| Osnov: | Zakon o obligacionim odnosima Zakon o parničnom postupku | ||
| Vrsta: | Sudska praksa | ||
| Sud: | Vrhovni sud Srbije* | Datum: 30.09.2004 | Broj: pRev.360/04 |
| Abstrakt: | |||
U konkretnom slučaju zaključeno je sudsko poravnanje i dopuna sudskog poravnanja, kojima su pravni prethodnici parničnih stranaka utvrdili pravo svojine tužioca na nepokretnostima koje su predmet spora. Tužbom (osnovnim zahtevom) tužilac je tražio predaju tih nekretnina, a eventualnim tužbenim zahtevom isplatu novčane protivvrednosti nekretnina.
Nižestepeni sudovi su pravosnažno odbili zahtev za ispunjenje obaveze iz poravnanja (osnovni zahtev) a o eventualnom tužbenom zahtevu su odlučivali primenom odredaba čl. 210. 300, koje regulišu pitanje sticanja bez osnova i odredbe člana 132. ZOO koje regulišu dejstvo raskida ugovora. Pritom su obavezali tuženu da plati iznose uplaćene za poslovni prostor kojima je tužilac raspolagao (prodao ih
Preduzeću JVT) i prema dokazima u spisu za to naplatio cenu. Međutim, pogrešno je pravno shvatanje nižestepenih sudova po kome se sporni odnos može raspraviti primenom odredbe čl. 132. u vezi čl. 210. ZOO. Odredbom člana 132. propisana su pravna dejstva raskida ugovora. Utuženo potraživanje lema pravno utemeljenje u ugovornom odnosu parničnih stranaka, već sudskom poravnanju koje predstavlja sudsku odluku sa pravnom snagom izvršnog naslova.
Zato se la sporni odnos parničnih stranaka ne može primeniti odredba člana 132. ZOO. Neizvršenje sudskog poravnanja može voditi samo nastanku novog obligacionog odnosa koji se zasniva prouzrokovanjem štete pričinjene poveriocu neizvršenjem obaveza utvrđenih sudskim poravnanjem. _šteta mora predstavljati gubitak u imovini poverioca koji je nastao skrivljenom radnjom dužnika.
Ona se može iskazati i u visini novčane protivvrednosti nepokretnosti koje su bile predmet sudskog poravnanja. U tom slučaju se visila pričinjene štete mora utvrditi primenom odredbe člana 189. st. 2. ZOO, odnosno po važećem tržištu cenama; vreme presuđenja. Osim toga, iz činjeničnog stanja proizilazi da je tužiocu dosuđena novčana protivvrednost nekretnina koje je on već prodao i naplatio od trećeg lica. U tom slučaju namirena je i novčana vrednost dugovanih nekretnina tužiocu.
To ukazuje da u odnosu na te nekretnine njegova imovina nije umanjena. Iz tog razloga pogrešno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac ima pravo da zahteve isplatu novčane naknade nekretnina iako je iste već naplatio od trećeg lica.
Kako su nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava propustili da utvrđe bitne činjenice za odluku o tužbenom zahtevu, to je ovaj sud primenom člana 395. st. 2. ZPP ukinuo drugostepenu odluku i prvostepenu presudu u delu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U ponovnom postupku sud će utvrditi da li je nemogućnost izvršenja sudskog poravnanja parničnih stranaka posledica skrivljene radnje tuženog. Ukoliko se utvrdili da je tuženi onemogućio izvršenje obaveze iz poravnanja sud će utvrditi da li je i u kom iznosu zbog toga umanjena tužiočeva imovina. To podrazumeva obavezu suda da visinu pričinjene stvarne štete tužiocu utvrdi u visini novčane protivvrednosti dugovanih nekretnina iz poravnanja po važećim tržišnim cenama u vreme presuđenja. Predmet takvog zahteva može biti samo novčana protivvrednost nekretnina koje nisu predate tužiocu, a i ne nekretnina koje je tužilac sam otuđio i naplatio od trećeg lica. Saglasno tako dopunjenom činjeničnom stanju doneće se i odgovarajuća odluka o tužbenom zahtevu.