Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đorđa Krsmanovića i Božidara Krsmanovića, obojice iz Stepojevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. septembra 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Đorđa Krsmanovića i Božidara Krsmanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 70/08 i u vanparničnim postupcima koji su vođeni pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetima R. 77/01 i R. 54/01, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Đorđa Krsmanovića i Božidara Krsmanovića protiv stava drugog i trećeg izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6846/10 od 1. jula 2010. godine.

Obrazloženje

1. Đorđe Krsmanović i Božidar Krsmanović, obojica iz Stepojevca podneli su 30. avgusta 2010. godine, preko punomoćnika Vukašina Grčića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 2. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima navedenim u tački 1. izreke zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosioci se istovremeno poziva ju i na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije ljudskih prava i osno vnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, pored ostalog, navode: da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave osporenom presudom utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog u prvostepenom postupku, nakon čega je preinačio prvostepenu presudu u pogledu dosuđene naknade za dekultivisanje deeksproprisanih parcela; da je drugostepeni sud odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove bez izvođenja dokaza o ponašanju tuženog, te da drugostepena odluka ne sadrži navode o razlozima koje su tužioci izneli u žalbi vezane za troškove postupka; da je na dužinu postupka isključivo uticala zloupotreba procesnih ovlašćenja od strane tuženog koju sud nije sprečio. Polazeći od navedenog, podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im povređena označena ustavna prava, pa su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

Dopisima od 11. novembra 2011. godine i 17. januara 2013. godine podnosioci su predložili da im Ustavni sud odredi naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškove sastava ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Lazarevcu P. 70/08 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Prvo ročište u vanparničnom postupku, u kojem je predlagač bio P.K. iz Cvetovca, a protivnik predlagača EPS JP RB „Kolubara“ Lazarevac - Površinski kopovi Baroševac - RJ „Tamnava - Istočno polje“ Stepojevac ( u daljem tekstu: RJ „Tamnava - Istočno polje“), koji se vodio pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu R. 392/92, zakazano je i održano 3. septembra 1992. godine.

Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Lazarevcu R. 54/01 od 1. februara 2002. godine obustavljen je postupak određivanja naknade po zahtevu predlagača V.K. protiv protivnika predlagača RJ „Tamnava - Istočno polje“, radi određivanja naknade po rešenju Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije broj 465-142/86/II od 7. avgusta 1990. godine, kojim je poništeno rešenje Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije broj 465 - 30/83- II /12 od 11. maja 1983. godine kojim je eksproprisana katastarska parcela 731/4 u površini od 0.22,21 ha, KO Cvetovac, vlasništvo P. K. iz Cvetovca. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je rešenjem Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije od 7. avgusta 1990. godine poništeno rešenje Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije od 11. maja 1983. godine, kojim je u korist RJ „Tamnava - Istočno polje“ Stepojevac, eksproprisana katastarska parcela broj 731/4, vlasništvo P. K. iz Cvetovca; da je na osnovu rešenja O. 154/99 od 18. avgusta 1999. godine utvrđeno da je na zaostavštini pok. P. K. koja se sastoji od katastarske parcele broj 731/1, po osnovu zaveštanja oglašen V.K. iz Stepojevca; da je predmet zahteva povraćaj isplaćene naknade za eksproprisanu nepokretnost po pravnosnažnosti rešenja o poništaju rešenja o eksproprijaciji; da taj sud kao vanparnični nije nadležan za postupanje, već se sporno pitanje ima raspraviti po pravilima parničnog postupka, jer između vlasnika nepokretnosti i korisnika eksproprijacije nije postignut sporazum u upravnom postupku tzv. postupak deeksproprijacije, a nadležnost vanparničnog suda ograničava se na određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost.

Prvo ročište u vanparničnom postupku, u kojem je predlagač bio M.K. iz Cvetovca, a protivnik predlagača RJ „Tamnava - Istočno polje“ Stepojevac koji se vodio pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu R. 21/92, zakazano je i održano 6. marta 1992. godine.

Pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Lazarevcu R. 77/01 od 26. decembra 2002. godine, u stavu prvom izreke, obustavljen je postupak određivanja naknade po zahtevu predlagača V.K. protiv protivnika predlagača RJ „Tamnava - Istočno polje“, radi određivanja naknade po rešenju Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije SO Lazarevac broj 465-85/86 - 1 od 5. februara 1990. godine kojim je poništeno rešenje Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije broj 465 - 30/83 -2/13 od 21. jula 1983. godine kojim je eksproprisana katastarska parcela 731/1 u površini od 0.22,95 ha KO Cvetovac, vlasništvo M. K. iz Cvetovca. Stavom drugim izreke ovog rešenja je određeno da se po pravnosnažnosti tog rešenja predmet zavede kroz „P“ upisnik i nastavi postupak saglasno Zakonu o parničnom postupku. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da je rešenjem Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije od 5. februara 1990. godine poništeno rešenje Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije od 21. jula 1983. godine, kojim je u korist RJ „Tamnava - Istočno polje“ Stepojevac, eksproprisana katastarska parcela broj 731/1, vlasništvo M. K. iz Cvetovca; da je na osnovu rešenja O. 241/98 od 3. avgusta 1998. godine utvrđeno da je na delu zaostavštine pok. M. K. koja se sastoji od katastarske parcele broj 731/1, po osnovu zaveštanja oglašen V.K. iz Stepojevca; da je predmet zahteva povraćaj isplaćene naknade za eksproprisanu nepokretnost po pravnosnažnosti rešenja o poništaju rešenja o eksproprijaciji; da taj sud kao vanparnični nije nadležan za postupanje, već se sporno pitanje ima raspraviti po pravilima parničnog postupka, jer između vlasnika nepokretnosti i korisnika eksproprijacije nije postignut sporazum u upravnom postupku tzv. postupak deeksproprijacije, a nadležnost vanparničnog suda ograničava se na određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost.

U navedenim vanparničnim postupcima zakazano je ukupno 38 ročišta, na kojima je sproveden dokazni postupak veštačenjem sudskih veštaka građevinske i poljoprivredne struke.

Nakon obustavljanja navedenih vanparničnih postupaka predmeti su zavedeni kroz „P“ upisnik pod brojevima P. 306/02 i P. 194/03 i nastavljeni saglasno Zakonu o parničnom postupku. Na ročištu održanom 7. aprila 2003. godine Opštinski sud u Lazarevcu je doneo rešenje kojim su spisi predmeta P. 194/03 spojeni spisima P. 306/02 radi istovremenog suđenja.

U navedenom parničnom postupku u svojstvu tužioca prvobitno je učestvovao V.K. iz Cvetovca protiv tužene RJ „Tamnava - Istočno polje“ Stepojevac. Nakon smrti svog oca V.K., Đorđe Krsmanović i Božidar Krsmanović, ovde podnosioci ustavne žalbe, su na ročištu održanom 19. septembra 2008. godine izjavili da stupaju u parnicu na mesto svog oca V.K.

Do donošenja presude Opštinskog suda u Lazarevcu P. 306/02 od 16. oktobra 2006. godine zakazano je ukupno 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 14 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak uviđajem na licu mesta, veštačenjem, odnosno dopunom veštačenja i saslušanjem veštaka poljoprivredne, građevinske struke i veštaka geometra. Ostala tri ročišta nisu održana, od kojih jedno na predlog tuženog i dva zbog nedolaska veštaka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2138/07 od 13. decembra 2007. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P. 306/02 od 16. oktobra 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku zakazano ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano devet ročišta na kojima je sproveden dokazni postupak suočenjem, saslušanjem sedam svedoka i veštaka, dopunskim veštačenjem veštaka građevinske i poljoprivredne struke, dok jedno ročište nije održano zbog neodazivanja svedoka pozivu suda.

