SiriusLex

Dragan Ilić

APSTRAKTNA OPASNOST
I NJENI KRIVIČNO PRAVNI ASPEKTI, SA OSVRTOM NA KRIVIČNA DELA PROTIV BEZBEDNOSTI JAVNOG SAOBRAĆAJA

Apstraktna opasnost postoji, ako opasnost nije nastupila za neko pravno dobro, ali je uopšte uzev mogla da nastupi. To bi bio slučaj ako, na primer čuvar ostavi nemoćno lice na drumu, pa ni jedna kola nisu drumom naišla u vreme dok je nemoćno lice bilo bez čuvara.[1] Dakle, to je posredna mogućnost da dodje do povrede zaštićenog dobra. Ona se definiše i kao mogućnost da se jednom radnjom stvarno prouzrokuje opasnost za izvesno dobro, ali u konkretnom slučaju ta opasnost nije nastupila.[2]

Prema Lj. Jovanoviću, apstraktna opasnost postoji onda kada opasnost nije nastupila za neko dobro, ali je postojala izvesna mogućnost da nastupi, to jest apstraktna opasnost postoji kad posledica nije bila verovatna ali je bila moguća.[3]

Krivična dela apstraktne opasnosti su apstraktna dela ugrožavanja. Kod ovih krivičnih dela, radnja krivičnih dela je po svojoj prirodi takva, da je podobna da prouzrokuje stvarnu opasnost iz koje može rezultirati povreda nekog pravnog dobra. Znači, bez obzira na činjenicu što do stvarne opasnosti nije došlo, sama radnja je takva da je verovatnoća za nastupanje opasnosti prema svim iskustvenim pokazateljima veoma realna.

Ono što je bitno kod ovih krivičnih dela je što se ovde radi o apsolutnoj pretpostavci opasnosti, tako da se ne može dokazivati da, u konkretnom slučaju, mogućnost povrede uopšte nije nastupila. Ovakav stav se pravda time, što je kod ovih krivičnih dela opasnost samo zakonodavni motiv inkriminacije, pa se apsolutno (neoborivo) pretpostavlja da je opasnost mogla nastupiti, čim je izvršena radnja krivičnog dela.[4]

S toga, kod krivičnih dela ugrožavanja sa apstraktnom opasnošću, opasnost nije sastavni deo bića krivičnog dela, pa se i ne dokazuje njeno nastupanje, već je dovoljno samo izvršenje radnje.

I apstraktna i konkretna opasnost, po svojoj prirodi, isto, i jedna i druga predstavljaju mogućnost oštećenja ili uništenja zaštićenog pravnog dobra. Razlika izmedju ove dve opasnosti je samo u kvalitetu, odnosno identitetu ispoljavanja. Ukoliko je intenzitet opasnosti niži, to jest ukoliko je stepen verovatnoće za nastupanje povrede manji, radi se o apstraktnoj opasnosti. Sa porastom stepena verovatnoće, opasnost postaje sve realnija, tako da u odredjenom trenutku prerasta u konkretnu opasnost. Konkretna opasnost izrasta iz apstraktne i samo je njen nastavak u uzročnom lancu.

Niz problema sa kojima se čovek danas sreće doneo je savremeni život. Iako je razvitak ljudskog života rukovodjen pre svega potrebom da se stvore najpogodniji uslovi za bezbedan život i pored toga, nije sve tako. Čovekov život je svakim danom sve više ugrožen i izložen veoma brojnim i različitim opasnostima, koje se sreću u manjoj ili većoj meri, u svim oblastima života.

Davno je, i s pravom istaknuta misao da automobil nije luksuz, već samo potreba savremenog čoveka. U nizu drugih, takvih potreba i automobil je zauzeo svoje mesto. Život je postao suviše dinamičan i brz da bi se mogao zamisliti bez automobila. Kada je reč o javnom saobraćaju, stvar se, medjutim, menja i postaje mnogo komplikovanija. Razvoj železničkog, brodskog i avionskog

saobraćaja takodje sve više uzima maha. Uprkos izuzetno prisutnoj energetskoj krizi, sve se više putuje. I da taj, u ovom slučaju spoljni faktor nije stupio na scenu, kao jedan od mogućih "spasitelja", pred sve više prisutnim nesrećama, bolje rečeno često tragedijama, ljudski rod bi i dalje plaćao danas svojoj dalekovidnosti i svojoj genijalnosti u ovom domenu. Mora se reći da je uticaj ovog, novog faktora još uvek malog značaja. Opasnost postaje svakodnevni pratilac. Bez nje, današnji život je teško zamisliti. Pred takvim stanjem, ni krivično pravo nije moglo dugo ostati zatvorenih očiju. Pojam opasnosti, kao posledice, kao posledice izvsnih ljudskih radnji, sigurno je, uprkos mnogim prigovorima, zauzimao i zauzeo svoje mesto i medju odredbama krivičnog prava.

1. Pojam i vrste opasnosti kao posledice krivičnog dela

Pod posledicom krivičnog dela, podrazumeva se promena proizvedena u spoljnom svetu, koja se može pojaviti u dva oblika, kao povreda i kao ugrožavanje. Povreda označava posledicu krivičnog dela kod koje se promena u spoljnom svetu sastoji u uništenju ili oštećenju nekog pravnog dobra. Ugrožavanje označava onu posledicu krivičnog dela kod koje se promena u spoljnom svetu sastoji u stvaranju opasnosti, odnosno mogućnosti da se prouzrokuje povreda.

Dok je pojam povrede, kao posledice krivičnog dela, sam po sebi jasan, dotle u pogledu prirode i značaja ugrožavanja, u teoriji krivičnog prava, ne postoji potpuna saglasnost. Naime, u vezi sa ovim pitanjem, postoje dva različita shvatanja: objektivno i subjektivno.[5]

Po subjektivnom shvatanju, moguće je da sa izvršenjem neke radnje nastupi neka promena (dejstvo) u spoljnom svetu, ako se prema iskustvu može očekivati da će doći do povrede. Prema tome, za razliku od objektivnog shvatanja, gde se radi samo o nastupanju ili nenastupanju povrede (o povredi kao isključivoj vrsti posledice krivičnog dela), sa subjektivnog gledišta, i opasnost može da postoji kao vrsta posledice krivičnog dela, što znači da i mogućnost proizvodjenja povrede može biti izvesna promena u spoljnom svetu, odnosno vrsta posledice krivičnog dela. S tim u vezi, može se reći da postoje izvesne radnje koje se, posmatrane objektivno, pojavljuju kao opasne, jer se javljaju kao pojave koje su podobne uopšte, prema opštem iskustvu da proizvedu izvesnu promenu u vidu povrede.

Tako, kod krivičnog dela uništenje, oštećenje ili uklanjanje znakova kojima se upozorava na opasnost, iz člana 192 KZ RS, već samo uništenje, oštećenje ili pak ukpanjanje navedenih znakova, može da dovede do povrede života i tela ljudi, odnosno imovine većeg obima. Stvaranje takve mogućnosti, već predstavlja izvesnu promenu u odnosu na ranije stanje kada ta mogućnost nije postojala. Dakle, i sama opasnost da se prouzrokuje izvesna povreda, predstavlja posledicu krivičnog dela u smislu izvesne promene u spoljnom svetu. U kontekstu toga, može se zaključiti da se kod krivičnih dela ugrožavanja posledica sastoji u opasnosti od nastupanja povrede, a ta opasnost može se definisati kao mogućnost za nastupanje povrede nekog pravnog dobra.

Mogućnost za nastupanje povrede nekog pravnog dobra može biti manja ili veća, može se stepenovati. Kod krivičnih dela kod kojih je mogućnost za nastupanje povrede manja, radi se o nižem stepenu opasnosti. Tako, može se dogoditi da opasnost uopšte nije nastupila, ali da je radnja krivičnog dela bila takva da je moglo doći do nastupanja opasnosti. Dakle, krivična dela ugrožavanja dele se na krivična dela konkretne i krivična dela apstraktne opasnosti.

Tako, krivična dela konkretne opasnosti, nazivaju se pravim ili konkretnim krivičnim delima ugrožavanja, kod njih opasnost za nastupanje povrede nekog pravnog dobra stvarno je nastupila, medjutim, do povrede nije došlo, ali ne zbog toga što radnja krivičnog dela nije bila podobna da proizvede tu povredu, već zbog nekih drugih okolnosti koje se nalaze van krivičnog dela i njihovog učinioca. Tako kod krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja opasnom radnjom ili sredstvom, iz člana 197 KZ RS, ako izvršilac uništi saobraćajni uredjaj koji služi bezbdnosti javnog saobraćaja i tako dovede u opasnost život ili telo ljudi, ili imovinu većeg obima, ali do povrede nekog od pravnih dobara ne dodje, jer je drugo lice blagovremeno obavestilo o nastaloj opasnosti.Kod ovih krivičnih dela neophodno je imati u vidu što kod njih opasnost ulazi u sam pojam krivičnog dela, ako nema te opasnosti, krivično delo ne postoji. Konkretna opasnost za nastupanje povrede nekog pravnog dobra mora se dokazati.

Što se tiče krivičnih dela apstraktne opasnosti, ona se nazivaju nepravim ili apstraktnim delima ugrožavanja, kod njih opasnost od povrede u konkretnom slučaju nije neposredno nastupila. Ali, preduzeta radnja takve je prirode da stvarno može prouzrokvati povredu nekog pravnog dobra. Posmatrano uopšte, ovakva radnja se (in apstracto) pojavljuje kao podobna da proizvede povredu nekog pravnog dobra. Posmatrano uopšte, ovde bi značilo na osnovu iskustva koje se zasniva na nizu istih ili veoma sličnih slučajeva. Bitno je kod ovih krivičnih dela što se radi o apsolutnoj pretpostavci opasnosti, tako da se ne može dokazivati da u konkretnom slučaju mogućnost povrede uopšte nije nastupila. Takav stav, pravda se time, što je kod ovih krivičnih dela opasnost samo zakonodavni motiv inkriminacije, te se asolutno-neoborivo pretpostavlja da je opasnost mogla nastupiti, čim je izvršena radnja krivičnog dela.

Krivična dela koja imaju za svoju posledicu opasnost za povredu nekog pravnog dobra, unela su u krivično pravo niz novih problema.

Najpre, postavlja se pitanje zašto krivični zakoni u svoje sisteme uvode krivična dela ugrožavanja i zar nije dovoljno da postoje samo krivična dela povrede, pri čemu se kažnjava i za pokušaj tih krivičnih dela? Upravo, to je suština, a i glavni prigovor pristalica stava da krivična dela ugrožavanja ne trebaju biti predvidjena u krivičnom zakonodavstvu.

U odgovoru na postavljeno pitanje, može se reći da se kod krivičnih dela ugrožavanja radi o sprpvpdjenju odredjene linije pravne zaštite: zakon ovom konstrukcijom postiže da se jedno krivično delo smatra dovršenim i pre nego što je došlo do povrede zaštićenog pravnog dobra. Kažnjavanje za dela ugrožavanja ima svoj kriminalno-politički rezon u prvom redu kao preventivna mera.[6] U tom smislu, na X Kongresu Medjunarodnog udruženja za krivično pravo, koji je održan 1969. godine u Rimu, u okviru I sekcije koja je raspravljala o krivičnim delima dovodjenja u opasnost, u zaključcima je rečeno da kažnjavanje za dovodjenje u opasnost predstavlja samo poslednje sredstvo koje će nadoknaditi nedostatke van krivičnih preventivnih sredstava i metoda.[7]

Medjutim, imajući u vidu upravo te, kriminalnopolitičke razloge koji su doveli do uvodjenja u krivično pravo ove kategorije krivičnih dela, u zaključcima koje je usvojio spomenuti Kongres, posebno je istaknuto da zakonodavna politika koja zasniva krivičnu odgovornst za samo izazivanje opasnosti, nije suprotna opštim principima krivičnog prava, ali pod uslovom da takva politika poštuje zahteve principa zakonitosti, posebno izbegavajući formulacije koje su suviše uopštene ili neprecizne.[8]

Ovakav zaključak, posledica je stanja u krivičnom pravu, do koga su dovela ova krivična dela. Ni u teoriji krivičnog prava, ni u sudskoj praksi ne postoje izgradjeni i čvrsti kriterijumi na osnovu kojih bi se sa sigurnošću moglo utvrditi postojanje krivičnih dela ugrožavanja, bilo da se radi o konkretnoj, bilo, i još u većoj meri o apstraktnoj odgovornosti.

2. Krivična dela apstraktne opasnosti protiv
bezbednosti javnog saobraćaja u našem krivičnom pravu

Krivična dela apstraktne opasnosti protiv bezbednosti javnog saobraćaja u našem krivičnom pravu, zastupljena su u malom broju. Pre svega, to su krivična dela predvidjenja u Krivičnom zakonu SRJ, a potom i krivična dela predvidjena krivičnim zakonima republika.

U krivična dela predvidjena Krivičnim zakonom SRJ spadaju:

1. Otmica vazduhoplova, član 240 KZ SRJ,

2. Uništenje i uklanjanje znakova koji služe bezbednosti vazdušnog saobraćaja, član 242 KZ SRJ, i

3. Zloupotreba telekomunikacionih znakova, član 243 KZ SRJ

U krivična dela predvidjena Krivičnim zakonom RS spadaju:

1. Uništenje, oštećenje ili uklanjanje znakova kojima se upozorava na opasnost, član 192 KZ RS, i

2. Nepropisna predaja saobraćaju eksplozivnog ili zapaljivog materijala, član 200 KZ RS.

Dakle, kako se i vidi, radi se o krivičnim delima, koja su medjusobno u velikoj meri različita, a ono što im je zajedničko, to je njihova posledica-apstraktna opasnost za život ljudi i imovinu, većeg obima.

Kod ovih krivičnih dela, već samo preduzimanje radnji krivičnog dela, stvara se mogućnost za nastupanje posledice, te se iz mog razloga i postavlja pitanje utvrdjivanja uzročnog odnosa izmedju radnje krivičnog dela i apstraktne opasnosti za povredu odredjenog pravnog dobra, kao posledice ovih krivičnih dela.

Iz tih razloga naredni deo ovoga rada biće posvećen utvrdjivanju uzročnog odnosa kod ovih krivičnih dela.

3. Utvrdjivanje uzročnog odnosa
kod krivičnih dela apstraktne opasnosti

Jedan od najtežih problema sa kojima se krivično ptavo oduvek suočavalo, predstavlja utvrdjivanje uzročnog odnosa izmedju radnje i posledice krivičnog dela. Kako ova konstatacija važi za krivična dela kod kojih se posledica sastoji u povredi nekog pravnog dobra, u toliko pre odnosi se na krivična dela ugrožavanja, koja su kao što se zna po svojoj prirodi u izvesnom smislu sporna.

Utvrdjivanje uzročnog odnosa u teoriji krivičnog prava, kod krivičnih dela ugrožavanja uopšte, zasniva se na utvrdjivanju hipotetičkog uzročnog toka, koji sud mora utvrditi na osnovu iskustva i okolnosti svakog konkretnog slučaja, posebno s obzirom na karakter i meru kršenja propisa.

To znači da se neko sadašnje stanje izvedeno radnjom, neizbežno mora staviti u odnosa sa zamišljenim budućim stanjem i tako doći do procene o mogućnosti da se sadašnje stvarno stanje produži na budući dogadjaj.Odnosno, ustanovljavanje opasnosti predpostavlja sud o opasnosti i to jedan sud koji ne prosudjuje stvari, već zamišljeni hipotetički tok uzročnosti i to sa stajališta da li se taj uzročni tok pokazuje kao moguć s obzirom na ljudsko iskustvo.[9]

4. Odnos konkretne i apstraktne opasnosti

Uopšte uzev, smatra se da je jedno od veoma važnih i složenih pitanja, koje se odnosi na problematiku krivičnih dela ugrožavanja, pitanje medjusobnog odnosa konkretne i apstraktne opasnosti, kao posledica, koje spadaju u istu grupu, ali istovremeno medjusobno se razlikuju. Kako je napred i navedeno, kada je mogućnost za povredu nekog pravnog dobra višeg intenziteta, u tom slučaju radi se o konkretnoj opasnosti, kao posledici izvesne radnje. Medjutim, ako je intenzitet mogućnosti za nastupanje povrede nižeg intenziteta, tada se radi o posledici u vidu apstraktne opasnosti. Znači, razlika izmedju krivičnih dela konkretne i krivičnih dela apstraktne opasnosti je u intenzitetu mogućnosti povrede zaštićenog dobra.[10] Jer, , kako je pravilno uočeno, svaka verovatnoća (koliko god bio visok njen stepen) dopušta, pa čak i predpostavlja, suprotne mogućnosti i verovatnoće.[11] Kao što se i vidi, u oba slučaja, radi se o mogućnosti nastupanja povrede kao posledice krivičnog dela, a razlika je sam u intenzitetu te mogućnosti.

Sa porastom intenziteta mogućnosti za nastupanje povrede, odnosno sa porastom intenziteta opasnosti, opasnost, dakle, gubi sve više karakter opšte opasnosti da bi, u odredjenom momentu, postala konkretna opasnost. Radi se, dakle, o jednom dijalektičkom prerastanju kvantiteta u kvalitet.[12] Tako, na primer, kod krivičnog dela uništenje i uklanjanje znakova koji služe bezbednosti vazdušnog saobraćaja, iz člana 242 KZ SRJ, ukoliko nastupi mogućnost za povredu života i tela ljudi, odnosno imovine i to visokog intenziteta, postojaće konkretna opasnost, a ne više samo apstraktna opasnost za povredu ovih pravnih dobara, što upravo znači da više neće postojati ovo krivično delo, kao krivično delo apstraktne opasnosti, već krivično delo ugrožavanja bezbednosti leta vazduhoplova, iz člana 241 KZ SRJ, kao krivično delo konkretne opasnosti. Dakle, usled porasta intenziteta mogućnosti za nastupanje povrede, apstraktna opasnost u tom slučaju prerasta u konkretnu opasnost. Na taj način ovo krivično delo menja svoj karakter i postaje teže krivično delo.

Medjutim, ovakva situacija nije tako jednostavna, ona pre svega zahteva rešenje pitanja razgraničenja konkretne i apstraktne opasnosti.

Kao što je već rečeno, u teoriji krivičnog prava, polazi se od toga da je konkretna opasnost, bliska mogućnost neposrednog oštećenja zaštićenog pravnog dobra, odnosno kao stvarna, neposredna i bliska opasnost.[13] Praktično posmatrajući ovu razliku, moglo bi se doći na isto stanovište: da je u pitanju intenzitet opasnosti koji je svakako viši kada se radi o bliskoj i neposrednoj opasnosti (krivična dela konkretne opasnosti), nego u slučajevima kada se radi samo o daljoj, odnosno posrednoj opasnosti da dodje do povrede (krivična dela apstraktne opasnosti). Odrediti kada postoji konkretna opasnost nije lako. Zato treba ustanoviti odredjene kriterijume. Time se i zakonodavac rukovodio kada je za odredjene granice konkretne opasnosti kod krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja uzeo, da je to laka telesna povreda drugog lica ili imoninska šteta preko tri hiljade novih dinara (član 195. KZ RS). Naime, ovakva odredba, u odnosu na odredjivanje granice konkretne opasnosti kao posledica kod ovog krivičnog dela, nije postojala u ranijem krivičnom zakonodavstvu. Takvo stanje stvaralo je velike teškoće kod odredjivanja konkretne opasnosti.Usled toga, postojala su čak i mišljenja, da je konkretnu opasnost trebalo isključiti iz mogućih posledica krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja.[14] Na ovaj način, utvrdjena je objektivna granica kojom se odredjuje konkretna opasnost. Ukoliko navedeni uslov ne postoji, onda neće postojati ni konkretna opasnost. Znači, radilo bi se samo o apstraktnoj opasnosti.

Shodno istaknutoj situaciji, mogu se postaviti sasvim opravdano dva pitanja:

Prvo, pojavljuje se situacija kada krivično delo konkretne opasnosti, kao teži vid krivičnog dela, preraste u krivično delo apstraktne opasnosti, time, što se, u konkretnom slučaju intenzitet opasnosti za nastupanje povrede pojavljuje kao niži od onog koji je neophodan za postojanje krivičnog dela konkretne opasnosti, te da li u kontekstu toga, krivično delo konkretne opasnosti može da preraste u krivično delo apstraktne opasnosti?

U odgovoru na ovo pitanje mora se poći od već iznete konstatacije da su krivična dela čija se posledica sastoji u ugrožavanju, proizvod potreba kriminalne politike. Kao takva, ona, na izvestan način zadiru u osnovne principe krivičnog prava i krivične odgovornosti. S tog razloga s pravom je istaknuta potreba poštovanja principa zakonitosti u ovoj oblasti. Imajući u vidu taj zahtev, na postavljeno pitanje se ne može potvrdno odgovoriti. Drugim rečima, ako u jednom ponašanju ne postoje sve karakteristike krivičnog dela konkretne opasnosti, ne sme se, samim tim, zaključiti da postoji krivično delo apstraktne opasnosti. Krivična dela apstraktne opasnosti postoje samo u slučajevima kada su izričito predvidjena u krivičnom zakonu. Van tih slučajeva, upravo zbog svoje specifičnosti ova krivična dela ne postoje. Medjutim, to ne znači da u navedenom slučaju ne bi mogao postojati prekršaj.

Drugo, u vezi sa postavljenim problemom, postavlja se pitanje odnosa izmedju krivičnih dela apstraktne opasnosti i prekršaja.

Svako uključivanje u javni saobraćaj sadrži, tačnije rečeno, podrazumeva izvesnu opasnost za proizvodjenje povrede. Naravno, stepen ove opasnosti nije takav da bi zahtevao bilo kakvu intervenciju zakona. Krivičnopravno, (podrazumevajući ovde i administrativno kazneno) ova apstraktna opasnost postaje relevantna, po pravilu, tek onda kada se pojedinac u saobraćaju ponaša u protivnosti sa nekim pravno normiranim ili inače priznatim pravilima koje opasnost ograničavaju, do one donje granice kod koje apstraktna opasnost još uvek postoji, ali u granicama društveno tolerisanog rizika.[15]

Drugim rečima, apstraktna opasnost je posledica, kako prekršaja protiv javnog saobraćaja, tako i izvesnih krivičnih dela ugrožavanja javnog saobraćaja. Razlika je u tome što je stepen apstraktne opasnosti kod krivičnih dela takav, da ipak zahteva intervenciju krivičnog zakona. Kada je to slučaj, odredjeno je u krivičnom zakonu, upravo zbog teškoća oko razgraničenja ove dve stvari.
Praktično, to znači da u slučajevima kada ne postoji krivično delo apstraktne opasnosti, može da postoji prekršaj.[16]

5. Razmatranje pitanja kažnjavanja
za krivična dela apstraktne opasnosti

Već je navedeno da kažnjavanje za krivična dela čija se posledica sastoji u apstraktnoj opasnosti, predstavlja samo poslednje sredstvo koje treba da nadoknadi vankrivičnih preventivnih mera. Svakako da ova konstatacija predstavlja polaznu tačku za razmatranje pitanja kažnjavanja za ova kriviča dela. Inače, za ova krivična dela, naše krivično zakonodavstvo predvidja dosta oštre kazne, što posebno važi za krivična dela protiv bezbednosti vazdušnog saobraćaja. Tako, za krivično delo otmice vazduhoplova, zaprećena je kazna zatvora od najmanje jedne godine, član 240 stav 1 KZ SRJ, za krivično delo uništenje i uklanjanje znakova koji služe bezbednosti vazdušnog saobraćaja, zaprećena je kazna zatvora do tri godine, član 242. stav 1 KZ SRJ. Za krivično delo uništenje, oštećenje ili uklanjanje znakova kojima se upozorava na opasnost, zaprećena je kazna zatvora do jedne godine, član 192 KZ RS, a ista kazna zaprećena je i za krivično delo nepropisna predaja saobraćaju eksplozivnog ili zapaljivog materijala, član 200 KZ RS.

B. Čejović ističe da se u diskusijama o kaznenoj politici, za krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, ne retko čuju mišljenja da je kaznena politika neadekvatna i da bi kazne za ova krivična dela trebalo pooštriti. Doduše, ističe dalje, da ova primedba u prvom redu, odnosi se na krivična dela konkretne opasnosti i povrede, ali ona ne mimoilazi ni krivična dela apstraktne opasnosti, o kojima je ovde reč, te da se ovakve primedbe ne bi mogle prihvatiti, naime, kriminalitet u oblasti javnog saobraćaja je, slobodno se može reći, više nego u drugim oblastima, uslovljen mnogobrojnim i različitim faktorima. To je, na prvom mestu, stanje puteva na kojima se odvija javni saobraćaj. Iako se ono, iz dana u dan, poboljšava, ipak, ni iz daleka, ono ne zadovoljava, ponekad, elementarne uslove za bezbednost odvijanja javnog saobraćaja. A to, svakako, utiče na broj saobraćajnih nesreća, odnosno krivičnih dela. S druge strane, tehnička neispravnost vozila, koja predstavlja jedan od najvažnijih uslova za bezbednu vožnju, često je takva da tu vožnju stavlja pod veliki znak pitanja. Bolje rečeno,

već samo uključivanje u saobraćaj tehnički neispravnog vozila, stvara opasnost od saobraćajne nesreće. A, nažalost, svedoci smo sve većeg broja tehnički neispravnih vozila.

Najzad, veliki broj saobraćajnih nesreća prouzrokovan je greškom pešaka, odnosno žrtve.

Dakle u spletu svih navedenih okolnosti, izvršilac krivičnog dela često nije jedini uzrok koji dovodi do saobraćajnog udesa. Može li se onda sva odgovornost za saobraćajnu nesreću svaliti isključivo na njega. U svakom slučaju, on je krivično odgovoran i mora da bude kažnjen za delo koje je izvršio, ali samo u granicama svoje krivične odgovornosti, posmatrane u objektivno-subjektivnom smislu (prouzrokovanje posledice odredjenom radnjom vinost izvršioca). Svako proširivanje krivične odgovornosti izvan ovih granica, bez obzira o kojim se krivičnim delima radi, znači priklanjanje sistemu objektivne odgovornosti, što je u krivičnom pravu nedovoljno. Težnja ka objektivizaciji krivične odgovornosti za krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, kao i objektivizaciji krivične odgovornosti uopšte, ne može da nadje svoje mesto u krivičnom pravu. Krivično pravo je samo jedna, često poslednja etapa, odnosno poslednje sredstvo za sprečavanje ovih pojava. Krivično pravo se mora posmatrati i prihvatiti samo na taj način, a ne kao isključivo sredstvo koje treba da nadoknadi sve propuste učinjene u drugim oblastima, time što bi pooštrenim kažnjavanjem saobraćajnih delinkvenata uticalo na poboljšanje već zabrinjavajućeg stanja u javnom saobraćaju. Samo zajedničkim naporima svih, na planu poboljšanja uslova u svim navedenim oblastima može se postići bolje stanje, odnosno smanjiti broj saobraćajnih nesreća. Dakle, ne samo isključivo merama krivičnopravne prirode. Iz ovog razloga, neprihvatljivi su zahtevi za pomeranje granice krivične odgovornosti i za pooštravanje kaznene politike u ovoj oblasti.

Može se konstatovati, da se za trenutak izašlo iz okvira razmatranja apstraktne odgovornosti krivičnih dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, medjutim, treba konstatovati da se radi o pitanjima koja su veoma bliska apstraktnoj opasnosti, kao posledici krivičnog dela, s obzirom da usvajanje apstraktne i konkretne opasnosti, kao posledice krivičnog dela, ne predstavlja ništa drugo, već priznanje objektivne odgovornosti kao merila koje uslovljava krivičnu odgovornost, a ovo znači da se ovakvi slučajevi moraju, izvesno je, svesti na najnužniju meru, odnosno u onim slučajevima kada je odgovornost za takvu posledicu sasvim neophodna, u cilju postizanja odgovarajućih efekata.

Požarevac, mr Dragan Ilić
11. avgusta 1997.g sudija Okružnog suda
u Požarevcu

SiriusLex	Postavqeno na Sajt	16.12.2001. godine
	Broj reči	3659
Na vrh strane	Rad pripremio za sajt Jovan Stanojević

---

[1]. M. Djordjević: Krivično pravo-opšti deo, str. 77.

[2]. J. Tahović: Krivično pravo, 1961. godine, str. 106.

[3]. Lj. Jovanović: Krivično pravo-opšti deo, str. 83.

[4]. B. Čejović: Krivično pravo-opšti deo, str. 115.

[5]. T. Živanović: Osnovi krivičnog prava-opšti deo, Beograd, 1935. godine, str. 142.

[6]. F. Bačić: Krivično pravo-opšti deo, Zagreb, 1978. godine, str. 156.

[7]. Revue Internationale de droit penal, br. 1-2, 1969. godine.

[8]. Ibid., 7.

[9]. Z. Šeparović: Krivično pravo-posebni deo, knjiga II, Zagreb, 1979. godine, str. 164.

[10]. F. Bačić: op. cit. str. 156.

[11]. V. Vodinelić: O verovatnom mišljenju veštaka u krivičnom postupku, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, 3-4, 1978. godine, str. 557.

[12]. D. Atanackocić: Krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja, Beograd, 1967. godine, str. 35.

[13]. B. Zlatarić: Krivični zakonik u praktičnoj primeni, II knjiga, Zagreb, 1958. godine, str. 493.

[14]. P. Kobe: Krivična dela ugrožavanja javnog saobraćaja u sudskoj praksi i krivično-pravnoj

teoriji, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, br. /1964.

[15]. Ibid., 14.

[16]. D. Atanacković: Problem razgraničenja dela ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 271 stav 1 KZ od

odgovarajućih prekršaja, Pravni život, br. 3/1961, str. 53.