SiriusLex

Docent dr Dragan Ilić
Pravni fakultet u Prišitini

 

EUTANAZIJA
(Pravo na smrt)

 

Eutanazija zbog svoje etičke višeslojnosti i interdisciplinarne fizionomije, iritira čovekov um od najstarijih vremena, održavajući u istoj tenziji, kako svoje pristalice, tako i protivnike. Mnogobrojni argumenti, medju kojima se sreću i neki za koje je teško reći da nisu opravdani, idu u prilog prihvatanju eutanazije, a drugi ništa manje mnogobrojni stoje na suprotnom stanovištu o neprihvatanju eutanazije. Iako eutanazija predstavlja pre svega medicinski fenomen, o njoj se može govoriti sa različitih aspekata, etičkog, religijskog, pa i krivično-pravnog.

U svetu pretežni broj krivičnih zakonodavstava predvidja eutanaziju kao poseban oblik krivičnog dela ubistva na molbu, ili zahtev ubijenog, ili pak ubistvo iz sažaljenja. Medjutim, ovakvo shvatanje davalo bi davanje prava bolesniku da odluči o prekidu lečenja, s obzirom na njegovu neperspektivnost. Ovakav stav značio bi da lekari njihovu obavezu izvrše kao ozbiljnu i neopozivu odluku bolesnika.

Čovekov san o besmrtnosti nije se ostvario, pa je tako čovek stvorio uverenje o nekom produžetku života na nekom drugom svetu. Ali, ipak čine se ogromni napori da se ovozemaljski život produži, što je moguće duže i učini srećnim, u tom cilju angažovani su ogromni potencijali i napori, tako da se postižu odredjeni rezultati na tom polju.

Svakako na ovom polju medicina je učinila najviše, tako da su mnoge bolesti eliminisane ili se vrlo retko i u malom broju pojavljuju, neke su učinjene laganijim jer se bez mnogo napora leče, a masovne epidemije se ne javljaju, kako je to nekada bilo izraženo. Hirurgija, farmakologija i neke druge medicinske nauke, toliko su napredovale da se pokazuju veoma ohrabrajućim. Tako, ljudski vek, značajno je uvećan, ali i pored toga medicina nije uspela da eliminiše neke teške i neizlečive bolesti, pa ni da odstrani bol i ljudske patnje koje bolest neminovno prate i uzrokuju smrt.

Pored već klasičnih bolesti kao što su rak, leukemija, sida i druge, javljaju se i nove pred kojima je moderna medicina nemoćna, iako se za to angažuju značajna sredstva. Ako se tome doda da njihove dimenzije počinju da dobijaju enormne razmere, a svet da hvata panika, jasno je da čovekov san o mirnom i bezbednom životu, bez bola i grča, za sada ostaje samo san. I ovom prilikom čovek se pokazao bezpomoćnim i nesposobnim da reši vrlo vitalne probleme koji se tiču života i smrti.

I dalje ljudi umiru u velikim mukama, slomljeni neizlečivim bolestima i sve češće nalaze izlaz u samoubistvu i okončanju života na sličan način. Tako, neizlečivi bolesnici koji nisu u fizičkoj mogućnosti da sebi prekrate život, traže da to učine lekari ili rodbina. Ovo se dešava i kada bolesnik ili nemoćno lice iz bilo kojih razloga neće ili ne može da izvrši samoubistvo. Medicinska profesija našla se pred dilemom koja je suprotna normama ponašanja i rada: po svaku cenu produžavati život ili ga prekinuti kada predstoji neposredno gašenje, a uz to postoji izričit zahtev pacijenta za smrću. U toj dilemi, kod mnogih lekara javio bi se običan čovek, koji bi prekratio bespotrebne muke umirujućeg, smatrajući da čini gest humaniste, dok bi se drugi pridržavali svoje zakletve, nastojati da ovakvu agoniju bolesnika produže, jer će u protivnom dovesti u pitanje svoju pravnu sigurnost koja će se manifestvovati krivično-pravnim progonom.

Zbog svoje etičke višeslojnosti i interdisciplinarne fizionomije, pitanje eutanizacije, iritiralo je ljudski um od najstarijih vremena održavajući u snažnoj tenziji kako svoje pristalice, tako i protivnike.

Iako je pitanje eutanazije delimično pravno, njom se bave i druge naučne discipline, pre svih sociologija, etika, teologija, kao i neke druge društvene nauke. Eutanazija zbog toga nikada nije mogla biti na periferiji ljudskih interesovanja, bez obzira na ideološka i druga opredeljenja društva. Smrt, kao i život univerzalna je kategorija i ima univerzalan značaj, što predpostavlja i odgovarajuće zakonsko regulisanje, kao i opšti tretman eutanazije.

Inače, institut eutanazije, generacijama je hvaljen i osporavan, primenjivan i zabranjivan, došao je u fazu kada ga treba regulisati na drugim osnovama i etičkim opredeljenjima. Prošla su vremena kada su medicinska profesija i krivično zakonodavstvo u ime nekih sasvim apstraktnih etičkih i filozofskih premisa suvereno zabranjivali lično disponiranje sopstvenim životom kada je ovaj izgubio svaki realni smisao i postao neizdrživ teret i umirujućem i njegovoj porodici, država koja od ovakvog života ima samo štetu, morala bi konačno priznati da za očuvanjem takvog života ne postoji nikakav interes.

Štiteći čovekovo pravo na život, medicina je došla do barijera koje ne može premostiti i koje objektivno predstavljaju njen bar privremeni poraz. U ljudskoj svesti lagano sazreva saznanje o pravu na mirnu i dostojanstvenu smrt, pa i zakonodavstvo mora tome dati doprinos na način što bi se konačno opredelio, uvažavajući praktične i racionalne razloge za ili protiv eutanazije, eleminišući tradicionalne predrasude, deplasirane i prevazidjene etičke rezone i veliku dozu sentimentalnosti sa kojom se uvek operisalo prilikom rasprave o eutanaziji.

S toga, ovaj rad može doprineti u odredjenoj meri iniciranju rasprave nekih pitanja koja tangiraju pitanje mogućnosti pravnog regulisanja eutanazije.

Neophodno je istaći da i eutanazija i samoubistvo, akti su slobodne volje čoveka koji je zbog očuvanog stanja svoje svesti ovlašćen da raspolaže svojim životom, tako što ga može uništiti na odgovarajući način. Ali, dok se samoubistvo u najvećem broju modernih zakonodavstava ne kažnjava, eutanazija, izuzimajući nekoliko izuzetaka predstavlja zabranjenu radnju i kvalifikuje se kao privilegovano ili obično ubistvo, koje objektivno predstavlja zločin.

Medjutim, ovakav stav ne sadrži u sebi dovoljno logike da bi a priori bio akceptiran kao valjan, a ovo iz razloga što ne treba pravo koje se priznaje jednom licu uskraćivati drugom samo zato što ono nije u objektivnoj ili nekoj drugoj mogućnosti da izvrši samoubistvo, ne sme to lično da uradi, ili mu zabranjuju verski ili drugi razlozi, koji imaju čisto subjektivnu validnost.

Pitanje eutanazije ostaje uvek aktuelno, jer samoubistvo ne može uvek biti njena zamena, a ovo sa sledećih razloga:

Prvo, neke religije zabranjuju svaki vid samoatakovanja i vernik je u dilemi, šta i kako da učini. Vernici čija religija zabranjuje samoubistvo, u pretežnom broju slučajeva ga se klone, ali razlozi vere ne obuhvataju i eutanaziju kao odredjenu smrt po pozivu, pa joj se u takvim slučajevima pristupa, jer je forma očuvana a željeni rezultat je postignut. Samim tim, jedan od razloga koji dozvoljava samoubistvo, dozvoljavao bi i eutanaziju. Sa druge strane, lica koja se ne mogu podvrći eutanaziji u dilemi prekršiti religijsku dogmu ili izvršiti samoubistvo, često će zbog neizdrživih muka kojima su izloženi izvršiti samoubistvo, a što predstavlja izuzetni lični hendikep vernika, jer prekršiti takvu zabranu za njih znači emocionalnu katastrofu, jer su izgubili život na nekom drugom svetu. Dakle, ovaj razlog ide u prilog legalizacije eutanazije.

Drugo, postoje slučajevi da lice koje hoće da sebi prekrati život nema za tu svrhu odgovarajuće sredstvo, kako bi izvršilo svoju nameru. Neko ne podnosi oružje, ali bi se rado ubio nekim brzodelujućim otrovom, smrtonosnom dozom droge ili pilulama za spavanje. Ako je namera za samoubistvom ozbiljna i trajna, a lice je neizlečivi bolesnik, tada nema razloga ne dati isti tretman samoubistvu kao i eutanaziji u pogledu njihovog legaliteta.

Treće, postoje slučajevi da je lice uništeno bolešću izgubilo i najmanju dozu odlučnosti, nema hrabrosti da prekrati svoj život i ako ne poseduje odredjeno sredstvo sa kojim bi mogao da sprovede svoju nameru. U ovakvim slučajevima ova lica bez svoje krivice se deskriminišu što ne ide u prilog principu pravičnosti i davanja iste šanse svakome. Ovde su posebno iritirajući slučajevi teških bolesnika koje zbog velikih bolova koje trpe tretiraju raznim lekovima i terapijama, koje ih dovode u stanje potpune fizičke obamrlosti, dok je njihov nervni sistem netaknut i potpuno svesni očajne pozicije traže jedini izlaz koji se sastoji u samoubistvu, medjutim, ovo nije izvodljivo zbog njihove telesne nemoći i tada se jedino eutanazija pokazuje kao način izlaska iz beznadežne situacije, jer ako za bolesnika nema pomoći, koji bi to razlog bio da mu to neko drugi ne učini, ako već postoji trajan i izričit zahtev da se takvo neodrživo stanje zaustavi.

I četvrto, osećaj pravde i načelo jednakosti medju ljudima zahtevaju egzistenciju eutanazije i njen tretman kao legalizovanog instituta. Naime, kada zdrav čovek može da nadje izlaz u samoubistvu, nema razloga to isto pravo ne omogućiti i bolesnom, koji nije bio u objektivnoj ili subjektivnoj mogućnosti da izvrši samoubistvo, on je već hendikepiran svojom bolešću i opštim stanjem što je prirodna nepravda i zašto ga sada i pravno hendikepirati oduzimajući mu pravo na smrt u čijoj je samo nominalnoj, ali ne i faktičkoj vlasti.

Na osnovu navedenog, a imajući u vidu dozvoljenost samoubistva, elementarni osećaj pravdi jednakosti zahteva legalizaciju eutanazije, i ona je vrsta intelektualnog ubistva pošto se traži. S toga, trebalo bi je izjednačiti sa samoubistvom i dozvoliti je.

