SiriusLex

Mr Dragan Ilić

 

ALKOHOLEMIJA I VOZAČKE SPOSOBNOSTI

 

Uticaj alkohola na ljudski organizam i njegove višestruke posledice zbog tog uticaja, proučavao je veliki broj stručnjaka iz raznih naučnih disciplina. Takvo multidisciplinsko proučavanje ovog interesantnog problema, naročito tokom

Nekoliko poslednjih decenija, doprinelo je da je da objavljen veliki broj stručnih i naučnih radova. Tako su dobijena nova i proširena ranija saznanja o štetnim efektima alkohola na ljudsko zdravlje, život i materijalno bogatstvo. Intenzivni razvoj industrijalizacije, a posebno saobraćaja, nije praćen odgovarajućim kritičkim odnosom prema zloupotrebi alkohola. Medjutim, alkohol je uzimao i sve više uzima neslućen broj ljudskih života, narušava ljudsko zdravlje i uništava materijalna dobra. Da bi se sa jasnoćom moglo govoriti o alkoholu u saobraćajnoj delinkvenciji, neophodno je učiniti kraći osvrt na njegov istorijat, osobine i zbivanja u organizmu pod njegovim dejstvom.

Može se reći da je reč alkohol izvedena od arapske reči "al-kohol", kako se nazivao veoma fini prašak antimonijskog sulfida, koji su žene starog istoka upotrebljavale za dobijanje lepšeg tena lica i sjaja u očima. Sam naziv alkohol obuhvata više vrsta sličnih, ali po načinu dobijanja, poreklu i dejstvu na ljudski organizam različitih jedinjenja.

Alkoholizam predstavlja složen ne samo mediko-biološki, već i socijalni problem. Pojam "alkoholizam" do danas nije precizno i uže sadržajno odredjen, već u njegovoj upotrebi još uvek vlada odredjena zbrka u označavanju osnovnih pojmova, kao što su: alkoholizam, hronični alkoholizam, pijanstvo, hronična alkoholna intoksikacija, alkoholna bolest, zloupotreba alkohola itd. Medjutim, u svakodnevnom životu pod pojmom alkoholizam, podrazumeva se duža, stalna ili povremena upotreba alkohola sa sledstvenim narušavanjem zdravlja i alkoholisanost organizma kao faktor delinkvencije.

Problem alkoholizma, uočen je najpre na planu kriminaliteta, što se vidi iz krivično-pravnih propisa kod antičkih država.[1]

Na zakonodavstvo toga doba, uticala su različita mišljenja državnika, filozofa i pravnika, pa se alkoholizam različito kažnjavao, uglavnom prema autoritativnoj i spiralističkoj koncepciji. Prema autoritativnoj koncepciji, pijanog izvršioca krivičnog dela treba kazniti dvostruko strože od izvršioca koji je to delo izvršio u treznom stanju. Dok prema spiralističkoj teoriji, pijanstvo se smatralo kao olakšavajuća okolnost. Ove različite koncepcije primenjivala su i srednjevekovna zakonodavstva. Problem pijanstva ne tretira se na jedinstven način ni u modernom zakonodavstvu, koje se razvija u XIX veku, a te se razlike kreću od neuzimanja u obzir alkoholisanosti kao posebnog kriminogenog uzročnika, pa preko olakšavajućih okolnosti, sve do posebnog kažnjavanja samog akta pijanstva.[2]

U savremenom zakonodavstvu, borba protiv alkoholičarskog kriminaliteta je pooštrena primenom kazni, ili i putem mera bezbednosti. U svetu a i kod nas, odgovarajući državni organi i institucije preduzimaju niz preventivno-represivnih mera, kao što su: prosvetno-kulturne, socijalno zdravstvene, ekonomske, pravne i druge, u cilju da se alkoholizam i druge narkomanije spreče i suzbiju.

Nije poštedjena gotovo ni jedna čovekova aktivnost, pa ni saobraćaj od alkoholizma, kao veoma značajnog socio-medicinskog problema. Saznanja o alkoholisanosti u saobraćaju ukazuju na negativan uticaj alkohola na psiho-fizičku sposobnost vozača i ponašanje u saobraćaju. Mnogi teoretičari zastupaju i imaju usaglašeno mišljenje i zapažanje da je alkoholisanost gotovo najveći vinovnik saobraćajnih nesreća, te da bi se morale poznavati njegove osnovne osobine i dejstva radi efikasnije borbe protiv alkoholizma.

