| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Ustavni sud | Datum: 24.11.2011 | Broj: IUz-107/2011 |
| Abstrakt: | |||
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. novembra 2011. godine, doneo je
1. Ne prihvata se inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 19. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09).
2. Odbacuje se zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu odredaba člana 19. Zakona iz tačke 1.
I
Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti člana 19. Zakona o upravnim sporovima. Ocena je tražena u odnosu na član 22. stav 1, član 32. stav 1. i član 36. Ustava. Inicijator traži ocenu osporene odredbe Zakona i u odnosu na član 7. Zakona o zabrani diskriminacije i ukazuje i na "namerno ili nenamerno stvorene nedorečenosti i šupljine" u Zakonu o upravnim sporovima, budući da osporeni član 19. Zakona „ne prepoznaje duplo ćutanje uprave već izričito reguliše ćutanje prvostepenog organa kad žalba nije dopuštena i ćutanje drugostepenog organa na doneto prvostepeno rešenje“. Inicijator izražava "sumnju da su sročene odredbe (zakona) tako definisane i nejasno utvrđene... da se stiče opravdan dojam da je sam zakon donet radi donošenja presude na štetu tužioca ... da sud primenjujući ga u upravnoj stvari sudi na osnovu svog umetničkog dojma tužbe, a ne po pravu i pravičnosti... a neusaglašenost ovog zakona sa ¢pratećim normama u Zakonu o opštem upravnom postupku¢... otvara sumnju u dobru nameru zakonodavca pri donošenju ZUS-a". Navodi da prema članu 208, a u vezi sa članom 236. st. 1. i 2, članom 237. stav 1. i 238. Zakona o opštem upravnom postupku, kad prvostepeno rešenje nije doneto u propisanom roku i žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor, ali da to prema osporenom članu 19. stav 2. Zakona o upravnim sporovima nije moguće. Kako Zakonom o upravnim sporovima nije propisano postupanje kad nastane dvostruko ćutanje uprave, inicijator smatra da postoji "pravni vakuum" u situaciji kad ćute prvostepeni i drugostepeni organ, jer nije propisana mogućnost da drugostepeni organ na ćutanje prvostepenog organa o dopuštenoj žalbi odgovori ćutanjem, što po Zakonu o opštem upravnom postupku nije smetnja neposrednog pokretanja upravnog spora. Pošto će u situaciji iz člana 208. Zakona o opštem upravnom postupku kad stranka može neposredno pokrenuti upravni spor tužba u upravnom sporu biti odbačena kao preuranjena na osnovu člana 22. stav 3. i člana 26. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima, inicijator smatra da "ova norma člana 19. Zakona o upravnim sporovima ne može biti pravno dozvoljena jer stranka u upravnom postupku pri ćutanju uprave nema pravni osnov za naknadno podnošenje zahteva niti organ u upravnom postupku može takav naknadni zahtev uzeti u razmatranje (pošto) nema pravnog uporišta u ZUS-u". Time su, po mišljenju inicijatora, zajemčeno pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava iluzorna jemstva, budući da će tužba i bez razmatranja biti odbačena. S obzirom na to da je nedelotvorno dejstvo bilo kog jemstva protivno Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i sloboda, dovodi se u pitanje potreba postojanja člana 19. Zakona. Podnosilac inicijative predlaže i obustavu izvršenja pojedinačnog akta donetog ili radnje preduzete na osnovu osporenog člana 19. Zakona o upravnim sporovima.
Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporenim odredbama člana 19. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09) propisano: da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (stav 1.); da ako prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u roku predviđenom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, doneo rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (stav 2.).
II
Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca inicijative da u Zakonu o upravnim sporovima nije obezbeđeno pravo na sudsku zaštitu u slučaju postojanja tzv. dvostrukog ćutanja uprave, jer u osporenom članu 19. Zakona taj slučaj nije propisan, Ustavni sud je zaključio da najpre treba odrediti pojam, sadržinu i vrste „ćutanja uprave“ u našem pravnom sistemu.
Ustavom Republike Srbije je utvrđeno da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 4. i član 194. stav 1.). Prema odredbi člana 198. stav 2. Ustava, zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita.