 

1. Pojam eutanazije

Eutanazija potiče od grčke reči euthnasija i znači lako i brzo umiranje, gašenje života bez samrtnih bolova, ublažavanje smrti time što se bolesniku daju narkotična sredstva koja lekar sme da pruži samo da bi ublažio umiranje a nikako da bi ga ubrzao.[1]

Ovakva formulacija ima leksički i enciklopedijski karakter, tako da ne odgovara pojmu eutanazije, koji se u pravu i zakonodavstvu upotrebljava. Ako bi eutanazija značila obično gašenje života koje nije praćeno samrtnim mukama, u tom slučaju bila bi krivično-pravno irelevantna, i ne bi bila predmet interesovanja krivičnog prava, niti prava uopšte. Takodje, bila bi van pravne optike ako bi svojoj suštini predstavljala ublažavanje smrti na način tako što bi se bolesniku davala narkotična sredstva, ali da davanje ovih sredstava nije u funkciji ubrzanja smrti, već radi lakšeg i bezbolnijeg umiranja.

Leksički smisao reči eutanazija ne poklapa se sa njenim pravnim pojmom gde ona označava ubijanje iz milosrdja neizlečivih bolesnika. Preciznije, u svom pravnom smislu i značaju, sastoji se u pomoći u uskraćivanju života kao i samom navodjenju na smrt, koje je ravno ubistvu.

Dakle, suštinski eutanazija je ozakonjeno ubistvo kao što je i smrtna kazna, s tim što se ova dva pojma razlikuju, ali ne i institucionalno.

Po drugom, analognom tumačenju, "ubistvo po pristanku, poznatije pod imenom eutanazije, predstavlja veštačko izazivanje blage smrti kod neizlečivih bolesnika, odnosno namerno skraćenje života da bi se bolesniku skratile patnje. Kao takvo, ovo tzv. ubistvo iz sažaljenja, predstavlja istovremeno psihološki, pravni, etički i filozofski problem".[2]

 

 

2. Podela eutanazije

Eutanazija se prema načinu izvršenja deli na aktivnu i pasivnu. Aktivna se sastoji u preduzimanju neke radnje ili pokreta, a pasivna u propuštanju, odnosno u pasivnom ponašanju.

Po drugom kriterijumu eutanazija se može podeliti na eutanaziju de facto i eutanaziju de iure. Eutanazija de facto se sprovodi ekstralegalno i pretežno u slučajevima kada pozitivno zakonodavstvo tretira eutanaziju kao obično ili

privilegovano ubistvo, tako da se u odsustvu zakonske dozvole vrši tajno, dok se eutanazija de iure sprovodi na način i pod uslovom kako je to regulisano zakonskim ili podzakonskim aktima.

Pored toga, podela se može vršiti i na zakonitu i nezakonitu eutanaziju, odnosno dozvoljenu i nedozvoljenu, ima slučajeva jednovremene egzistencije zakonite i nezakonite, a to je slučaj kada propisuje restiktivne uslove za sprovodjenje eutanazije, a u takve uslove i kriterijume se ne može uklopiti neki životni slučaj, pa lekar ili član porodice, znajući da se eutanazija zbog neispunjenja uslova neće dozvoliti, ipak je izvrši, čime njegova radnja prelazi u kriminalnu sferu ponašanja i postaje kažnjiva.

Ovde treba imati u vidu da je osnovna lekarska obaveza da ukazuje medicinsku pomoć bolesnicima. Ovakvo postupanje nalazi se u osnovi lekarske etike i profesionalna je obaveza lekara i ostalog medicinskog osoblja. Medjutim, istorija medicine, kao i pravna istorija, pokazali su da je od najstarijih vremena bilo slučajeva da lekari postupaju u koliziji sa svojim nominalnim, etičkim i profesionalnim opredeljenjima i umesto da ukazuju neophodnu pomoć svojim pacijentima, oglušuju se o tu obavezu i ignorišu je i krše ne ukazujući bolesniku pomoć, bez obzira na zabranu takvog ponašanja.

Samo krivično delo sastoji se u odbijanju ukazivanja lekarske pomoći bolesniku koji se nalazi u neposrednoj opasnosti po život a od strane lekara koji je po svojoj lekarskoj dužnosti obavezan da ukaže tu i takvu pomoć. Sve republike i pokrajine u bivšoj Jugoslaviji su propisale u svojim krivičnim zakonima kažnjavanje za nepružanje lekarske pomoći (U Srbiji je propisano u članu 127, a u Crnoj Gori u članu 117). Iz ovakve formulacije teksta koji odredjuje biće ovog krivičnog dela, proizilazilo bi da ga može izvršiti samo lekar. Medjutim, ovakvo restiktivno tumačenje zakonskog teksta se ne bi moglo prihvatiti. Naime, na ukazivanje medicinske pomoći licima u opasnosti nisu obavezni samo lekari koji vrše samostalno lekarsku praksu, već i druga lica koja pružaju medicinsku pomoć bolesnicima, pod uslovom da imaju pravo da samostalno vrše medicinsku delatnost svoje struke. To znači da krivično deloneukazivanja pomoći bolesnom licu nije samo krivično delo lekara, već i krivično delo celokupnog medicinskog osoblja.[3]

Eutanazija se može izvršiti i nepružanjem odgovarajućeg medicinskog tretmana bolesniku, pa ovaj usled toga umre, što je bio i cilj lekara. Kod eutanazije je svrha nepružanja pomoći u neposrednom okončanju života bolesnicima koji se nalaze u bezizglednoj situaciji da nastave život. S obzirom na nagli razvoj medicine, zadnjih godina povećao se broj načina i sredstava koja se stavljaju u funkciju poboljšanja zdravlja bolesnika, ili u veštačkom održavanju života. U takvim situacijama, kada život i zdravlje čoveka sve više zavise od medicinskih aparata, odbijanje pružanja adekvatne medicinske pomoći bolesniku može da uzrokuje njegovu smrt, pa se ova okolnost pojavljuje kao pogodnost kada treba izvršiti eutanaziju, a namera je da sve ostane tajna.

Kod krivičnog dela neukazivanje lekarske pomoći, cilj lekara ili drugog medicinskog osoblja, koje odbija da pruži lekarsku pomoć bolesniku, nije u htenju da nastupi smrt, već je osnov odgovornosti u tome što lekar bez pravnog osnova odbija da obavi svoju profesionalnu dužnost, a kao posledica takvog odbijanja nastupi pogoršanje zdravlja, telesna povreda ili smrt nekog lica.

 

 

4. Eutanazija de facto i de iure

U suštini eutanazija de facto je vrsta eutanazije de iure, a razlika se sastoji samo u tehnici propisivanja. Od društvenih interesa zavisilo je da li će se otkriveni slučaj eutanazije kvalifikovati kao obično ubistvo ili će mu se dati neki privilegovani oblik. I tamo gde se ona mimo zakona sprovodila i bila de facto institut, postojala je odgovarajuća tolerancija države koja bi intervenisala samo kada bi stvari dobile dimenzije i kvalitet koji se iz bilo kojih razloga ne može dozvoliti.

Inače, u ljudskoj istoriji, prvi put, izuzimajući jedan kratkotrajni eksperiment u SSSR, de facto eutanazija postaje i de iure 1939. godine. Tada je zakonodavno telo Trećeg Rajha donelo zakon o eutanaziji, čiji je idejni i duhovni tvorac bio Hitler. Po njemu će se "dozvoliti da lica koja su proglašena neizlečivim budu oslobodjena od patnje". Njih će za svega dve godine koliko je zakon primenjivan biti 275.000. Zbog velikog pritiska svetske javnosti, Hitler je bio prinudjen da ovaj zakon ukine, ali to nije značilo prestanak usmrćivanja svih onih koji bi "kvarili" rasni sastav nemačkog naroda, kako ga je zamišljao Hitler. Naime, eutanazija u smislu masovnog ubijanja, nastavljena je, ali to nije više vršeno u specijalnim bolnicama, kao do tada, već u plinskim komorama mnogobrojnih koncentracionih logora, gde su milioni stradali samo zato što su nemoćni ili su bili pripadnici naroda koji se nalaze u fokusu nacionalističke mržnje.

Kako je eutanazija sprovodjena u Trećem Rajhu, masovne sterilizacije, kao i medicinski eksperimenti na živim ljudima, izazvali su revolt svetskog javnog mnjenja, tako da se dugo nakon Drugog svetskog rata izbegavalo raspravljati o eutanaziji, jer su još bile sveže rane i bolna iskustva nacističke eutanazije i nepoštovanja ličnosti čoveka.

Medjutim, protekom vremena, rasprave o eutanaziji počinju da dobijaju u masovnosti i postaju aktuelnije. Prvo u raspravama pravnika, filozofa, lekara i dr. da bi vremenom ovo pitanje postalo i predmet opštenarodne rasprave. Dolazi i do pojava prvih zakonskih predloga koji potiču od pojedinih asocijacija, grupa gradjana i profesionalnih organizacija sa zahtevom da se eutanazija legalizuje. Posebnu upornost za ovo pokazuju razna društva koja se zalažu za laganu smrt i humano umiranje, kojih je najviše na Zapadu, u SAD i Australiji. Tako, prvi zakoni o pravu na "prirodnu smrt" donose SAD 1976. godine, a danas postoje još tridesetak takvih država u SAD, Australiji i Evropi.

Holandski parlament 1986. godine dobio je predlog zakona kojim je tražena legalizacija eutanazije. Ovaj predlog predvidjao je "da lekari budu oslobodjeni krivičnog gonjenja ukoliko eutanaziju izvrše u skladu sa zakonski definisanim kriterijumima: ako pomognu osobama koje već umiru ili koje trpe nepodnošljive fizičke ili duševne patnje, pacijent mora sam da traži da mu se
okonča život, a konačnu odluku donosi lekar nakon konsultacije sa
"nezavisnim stručnjakom", s tim što ovaj čin mora da se izvrši u prisustvu sudskih vlasti".

Kako je i uobičajeno, kod donošenja važnih odluka u zemljama zapadne demokratije, podnošenju zakonskog predloga prethodilo je plebiscitarno izjašnjavanje Holandjana za ili protiv eutanazije. Rezultati ispitivanja javnog mnjenja koje je sprovedeno 1986. godine, pokazalo je da 87% Holandjana bilo je za legalizaciju eutanazije, jer smatraju da svaki čovek koji je u objektivnoj mogućnosti da samostalno donosi racionalne odluke, sposoban je da izabere kada će i kako umreti. Danas je u Holandiji eutanazija legalizovana.

 

5. Istorijski osvrt na eutanaziju

Još od najstarijih vremena ljudske zajednice su radi svog opstanka primenjivale razne mere koje su omogućavale njihov relativan prosperitet. Kada je to bilo neophodno, to su bile represivne mere koje su se primenjivale prema onima koji nisu respektovali uobičajene ili propisane oblike ponašanja. Oštrina represije bila je prilagodjena intenzitetu povrede i važnosti napadnutog dobra, pa je u pojedinim, ne retkim slučajevima kao kontra mera povredi izricana i smrtna kazna. Te društvene zajednice u arsenalu mera koje su omogućavale njihov opstanak imale su i usmrćivanje članova koji bi iz bilo kog razloga ometali opšti prosperitet. Ovi razlozi nisu bili kaznene prirode, nego čisto racionalne. Jednostavno, trebalo je eliminisati člana grupe koji zbog nekih svojih fizičkih ili psihičkih svojstava nije mogao pratiti životni ritam ostalih, pa je tako postajao prepreka i limitirajući činilac u permanentnom razvoju grupe, ili je svojim stanjem onemogućavao njen dalji opstanak. U ovakvim i sličnim situacijama, kao mera "retorzije"ugrožene populacije vršena je eliminacija takvih pojedinaca. Tako nastaje eutanazija kao izraz potrebe grupe ili šire zajednice da se opstane.

Neki pisci smatraju da eutanazija nastaje negde prvom polovinom XVII veka, medjutim, smatra se da je ovaj institut daleko stariji i da njegovu genezu ne treba vezivati za ovaj period.

Platon u svojoj knjizi "O državi" zagovara pasivni oblik eutanazije. Tako, on u bitnom smatra da svaki gradjanin države ima stanovita prava i obaveze koje mora zbog prosperiteta države i njene snage, koju treba očuvati i stalno poveæavati, striktno da izvršava. Gradjanin čak nema "pravo na bolest", a ukoliko se razboli treba ga "pustiti da umre".

S obzirom da nije sporno da su stari Grci za razliku od nas cenili svoje mudrace i filozofe, oni su dozvoljavali ubistvo izvršeno "iz sažaljenja prema bednom stanju ubijenoga". U to vreme drugačiji stav i nije mogao biti očekivan.

Sa prodorom hrišćanstva i njegovim postankom zvaničnom religijom u pretežnom delu Evrope i delu Azije, kao i prodorom monoteističkih religija u ostalom tada poznatom delu sveta, eutanazija počinje blago da se menja jer je temeljno hrišćansko načelo "ne ubij", makar i iz milosrdja. Bez obzira što hrišćanstvo, kao uostalom i druge religije obećava vernicima život i na "onom
svetu
" ljudi su uvek respektovali ovozemaljski život, pa se pitanje eutanazije postavljalo na sasvim drugačiji način. Bez na oficijelan stav hrišćanske crkve u ovom pravcu, pojedini slobodni i nezavisni umovi toga vremena iznosili su svoje stavove o eutanaziji koji su bili u direktnoj suprotnosti sa dogmatskim stavom crkve. Za javno iznošenje ovakvog opredeljenja trebalo je imati veliku ličnu hrabrost, jer je Srednji vek u Evropi doba kada su lomače odnosile živote stotina hiljada jeretika koji su završavali u plamenu zbog mnogo bezazlenijih stvari nego što je bilo suprotstavljanje temeljnoj dogmi hrišćanske vere.

Tako Tomas Mor u svom radu "De optimo republicae statu, dege nova insula utopija", koji je poznat pod imenom "Utopija", još 1551. godine navodi: "Kada je bolest ne samo neizlečiva nego i propraćena stalnim bolovima, sveštenici i državni činovnici treba da budu prvi koji će upozoriti nesrećnike da se odluče za smrt. Ukazivanje na njihovu bezkorisnost ukazaće im da greše ako nastave promašeni život prepun bola, čime postaju teret i sebi i drugima". Očito je da Mor pledira na eutanaziju po pozivu oslanjajući se na humane razloge koji nalažu prekid bolesnikovih patnji. Medjutim, on ne ignoriše ni ekonomske, jer po njemu bolesnik "postaje teret i sebi i drugima".

Dalje, i Frencis Bekon u svom radu "novum orbanuscieniarum", smatra eutanaziju potrebnom, s tim što za razliku od Mora smatra da ona treba biti poverena lekarima, a ne sveštenicima i državnim činovnicima, jer je zadatak lekara da leče i ublažavaju ljudske bolove i patnje, pa su oni logikom stvari i nadležni da sprovode eutanaziju. On ističe da zadatak lekara nije samo u ublažavanju bolova "već i onda kada ono može koristiti u ostvarenju jedne mirne i blage smrti".

Treba istaći da se mnogi ugledni lekari, akademici i nobelovci zalažu za "terapeutsku eutanaziju", onu koja predstavlja "pomoć neizlečivim bolesnicima da lakše okončaju život". Medjutim, za lekare se može konstatovati da ostaju verni Hipokratovoj zakletvi.

Kod pravnika mišljenja su podeljena, ali je činjenica da se u zakonodavstvima eutanazija blaže kažnjava nego obično ubistvo, bez obzira da li je ona privilegovana u zakonskim tekstovima u pogledu propisane visine kazne ili ne. U ovom slučaju, sudovi na osnovu posebnih olakšavajućih okolnosti blaže reaguju, nego ako je u pitanju obično krivično delo ubistvo.

Interesantno je mišljenje filozofa i moralista koje je 14. novembra 1949. godine dala Akademija etičkih i političkih nauka u Parizu, koja u bitnom u strahu od zloupotreba iz bilo kojih razloga predlaže njeno odbacivanje.

 

 

6. Primena eutanazije kroz istoriju

Istorijska je činjenica da su Spartanci ubijali svoju decu, ako su bila degenerisana, fizički ili mentalno slaba, ili njihova opšta konstitucija nije bila takva da bi se mogli uspešno snalaziti u ratovima. Isti tretman imali su i teški bolesnici, nemoćni iz bilo kog razloga, kao i starci koji su ubijani jer nisu ispunjavali kriterijume koji bi po vladajućem stavu ovog ratničkog naroda predstavljali vizu za dalji život. Smatra se da je ovo jedan od razloga što je u Sparti ljudski život po nekima iznosio svega dvadeset jednu godinu.

Ovakvi običaji Spartanaca imali su svoju ideološku i moralnu osnovu u stavovima njihovih najslavnijih i najautoritativnijih gradjana. "U tom pogledu, i Likurg, i Solon, i Aristotel, i Platon, njihovi najveći ljudi, filozofi i zakonodavci, pružali su im ne samo ideološkog već i zakonskog oslonca".[4]

Svakako, razlog ovakvog postupanja Spartanaca bio je pre svega poboljšanje ratničkih kvaliteta jedne izrazito ratničke nacije, ali izvesno je da se ne smeju zanemariti ni ekonomski motivi koji se manifestuju u teškoćama jedne mobilne i ratničke države u izdržavanju neproduktivnog dela stanovništva, koje nema perspetivu da to bilo kada postane. Tako, spartanski način života postao je sinonim asketskog i okrutnog življenja.

I austrijski domorodci, Aboridžani, ubijali su decu i starce. Razlozi su bili ekonomski i verski. Sam čin je imao formu ritualnog ubistva i sprovodio se na specijalnim plamenskim svečanostima kojom prilikom su žrtve rituala na kraju pojedene.[5]

Američki Indijanci nisu jeli svoje saplemenike ali je znano da su stare i iznemogle roditelje ostavljali u divljinu gde bi ovi skončali od gladi i žedji ili bi ih rastrgle divlje zveri.[6]

Indijanci, koji su bili pretežno nomadi, nisu dozvoljavali da izlišno žive i time ih sputavaju njihovi ostareli preci i iznemogli saplemenici. Prema tome, razlozi ovakvom postupanju bili su strogo racionalni i bez religijskih ili nekih drugih premisa, i ako se ne isključuju ritualni i folklorni elementi prilikom obavljanja obreda.

Stari Prusi su ubijali svoje nemoćne roditelje samo ako je postojala njihova izričita želja u tom pravcu.[7] Ovakvo eliminisanje starih i nemoćnih je najbliže današnjem pojmu eutanazije.

U Švedskoj su postojale izložene po crkvama velike "porodične budže", kojima su Švedjani, na svečan način ubijali, odnosno premlaćivali teške i neizlečive bolesnike kao i stare i iznemogle ljude i žene.

Oto Banberški tvrdi da su kod starih severnih Slovena mnoge žene ubijale svoju žensku decu - jer su one radjale mnogobrojnu decu - da bi na taj način mogle da ishrane i odoje ostalu, naročito mušku decu, kojoj je pridavana daleko veća važnost. Dakle, razlozi su, u većini slučajeva, čisto ekonomske prirode. Cajler je je pronašao da su lužički Srbi ubijali svoje stare i iznemogle roditelje, rodjake i poznanike, prijatelje, čak i strance samo ako nisu bili sposobni za privredjivanje.

Često su ih žive zakopavali, čak ih kuvali i jeli, priredjujući tom prilikom naročite
svečanosti. Tako je čak i u XVI veku, u Lotaringiji, na porugu pravosudja, neki sudija Remignus osudio na smrt spaljivanjem 800 baba - veštica. One su zaista spaljene na strašnom plamenu lomače.
[8]

Slično Slovenima su postupali i stari Indusi. "Stari vračevi Inda imali su laganiji posao, jer su svi lečili samo izlečive bolesnike; neizlečive ne imadoše lečiti jer bi ih njihove svojte odvezle do reke Ganga, natrpale im nos i usta sa posvećenim limunom i pobacale ih u vodu."[9]

Eutanazija, dakle nije izum XX veka. Poznato je na primer, da su stari rimski mudraci imali običaj da se shvativši svoju bolest, istrošenost i bezpomoćnost, bacaju u reku Tibar, uz objašnjenje da skraćuju svoje muke. Iznemogle, i starce pred smrt, Heleni su ubijali, tvrdeći da tako čiste svoje grešne duše a grehove prenose na žrtvovane.[10]

 

 

7. Eutanazija kod naših predaka

Ni naši prethodnici nisu bili isuviše sentimentalni kada su bili u pitanju životi njihovih predaka. Brojni istorijski i etnološki podaci govore u prilog ovakve tvrdnje. Tako, poznato je da su u Svrljigu ubijeni starci i starice. "Kada neko ostari i iznemogne, onda se familija reši da ga ubije, i to se ubijanje u Svrljigu zvalo "lapot". Birov zadje od kuće do kuće vičući: Hajdete lapot je u tom i tom selu u toj i toj kući, dodjite na podušje. Pred skupljenim svetom porodica bi premlatila starce i babe, i to najčešće batinom, ili tojagom, redje kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na "lapot" ... išao je bez ikakvog straha nadajući se boljem životu na onom svetu. I uvek su te jadnike na prvom mestu njihova rodjenja deca ubijala".[11]

Da ubijanje nemoćnih nije bilo samo "specijalitet" Svrljiga i okoline svedoče i drugi navodi istog autora. Zapadno od Krepoljina, u daljini od 5 kilometara leži vlaško selo Sige. I tamo postoji predanje od oca na sina koje veli da su u stara vremena i tamo ubijali starce. Kad ko navrši 70 godina, skupe se starešine sviju zadruga, izvedu preživelog čiču čisto obučenog, i to na odredjeno mesto, obično na sred sela. Tom prilikom donesu njegovi zadrugari umešenu proju, stave mu je na glavu, izgovarajući ove reči: "Ne ubijamo te mi već ovaj hleb. Posle ove smrtne presude ubijaju ga, zatrpavaju, i razidju se svojim kućama".[12]

U Risnici, kod Pirota ... u staro doba ubijali su, vele, i kod nas starce, i to sinovi svoje očeve. Obično su ih premlaćivali motkama i posle ih vukli drvenim kukama do groblja, jer su se gadili da mrtvaca dodirnu rukama. Tako se priča da je jedan čovek ubio svoga oca i kukom ga izvukao iz kuće, pa kuku zatim bacio. Njegovo dete, medjutim, koje je gledalo sve to, dohvati bačenu kuku i ponese je kući. Kada ga je otac zapitao šta će mu ta kuka, dete mu je odgovorilo: "Hoću da je
čuvam, pa kad ti ostariš, i ja tebe ubijem kao ti svoga oca, da te sa njom zakačim i odvučem do groba
". Tada je taj čovek uvideo kako je gnusno ubiti svoga oca i izvlačiti ga kukom iz kuće. I tako se u selu dogovore da to kao pametni ljudi više nikada ne čine.[13]

U našim krajevima eutanazija se primenjivala u okolini današnje Zenice, Krbave i Karlovca, zatim u Homolju i Timočkoj krajini, regionima koji gravitiraju Ohridskom i Dorjanskom jezeru, u okolini Pirota kao i pojedinim delovima Crne Gore...

Preci današnjih Ličana takodje su primenjivali eutanaziju - ali na vrlo neobičan način. Egzekucija je obavljana udarcem sekire ili malja u glavu, tek pošto se glava čoveka koji "više nije za život" postavi na posudu u koju se hleb meša.

U Crnoj Gori u prošlosti bili su "nežniji" prema onima koji su se po godinama približavali smrti. Ostalo je zabeleženo da su stare, pre nego što bi im okončali život, polagali na takozvani "pustenjak", prostirku napravljenu od vune.[14]

Posmatrano iz savremene perspektive, blago rečeno, etička shvatanja i postupanje naših predaka, vrlo su dubiozne moralne vrednosti. Po mnogima, ovo bi spadalo u socijalnu patologiju i tako bilo podložno oštroj etičkoj kritici. Medjutim, kod nas, kao i kod drugih naroda toga vremena, ova pojava bila je ekonomski determinisana, a u kontekstu toga i objektivno nametnuta, a kao takvu neophodno ne posmatrati sa manje kritičnosti.

8. Eutanazija i strah od smrti

Sasvim je izvesno da u osnovi psihologije smrti jeste strah koji ljudi od nje osećaju. Taj kontinuirani strah, doveo je do toga da se ljudi prilagodjavaju njemu, kao i drugim nevoljama, da ga savladaju, neutrališu ili spreče u što je moguće većoj meri. To se nekada čini tako što se "aktivira smrt" i ubrza se da bi se sprečio njen dolazak u najtežem vidu i obliku, i to upravo u onom u kojem se ona i zamišlja. Tako se oživotvoruje stari ljudski stav pun straha od smrti: nije teška smrt nego umiranje. Zbog postojanja straha od nje, smrt se nekada priziva, neko to čini ubijajući se, drugi traže da budu ubijeni, a nekada rodbina ili lekari u strahu od nje prekraćuju dalje patnje svojih rodjaka ili pacijenata, nalazeći da je ovaj izbor bolji nego ostatak života provesti u senci smrti. Tako, i oni, i ako ih smrt ne tangira neposredno, pokazuju svoj strah pred njom, pa ovaj postaje univerzalan i generalnom ljudskom opsesijom. Subjektivni čovekov strah od smrti sjajno je formulisao La Rošfuko rekavši da se "ni Sunce ni smrt ne mogu netremice gledati".

"U stara vremena, kod arhaičnih naroda nije postojao njen institucionalizovan pojam. Ona je predstavljala jednu metaforu života i o njoj se govorilo kao o snu, putovanju, rodjenju, bolesti, nesrećnom slučaju, u roku ili obitovalištu predata... Ona se nekada tumači kao nesreća koja je zadesila pretke, a potom postala nasledna, kao sudbina koju je ljudima dosudio neki vrač ili neki bog, kao promašaj ili kao jedno zlo. U ovaj tip pradrevnih tumačenja smrti spada i biblijsko tumačenje smrti kao proklestva koje je Bog bacio na ljude zato što je Adam prekršio njegovu zabranu, to jest okusio zabranjeni plod".[15]

Strah od smrti se posebno manifestuje u ponašanju rodbine i prijatelja pokojnika na sahranama koje nekada zastrašuju koliko i sama smrt. Na njima dolazi i do samopovredjivanja, tužbalice na depresivan način ističu vrline pokojnika, drže se govori čime "živi pokazuju svoje sopstveno bolesno stanje", tj. strah od smrti koji "dovodi ljude do toga da unapred doživljavaju svoju smrt, i to strašno patološko zamrzavanje života jasno nam govori o tome kakvu pustoš izaziva stalno prisutna misao o smrti ... Strepnja od smrti već izaziva magijske reakcije i razne zabrane. Jedno dete je odlučilo da se nikada neće brijati, jer stari ljudi (koji će uskoro umreti) imaju bradu ... Ako ne bude imao bradu, neće ni ostariti, ni umreti. Neko drugo dete odbija da dodiruje cveće koje će sutra uvenuti ...".[16]

Dakle, postoji strah od konkretne smrti, koja će zadesiti nas ili nama bliske, a ne strepnja od neke apstraktne opasnosti, koja može ali ne mora da se pojavi.

I sama pomisao na smrt, jer će ona zadesiti nas, i jer je neminovna, izaziva kod čoveka šok i intenzivan osećaj straha koji se nekada završava u samoubistvu, duševnoj bolesti ili pak u molbi da se takav život prekrati. Pri tome, najgora je predstava o sopstvenoj smrti do koje dolazimo na osnovu pretpostavki i saznanja o tudjem umiranju. "Najstrašnija je smrt drugih, koja se teatralno pred nama odvija. Socijalne smrti su od smrti načinile spektakularnu dramu i ako bi, svedena na svoje pravo značenje ona mogla da bude tajni čin... Stari koji su mnogo više od nas bili poštedjeni od traumatizma, uspevali su pokadkad da se ne plaše smrti i da se srode sa njom"[17], što takodje predstavlja jednu od manifestacija straha od smrti jer se pomisao na nju izbegava odstranjivanjem odgovarajuće pažnje. Zato, neko ne ide na sahrane, da se ne bi podsećao na vlastiti kraj, dok drugi idu toliko često da im to postaje rutinska stvar kao jesti ili spavati, čime upoznaju smrt i postaju rezistenti na strah od nje. Oni ga jednostavno prevazidju. Tako i smrt postaje delom života.

Na osnovu izloženog, čoveku imanentni strah od smrti nekada je razlogom ili jedan od razloga, da se to nesnosno stanje, intenzivirano još bolovima i osećanjem skorog kraja, prektari ozbiljnim pozivom lekarima u tom pravcu.

9. Eutanazija i patnje samrtnika

 

Sasvim je sigurno da primena eutanazije predstavlja velike samrtne muke, fizičke ili psihičke , ili kumulativno i jedne, i druge, što je najčešći slučaj. Tako, pretpostavka za primenu eutanazije jeste postojanje prethodnih patnji samrtnika, pa po njenim pristalicama, a shodno staroj maksimi: nije ništa biti mrtav nego umirati, nema razloga ne dozvoliti bezbolnu smrt.

Ž. Barbarin u svom napred navedenom radu izmedju ostalog navodi da se u laičkom svetu smatra da je mehanizam smrti strašan pa izaziva intenzivan osećaj straha. Upravo ovakav osećaj patološkog straha pred smrću, kojem podleže mnogo ljudi koji su suočeni sa njenom blizinom i neminovnošću, doveo je do postavljanja barijera, koje će bar delom amortizovati njenu destrukciju i smanjiti strah od nje. Pored ostalog i eutanazija služi ovoj svsi jer u svojoj suštini znači eleiminaciju bola i patološke usamljenosti koja prethodi smrti. Svakako da ne postoji jedan univerzalni strah pred smrću i od nje neodvojivih patnji, eutanazija kao tradicionalan institut ili ne bi postojala ili bi njena fizionomija i motivi bili drugačiji. Ovako savremen pojam eutanazije vezan je u svom pretežnom delu za strah od smrti koja u svojoj osnovi nosi neminovne bolove i patnje pri umiranju pa ih treba prekratiti ako već nisu u funkciji izlečenja.

Medjutim, prema nekim autorima, koji su se ozbiljno bavili problemom fizičke smrti, ona nije tako bolna kao što se predpostavlja, niti joj neminovno prethode onakve i onolike patnje kako se pretežno misli.

Ali, Ž. Barbarin smatra da čovekovo držanje pred smrću, očito se razlikuje od naroda, podneblja i okoline koje je okružuju.

Agonija jednog Azijata ne liči na agoniju jednog Latina, agonija prostaka se razlikuje od agonije umetnika, agonija divljaka od agonije civilizovanog čoveka.

Kinezi umiru mirno i s nevidjenim spokojstvom, bez agonije, bez uzbudjivanja i strahovitih potresa koje smrt obično čine užasom; oni se gase sasvim mirno, kao lampa koja ne dogoreva do kraja.

Isti autor, bezpomoćnost pred smrću pripisuje civilizaciji Zapada i pripadnicima hrišćanske vere, dok naprotiv, pripadnici budistièke religije umiru mirno, bez grča što je imaninentno istočnjacima. Svakodnevna je slika da se na ulicama Kalkute ili drugih velikih indijskih gradova po sirotinjskim kvartovima sreću prizori, skoro neverovatni za Evropljane: leševi umrlih sa skoro redovnom slikom spokojstva na licu.

Medjutim, mirnoća i spokojstvo nije svojstvena svim Azijantima, mada im Gandi u svojim člancima o Indusima prebacuje da nisu postigli swaraj, koji se po njima sastoji u nepostojanju straha od smrti.

Dalje, Gandi piše da Englezi nose svoj život dostojanstveno, Arapi i Pateni smatraju da je smrt samo bolest kao i svaka druga i nikad ne žele smrt svojih roditelja... Indija je, kažu, nacija filozofa... Medjutim, jedva da ima naroda koji je tako bezpomoćan kao što su oni.

Skok iz aviona izaziva strah kod onoga koji iskače. Medjutim, to nije strah od nepoznatog jer tu postoje ljudska iskustva koja se svode na zanemarujuću dozu rizika da eventualno ne otvori padobran ili se promeni pravac vetra, te se rizik racionalno prihvata pa cela operacija skakanja predstavlja jedan manevar i veštinu koja se eventualno može završiti i smrću.

Upravo zbog toga, ljudske radnje koje u sebi konzumiraju i rizik da se pogine ne izazivaju kod aktera paničan nego sasvim razuman i racionalan strah koji se svodi na prihvatanje stanovite doze rizika. Kod smrti stvari sasvim drugačije stoje. Ona tradicionalno predstavlja sferu nepoznatog i neistraženog. Zato ona plaši i obespokojava.

U Crnoj Gori stari ljudi kada hoće da daju uverljivost svojim rečima se zakunu: "Tako mi lako duša ispala", što predstavlja veliki strah od fizičkih i drugih pratećih bolova prilikom umiranja.