Alkoholi koji najčešće čine glavni sastavni deo alkoholnog pića, pripadaju grupi zasićenih jednohiroksilnih alkohola. Odgovarajući naziv za alkoholni napitak je etil alkohol, ili tačnije etanol, zbog toga on ima dominantnu ulogu u alkoholizmu uopšte.

Zbog izuzetno široke upotrebe alkoholnog pića, pod nazivom alkohol, uobičajeno se podrazumeva etil-alkohol. Ekonomski interes u proizvodnji alkoholnih pića, sam je sebi svrha, a u suprotnosti je sa većim interesima čovečanstva. Problem konzumiranja alkoholnih pića, po stalnom porastu, po svojoj ozbiljnosti i težini, još više zabrinjava obuhvatanjem svih slojeva društva i svih uzrastnih grupa. Medjutim, danas su alkoholna pića postala obavezni sastavni deo svih ceremonijala, najraznovrsnijih privatnih i društvenih skupova, dogovora, susreta i zdravica. Raznovrsni motivi konzumiranja alkoholnih pića potiskuju iz svesti posledice koje alkohol donosi bilo kao akcidentogeni faktor, bilo kao neposredni ili posredni uzročnik narušavanja ljudskog zdravlja.

Alkohol iz pića dospeva u krv, a zatim u sve organe i tkiva, taj proces naziva se resorpcija, a njegovo izbacivanje naziva se eliminacija.

Resorpcija alkohola zavisi od više faktora, kao što su: anatomsko-fiziološko stanje sluzokože digestivnog trakta, vrste i jačine alkoholnog pića, konzumiranja alkoholnog pića na prazan ili pun želudac, vrste unete hrane itd. U proseku resorpcija alkohola uzetog na prazan želudac završi se za 30-60 minuta, a redje do 90 minuta. Manja količina jakog alkoholnog pića uzeta na prazan želudac brže se resorbuje, pošto se iz pića 1 gram alkohola resorbuje za 0,5 do 1,5 minuta. To znači da bi se alkohol iz jedne popijene čašice vinjaka u kojoj ima 12 gr alkohola resorbovao u celosti za 6-18 minuta.[3]

Brzina resorpcije alkoholnog pića unetog posle unošenja obilne količine hrane, na pun želudac, jako je usporena, a time i početni nadražaj na
moždane ćelije je postepen u početnoj fazi resorpcije. Veća količina unete hrane i to mlečnih proizvoda, kao što su punomasni sir i kajmak, zatim sardine, rovita jaja i sl. usporavaju resorpciju zbog impregniranja želudačne sluzokože mastima, te resorpcija može biti produžena na 2-3 sata, a retko i na 3,5 sati. Pored usporene resorpcije, veća količina hrane dovodi do privremenog ili stalnog "
resorpcionog deficita", naročito kod manje koncentrovanih pića, kao što su pivo ili vino. Privremeni deficit je ona količina alkohola koja se privremeno vezala za hranu, pa kroz naknadnu resorpciju, kako se hrana vari prodire u krv i približno nadoknadjuje količinu alkohola koja se ne apsorbuje, već se sa ostacima svarene hrane izbaci napolje. Samtra se da je ova vrsta stalnog deficita veoma značajna i da on može izneti do 1/3 konzumiranog alkohola. Dakle, jasno je da usporena resorpcija i deficit alkohola doprinose ne samo postepenom delovanju alkohola na moždane ćelije, već i manjoj koncentraciji alkohola u krvi iz popijenog alkoholnog pića, a time i postepenom i kasnijem izražavanju simptoma alkoholisanosti.

Razgradnja i eliminacija resorbovanog alkohola vrši se:

q     oksidacijom alkohola u jetri,

q     eliminacijom alkohola preko disajnih organa,

q     eliminacijom alkohola preko mokraćnih puteva i

q     eliminacijom alkohola preko kože, odnosno znojnih žlezda.

Razgradnja alkohola u jetri i njegova eliminacija preko organa za disanje, mokraćom i znojenjem u zavisnosti je od koncentracije alkohola u krvi, stanja i sposobnosti jetre kao i drugih činilaca. Zapravo brzina eliminacije alkohola iz ljudskog organizma je dosta različita i u zavisnosti je od mnogih faktora. Medjutim, mnogi autori smatraju da se alkohol eliminiše iz ljudskog organizma u principu oko 0,15 gram-promila u toku jednog časa. Ovaj faktor je veoma značajan u pravosudnoj praksi i to u slučajevima odredjivanja koncentracije alkohola u krvi nekoliko časova posle izvršenja krivičnog dela, što se dešava u saobraćajnoj delinkvenciji.