Sudska zaštita u upravnom sporu uređena je Zakon o upravnim sporovima (u daljem tekstu: Zakon). Zakon uređuje predmet upravnog spora, nadležnost za rešavanje upravnih sporova, stranke, pravila postupka, pravna sredstva i izvršenje donetih sudskih presuda, propisujući da se ovim zakonom obezbeđuje sudska zaštita pojedinačnih prava i pravnih interesa i zakonitost rešavanja u upravnim i drugim Ustavom i zakonom predviđenim pojedinačnim stvarima. Odredbama člana 3. Zakona određen je predmet upravnog spora, tako što je propisano: da u upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita (stav 1.); da u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (stav 2.); da sud u upravnom sporu odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno (stav 3.); da se odredbe ovog zakona koje se odnose na upravni akt, primenjuju i na druge akte protiv kojih se može voditi upravni spor (stav 4.).
Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je cilj upravnog spora obezbeđenje sudske zaštite prava stranaka prvenstveno u slučajevima kada su ta prava povređena upravnim aktima i sa njima upodobljenim drugim pojedinačnim aktima. Sudska kontrola uprave je oblik spoljne pravne kontrole upravnog rešavanja, koji je i u članu 198. stav 2. Ustava definisan kao preispitivanje pred sudom zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu stranaka.
Međutim, sudska kontrola uprave ne bi bila potpuna ukoliko bi se zadržala samo na oceni zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kao oblika upravnog delanja i kada bi van njenog domašaja ostali slučajevi neaktivnosti, nepostupanja, odnosno nedonošenja rešenja o zahtevu ili o žalbi stranke. Pravna zaštita stranke o čijem zahtevu ili žalbi nije odlučeno u upravnom postupku je neophodna, jer nepostupanjem upravnih organa prava stranke nisu ništa manje ugrožena nego u slučaju donošenja negativnog nezakonitog upravnog akta. S obzirom na to da Ustav jemči svakom pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom (član 22. stav 1.), kao i pravo da se pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.), neophodno je da se u upravnom sporu obezbedi sudska zaštita i u onim slučajevima kada u upravnom postupku nije donesen akt po zahtevu ili po žalbi stranke.
Preporuka Komiteta ministara Saveta Evrope P (2004.) 20 o sudskoj reviziji/kontroli upravnih akata od 15. decembra 2004. godine u odeljku „A. Definicije“, između ostalog, utvrđuje da se za svrhe ove preporuke pod „upravnim aktima“ podrazumevaju i situacije odbijanja činjenja ili propuštanja činjenja upravnog organa u slučajevima kada je obavezan da sprovede postupak po zahtevu (1.b.), kao i da u domenu „sudske revizije“, pored svih upravnih akata, treba da bude i svako kršenje zakona, uključujući nedostatak stručnosti, nepravilnost postupka i zloupotrebu ovlašćenja (2.1.b.).
Pravni institut ćutanja uprave predviđen je najpre u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) (u daljem tekstu: ZUP). Odredbama ZUP eksplicitno su obavezani organi upravnog odlučivanja na donošenje rešenja u prvostepenom i drugostepenom postupku u propisanim rokovima.
Odredbom člana 208. stav 1. ZUP određeni su rokovi za izdavanje rešenja u prvostepenom postupku, tako što je propisano da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, dok je u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok. Odredbom stava 2. navedenog člana ZUP propisano je da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, a ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor.
Član 236. ZUP propisuje: da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2.), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u određenom roku, pa ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (stav 1.); da ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, te izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar rešenjem koje je konačno (stav 2.).
Rok za donošenje rešenja po žalbi određen je u članu 237. stav 1. ZUP tako što je propisano da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok.
U članu 15. osporenog Zakona utvrđena je mogućnost pokretanja upravnog spora i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom. U praksi se taj spor obično naziva spor zbog ćutanja uprave ili spor zbog ćutanja administracije.
Polazeći od ustavnog utvrđenja da je pravni poredak u Republici Srbiji jedinstven i sagledavajući sa stanovišta tog načela citirane odredbe člana 15. osporenog Zakona u vezi sa odredbama člana 208. stav 2, člana 236. i člana 237. stav 1. ZUP, Ustavni sud je ocenio da postoje tri slučaja u kojima se može pokrenuti spor zbog ćutanja uprave: prvi, kada je nadležni organ doneo prvostepeno rešenje, ali drugostepeni organ nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja u zakonom propisanom roku; drugi, kada prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u zakonom propisanom roku doneo prvostepeno rešenje protiv koga nije dozvoljena žalba; treći, kada prvostepeni organ u zakonom propisanom roku nije doneo rešenje o zahtevu stranke, a drugostepeni organ nije rešio po žalbi stranke podnetoj zbog nedonošenja prvostepenog rešenja (u daljem tekstu: dvostruko ćutanje uprave).
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je u članu 15. Zakona načelno predviđena mogućnost da se upravni spor zbog ćutanja uprave pokrene u sva tri navedena slučaja – zbog nedonošenja upravnog akta po zahtevu, ili po žalbi, ili i po zahtevu i po žalbi stranke.
III
Ustavni sud je nakon toga pristupio razmatranju navoda podnosioca inicijative da „nejasno utvrđene“ odredbe osporenog člana 19. Zakona predstavljaju smetnju za neposredno pokretanje upravnog spora u slučaju dvostrukog ćutanja uprave koja, po mišljenju inicijatora, čini iluzornim jemstva garantovana članom 22. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava.
U odeljku II obrazloženja ovog rešenja već je navedeno da je članom 22. stav 1. Ustava utvrđeno pravo na sudsku zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava zajemčenih Ustavom, dok je članom 36. stav 2. Ustava utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Tužba u upravnom sporu nesumnjivo predstavlja pravno sredstvo u smislu člana 36. stav 2. Ustava, ali se može postaviti pitanje da li uslovi koje predviđa osporeni Zakon omogućavaju da se upravni spor pokrene u sva tri ranije navedena slučaja ćutanja uprave, odnosno da li omogućavaju pružanje sudske zaštite i u slučaju dvostrukog ćutanja uprave. Uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se spor zbog ćutanja uprave mogao voditi i pravne posledice nepostojanja tih uslova propisani su osporenim odredbama člana 19, kao i odredbama člana 22. stav 3. i člana 26. stav 1. tač. 1) i 3) Zakona.
Osporenim odredbama člana 19. Zakona, kao uslov za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave predviđen je protek dva roka – prvog, koji iznosi 60 dana, osim ako posebnim propisom nije predviđen kraći rok, u kome organ upravnog odlučivanja nije doneo upravni akt po zahtevu ili žalbi stranke i drugog, koji iznosi sedam dana, a u kome je donošenje upravnog akta izostalo po ponovljenom zahtevu stranke. Ukoliko se tužba podnese pre nego što predviđeni rokovi isteknu, sud će je rešenjem odbaciti kao preuranjenu (član 26. stav 1. tačka 1), in fine).
Odredbom člana 22. stav 3. Zakona propisano je da se uz tužbu zbog ćutanja uprave prilaže kopija zahteva, odnosno žalbe, kopija zahteva o naknadnom traženju iz člana 19. ovog zakona i dokaz o predaji ovih podnesaka nadležnom organu. Pravna posledica nedostavljanja navedenih dokaza je, takođe, odbacivanje tužbe (član 26. stav 1. tačka 3)).
Ustavni sud smatra da uslovi za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave propisani osporenim odredbama člana 19. i člana 22. stav 3. Zakona, u načelu, ne predstavljaju smetnju za korišćenje ovog pravnog sredstva i njegovu dostupnost strankama koje očekuju sudsku zaštitu zbog neaktivnosti organa upravnog odlučivanja. Iz navoda podnete inicijative proizlazi da ni sam inicijator ne osporava ustavnost odredaba koje su sadržane u članu 19. Zakona, već spori to što u njima nisu izričito propisani uslovi za pokretanje upravnog spora u slučaju dvostrukog ćutanja uprave. Dakle, razlozi inicijative tiču se sadržine osporenog Zakona, obima njegovog uređivanja kada je u pitanju spor zbog ćutanja uprave i preciznosti odredaba koje propisuju pravila postupka u ovom sporu.