Presudom Opštinskog suda u Lazarevcu P. 70/08 od 20. februara 2009. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca Božidara Krsmanović i Ćorđa Krsmanović, pa je obavezano tuženo Privredno društvo za proizvodnju, preradu i transport uglja RB „Kolubara“, d.o.o. da plati tužiocima na ime naknade za dekultivisanje deeksproprisanih parcela br. 731/1 i 731/4 , KO Cvetkovac, iznos od 3.330.778,99 dinara, a na ime izmaklih prihoda od poljoprivrednih i povrtlarskih kultura iznos od 1.277.946,50 dinara, ukupno 4.608.925,49 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. decembra 2008. godine, kao dana veštačenja, do isplate, kao i da plati na ime troškova parničnog postupka iznos od 1.176.600,00 dinara, sve u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu kojim je za dekultivisanje deeksproprisanih parcela br. 731/1 i 731/4 , KO Cvetkovac, tražena naknada preko dosuđenog iznosa od 3.330.778,99 dinara . U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je na licu mesta utvrđena depresija zemljišta usled odlaganja određenog materijala koji su izvršili tuženi, te da je potrebno da se izvedu radovi kako bi se zemljište vratilo u prvobitno stanje.

Protiv navedene prvostepene presude žalbu su izjavili tužioci u delu stava prvog kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, kao i tuženi u odnosu na presudu u celini.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6846/10 od 1. jula 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neos novana žalba tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Lazarevcu P. 70/08 od 20. februara 2009. godine, u delu stava prvog izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocima na ime izmaklih prihoda od poljoprivrednih i povrtlarskih kultura isplati iznos od 1.277.946, 50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. decembra 2008. godine, kao dana veštačenja, do isplate; u stavu drugom izreke osporene presude preinačena je navedena prvostepena presuda, u delu stava prvog izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocima na ime naknade za dekultivisanje deeksproprisanih parcela br. 731/1 i 731/4, KO Cvetkovac, plati iznos od 3.330.778, 99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. decembra 2008. godine do isplate, tako što je u tom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan ; u stavu trećem izreke je određeno da svaka strana snosi svoj e troškove postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 . ZPP, Apelacioni sud u Beogradu našao da je žalba tuženog delimično osnovana, a da je žalba tužilaca neosnovana; da su, prema utvrđenom činjeničnom stanju, 1983. godine pravnim prethodnicima tužilaca eksproprisane dve katastarske parcele br. 731/1 i 731/4, KO Cvetkovac; da je deeksproprijacija ovih katastarskih parcela izvršena 1990. godine i iste su vraćene u posed pravnom prethodniku tužilaca V. K; da je osnovano ukazivanje žalbe tuženog da je pogrešno prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio zahtev tužilaca za naknadu štete za dekultivisanje deeksproprisanih navedenih katastarskih parcela u iznosu od 3.330.778,99 dinara sa kamatom; da je pomenuta naknada dosuđena tužiocima kao vid buduće štete koju bi tužioci pretrpeli za dekultivisanje deeksproprisanih parcela, jep je u postupku konstatovano da te parcele još nisu dovedene u stanje u kome su se nalazile pre eksproprijacije; da se, u smislu odredbe člana 155 . Zakona o obligacionim odnosima, pod štetom podrazumeva samo ona stvarno nastala obična šteta, ili izmakla korist; da u imovini tužilaca još nije nastala šteta radi dekultivisanja predmetnih deeksproprisanih katastarskih parcela, jer nisu imali izdatke radi dovođenja ovih katastarskih parcela u prvobitno obradivo stanje, niti su dokazali da će ove izdatke imati prema redovnom toku stvari, jer iz spisa predmeta proizilazi da je u toku ovog postupka izvršena ponovna eksproprijacija spornih parcela rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Opštinske uprave Gradske Opštine Lazarevac broj 465-38/2008-IV od 11. septembra 2008. godine u korist „Elektroprivrede Srbije“, a za potrebe RB „Kolubara“ d.o.o, koja je sa tužiocima postigla sporazum koji ima snagu izvršne isprave dana 22. januara 2009. godine da im isplati naknadu za eksproprisane katastarske parcele; da je odluka o troškovima parničnog postupka zasnovana na odredbi člana 161. stav 1 . u vezi sa odredbom člana 149 . stav 2 . kojom je propisano ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka strana snosi svoje troškove postupka ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmerni deo troškova, dok je članom 152 . stav 1 . propisano da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke, bez raspravljanja; da je imajući u vidu da tuženi, koji je u pretežnom delu uspeo u ovoj parnici, do okončanja glavne rasprave nije podneo zahtev za naknadu troškova postupka, drugostepeni sud doneo odluku da svaka strana snosi svoje troškove postupka. Osporena drugostepena presuda je 9. avgusta 2010. godine dostavljena punomoćniku tužilaca.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o vanparničnom postupku ("Službeni glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Službeni glasnik RS", br. 46/95 i 18/05) propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2); da u postupku određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost sud određuje naknadu za eksproprisanu nepokretnost kad korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik pred nadležnim opštinskim organom uprave nisu zaključili punovažan sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost (član 132.); da se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti, kao i da je ovaj postupak hitan (član 134. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenih vanparničnih postupaka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (član 7. stav 1.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako stranka delimično uspe u parnici, sud može s obzirom na postignuti uspeh odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove ili da jedna stranka naknadi drugoj srazmeran deo troškova (član 149. stav 2.).