Upravo, ukoliko se odredi koncentracija alkohola u krvi učinioca krivičnog dela nakon nekoliko časova posle izvršenja krivičnog dela, pomoću označenog faktora, moguće je izračunati količinu alkohola u krvi u vreme izvršenja krivičnog dela. Za odredjivanje koncentracije alkohola u krvi koja je bila u vreme saobraćajnog udesa, a pri uzimanju krvi na alkoholemiju nakon nekoliko časova posle udesa. Lukić i Pejaković preporučuju sledeću formulu koja je u obeležavanju pojednostavljena:

 

A = B + C x t

 

"A" označava koncentraciju alkohola u krvi u vreme izvršenja krivičnog dela, odnosno saobraćajnog udesa.

"B" označava koncentraciju alkohola u krvi u vreme uzimanja krvi na pregled.

"C" označava konstantu ili faktor eliminacije alkohola.

"t" označava proteklo vreme od delikta do uzimanja krvi na alkoholemiju.[4]

Svakako da je poznavanje procesa resorpcije i eliminacije alkohola od izuzetne važnosti, ne samo za lekara forenzičara, već i za pravnika pri rešavanju pravnih sporova u vezi sa stanjem akutne alkoholisanosti. Ovaj značaj leži posebno u odredjivanju važnih pravno relevantnih momenata u odredjivanju stepena alkoholisanosti u momentu delikta i na bazi količine popijenog alkoholnog pića. Ovo zbog toga, što se skoro redovno krv na analizu uzima satima posle učinjenog delikta, te nadjena koncentracija alkohola u krvi predstavlja stanje alkoholisanosti u vreme vadjenja krvi, a ne u vreme izvršenja dela. S druge strane, često nedostaju bilo kakve analize ili lekarski pregledi, te je pravnik nužno upućen da na bazi prikupljenih podataka po konzumiranju alkohola traži veštačenje alkoholisanosti kod počinioca dela. Sem toga, pravnik mora poznavati bar osnovna dejstva alkohola na ljudski organizam da bi razrešenje pravnog pitanja u vezi sa akutnom alkoholisanošću mogao racionalno i ispravno ispitati i rešiti na najpravedniji način.

Bez obzira što alkohol deluje na sve ćelije organizma, ipak dominantno je njegovo štetno dejstvo na nervne ćelije, dovodeći do čitavog kompleksa poremećaja centralnog nervnog sistema. U tome se sastoji osnovni značaj alkohola kao kriminogenog faktora, naročito u saobraćajnoj delinkvenciji, s toga postoji potreba kraćeg osvrta na poremećaje centralnog nervnog sistema pod dejstvom alkohola.

Ma koliko da nije definisan način štetnog delovanja alkohola na centralni nervni sistem, izvesno je da dugotrajna upotreba alkohola narušava funkciju mozga, dovodi do različitih oboljenja i poremećaja naročito psihe. Biološka pomeranja ličnosti bivaju praćena karakterističnim reakcijama na unošenje alkohola i njegovo izlučivanje. Svakodnevna upotreba alkohola kao rezultat navike, dovodi alkoholičara u takvo psihičko i socijalno izvrnuto stanje da on više ne vodi računa o posledicama za sebe lično, za svoju porodicu, za svoj položaj u društvu i za druge ljude. Dominaciju želje za alkoholnim pićem nad ljudskom psihom najjasnije opisuje Džek London, kada navodi: "..... moj mozak nije bio u stanju da misli o bilo čemu, osim jednog da se tamo, u drugom kraju sobe u vinskom podrumu nalazi "ječmeno zrno" .....". Dakle, alkoholizam je bolest centralnog nervnog sistema koja za sobom povlači ozbiljna oboljenja i drugih organa, koja ozbiljno ugrožavaju zdravlje i ljudski život.

Promene kod akutne alkoholisanosti ne moraju potpuno i u svakom slučaju odgovarati visini koncentracije alkohola u krvi, jer su te promene kako u kvantitativnom, tako i u kvalitativnom smislu zavisne od mnogih faktora. S toga je apsolutno tačna šematizacija alkoholisanosti nemoguća, već se svaki slučaj mora
posebno medicinski i pravno sagledavati sa aspekta njegovih individualnih osobina i spoljašnjih faktora.

Pojedine osobe mogu biti urodjeno ili stečeno preosetljive na alkohol, povremeno ili trajno. Izrazite simptome pijanstva pri malim količinama alkohola
mogu ispoljavati deca, jako stare osobe, osobe posle povrede mozga, epileptičari, osobe sa histeričnim psihozama, žene u trudnoći ili menstruacinoj fazi, hronični alkoholičari u kasnom stadijumu itd. Suprotno tome, osobe priviknute na alkohol ispoljavaju slabije simptome poremećenosti i pri većim koncentracijama alkohola u krvi. Sem toga, simptomatologija pijanstva pod istim koncentracijama alkohola je slabije izražena u hladnim danima i velikoj vrućini. Nagle promene temperature u stanju alkoholisanosti, npr. često prelaženje u hladne i tople prostore, pojačavaju dejstvo alkohola.

Tako se na osnovu prosečne koncentracije alkohola u krvi i njima odgovarajuće kliničke slike uopšte, sa aspekta saobraćajne delinkvencije, svi poremećaji koji nastaju pod dejstvom alkohola na organizam mogu svrstati u tri osnovne grupe: Poremećaj strukture ličnosti, poremećaj percepcije i psihomotorike i poremećaj funkcije čulnih organa. Ove poremećaje mnogi autori uklapali su u različite brojčano izražene šeme stepena alkoholisanosti, ali čini se najviše je upotrebljavana takozvana srednja šema, koja se sagledava i ovom prilikom.

Do 0,5 promila alkohola u krvi, struktura ličnosti počinje se menjati, ali ne primetno. Najčešće se to izražava u povećanju euforije i raspoloženja. Tim pre dolazi do ovoga ako se alkohol iz praznog želudca brzo resorresorpcionoj fazi, nego što je u sporijoj resorpciji u fazi eliminacije. Pri ovoj koncentraciji mogu se sresti prvi netačni i nekoordinisani pokreti, te time i nekvalitetno izvodjenje komplikovanih pokreta i radnji. Oštrina vida slabi, pa čak i pojava nistagmusa može se zapaziti i pri ovoj koncentraciji, a kod nekih osoba moguća je i pojava duple slike. Može doći i do sniženja praga sluha, usled čega se promene zvuka ne zapažaju kao u treznom stanju.

U teoriji i praksi je prihvaćeno mišljenje da se ne može odrediti donja granica procenta alkoholisanosti koja bi vozača činila očigledno nesposobnim za bezbednu vožnju. Naše pozitivno zakonodavstvo ne sankcioniše ni kao prekršaj upravljanje motornim vozilom sa procentom alkoholisanosti do 0,5 promila. Prema tome, i sa aspekta prakse i sa aspekta nauke, može se sa sigurnošću konstatovati da procenat alkoholisanosti do 0,5 promila ne čini vozača nesposobnim za bezbednu vožnju. Naša praksa ne poznaje slučaj da je vozač u alkoholisanom stanju, sa procentom alkoholisanosti do zaključno sa 0,5 promila, od strane suda ocenjen kao očigledno nesposoban za bezbednu vožnju.

Pri koncentraciji alkohola u krvi od 0,5-1,5 promila dolazi do intenzivnijeg narušavanja funkcije mozga. Počinje se gubiti kontinuitet misli, subjektivne procene i osećaj sve više potiskuje objektivnost, počinje se gubiti samokontrola, pojačava se sugestibilnost i emocionalnost, sve je izraženija razdražljivost, opadaju i druge intelektualne funkcije i moći zapažanja, subjektivno osećanje ličnih sposobnosti često rezultira brzim i bravuroznim vožnjama, jer sve više raste samopouzdanje a slabi samokontrola. Menja se sposobnost ličnosti da u odredjenoj situaciji zapazi i primi pojedinačne elemente i objedini ih u jednu doživljenu celinu. Iz takve percepcije proizilaze najrazličitije motorne reakcije organizma sa znatnim promenama kvaliteta. Povećava se opšti poremećaj koordinacije pokreta i sve je češća nekoordiniranost izmedju percepcije i psihomotorike. Poremećaj motorike je tako očigledan da se u hodu može primetiti ataksija i nekoordiniranost pokreta, a pri vožnji ovi poremećaji su još izrazitiji, te brzo dolazi do udesa. Pri ovim koncentracijama, alkoholni nistagnus se može pojaviti u trajanju od 1-15 i više sekundi. Osetljivost rožnjače se smanjuje za oko dva puta a javlja se i proširenje zenica. Oslabljena je sposobnost adaptacije na svetlost i tamu, a slabi sposobnost za raspoznavanje boja. Čulna zapažanja su često pogrešna i sa mogućom pojavom iluzija. Može se uopšte reći da vid slabi i kasni za oko 30%, sluh za oko 40%.

Koncentracija alkohola u krvi izvršioca saobraćajne nezgode sa procentom od 0,5-1,5 promila alkohola, najčešće se sreće u sudskoj praksi. U ovoj granici alkoholisanosti, s obzirom na sve napred navedeno, sudovi su dužni da u svakom konkretnom slučaju, u zavisnosti od propusta u vožnji ocenjuju da li je vozač bio očigledno nesposoban za bezbednu vožnju. Sudska praksa je različita pri utvrdjivanju očigledne nesposobnosti za bezbednu vožnju, a obzirom na procenat alkoholisanosti. Sasvim je ovo normalno, jer i uticaj alkohola kod različitih osoba je različit i individualan. Okružni sud u Nišu u svojoj presudi K. 58/81, našao je da je vozač šlepera sa koncentracijom alkohola u krvi od 0,66 promila do 0,91 promila bio očigledno nesposoban za bezbednu vožnju. Ovakvo stanovište prvostepenog suda prihvatio je i Vrhovni sud Srbije, koji je potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije u presudi Kž. 367/84, zauzeo je isto stanovište, kada je vožnju vozača sa koncentracijom alkohola od 0,97 promila okvalifikovao kao očiglednu nesposbnost za bezbednu vožnju, a u obrazloženju je naveo: "Ne može se prihvatiti ni navod žalbe da je koncentracija alkohola u krvi optuženog bila tako mala da se ne može zaključiti da je on bio očigledno nesposoban za bezbednu vožnju. Ovo iz razloga što je otpornost organizma na alkohol individualna stvar, a kod optuženog je pri neposrednom pregledu koji je izvršen tri sata i četrdeset minuta posle udesa, konstatovana laka nesigurnost u hodu, na osnovu čega je prvostepeni sud pravilno zaključio da je optuženi sa dozom od 0,97 promila alkohola u krvi bio nesposoban za bezbednu vožnju".

U pogledu vinosti Vrhovni sud Srbije u istoj presudi navodi:

"Pravilno je prvostepeni sud zaključio i da je optuženi postupio sa eventualnim umišljajem i obzirom da je optuženi u alkoholisanom stanju upravljao vozilom, a kao vozač je znao da u takvom stanju može izazvati saobraćajnu nezgodu, našta je vozeći u uslovima noćne vožnje 90 km na čas i pristao, držeći olako da do teže posledice neće doći, ali je ona, u konkretnom slučaju nastupila tako što je jedan njegov saputnik izgubio život".

Pitanje očigledne nesposobnosti za bezbednu vožnju je pravna kategorija i odgovor da li je neko očigledno nesposoban za bezbednu vožnju može dati samo sud. Ovaj stav proizilazi iz odluke Saveznog suda Kzs-59/79 i Vrhovnog suda Srbije Kž. 1228/78, koji navode da je sud obavezan da navede i utvrdi sve
okolnosti koje su od značaja za ocenu sposobnosti vozača za bezbednu vožnju i na osnovu toga izvede pravilan zaključak da li postoji očigledna nesposobnost za bezbednu vožnju. Dakle, utvrdjivati očiglednu nesposobnost za bezbednu vožnju zbog alkoholisanosti znači utvrditi da li su propusti u vožnji u uzročnoj vezi sa alkoholisanošću vozača.

U svojoj presudi K-58/81, Okružni sud u Nišu navodi:

"Radi utvrdjivanja uzročnosti izmedju propusta u vožnji optuženog U.F. i alkoholisanosti istog, utvrdjeni su i drugi postupci u vožnji optuženog i to: na mestu gde je došlo do nezgode važi opšte ograničenje brzine na 60 km na čas. Optuženi je prema priznanju u zapisniku kod istražnog sudije prilikom prvog saslušanja izjavio da je vozio oko 70 km na čas na odstojanju iza šlepera, koji se kretao iza njega, na oko 30 metara. Imajući u vidu ove dve činjenice i činjenicu da je optuženi neposredno pre nezgode vozio kroz tunel koji je saobraćajnim znakom vidno obeležen da je visina 4,20 metara, a znajući da je njegovo vozilo visine 4 metara, sud nalazi da su ovi propusti prethodili prelasku na levu saobraćajnu traku, tj. vožnju sredinom tunela. Naime, kako je to utvrdjeno zapisnikom o uvidjaju, vozilo optuženog je visoko 4 metara, a tunel je visok 4,20. Pri brzini od 70 km na čas, a imajući u vidu visinsku razliku izmedju vozila i tunela, sud nalazi da je vožnja sredinom tunela uslovljena napred navedenim propustima, u vožnji optuženog. Svi napred konstatovani propusti i nepropisnosti u vožnji optuženog su, prema nalazu suda, posledica vožnje u alkoholisanom stanju pripitosti. Naime, sud prihvata nalaz i mišljenje veštaka R.J. o dejstvu nadjene količine alkohola kod normalnih osoba, pa samim tim i kod optuženog".

Medjutim, iako su sudovi dužni da postupaju ovako, u praksi se nailazi i na drugačija postupanja. Tako, u nekim slučajevima sudovi ne daju obrazloženje o očiglednoj nesposobnosti za bezbednu vožnju i ne izvodi se dokaz veštačenjem kako npr. koncentracija alkohola od 1,58 promila utiče na vozača, već se polazeći od činjenice da je ovakva koncentracija utvrdjena zapisnikom o utvrdjivanju stanja alkoholisanosti smatra dovoljna sama za sebe i da kao takva ukazuje na očiglednu nesposobnost za bezbednu vožnju. Medjutim, ovakav stav je pogrešan i takve presude se u drugostepenom postupku ukidaju i prvostepenom sudu se nalaže da je obavezan da utvrdi i u presudi obrazloži stanje očigledne nesposobnosti za bezbednu vožnju.

Suprotno napred navedenim primerima, Vrhovni sud Crne Gore u odluci Kž. 65/79 je našao:

"Koncentracija alkohola od 1,33 promila u krvi koja je u uzročnoj vezi sa nastupelom posledicom, nije u potpunosti onesposobila optuženog za vožnju, već je negativno uticala na reflekse i sposobnost reagovanja i blagovremenog preduzimanja potrebnih radnji, te pošto nije nastupila očigledna nesposobnost za bezbednu vožnju, ostvareno je osnovno krivično delo ugrožavanje saobraćaja čl. 185 stav 1 KZ Crne Gore".

Pri koncentraciji alkohola u krvi od 1,5-2,5 promila, svest sve više i dublje zapada u izmaglicu i povremeno može da se izgubi. Gubi se svaka samokontrola i samokritika, a objektivno procenjivanje situacije nemoguće je. Tada dolazi do vremenske i prostorne dezorjentacije, izražena je dremljivost i pospanost, javlja se muka i povraćanje. Napred izneti poremećaji u ovom stepenu alkoholisanosti su mnogo izraženiji sa bitnim umanjenjem percepcije i psihomotorike. Sve češće se vide duple slike predmeta i sve je manja mogućnost razlikovanja boja a bitno je otežana adaptacija na svetlost i tamu. Sluh je oslabljen i češće je pogrešno shvatanje zvuka i zvučnih signala. Javlja se sve veća malaksalost, nestabilnost hoda i primetno teturanje.

Kao što ne postoji saglasnost o donjoj granici nesposobnosti za bezbednu vožnju, tako ne postoji saglasnost u praksi i literaturi o gornjoj granici stepena alkoholisanosti kao uzroka očigledne nesposobnosti za bezbednu vožnju.

Tako, B. Čejović navodi: "Prihvatljivo se smatra ono rešenje po kome procenat od 1,5 promila alkohola u krvi predstavlja otprilike onu granicu posle koje vozač postaje očigledno nesposobnim za bezbednu vožnju".[5]

Sa sigurnošću se ovakvo stanovište ne može ni prihvatiti, niti odbaciti, jer se većina autora, a što potvrdjuje i sudska praksa slaže da očiglednu nesposobnost za bezbednu vožnju treba utvrdjivati i kod osoba sa koncentracijom alkohola od 1,5 do 2,5 promila.

Vrhovni sud Crne Gore u presudi Kž. 178/78, nalazi da koncentracija alkohola u krvi d 1,84 promila nije okrivljenog u tom krivičnom predmetu učinila očigledno nesposobnim za bezbednu vožnju.

S toga, ovaj kao i drugi primeri sudske prakse ukazuju da je utvrdjivanje očigledne nesposobnosti za bezbednu vožnju pravno, ali i konkretno faktičko pitanje, koje se razlikuje od jedne do druge individue.

Pri koncentraciji alkohola u krvi od 2,5-3,5 promila dolazi do sve češćeg i dužeg prekida svesti, dolazi do nemogućnosti toka misli i bitno oslabljenog zapažanja, koncentracije i pažnje. Percepcija svih zapažanja se povremeno u potpunosti gubi, javlja se često mučnina i povraćanje, zatim duboki san, a kod nepriviknutih na alkohol dolazi i do kome. Javlja se psihomotorna i muskulomotorna uzetost. Ataksija je u toj meri izražena da pri hodu nastaje nestabilnost, teturanje i posrtanje. Skoro redovno vide se duple slike predmeta a i skoro redovno postoji neraspoznavanje boja i znakova. Zvuk i zvučni signali se ili ne čuju ili se pogrešno shvataju. Čulne funkcije su toliko oslabljene da se odvijaju tako usporeno kao u snu.

Ukoliko se uzme da je granica alkoholisanosti izmedju 1,5 do 2,5 promila alkohola u krvi ona u kojoj treba utvrdjivati očiglednu nesposobnost za bezbednu vožnju, što se može prihvatiti kao osnovano, u tom slučaju granicu iznad 2,5 promila alkohola treba smatrati kao gornju granicu. U odnosu na gornju granicu, kada je u pitanju alkoholisanost iznad 2,5 promila, sudsko-medicinska i sudsko-psihijatrijska nauka stoje na stanovištu da svaka osoba, koja upravlja vozilom u stanju teške opijenosti kojoj odgovara koncentracija alkohola u krvi od
2,5 do 3,5 promila, može se konstatovati da je apsolutno nesposobna za bezbednu vožnju.

Sa drugačijim naučnim shvatanjem ili pak sudskom odlukom, nismo se sreli ni u literaturi a ni u praksi.

Koncentracija alkohola u krvi preko 3,5 promila dovodi do tipičnog toksičnog stanja organizma, koje se u zavisnosti od osobe i od visine koncentracije može završiti smrću.

Dakle, teška opijenost je veći stadijum od očigledne nesposobnosti za bezbednu vožnju, a koncentracija alkohola iznad 3,5 promila je toksično stanje i mnogo veći stepen nesposobnosti od teške opijenosti. Ovaj stepen alkoholisanosti, kao i teška opijenost mogu biti samo interesantni za ocenu umišljaja optuženog u odnosu na činjenicu da je znao da mu predstoji vožnja.

Navedena uopštena šema akutne alkoholisanosti morala bi pretrpeti manja ili veća odstupanja u pojedinim konkretnim slučajevima. Neophodno je navesti da se prag pojedinih simptoma pijanstva može povisiti kod osoba naviknutih na alkohol i obratno, kod nenaviknutih sniziti. Takodje, mora se imati u vidu da alkohol i u koncentraciji do 0,5 promila može imati negativno dejstvo na efikasnost u vožnji, čak i kod osoba koje su tolerantne na alkohol, u slučaju da se alkohol konzumira pod odredjenim nepovoljnim okolnostima.

S tim u vezi, svaka šematizacija alkoholisanosti samo je orjentaciona, sa najčešćim pojavama simptoma akutne alkoholisanosti, ali ne i precizna, niti važeća za svaki konkretan slučaj, te se svaki slučaj alkoholne delinkvencije mora posebno sagledavati u kontekstu svih za to relevantnih činilaca.

U vezi sa alkoholisanošću vozača, izvršeno je istraživanje na području Braničevskog okruga sa sedištem u Požarevcu, te su proučeni odredjeni podaci koji se odnose na uticaj alkohola kao uzroka saobraćajnih nezgoda i njegove zastupljenosti u strukturi krivičnih dela, podaci su se odnosili na uticaj alkohola kao izazivača saobraćajnih nezgoda (period 1988-1993. godina) koji se odnose na utvrdjeno stanje alkoholisanosti vozača hemijskom analizom krvi na alkohol, ili lekarskim pregledom, a gde istražnim radnjama drugi uzroci nezgode nisu utvrdjeni, te je zaključeno da je broj saobraćajnih nezgoda izvršenih pod uticajem alkohola predstavlja osobe kod kojih je alkoholemija bila uzrok saobraćajnih nezgoda, i dolazi se do zaključka da je broj ovih saobraćajnih nezgoda u opadanju. Tako, po procentualnoj zastupljenosti alkoholizam kao uzrok saobraćajnih nezgoda kretao se za istraživani period u proseku od 10,4%.[6] Isto tako, uočljivo je da je alkoholizam na ovom području kao uzrok saobraćajnih nezgoda na drugom mestu, odmah iza nepropisne vožnje.

Može se reći da je alkohol, ne samo neposredni, već i posredni vinovnik saobraćajnih nezgoda. Oboleli alkoholisani vozači amateri u konkretnoj
situaciji ispod 0,5 promila, alkoholisani putnici i pešaci, biciklisti i dr. čine širok krug u javnom saobraćaju, što problem alkoholizma čini mnogo ozbiljnijim od statistički prikazanih, kao osnovnog i glavnog uzroka saobraćajnih nezgoda.

Takodje, prilikom istraživanja došlo se do podataka da su vremenske i atmosferske prilike u kojima su se dogodile saobraćajne nezgode gde je uzrok alkoholisanost, najveći broj saobraćajnih nezgoda dogodio se pri suvom i vedrom vremenu, zatim pri suvom i oblačnom vremenu, pa tek iza toga prilikom loših vremenskih uslova. Izvesno je da se ovakvo stanje poklapa sa drugim uzročnicima saobraćajnih nezgoda, što je najviše vezano za brzu vožnju.

Uopšte uzev, najveći broj izvršenih krivičnih dela protiv javnog saobraćaja gde je u pitanju alkoholizam zauzima drugo mesto, odmah iza nepropisne vožnje. Treba imati u vidu da alkoholisani vozači u slučajevima kada nemaju ozbiljnije povrede i veće materijalne štete i ne prijavljuju takve saobraćajne nezgode, koje se ne evidentiraju ili pak u onim slučajevima kada vozači u alkoholisanom stanju pobegnu sa mesta dogadjaja do otrežnjenja. Osim toga, stanje mamurluka u kome nema alkohola u krvi, ili ga pak ima u malim količinama, a koje se samo izuzetno retko verifikuje, često je značajan uzrok saobraćajnih nezgoda sa različitim posledicama.

Inače, uzev uopšte alkoholizam se ističe kao izuzetno značajan uzrok saobraćajnih nezgoda, kako u domaćoj, tako i u stranoj literaturi.

Cilj ovoga rada nije bio samo faktografski prilaz odredjenih činjenica, već odredjeni pokušaj da se doprinese iznalaženju preventivnih i drugih mera radi suzbijanja alkoholizma.

Izvesno je da je alkoholizam društveno opasna pojava, te mu sa tog stanovišta i treba prilaziti. Poznavanje i proučavanje uzroka ove štetne društvene pojave omogućava preduzimanje neophodnih mera da do te pojave ne dodje i da se time što više izbegne borba sa posledicama tako opasne društvene pojave.

Konačno, može se zaključiti da se protiv ove, jedne od najopasnijih pojava društvo treba boriti svim za to raspoloživim sredsvima, imajući pri tome u vidu opasnosti koje sa sobom nosi alkoholizam vozača.

 

 

U Žagubici, 03. februara 1997. godine mr Dragan Ilić

 

SiriusLex

Postavqeno na Sajt

16.12.2001. godine

Broj reči

4253

Na vrh strane

Rad pripremio za sajt Jovan Stanojević

 



[1]. Ljubiša Jovanović: Alkoholizam i kriminalitet u Beogradu, Univerzitet u Nišu, 1971. godine, str. 253.

[2]. Ljubiša Jovanović: op. cit. str. 259.

[3]. M. Lukić i V. Otašević: Značaj alkohola, zamora, medikamenata i oboljenja u saobraćaju na putevima, "Gradina", Niš, 1973. godine, str. 33.

[4]. Božidar Krstić: Sudska psihijatrija, "Litopapir",Čačak, 1990. godine, str. 129-130.

[5]. Bora Čejović: Krivično pravo u sudskoj praksi, posebni deo, Druga knjiga, Jugoslovenski zavod za produktivnost rada, Beograd, 1986. godine, str. 919.

[6] D. Ilić, Teška dela protiv bezbednosti javnog saobraæaja, magistarska teza, Pravni fakultet Kragujevac, 1995. godine, str. 125.