IV
Ustav u članu 3. proklamuje vladavinu prava kao osnovnu pretpostavku Ustava koja počiva na neotuđivim ljudskim pravima i utvrđuje da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.
Odredbom člana 97. stav 2. Ustava utvrđeno je da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, kao i postupak pred sudovima i drugim državnim organima.
Iz navedenih odredaba Ustava proizlazi da se zakonom uređuju postupci pred sudovima, te da uređujući određeni sudski postupak zakonodavac ima ustavnu obavezu da obezbedi ostvarivanje zajemčenih prava i sloboda, a to znači i prava na sudsku zaštitu, na pravično suđenje i na pravno sredstvo, na način kako je to utvrđeno odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava. Načelo vladavine prava ne postavlja samo zahtev za povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu, već postavlja pred zakonodavnu vlast zahteve koji se tiču kvaliteta zakona koje zakonodavac donosi. Prema stanovištu Ustavnog suda, da bi se jedan opšti pravni akt smatrao zakonom ne samo u formalnom nego i u sadržinskom smislu, taj zakon mora biti u dovoljnoj meri precizan, jasan i predvidljiv, tako da pojedinac svoje ponašanje može uskladiti sa njim bez straha da će zbog nejasnih i nepreciznih normi biti uskraćen u ostvarivanju zajemčenih prava ili da će zbog toga snositi određene sankcije.
Kako je Republika Srbija potpisnica Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava utvrdio autonomni pojam „zakona“ u smislu odredaba Evropske konvencije. Evropski sud je odredio da zbog načela pravne sigurnosti moraju biti zadovoljena dva zahteva koja proizlaze iz izraza „propisan zakonom“. Prvo, zakon mora biti svima dostupan na odgovarajući način – građaninu mora biti omogućeno saznanje o tome šta je pravno pravilo koje će se u datim okolnostima primeniti na određeni slučaj. Drugo, norma se ne može smatrati „zakonom“ sve dok nije formulisana dovoljno precizno da građaninu omogući da prema njoj uskladi svoje ponašanje i da predvidi do stepena koji je razuman u datim okolnostima posledice koje njegovo ponašanje može prouzrokovati. (Vidi: presudu Sunday Times protiv United Kingdom, 6538/74 od 26. aprila 1979. godine). Nadalje, Evropski sud je izneo mišljenje da se izraz „saglasno zakonu“ ne odnosi na puko postojanje domaćeg zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava koja se spominje i u preambuli Evropske konvencije. Najzad, utvrđeno je da zakon mora biti dovoljno jasan u svojim odredbama kako bi građaninu pružio odgovarajuće saznanje u kojim se okolnostima i pod kojim uslovima kreće ovlašćenje javnih vlasti. (Vidi: presudu Silver and Others protiv United Kingdom, 5947/72, 6205/73, 7052/75, 7061/75, 7107/75, 7113/75, 7136/75 od 25. marta 1983. godine).
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je konstatovao da je tačna tvrdnja podnosioca inicijative da osporenim odredbama člana 19. Zakona nisu izričito propisani uslovi za podnošenje tužbe zbog dvostrukog ćutanja uprave. Ranije važeći Zakon o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) propisivao je u članu 24. stav 3, pored dva slučaja ćutanja uprave koja su izričito predviđena osporenim članom 19. Zakona, i treći slučaj - dvostruko ćutanje uprave. Dakle, propisujući u osporenom članu 19. Zakona slučajeve ćutanja uprave za koje se mora obezbediti sudska zaštita, zakonodavac nije bio na zadovoljavajući način precizan, s obzirom na to da nije izričito propisao i rokove za podnošenje tužbe zbog dvostrukog ćutanja uprave. Međutim, navedena manjkavost osporenog Zakona, po oceni Ustavnog suda, ne daje dovoljno osnova za pokretanje postupka ocene ustavnosti osporenog člana 19, jer se sistematskim i teleološkim tumačenjem njegovih odredaba može otkloniti svaka sumnja i neizvesnost u pogledu uslova koji moraju biti ispunjeni za podnošenje tužbe u upravnom sporu zbog dvostrukog ćutanja uprave. Naime, kako je zakonodavac nedonošenje i nedostavljanje rešenja stranci po njenom zahtevu u propisanim rokovima izjednačio sa odbijanjem zahteva stranke, odnosno izdavanjem negativnog rešenja o zahtevu, koje stranci daje ovlašćenje za izjavljivanje žalbe, a zatim i za pokretanje upravnog spora pred nadležnim sudom, to se nedonošenje rešenja po žalbi protiv prvostepenog ćutanja uprave može upodobiti sa nedonošenjem rešenja po žalbi protiv negativnog prvostepenog rešenja. Stoga se na podnošenje tužbe zbog dvostrukog ćutanja uprave mogu primeniti rokovi i uslovi propisani u stavu 1. osporenog člana 19. Zakona. Imajući u vidu da je članom 15. Zakona propisano da se upravni spor može pokrenuti i kada upravni organ nije odlučio o zahtevu i kada nije odlučio o žalbi stranke, Ustavni sud je ocenio da je volja zakonodavca bila da se pravo na sudsku zaštitu u upravnom sporu obezbedi u svim slučajevima ćutanja uprave, pa i u onom koji je predmet podnete inicijative.
Poseban značaj koji upravni spor zbog ćutanja uprave ima za sudsku zaštitu prava stranaka u onim slučajevima kada u upravnom postupku nije donet akt po zahtevu ili po žalbi stranke, kao i činjenica da inicijator ne osporava uslove za podnošenje tužbe zbog ćutanja uprave koji su u osporenom članu 19. Zakona propisani, već osporava postojanje pravne praznine koja se ogleda u nepropisivanju uslova za još jedan slučaj ćutanja uprave (dvostruko ćutanje uprave), ne ukazuju na ustavnopravnu zasnovanost zahteva inicijatora da se iz pravnog poretka uklone osporene odredbe i tako načini još veća pravna praznina u Zakonu koja se ni jednom vrstom tumačenja zakona ne bi mogla popuniti, a što bi u potpunosti onemogućilo postupanje i odlučivanje nadležnog suda u svim sporovima zbog ćutanja uprave. Rezultat kasatorne odluke u ovom slučaju predstavljao bi neuporedivo šire područje delovanja Ustavnog suda od onog koje obuhvata podneta inicijativa. Iz svega proizlazi da važenje i primena osporenih odredaba člana 19. Zakona, i pored konstatovanih nedostataka, sa stanovišta njene ustavnosti ipak nije sporna, jer se pravilnim tumačenjem Zakona, a polazeći od navedenih odredaba Ustava, može utvrditi pravi smisao osporenih odredaba u skladu sa objektivnom voljom zakonodavca i ciljem koji je njihovim propisivanjem trebalo postići.
Ustavni sud je, stoga, ocenio da osporenim odredbama člana 19. Zakona strankama nije uskraćeno ostvarivanje prava zajemčenih članom 22. stav 1, članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, jer je, pravilnim tumačenjem osporenih zakonskih odredaba, svakoj stranci omogućeno pravo na sudsku zaštitu, pravo na pristup sudu kao element prava na pravično suđenje, te pravo na pravno sredstvo.
Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da odredbe sadržane u osporenom članu 19. Zakona, iako nedovoljno precizne, ustavnopravno nisu sporne, te da iz tih razloga nema osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje njihove nesaglasnosti sa Ustavom. Stoga Sud, u skladu sa odredbom člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), nije prihvatio podnetu inicijativu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Ustavni sud konstatuje da, polazeći od odredaba člana 167. Ustava, nije nadležan da ocenjuje saglasnost dva zakona, pa tako ni saglasnost osporenih odredaba Zakona sa Zakonom o zabrani diskriminacije.
S obzirom na to da je doneo konačnu odluku, zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata, odnosno radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona, Sud je odbacio, saglasno odredi člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.
Sud je, na osnovu člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 82. stav 2. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Zaključak da ovo rešenje objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije", zbog šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA