Načelo dispozicije stranaka u parničnom postupku je isključeno u slučaju raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.Pri tom se ovo raspolaganje može vršiti neposredno procesnim radnjama kao što su: povlačenje tužbe ili protivtužbe, odricanje od tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva, zaključenje sudskog poravnanja, priznanje tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva, ili na posredan način: priznanjem činjenica iz kojih proizilazi osnovanost zahteva, izostankom sa pripremnog ili prvog ročišta za glavnu raspravu, izostankom sa ročišta koje ima za posledicu utvrđenje da se tužba smatra povučenom.Republičko javno tužilaštvo je 21.12.2004. godine vratilo spise Opštinskom sudu, obaveštavajući ga da Republički javni tužilac nije podigao zahtev za zaštitu zakonitosti protiv sudskih odluka donetih u ovoj pravnoj stvari.Po dobijanju obaveštenja Republičkog javnog tužioca tuženi M.V. je blagovremeno podigao zahtev za zaštitu zakonitosti protiv nižestepenih odluka zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.Odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti u smislu člana 421. u vezi člana 401. ZPP-a, Vrhovni sud smatra da je izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti od tuženog nedozvoljen.Naime, po članu 417. ZPP-a javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (ako je protivno odredbama ovog Zakona sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka - član 3. stav 3).U konkretnom slučaju sudovi nisu zasnovali svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka u smislu člana 3. stav 3. ZPP-a.Naime, po toj odredbi koja nije izmenjena u odnosu na raniji zakon, stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka. One se mogu odreći od svojih zahteva, priznati zahtev protivnika i poravnati se. Sud neće uvažiti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.Iz ove odredbe proizilazi da je u stavu 1. izraženo načelo dispozicije stranaka koje se ogleda u njihovom ovlašćenju da slobodno raspolažu zahtevima koje su stavile u postupku. Ovo raspolaganje stranke mogu vršiti neposredno procesnim radnjama kao što su: povlačenje tužbe ili protivtužbe; odricanjem od tužbenog, odnosno protivtužbenog zahteva; zaključenjem sudskog poravnanja; priznanjem tužbenog zahteva, odnosno protivtužbenog. Raspolaganje se može vršiti i na posredan način priznanjem činjenica iz kojih proizilazi osnovanost zahteva, izostankom sa pripremnog ili prvog ročišta za glavnu raspravu, izostankom sa ročišta koje ima za posledicu utvrđenje da se tužba smatra povučenom.U ovom slučaju ne postoji ni neposredno, ni posredno raspolaganje stranaka jer se one nisu odricale od zahteva, priznale zahtev protivnika ili se poravnale, niti je odluka zasnovana na posrednom priznanju činjenica, odnosno izostanku sa prvog ročišta.Odluka povodom izjavljenog predloga za ponavljanje postupka zasniva se na utvrđenju nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi iz člana 421. stav 1. tačka 9. ranije važećeg ZPP-a (novi dokazi), a ne na neposrednom ili posrednom raspolaganju stranaka.Imajući u vidu da se po stupanju na snagu novog Zakona o parničnom postupku (23.2.2005. godine) ne može podići zahtev zbog više bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, već samo zbog jedne učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka koja se odnosi na raspolaganja stranaka, to nisu ispunjeni uslovi za ulaganje zahteva od strane javnog tužioca, a samim tim ni ulaganje zahteva od strane stranaka u smislu člana 418. ZPP-a.U pogledu ovog vanrednog pravnog leka stranka ima u pogledu razloga za izjavljivanje onoliko prava koliko i javni tužilac. To znači da stranka može upotrebiti ovaj vanredni pravni lek samo zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5., a ne i iz nekih drugih razloga (drage bitne povrede ili pogrešne primene materijalnog prava).Obaveštenje nadležnog javnog tužioca upućeno strankama u smislu člana 418. ZPP-a nema učinak proširenja razloga za izjavljivanje ovog pravnog leka, niti je Vrhovni sud u obavezi da meritorno odluči o zahtevu stranke za zaštitu zakonitosti samo zbog činjenice da je javni tužilac obavestio stranku da se sama može koristiti ovim vanrednim pravnim lekom.I za stranku kao i za javnog tužioca ograničenja u pogledu razloga za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti sadržana su u članu 417. ZPP-a.