Odredbom člana 155. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

5. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, odnosno razloga na kojima se zasnivaju tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da podnosioci pored navoda koji se tiču odugovlačenja parničnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Lazarevcu u predmetu P. 70/08, ukazuju i na dugo trajanje vanparničnih postup aka vođenih u predmetima istog suda R. 77/01 i R. 54/01, koji su prethodili pomenutoj parnici. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da ovi postupci - parnični i vanparnični predstavljaju jedinstvenu celinu . Ovo stoga što se navedeni vanparnični postupci obustavljeni i nastavljeni saglasno Zakonu o parničnom postupku, odnosno kao parnični postupci.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenuo pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe V.K , te da su nakon smrti V.K, podnosioci ustavne žalbe stupili na njegovo mesto 19. septembra 2008. godine, dok su pravni prethodnici V.K. bili predlagači u vanparničnim postupcima, koji su prethodili navedenom parničnom postupku. Imajući u vidu da su tek stupanjem u parnicu podnosioci ustavne žalbe stekli svojstvo stranke u postupku, a da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja vanparničnih i parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su ti po stupci trajali skoro 18 godina.

Navedeno trajanje postupaka ukazuje na to da ti postupci nisu okončan i u razumnom roku. Međutim , polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ustavni sud je kod ocene navoda podnosilaca da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pošao, pre svega, od činjenice da su vanparnični postupci čije se trajanje osporava započeti marta, odnosno septembra 1992. godine, i da je do trenutka kada su obustavljeni i nastavljeni da se vode kao parnični trajali skoro deset godina.

Sa druge strane, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak trajao nešto preko osam godina, pri tom Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je u konkretnom parničnom postupku bilo složenih činjeničnih pitanja, proizašlih pre svega iz okolnosti da su pravni prethodnici, odnosno podnosioci ustavne žalbe tražili određivanje naknade za nepokretnost i koje su rešenjem nadle žnog organa deeksproprisane. U prilog navedenom ukazuje i činjenica da je u osporenom parničnom postupku izveden dokazni postupak saslušanjem sedam svedoka i veštaka, veštačenjem i dopunskim veštačenjem veštaka građevinske, poljoprivredne struke i veštaka geometra, kao i uviđajem na licu mesta. Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe i njihovog pravnog prethodnika, Ustavni sud je našao da oni, nisu doprineli produžavanju trajanja parničnog postupka. Ustavni sud ocenjuje da u konkretnom slučaju nema značajnih neažurnosti niti propusta u radu parničnog suda, a koji bi doprineli dužem trajanju osporenog postupka, budući da je prvostepeni sud redovno, u kraćim vremenskim intervalima, zakazivao i održavao ročišta, te da je od 27 zakazanih ročišta za glavnu raspravu 24 ročišta održao.

Kako se u ovom slučaju predmetni parnični postupak ne može posmatrati odvojeno od osporenih vanparničnih postup aka koji se vodili pred nadleženim sudom , Ustavni sud je ocenio da je, uprkos određene složenosti predmeta spora i da nema značajnih neažurnosti niti propusta u radu parničnog suda, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, budući da su navedeni postupci trajali skoro 18 godina.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena osporenih postupaka, zasnovana na Ustavu, praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i to naročito radnjama vanparničnog suda.

Polazeći od navedenog Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se, sa stanovišta prava na pravično suđenje, osporava stav drugi izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6846/10 od 1. jula 2010. godine, tvrdnjom da je drugostepeni sud bez otvaranja rasprave osporenom presudom utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog u prvostepenom postupku, nakon čega je preinačio prvostepenu presudu u pogledu dosuđene naknade za dekultivisanje deeksproprisanih parcela, Ustavni sud, najpre, konstatuje da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge kada je utvrdio da u imovini podnosilaca ustavne žalbe, odnosno njihovog pravnog prethodnika nije nastala šteta radi dekultivisanja predmetnih deeksproprisanih katastarskih parcela. Ovo stoga što podnosioci ustavne žalbe niti njihov pravni prethodnik nisu imali stvarne izdatke radi dovođenja ovih katastarskih parcela u prvobitno obradivo stanje, jer ti radovi nisu sprovedeni, pa samim tim nije ni došlo do štete u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud navedeni zaključak zasnovao upravo na činjenici koju je prvostepeni sud utvrdio, a to je da je „potrebno da se izvedu radovi kako bi se predmetne parcele vratile u prvobitno stanje“, a što ukazuje da ti radovi nisu sprovedeni.

U vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe da im je stavom trećim izreke osporene drugostepene presude povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da je, u smislu člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku koji je važio u vreme donošenja osporene drugostepene presude, uspeh stranaka u parnici bio merodavan za odluku o parničnom troškovima. To znači da odluka o priznanju troškova podnosiocu ustavne žalbe u procentu uspeha u sporu, kumulira u sebi i odluku o procentu uspeha tuženog u sporu, odnosno za taj procenat tuženi se oslobađa da naknadi troškove. Pri tome sud može, vodeći računa o okolnostima konkretnog slučaja, odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove. Kako je, u konkretnom slučaju, tuženi u pretežnom delu uspeo u sporu ali nije do okončanja glavne rasprave podneo zahtev za naknadu troškova postupka, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Beogradu dao ustavnopravno prihvatljive razloge kada je utvrdio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Saglasno ustaljenoj praksi ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u konkretnom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da je osporava pred sudom više instance. Nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ukoliko sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka ili postupka po vanrednom pravnom leku. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente stranaka u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju presude.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud povodom stava drugog i trećeg osporene presude dao logično i uverljivo obrazloženje, koje ni u jednom delu ne izgleda proizvoljno ili neprihvatljivo, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, te odlučio kao u tačke 2. izreke.

7. Ispitujući ustavnu žalbu u delu kojim se od Ustavnog suda traži da odredi naknadu materijalne i nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da su podnescima od 11. novembra 2011. godine i 17. januara 2013. godine tražene navedene naknade, a da je osporena drugostepena presuda kojom je okončan osporeni parnični postupak, dostavljena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 9. avgusta 2010. godine, tako da su navedeni zahtevi neblagovremeni.

8. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už - 633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1) i č lana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević