proizilazi da je kp.br. 8918 ukupne površine 2.32,29 ha upisana kao pravo svojine R. S., a pravo korišćenja tužioca sa udelom od 1403/23229, a upis je izvršen u postupku obnove državnog premera i izrade katastra nepokretnosti, a na osnovu preuzetih stanja iz zemljišne knjige, te su kp.br. 6662/3 u površini od 0.08,97 ha i kp.br. 6662/38 u površini od 0.05.46 ha upisane u zk.ul. 9488 K.O. K. ušle u sastav novoformirane parcele kp.br. 8918.
Protokolom o regulisanju međusobnih prava i obaveza koji je zaključen između tuženog i tužioca 05.06.2011. godine, je predviđeno da su potpisnici protokola saglasni da SZ „N.“ kao tužilac uredi tužbu na način, što će od ukupne površine parcele koju potražuje povući tužbu u delu koji se odnosi na pravo na sukorisnički deo od 1403/23 i 229 na kp.br. 8918 K.O. K., naselje „S.“ na kome je SZ „N.“ odnosno tužilac upisan kao sukorisnik, a da se zbog istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja od strane tuženog preduzeća u preostalom delu nastavi postupak u toj parnici. Na osnovu napred navedenog Protokola proizilazi postojanje pasivne legitimacije na strani tuženog.
Prvostepeni sud je izveo pogrešan činjenično-pravni zaključak, kada je ocenio da tužilac ne može snositi štetne posledice zbog eventualnog propusta državnih organa, te je pogrešno ocenio prigovor zastarelosti podnet u odnosu na zahtev sadržan u stavu I izreke pobijane presude. Ovo sa razloga što je procesna građa u ovoj pravnoj stvari usmerena na dokazivanje postojanja uzročno posledične veze nastale između radnje štetnika i eventualne štete. Prvostepeni sud je odlučio kao u izreci po osnovu zahteva za naknadu štete i na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja ali je neosnovano odbio prigovor tuženog o zastarelosti u odnosu na predmetno potraživanje tužioca i pri tome pogrešno primenio materijalno pravo.
Naime, prvostepeni sud suprotno čl. 376. ZPP, nije primenio odredbu koju je trebalo da primeni, odnosno nije u konkretnom slučaju primenio odredbu člana 376. stav 3. ZOO koja propisuje da potraživanje naknade štete nastale povodom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze.
U konkretnom slučaju stavom trećim rešenja Skupštine grada K. od 01.03.1995. godine broj 05-463-200/94 je predviđeno da rešenje iste uprave od 26.06.1979. godine u delu koji se ne odnosi na površine i brojeve parcela ostaje neizmenjeno. Sa tim u vezi, dispozitiv rešenja iste Uprave od 26.06.1979. godine koje ostaje neizmenjeno odnosi se i na obavezu stranaka da zaključe novi ugovor o uređenju međusobnih odnosa. Ovo tim pre, što je novim rešenjem od 01.03.1995. godine, predhodno rešenje izmenjeno u bitnim elementima a koji se odnose na površine parcela koje se daju tužiocu na korišćenje. Sa tim u vezi rok za početak toka zastarelosti zbog naknade štete nastale usled nezaključenja ugovora počeo je teći danom pravnosnažnosti rešenja Skupštine grada K. od 01.03.1995. godine broj 05-463-200/94, a zastarelost po osnovu naknade štete u konkretnom slučaju je nastupila 01.03.2000. godine, devet godina pre podnošenja tužbe koja je podneta 05.03.2009. godine.
Kako se odluka u ovoj pravnoj stvari odnosi na procesnu građu i potraživanje po osnovu naknade štete, to tužilac nije izgubio pravo da eventualnom tužbom čiji bi osnov bio isplata naknade po osnovu faktičke eksproprijacije isto pravo ostvari prema krajnjim korisnicima eksproprijacije kojima je dato zemljište koje je pravnosnažnim rešenjem broj 05-463-200/94 01.03.1995. godine, ukoliko su za to ispunjeni uslovi predviđeni odgovarajućim odredbama Zakona o eksproprijaciji.
Preinačena je i odluka o troškovima, jer se tuženi koji je uspeo u parnici izjasnio na ročištu od 07.09.2012. godine, da ne postavlja zahtev u vezi naknade troškova, tako da je odluka o troškovima doneta na osnovu čl. 163 st. 1 ZPP.
Iz iznetih razloga, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu čl. 394 st. 4 ZPP.
Predsednik veća-sudija,
Obren Jezdić, sr