Smrt predstavlja simbiozu straha i bola u kojoj je mnogo više straha nego bola. Poseban vid moralnih patnji samrtnika je "tuga zbog odvajanja". Univerzalna tuga rastanka od voljenih i bližnjih, prisutna je kod umirućih i ona se vizuelno manifestuje na razne načine, snažno pogadja čovekovu intimnu sferu i deo je psihičkih patnji koje prate približavanje smrti. Nekada je praćena suzama koje se mogu zapaziti u očima samrtnika zbog svog konačnog odvajanja od dece, rodjaka i prijatelja, kao i "ovoga sveta". Ove, ovakve i ovolike psihičke patnje nemaju vernici kojima njihova religija obećava život na "ovom svetu" pa rastanak zbog smrti smatraju samo privremenim.

Ovo pitanje treba posmatrati na nešto drugačiji način kod ateista, jer oni nemaju predrasuda u pogledu "onoga sveta". Sa nastupanjem smrti oni više nemaju budućnosti. Zato se i čovekovo shvanje smrti i držanje pred njome razlikuje i sa ovog aspekta.

Sa prirodom, posledicama i intenzitetom fizičkih bolova pri umiranju se uopšte preteruje a samim tim i sa potrebom vršenja eutanazije. Čovekove patnje nikada nisu takvog kvaliteta kako se obično misli. Van svake je sumnje da moralni trenutak predstavlja veliki unutrašnji sukob. Čovek se bori sa disperzijom, predrasudama i strahom, a potom se jednostavno pomiri sa neizbežnom sudbinom. Kada dodje dan smrti početnog straha nestaje, nekom nevidljivom akcijom tetive duše i tela popuštaju. Pomirenost sa sudbinom tolikih smrtnika nije samo moralna, već je i fizička. Na vratima smrti svaki otpor slabi. Jer, više od života, smrt je saglasnost.[18]

Mnogi bolesnici umiru lagano i bezbolno, kao da odlaze u san. Smrt sama po sebi ne boli, i ako je njen privid drugačiji. Ovome doprinosi strah od bola i nepoznavanje istine da se pretežan deo agonije, koja vizuelno plaši, sastoji se u nesvesnom vegetiranju samrtnika. Sama agonija implicira borbu, a ova bol koga faktički nema ili ga nema kako to pokazuje privid spoljašnosti. Iza prividne svesti i bola krije se njihovo odsustvo. Nastaje anestezija svesti i blokada svih osećaja.

Kod mnogih bolesti, duboke starosti, senilnosti, opšte istrošenosti organizma i slično, čak i agonija izostaje. U istoj meri "u kojoj gubimo snagu, mi isto tako gubimo sposobnost da osećamo i svest". Život nestaje lagano u čoveku i ustupa mesto smrti. "Mnogi bolesnici umiru bezbolno; neki ne osećaju da umiru i s toga su ispunjeni iluzijom da spavaju svoj zadnji san. Poznato je, sušičavi... utučeni za vreme svog života, postaju raspoloženi, prijatni i poverljivi u trenutku svoje smrti. Na ivici groba veseli su i kuju hiljade planova za budućnost, ni iz daleka ne verujući da se njihov život bliži svome kraju".[19]

U prilog ovakve tvrdnje se često navodi smiren izraz lica kod mnogih umrlih koji izgledaju kao da su zaspali i odsustvo grča. Smrt ne boli jer anestezira.

Potreba za smrću, morala bi se, pak, pojaviti na kraju života, kao što potreba za snom dolazi na kraju dana. Izgleda, bez sumnje, da je normalan ciklus bitisanja dovršen i da se skladna evolucija završava nesrećom. Smrt se, dakle, prihvata i želi; ona je izgubila svoj strah. Nagon za smrću bi, u željenom momentu, zamenio nagon za životom. Čovek bi ... umro bez žalosti i "zadovoljan životom".[20]

Govori se čak i o "naukovanju smrti", kao i to da je ona "rezultat istrošenosti" i "posledica slabljenja organizma" što je čini bezbolnom i sličnom snu, što bi sa svoje strane imalo i odgovarajuće posledice po eutanaziju koja pretpostavlja bol koji prati smrt.

Gotovo svi lekari koje smo anketirali, saglasni su u tome da se smrt pojavljuje, a da se pri tome ne opaža. Nemoguće je, isto tako, osetiti prelaz iz života u smrt, kao i prelaz iz budnog stanja u san ... San stiže na tako prefinjen način da nikad ne znamo u kojoj će nas sekundi obasuti njegova plima ... i san razara našu osećajnost. Smrt se približava kao san na način neke fizičke klonulosti, koja za samrtnika predstavlja mirno i euforično stanje.[21]

Imajući u vidu napred navedeno, proizilazi da laik hiperboliše za životne manifestacije koje prate umiranje i daje im, zbog neznanja, irealne dimenzije, pa će zbog toga biti sklon nekada da prekrati muke nekome ako smatra da su one nepodnošljive i da nisu u funkciji života, tako da će učiniti ubistvo. Zbog laičke inhibiranosti smrću, kvalitetan i kvalifikovan sud o bezperspektivnosti života i intenzitetu patnji koje se trpe, može doneti samo konzilijum stručnjaka koji će hladno i bez prisustva emocija doneti sud o faktima, suprotno, dolazilo bi do tragičnih zabluda koje bi u svojoj suštini imale spoljne manifestacije patnji koje ne moraju imati bitnog značaja za ocenu intenziteta fizičkih i moralnih bolova koji se trpe. Zbog toga pitanje bolne ili bezbolne smrti i patnji koje joj prethode, mora se temeljno proučiti, posebno sa medicinskog aspekta, jer bi greške u ovome dovele do grešaka o životu ili smrti.

Izvesno je da savremeni razvoj nauke, posebno medicine, kao i dosadašnja bogata iskustva u ovom pravcu pružaju garanciju da će ovaj početni problem za eventualnom primenom eutanazije biti kvalitetno rešen uz mogućnost tragičnih zabluda na koje se ipak mora računati.

 

10. Razmatranje pravne prirode eutanazije

Pristanak povredjenog je posebno intenzivno proučavan kada je vezivan za krivično delo ubistvo što je i razumljivo obzirom na važnost zaštitnog objekta. Tako je ubistvo po pristanku, poznatije kao eutanazija, postalo istovremeno "psihološki, pravni, etički i filozofski problem", a time i predmet interdisciplinarnih rasprava. Naravno, on je prevashodno krivično pravni i medicinski problem. U starijoj krivičnopravnoj literaturi ovaj problem je bio posebno razmatran u vezi sa ubistvom u dvoboju, pa se isticalo da ubistvo izvršeno u dvoboju nije krivično delo, pod uslovom da je dvoboj obavljen po svim pravilima koja su predvidjena za njegovo izvršenje. Tako je dvoboj i definisan kao borba ugovorena izmedju dva lica i izvršena po uobičajenim i utvrdjenim pravilima.[22]

No, pitanje ubistva u dvoboju, tačnije gubitka života u njemu, ni danas nije dezaktuelizirano ali je izgubilo svoju prvobitnu masovnost, a samim tim i raniji značaj.

Starija zakonodavstva su krivičnopravno regulisala pitanje pravne prirode i dozvoljenosti ili nedozvoljenosti dvoboja i on je pretežno zabranjivan. Interesantno je da je staro crnogorsko pravo dozvoljavalo dvoboj iako se moglo očekivati sasvim drugačije rešenje obzirom na veliki broj ličnih knflikata koji su se rešavali dvobojem, ali je verovatno prevagao ovakav stav iz tradicionalnih razloga jer se stanje koje je trajalo stotinama godina nije moglo iskoreniti jednom običnom zakonskom zabranom.

Tradicija rešavanja sporova pištoljima i na drugi podoban način su se dugo održali jer je to nalagalo elementarno osećanje časti i ličnog integriteta duelista. Postupiti drugačije je bilo nezamislivo i značilo bi moralnu ekskomunikaciju i gradjansku smrt lica koje nije postupilo po običajima i folklornoj tradiciji dvoboja. Medjutim, u Crnoj Gori su zabranjivali kolektivni dvoboj pod pretnjom oštrih sankcija jer su dovodili do faktičkog istrebljenja celih porodica.

Pitanje eutanazije može se regulisati na tri načina:

1. Da se ona tretira kao obično ubistvo,

2. Da se njena primena dozvoli, i

3. Da ima status privilegovanog ubistva.

 

 

11. Eutanazija kao obično ubistvo

Prva i najčešća mogućnost zakonskog tretmana eutanazije jeste njeno poistovećivanje sa običnim ubistvom. Bez obzira na nastojanje da se eutanazija legalizuje i da dobije nešto šire polje primene, fakat je da je u današnje vreme stav većine država prema njoj negativan pa se u najvećem broju slučajeva tretira kao obično ubistvo.

Medjutim, bez obzira na ovakav nominalan tretman eutanazije, prilikom izbora kazne i odmeravanja njene visine, nisu van sudske optike motivi koji su humani i altruistički, pa dolazi do blažeg kažnjavanja, jer sud mora uzeti u obzir kvalitet motiva koji su inicirali izvršenje dela i koji se ne mogu uporedjivati sa motivima kod uobičajenih krivičnih dela ubistva.

 

 

12. Mogućnost legalizacije eutanazije

Jedna druga mogućnost, koja sve više dobija pravo gradjanstva u svetu, jeste da se eutanazija ne smatra krivičnim delom ubistva, već da postane sasvim legalni institut. U tom kontekstu, stav svetskog javnog mnjenja se u zadnje vreme menja na način što sve više ljudi postaju pristalice eutanazije, a i države zauzimaju sličan stav prema ovom pitanju.

Tako, interesantno je da ovakav intenzivan trend postoji samo u zemljama tzv. zapadne demokratije, SAD, nekim državama Zapadne Evrope i Australiji. Suprotno, u istočnoevropskim zemljama, zemljama u razvoju i nesvrstanim, pitanje legalizacije eutanazije se ne postavlja u većem obimu, što je rezultat osnovnih društvenih i ideoloških opredeljenja kao i činjenice da je u ovim zemljama javno pravni elemenat i javni interes iznad individualnog, kao strah da bi jedna tako važna stvar kao što je ljudski život, makar on i ne vredeo mnogo, mogao i delimično izbeći državnoj kontroli što bi moglo predstavljati uvod u traženju i dobijanju još većih komplementarnih prava i sloboda. Država se sve više meša u individualna prava gradjana dajući im oreol opšteg dobra i državnog interesa, a što je pak u suprotnosti sa nominalnim pretenzijama države koja odumire.

Na Zapadu, gde u registar opštih prava i sloboda, počinje da spada i pravo na humanu smrt, smartaju da esencijalni deo svake ljudske slobode pravo na smrt po izboru kada je život izgubio svaki subjektivni smisao i objektivnu vrednost za društvo. Bolesnik je taj koji ima pravo da odluči hoće li prestati život kome je oduzet svaki kvalitet. U protivnom, država se na nedopustiv, nedemokratski i moralno dubiozan način meša u život pojedinca koji je izgubio svaki smisao, a sve to u ime nekih državnih razloga ili sumnjivih etičkih opredeljenja koja se u bitnom pravdaju uopštenim i kliširanim razlozima koja se ne temelje na bilo kojoj naučnoj ili moralnoj argumentaciji. Ne dozvoliti nikome da umre, ako on to već hoće, a taj život nije dostojan življenju, svojevrsno je nasilje koje će sa demokratizacijom sveta i novim civilizacijskim tekovinama nestati.

Rezltati najnovijih istraživanja eutanazije, govore da su se iskristalisali stavovi koji služe kao osnov za zakonsko regulisanje njene legalizacije. Oni se uglavnom svode na sledeća rešenja:

1. Davanje generalnog prava pacijentu da odluči da li će se prekinuti njegov medicinski tretman, obzirom na bezperspektivnost daljeg lečenja,

2. Odsustvo krivičnopravnog ili bilo kog drugog progona medicinskog osoblja koje sprovodi eutanaziju, i

3. Dužnost medicinskog osoblja da sprovede u delo ozbiljnu i neopozivu odluku pacijenta.

Tehnika i način sprovodjenja eutanazije posebno se navodi u njenom pasivnom vidu kao što je obustava terapije uz istovremenu maksimalnu borbu protiv bola, kao i aktivan način koji isto tako predstavlja borbu protiv bola. Najzad, kao vid pružanja pomoći predvidja se i pomoć u samoubistvu.

Pristalice slobodne eutanazije ne priznaju legalitet nikakvih "opštih" ili "viših" interesa koji poriču i diskriminišu individualne. Sistem koji merama represije i izričitim zabranama obezbedjuje zaštitu slobodnih i uračunljivih pojedinaca od samih sebe, postao je sam sebi svrhom. Tako bi "čovek ostao van sistema, a sistem bez ljudi".[23]

 

13. Eutanazija kao privilegovano ubistvo

Najzad, treća alternativa o pravnom statusu eutanazije jeste da se ona ima smatrati krivičnim delom posebne vrste, odnosno neka vrsta privilegovanog ubistva. Pristalice mišljenja da eutanaziju treba smatrati posebnim krivičnim delom prave razliku izmedju dva slučaja, kada je eutanazija izvršena na molbu, zahtev, odnosno saglasnost lica koje je neizlečivo bolesno i drugi slučaj, kada je eutanazija posledica molbe porodice neizlečivog bolesnika, ali protiv volje samog bolesnika. Po pristalicama ovakve razlike eutanazije, učinilac bi morao da bude kažnjen samo u drugom slučaju i to za krivično delo ubistvo.

U prvom slučaju, medjutim, ne bi se moglo govoriti o postojanju njegove krivične odgovornosti, ili bi, u krajnjem slučaju, eutanazija predstavljala posebno krivično delo, različito i zaprećeno lakšom kaznom nego što je ubistvo. Ovakvo mišljenje opravdava se time što je svaki pojedinac ovlašćen da raspolaže svojim životom i što je nekažnjivo lišiti života samoga sebe. Ako neko zahteva od drugog da ga liši života, onda taj drugi ne može biti kažnjen za delo za koje ne bi ni samoubica bio kažnjen. Kažnjivost bi mogla postojati, prema ovom shvatanju, samo u slučaju ako bi se takvim delom ili povredom sopstvenog tela vredjaju neki opšti, viši interesi.[24]

Dalje, B. Čejović navodi da "pored sopstvenog interesa za očuvanje života, postoji opšti interes društva za životom svakog pojedinog člana ... Društvo može da štiti izvesna dobra i protiv onoga kome ona pripadaju, tako da njegov eventualni pristanak na povredu ovih dobara, nije sa krivično pravnog gledišta relevantan da povredi ovih dobara oduzme karakter krivičnog dela. A to znači, da, ma koliko postojalo odobrenje teško bolesnog lica za lišenje života dato drugom licu, to odobrenje ne može to lice osloboditi krivične odgovornosti za izvršenje dela koje nije samo privatna stvar njih dvojice. Medjutim, činjenica je da izmedju krivičnog dela običnog ubistva i lišenja života neizlečivo bolesnog lica, postoji razlika i da se ova dela ne bi mogla izjednačiti. Zbog toga se čini prihvatljivim stav da eutanazija bude predvidjena kao posebno krivično delo različito po svojoj sadržini i zaprećenoj kazni, od krivičnog dela običnog ubistva".[25] Ovakav stav se obrazlaže smanjenom društvenom opasnošću jer postoji i interes ubijenog koji ma kakav bio smanjuje stepen društvene opasnosti učinjenog dela, pa zbog toga nema osnova da se ono ne smatra jednom vrstom privilegovanog ubistva.

Izvesno je da ovakvo načelno opredeljenje kao prvi korak ka legalizaciji eutanazije, moglo bi prihvatiti i naše zakonodavstvo, pre svega što uporedno pravni pregled drugih zakonodavstava iz ove oblasti daje primer za ovakvim regulisanjem.

Inače, eutanazija je tretirana kao privilegovano ubistvo u krivičnim zakonodavstvima Austrije[26], Italije[27], Nemačke[28], Norveške[29] i Švajcarske[30], a takodje ovo krivično delo gotovo je bilo identično regulisano i u Krivičnom zakoniku Kraljevine Jugoslavije.[31]

 

14. Sličnosti i razlike smrtne kazne i eutanazije

Često se u laičkom svetu čini analogija izmedju smrtne kazne i eutanazije, a nekada se ova dva instituta i poistovećuju, što nanosi stanovitu štetu eutanaziji, te se pojavljuje potreba razjašnjenja razlike izmedju smrtne kazne i nje. U istom pravcu i neki pravno neobrazovani protivnici eutanazije idu još dalje, tako da poistovećuju smrtnu kaznu i eutanaziju, navodeći da se i ona izriče i izvršava nad nemoćnim i nedužnim ljudima, što je u koaliziji sa zahtevom pravde i pravičnosti koji zahteva odgovornost i kaznu samo za počinjeni delikt, što kod eutanazije nije slučaj. Samim tim, njoj ne bi bilo mesta ni u životnoj praksi, a još manje u zakonskoj regulativi. Dok je kazna pandan zločinu, kod eutanazije postoji kazna, a da joj ne prethodi zločin.

Medjutim, smrtna kazna i eutanazija su bez obzira na neke spoljašnje sličnosti i pojmovno i faktički različiti instituti sa velikim razlikama, iako medju njima postoje velike sličnosti koje su više formalne i vizuelne prirode, nego suštinske.

Tako sličnosti izmedju smrtne kazne i eutanazije ogledaju se u sledećem:

1. Smrtna kazna i eutanazija predstavljaju lišavanje života nekog lica. Medjutim, kada se eutanazija ozakoni u pravnom sistemu neke zemlje, onda i ona i smrtna kazna predstavljaju legalizovano ubistvo, jer je isključena protivpravnost i društvena opasnost.

Prvi put u pravoj istoriji ovakav slučaj je izuzimajući jedan kratak eksperiment u SSSR-u, postojao u nacističkoj Nemačkoj gde je Zakonom o eutanaziji od 1939. godine ona legalizovala, pa je postojala paralelno sa smrtnom kaznom i de iure su predstavljale legalizovano ubistvo. Obe su masovno primenjivane.

Medjutim, kada eutanazija nije legalizovana, nego se sprovodi samo de facto, tada predstavlja krivično delo ubistvo, dok je smrtna kazna legalizovano ubistvo, koje se ne goni.

2. Rezultat primene obe mere su isti: veštački izazvana smrt nekog lica.

3. Smrtna kazna i eutanazija su neopozive.

4. I kod jedne, i kod druge mere postoji objektivna mogućnost greške koja se ni u jednom, ni u drugom slučaju ne može ispraviti, isto kao što postoji i mogućnost zloupotrebe u bilo koje svrhe. Ove mogućnosti se uvećavaju u diktatorskim i totalitarnim režimima, kada oba instituta mogu poslužiti i služe za eliminaciju političkih protivnika i drugih nepodobnih. Treba istaći da do ovih zloupotreba dolazi zbog mnogih raznoraznih motiva i razloga.

Faktička mogućnost greške i zloupotrebe su tradicionalno vrlo snažni argumenti protivnika smrtne kazne i eutanazije.

Što se pak tiče razlike izmedju smrtne kazne i eutanazije, one se u bitnom ogledaju u sledećem:

1. Smrtna kazna je krivična sankcija koja se izriče učiniocu krivičnog dela za učinjeno krivično delo, dok eutanazija akt milosrdja koja se sastoji u prekraćivanju života neizlečivo bolesnim ili nemoćnim licima, kada dalji život zbog svoje bezperspektivnosti i patnji nema nikakve svrhe.

2. Smrtna kazna se izriče presudom koja je individualni akt sudske vlasti, dok eutanazija to nije. Ona se nikada ne dozvoljava i ne sprovodi presudom.

3. Smrtna kazna je krivičnopravni institut, dok eutanazija to ne mora biti, ona se izvršava i ekstralegalno a da pri tome uvek zadržava osnovne karakteristike akta milosrdja, za razliku od smrtne kazne koja kada nije legalna, to prestaje da bude i postaje ubistvo jer je izgubila svojstvo legalnog akta pravosudja.

4. Razlika izmedju eutanazije i smrtne kazne je i u tome što se ova prva primenjuje prema neizlečivo bolesnim licima, kojima savremena medicina ne može pomoći, dok se smrtna kazna izvršava samo nad zdravim krivcem. Ide se toliko daleko u poštovanju ovog kriterijuma da ukoliko je osudjenik na smrt oboleo, izvršenje smrtne kazne se odlaže dok ne ozdravi.

5. Smrtna kazna se u savremenom svetu izvršava streljanjem, vešanjem, električnom strujom i slično, što znači činjenjem, dok se eutanazija vrlo često izvršava i nečinjenjem, uskraćivanjem lekova i lečenjem. Ali, nekada je i smrtna kazna izvršavana nečinjenjem, uskraćivanjem vode, hrane, vazduha i slično, medjutim, savremena istorija ne poznaje ovakav njen vid.

6. Dok se broj krivičnih dela koja se štite smrtnom kaznom smanjuju, kao i broj država koje je imaju u svojim arsenalima krivičnih sankcija, dotle se polje
primene eutanazije povećava i dobija u masovnosti. Tendencija širenja primene eutanazije je vrlo eksplozivna, dok je težnja za reduciranjem smrtne kazne sasvim evidentna.

7. Eutanaziju sprovode lekari, dok smrtnu kaznu izvršavaju ovlašćena lica, ili lica odredjena odgovarajućim zakonskim ili podzakonskim aktima. To je ili policija, ili zatvorska služba, ili pak specijalista koji se naziva dželatom ili justifikatorom. Lekar nikada nije dželat.

8. Smrta kazna se uvek pojavljuje kao izvesno zlo koje se sastoji u lišavanju života učinioca krivičnog dela, dok je eutanazija dobro koje se čini nevinim ljudima.

9. Cilj svake kazne, pa i smrtne je sprečavanje vršenja krivičnih dela u budućnosti, uticaj na druge da ne vrše krivična dela i jačanje društvene discipline gradjana, njihovog morala i odgovornosti, dok je svrha eutanazije oslobadjanje od daljih i nepotrebnih patnji.

 

15. Pravo na prirodnu smrt i eutanazija

Ekspantivni razvoj tehnike i medicinske nauke povećao je broj aparata i raznih instrumenata koji se stavljaju u funkciju produženja života, efikasnijeg lečenja bolesnika i ublažavanja bolova koji neminovno prate bolest i umiranje. Mogućnosti savremenih medicinskih pomagala svakim danom postaju sve veće i efikasnije, pa se često dolazi u situaciju da se ljudski život koji bi se primenom klasičnih metoda lečenja davno ugasio, sada produžava, što predstavlja veliki napredak u produženju trajanja ljudskog života. Medjutim, velike mogućnosti ovih tehničkih naprava[32] jednovremeno služe i produženju života, koji je subjektivno teret za bolesnika. Produženje života je trenutno i predstavlja samo kratko odlaganje neminovnog kraja. Tako, ovi instrumenti sada produžavaju ne život, već agoniju bolesnika. Po pristalicama eutanazije, postavlja se pitanje da li jedan život koji po standardnim ljudskim merama nije vredan življenja treba produžavati ovim aparatima, ili bolesnik ima pravo da odbije mere koje produžavaju samo njegovu smrt, ne i njegov život. Prema tradicionalnim merilima, smrt kao i rodjenje i život, neophodno je da se odlikuje dozom dostojanstva.

Ljudi su hiljadama godina umirali u jednom specifičnom miljeu punom ljubavi, saučešća i sažaljenju zbog rastanka samrtnika sa bliskim prijateljima i rodbinom. Na prve predznake smrti, porodična, rodjačka ili prijateljska kohezija, koja je mogla biti i razbijena nekom svadjom, ponovo se uspostavlja. Bolesnik potomcima ostavlja "amanet" kako da podele imovinu, kako da se ponašaju, da vrate neki zaostali dug, ili učine nešto. Tada je okružen ljubalju i pažnjom, faktički nikada nije sam i nema vremena za "crne misli". Takva atmosfera sa kojom je okružen i koja je postojala pokolenjima, u sasvim izvanrednoj je funkciji laganog umiranja i blage smrti. Tako, rodbina se oprosti od bolesnika još za života, učinivši sve što se može, ne zloupotrebljavajući dostignuća savremene medicine, koja na žalost često lišavaju samrtnika ovakvog prirodnog kraja koji predstavlja dostojanstvo u smrti. Sve ovo ujedno smanjuje subjektivne patnje bolesnika i reducira nasilno produženje agonije.

Ovi razlozi, koji egzistiraju u savremenom životu, uticali su na pristalice eutanazije na način što oni traže pravo na pasivnu pomoć pri umiranju i tretiranje smrti kao prirodnog dogadjaja koji je lišen cele šume raznih mašina, aparata, instrumenata, cevi i sličnih bolesniku stranih naprava koje ga plaše i obespokojavaju. Izvesno je da tehnika koja još nije uspela u svom domenu ljudskih saznanja ne bi smela postati dominantni faktor atmosfere prilikom umiranja. Zbog ovakvog kraja samrtnika koji je prikopčan za razne mašine i aparate, pristalice prava na humanu smrt iniciraju donošenje zakona o prirodnom umiranju, kao akta koji nije izgubio svoju etièku vrednost.

Čovek savremene civilizacije postaje deprimiran jer ga lišavaju mnogih hiljadugodišnjih tekovina i manira isuviše brzo da bi se adaptirao na nove, koje jednostavno odbacuje, jer nisu dobili sadržaj istinske vrednosti pošto nije proveren dugim ponavljanjem. Zbog toga se teško i prihvataju. Bez dovoljno kritičnosti i čvrstih argumenata, akceptiraju se stavovi ili prihvataju stvari koje preko noći postaju hitovi da bi nakon kratkog vremena euforije došlo do dugog i bolnog trežnjenja.

Kod umiranja, moderna medicina daje velike mogućnosti veštačkog produženja života, ali ne treba ići u krajnost i insistirati na njegovom trajanju preko prirodnih granica. Takva želja bila bi protivna prirodnim zakonima kada se radi o samrtnicima, pa produženje trajanja života ima za posledicu ugrožavanje ličnog dostojanstva i veliki fizički bol, a da to nije medicinski neophodno, ni za pacijenta korisno. Kada već započne terminalna faza umiranja, neophodno je isključiti sve mašine koje su u funkciji održavanja života i pustiti da se stvari odvijaju prirodno, a samu tehniku staviti u funkciju mirne i bezbolne smrti. Dakle, proizilazi da ovo pretpostavlja maksimalnu borbu protiv bola, koja je jedna od osnova koje sačinjavaju i daju odredjene etičke kvalitete eutanazije, jer kada ne bi postojali bol i patnja kao pratioci smrti, pitanje eutanazije se ne bi postavljalo, ili bi se postavljalo na sasvim drugačiji način.

Borba protiv bola je uvek bila pastorče medicine, što se ne poklapa sa humanitarnim nastojanjima da medicina smanjuje i eliminiše bol i kao autonomnu kategoriju i kao deo terapije u efikasnom lečenju bolesnika. Ova borba tekovina je savremene medicine, iako ovaj deo medicinske pomoći nikada nije dobio odgovarajući značaj, koji mu pripada.

U ovom pravcu postoji jedan interesantan fenomen vezan za terapiju koja je praćena bolom, naime, lekari ne daju medikamente koji ublažavaju bol samrtnika kada ovi imaju kontradiktorne rezultate u lečenju, smatrajući da bi se to protivilo osnovnim postulatima medicinske etike, jer je cilj lekara produžiti i ovakav život, pa tek onda ublažiti bol, dakle, lekari daju prednost i minimalnim mogućnostima produženja života samrtnika u odnosu na apsolutnu mogućnost eliminacije bola, što bi se efikasno postiglo nekim opijima ili komparativnim lekovima, ali bi oni za uzvrat bili štetni za stanje bolesnika.

U etičkoj dilemi, lekari se opredeljuju za produženje bezperspektivnog života predpostavljajući ga mogućnosti eliminacije bola. Razlog ovakvog postupanja je strah za sopstvenu pravnu sigurnost koja bi bila ugrožena drugačijim postupanjem lekara. Drugačiji medicinski tretman bolesnika koji bi pretpostavio eliminaciju bola bezpredmetnom produženju života, mogao bi dovesti lekara na optuženičku klupu, javna optužba mogla bi mu staviti na teret krivično delo nesavesno lečenje bolesnika ili neukazivanje medicinske pomoći. Rešenje ove dileme moglo bi se potražiti u drugačijem opredeljenju zakonodavca.

Na osnovu napred navedenog, sasvim je izvesno da ima mesta ozbiljnoj raspravi i konačnom opredeljenju da li je neophodno nasilno produžavati ljudski život kada je već započeo proces umiranja, raznim tehničkim aparatima i sredstvima ili smrt treba tretirati kao prirodni fenomen koji spontano teče, uz pružanje maksimalne zaštite od bola.

S toga, ova vrsta pasivne eutanazije bila bi prvi korak ka njenoj legalizaciji.

 

Zaključna razmatranja

Čovekov je hiljadugodišnji san da svoj život učini dugim i srećim, a što pretpostavlja eliminaciju bolesti i bola, pa i pored nesumnjivih rezultata nauke, posebno medicine, ova njegova nada nije se ostvarila. Još uvek mnoge klasične bolesti nisu iskorenjene, a javljaju se i nove, dok bol kao njihov pratilac, ljudski život čini nekvalitetnim, pa se traži izlaz u samoubistvu, a oni koji to nisu u stanju da učine iz bilo koji razloga traže mogućnost da im se od strane lekara i rodbine prekrate muke koje nisu u stanju da sa dostojanstvom podnose, traže izlaz u eutanaziji.

Večna je ljudska dilema da li po svaku cenu produžiti život ili ga prekratiti kada predstoji njegovo neposredno gašenje, a to je praćeno nepodnošljivim patnjama i bolovima. Pred ovom dilemom našli su se kako prijatelji i rodbina bolesnika, tako i medicinski stručnjaci koji tradicionalno, shodno Hipokratovoj zakletvi "leči a ne ubija". Pitanje eutanazije nije ostalo van interesovanja ni laičkog sveta, pre svega što svako može doći u situaciju da zatraži primenu eutanazije bilo za sebe ili druge. Pitanje eutanazije, postalo je pitanje interesovanja svih jer svakog tangira.

Pristalice i protivnici eutanazije su iznosili odgovarajuće argumente, braneći svoje stavove, pri tome negirajući stavove svojih protivnika. Spor traje vekovima, ali se intenzivira od početka xix veka, a ovo pitanje posebno je aktuelno u zadnjih dvadesetak godina. Do sada su izuzimajući nekoliko slučajeva, protivnici eutanazije bili u prednosti, s obzirom da se ona legalizuje previše sporo, ali spor i danas traje.

Eutanazija prema načinu izvršenja može biti aktivna i pasivna. Aktivna se sastoji u preduzimanju neke radnje ili pokreta, dok se pasivna sastoji u propuštanju takve radnje ili pokreta. S obzirom na faktičku prirodu eutanazije, ona se jednako delotvorno vrši i na jedan, i na drugi način.

Što se tiče legalizacije eutanazije, ona može biti legalna i ekstralegalna, de facto i de iure. Eutanazija de facto se sprovodi ilegalno i pretežno u slučajevima kada se eutanazija tretira kao obično ili privilegovano ubistvo. Naprotiv, eutanazija de iure sprovodi se na način i pod uslovima kako je to regulisano.

Inače, ideja eutanazije pojavila se još u helenističkom periodu. Snažan pečat daje joj Hipokratova zakletva. Platon je imao razumevanje za eutanaziju, bio je njen ortodoksni branilac, smatrajući da čovek nema pravo na bolest.

Hrišćanstvo ne dozvoljava eutanaziju, njegovo temeljno načelo je "ne ubij", medjutim, veliki mislioci toga vremena i nezavisni duhovi nisu prihvatili stav crkvenih dogmi. Tako, Tomas Mor ukazuje na bezkorisnost života koji je postao teret sebi i drugima, a slično misli i Frensis Bekon, on je za ostvarenje jedne mirne i blage smrti. Snažan impuls ideji eutanazije u prvoj polovini ovoga veka daje profesor Binding sa berlinskog univerziteta, da bi njegove ideje prihvatio i Fridrih Niče. Na žalost, one će poslužiti Hitleru kao osnov za opravdanje kriminalizacije eutanazije.

Eutanazija je istorijska kategorija. Fakat je da su je primenjivali i Spartanci, oni su ubijali degenerisanu i fizički slabu decu, nemoćne i teške bolesnike. I austrijski domorodci, američki Indijanci, Prusi, stari Sloveni, Indusi i drugi su praktikovali ubijanje svojih starih i nemoćnih saplemenika i sugradjana, a i naši preci gajili su istu tradiciju.

Uz jedan izuzetak u SSSR-u nakon Oktobarske revolucije, prvi put u istorji je legalizovana eutanazija u nacističkoj Nemačkoj, donošenjem Zakona o eutanaziji 1939. godine, po kome je usmrćeno oko 270.000 ljudi. Ona je bila rasistička i nehumana i trebala je ostvariti političke ciljeve, a nanela je veliku štetu ugledu eutanazije.

Stav jednog društva prema eutanaziji u mnogome zavisi od stava lekara prema ovom pitanju. Zato se stav medicinske etike tradicionalno nalazio u osnovi prava na eutanaziju. Hipokratova zakletva, koja je u ovom domenu bila nešto manje od 25 vekova osnov lekarskog postupanja, ustupa mesto Ženevskoj formulaciji istog teksta koji ima više opšti karakter što ostavlja dovoljan prostor za nacionalna i šira opredeljenja u pogledu svojih etičkih specifičnosti.

Što se tiče pravnog osnova eutanazije ranije je postojao stav da pristanak povredjenog apsolutno isključuje postojanje krivičnog dela. Analogno tome, eutanazija po pozivu ne bi bila krivično delo. Suprotno ovome, javni interes zahteva kažnjavanje i ako je eutanazija učinjena po zahtevu. Većina modernih zakonodavstava, medju kojima i naše, zauzima srednji stav, pa pristanak povredjenog kod eutanazije može uticati na blaže kažnjavanje ili se ona smatra privilegovanim ubistvom. Bez obzira na evidentan interes države da se sačuva svaki život, ovaj interes prestaje da postoji kada se radi o životu koji se bliži svome kraju, a bolesnik uz to trpi velike patnje. Tada prestaje egzistentnost opšteg interesa da se sačuva život a nestaje individualni interes da se takav život okonča. Tada bi pristanak povredjenog trebalo da predstavlja osnov isključenja odgovornosti i protivpravnosti.

Pravno pitanje eutanazije može se regulisati na tri načina, i to:

1. Da se njena primena dozvoli i pravno normira,

2. Da se tretira kao privilegovano ubistvo, i

3. Da ima status običnog ubistva.

Eutanazija u pravu Kraljevine Jugoslavije bila je regulisana članom 168 Krivičnog zakonika, koji je predvidjao ubistvo na izričit i ozbiljan zahtev ili molbu, za koje je bila predvidjena kazna zatvora u trajanju od 5, odnosno 3 godine i imala je status privilegovanog ubistva, a u novom Jugoslaviji ona se tretira kao obično ubistvo.

Pristalice i protivnici eutanazije pozivali su se, braneći svoje stavove na razloge morala, stavljajući ih u njenu funkciju i osnove, medjutim, oni su im davali različita značenja i dimenzije. Ono što je za jedne humano i moralno, za druge to nije. Protivnici eutanazije ovu smatraju ubistvom, jer je po njima nehumano oduzeti čoveku život bez obzira na njegov kvalitet, dok pristalice eutanazije smatraju humanim umreti kada je život gori od smrti a zakon koji zabranjuje uništenje takvog života, nemoralnim i nehumanim. S obzirom da je uslov za primenu eutanazije nepostojanje bilo kakve nade za ozdravljenje, da je kraj blizu i da je praćen izuzetnim patnjama i bolovima umirućeg, te da postoji njegov zahtev u smislu prekraćenja takvog života, ne bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da eutanazija nije human i moralan čin.

Prisutni su i vrlo bitni socijalni faktori eutanazije, oni su u ranijih društveno-ekonomskim formacijama imali poseban značaj, ali se i danas nalaze u njenoj osnovi i čisto je uslovljavaju. U bogatim društvima imaju manji značaj, dok u siromašnim mogu imati dominantan uticaj koji će biti opredeljujući u dilemi, dozvoliti ili ne dozvoliti eutanaziju, ovi razlozi govore u prilog njene legalizacije.

Ekonomski razlozi eutanazije apsolutno nalažu njenu primenu. Dugo lečenje neizlečivih bolesnika može za posledicu predstavljati pravu ekonomsku katastrofu. Sistemi socijalnog osiguranja za ove svrhe angažuju ogromna sredstva koja bi se racionalnije, ekonomičnije i humanije mogla upotrebiti na one kojima bi ona pomogla da ozdrave.

Pandam pravu na život, kao esencijalnom i neotudjivom ljudskom pravu i slobodi, je njihovo pravo i na smrt. Život je lično čovekovo dobro i on može disponirati njime pod uslovom da time ne tangira zakonom ili moralom utvrdjena prava drugih. Interes države je da štiti život svojih gradjana, u tom smislu on predstavlja opšte dobro, medjutim, prestaje bilo kakav objektivni i moralni interes države da štiti protiv volje pojedinaca život koji to faktički nije jer predstavlja bolnu vegetaciju bez perspektive da se bilo šta promeni na bolje.

Eutanazija i samoubistvo su akti raspolaganja sopstvenim životom na način da se on može uništiti, medjutim, dok se samoubistvo u pretežnom broju ne kažnjava, eutanazija u većini zemalja podleže oštroj krivičnoj represiji. Ovakav stav protivureči logici i subjektivno je neodrživ, jer pravo koje se priznaje jednom licu ne treba uskraćivati drugom samo iz razloga što ono nije u fizičkoj ili drugoj mogućnosti da ga objektivno ostvari iako ga subjektivno hoće. Drugačije opredeljenje pogadjalo bi intiman osećaj pravde i jednakost medju ljudima. Paritet se postiže legalizacijom eutanazije ili zabranom i eutanazije i samoubistva.

Izvesno je da eutanazija u sebi nosi i neminovnu mogućnost greške, jer medicina i prateće nauke još nisu dostigle nivo kada se može pezpogovorno reći ima li neko šanse da preživi, da li je bolest neizlečiva ili ne, da li će se u odredjeno vreme pronaći lek koji će je sanirati, kao i da li je dijagnoza tačna. Naročito je velika mogućnost nastanka greške kada eutanaziju vrši rodbina koja nije medicinski obrazovana, pa je ovo razlog više za njenu legalizaciju, s obzirom da manja mogućnost greške postoji kod lekara koji raspolažu srtučnim znanjem i potrebnom opremom. Opasnost od greške je jak argument protivnika eutanazije. Medjutim, njega obezvredjuje logična tvrdnja da je mogućnost greške imanentna svakoj ljudskoj delatnosti, a one se ipak obavljaju, jer su pretežno u funkciji ljudskog prosperiteta.

Isto tako, postoji i mogućnost zloupotrebe eutanazije. Ona predstavlja zlonamernu grešku pa izaziva teži i neprijatniji dojam kod javnosti. Zloupotrebe se mogu pojaviti i kod eutanazije de iure i de facto. Ali, opravdano se može pretpostaviti da će manje biti zloupotrebe ako se izvodi pred stručnom lekarskom kontrolom, nego kada izlazi van društvene kontrole. Tako, legalizacija eutanazije predstavlja sasvim realnu moguænost smanjenja zloupotrebe. Skoro svaka tekovima ljudskog uma može se zloupotrebiti na način što se ne upotrebljava shodno svojoj osnovnoj nameni. To ne znači da je treba odmah zabraniti, jer ona u bitnom donosi društvu i pojedincima više koristi nego što pretpostavljena šteta do koje može doći njenom zloupotrebom.

Konačno, postoji mogućnost masovne i nekontrolisane eutanazije u ratnim i posle ratnim vremenima, revolucijama i sličnim socijalnim potresima. Ovaj razlog izaziva opravdan skepticizam u pogledu pravne institucionalizacije eutanazije, medjutim, ovo dobija zanemarljivu dimenziju u mirnim vremenima i kada pravna država precizno reguliše uslove i postupak njene primene.

Svi izneti razlozi govore u prilog legalizaciji eutanazije.

Svakako, da pri tome ne treba gubiti iz vida da se o legalizaciji eutanazije danas u svetu veome veoma značajne diskusije, a pre svega u Evropi, tako da je Holandija pre nekoliko meseci i zvanično legazilovala eutanazaciju, međutim, postoji tendencija još nekih evropskih zemlja da to učine u bliskoj budućnosti.

 

 

Februara, 2001. godine
Docent dr Dragan Ilić
Pravni fakultet u Prišiti

 

SiriusLex

Postavqeno na Sajt

16.12.2001. godine

Broj reči

11488

Na vrh strane

Rad pripremio za sajt Jovan Stanojević

 



[1] M. Vujaklija: Leksikon stranih reči i izraza "Prosveta" Beograd, 1980. godine, str. 305.

[2] B. Čejović: Krivično pravni problem transtplantacije, Beograd, 1974. godine, str. 237.

[3] B. Čejović: op. cit. str. 220.

[4] M. Milenković: Eutanazija ili ubijanje iz milosrdja, Skoplje 1940. godine, str. 23.

[5] M. Milenković: op. cit. str. 23.

[6] M. Milenković: op. cit. str. 23.

[7] M. Milenković: op. cit. str 23.

[8] M. Milenković: op. cit. str. 23-24.

[9] A. Biankini: Kriminalna sociologija (Odeljak:Eutanazija), Zadar, 1909. godine, str. 88.

[10] M. Milenković: op. cit. str. 24.

[11] M. Milenković: op. cit. str. 25.

[12] M. Milenković: op. cit. str. 25.

[13] M. Milenković: op. cit. str. 25-26.

[14] Jovan Kozomarka: "Smrtonosno milosrdje", list "Intervju" od 31. januara 1986. godine.

[15] E. Moren: Čovek i Smrt, Beograd, 1981. godine, str. 131.

[16] E. Moren: op. cit. str. 31-33.

[17] Ž. Barbarin: Knjiga o bezbolnoj smrti, Beograd, 1987. godine, str. 19.

[18] Ž. Barbarin: op. cit. str. 25.

[19] Ž. Barbarin: op. cit. str. 72-86.

[20] Ž. Barbarin: op. cit. str. 72-86.

[21] Ž. Barbarin: op. cit. str. 72-86.

[22] B. Čejović: op. cit. str. 236.

[23] Dragan Barjaktarević: "Čovek ostao bez sistema, a sistem bez ljudi", list "Duga", broj 348, od 24. jula 1987. godine.

[24] B. Čejović: op. cit. str. 238.

[25] B. Čejović: op. cit. str. 238-239.

[26] Paragraf 139 Krivičnog zakonika Austrije predvidja ubistvo na molbu.

[27] Član 579 Krivičnog zakonika Italije predvidja ubistvo po pristanku.

[28] Paragraf 216 Krivičnog zakonika Nemačke predvidja ubistvo na izričit i ozbiljan zahtev.

[29] Član 235 stav 2 Krivičnog zakonika Norveške predvidja ubistvo po pristanku.

[30] Član 114 Krivičnog zakonika Švajcarske predvidja ubistvo na zahtev.

[31] Paragraf 168 Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije predvidjao je ubistvo na izričit i ozbiljan zahtev ili molbu.

[32] U Veloj Luci na Korčuli, jedna mlada žena je nakon porodjaja pala u komu. Odmah je bila privezana za aparate koji su je održavali u životu. Nije došla k svesti pune dve godine, samo je disala, a posle dve godine, ne dolazeći svesti, umrla je. Lekari su znali da se neće nikada probuditi, ali nisu smeli da isključe aparate koji su joj omogućavali disanje.